Tuđ kurac, moje gloginje

Kontam da postoje četiri osnovna principa raspodele ova dva dobra iz naslova među stanovništvom, a zavisno od politekonomskog sistema koji je pojedina država odabrala.

Prvi je kapitalizam. Svako ima svoj kurac i svoje gloginje. Od kurčevitosti zavisi koliko ćemo gloginja skupiti. Ako ubedimo nekog da nam pomogne, utoliko bolje.

Drugi je komunizam. I jedno i drugo je u zajedničkom vlasništvu. Posle entuzijastičkog početka, dalja evolucija organizama u ovom sistemu vodi ka tome da veličina kurca počinje da tendira ka nuli, a potražnja za gloginjama ka beskonačnom. Konačni rezultat – crkavanje od gladi.

Treći je nekakva socijalistička država blagostanja. Oni sa većim spolovilom su pod državnom prisilom dužni da izvrše periodično obrezivanje kako bi oni sa manjim mogli da izvrše nadogradnju i time imali veće šanse da skupe svoju porciju gloginja.

Četvrti je obrnuti vid trećeg. Tu oni sa manjim penisima vrše periodično obrezivanje (obično masovno i potpuno demokratsko, najčešće u centru Beograda, na potezu Skupština Srbije – Skupština Beograda) kako bi dali onima koji su kurčevitiji jer su oni njihovi reprezenti u velikom svetu kurčevitih.

Naši delfini (sportsko novinarstvo, eve me!) konačno dobili stanove. Nije im ih dala država, već nekakav privatni fond i lokalna samouprava, ali to ne menja nastalu situaciju opšte vriske i kuknjave od strane „civilnog društva“ na državu što ona to nije uradila. Jedino u toj računici ne mogu da se setim odakle državi pare ili stanovi.

Hoćete da date pare nekom jer mislite da je to zaslužio? Nađete njegov žiro račun, popunite uplatnicu i završite s tim.

Većinski argument za državnu raspodelu zaslužnima je u stvari negativni argument koji otprilike ide ovako. Ako zaposleni na budžetski finansiranim mestima mogu da dobijaju besplatne, subvencionisane ili slične stanove (tzv. pun pansion na račun države), zašto to ne bi mogli i neki drugi – npr. oni iza kojih stoji javno mnjenje. Takav argument se slaže sa dijagnozom da je državna podela stanova loša jer omogućava korupciju i nepotizam, ali onda umesto da kažu da sa tom praksom treba stati, oni tu praksu proširuju na one koji imaju većinsku podršku i veliku popularnost. Npr. ako par rođaka, kumova i zemljaka misli da sinovcu treba dodeliti neki vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) to nije u redu. Ali ako par desetina hiljada među kojima su i rođaci, kumovi i zemljaci misli da sinovcu treba dodeliti isti vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) – to je onda savršeno u redu. Nije problem što sistem omogućava zloupotrebe, već što zloupotrebe nisu jednakije i demokratskije.

Klasična podela neodgovornosti na ravne časti između države i građana. Pošto je neodgovornost neiskorenjiva, hajdemo da je raširimo po celom društvu kako bi svi bili jednako neodgovorni. Slažu se ti likovi i sa tim da je malo nelogično da oni koji žive u kartonskim naseljima kupujući dvolitarku dizela kako bi sklepanom mašinom prevezli stari papir, putem akciza i poreza finansiraju tantijeme za bele medvede društva (umetnici, naučnici, profesionalni sportisti i budžetski finasirani paraziti), ali za to nude i par opravdanja.

Prvo opravdanje je posledica sindroma „dekadencije punog stomaka“. Pošto nismo više gladni, pošto nam je toplo i imamo struje, počinjemo da zaboravljamo da te stvari ne padaju s neba. Počinjemo da ih uzimamo zdravo za gotovo, i viškovima koji se tu stvaraju želimo da nagradimo one koje lično smatramo „zaslužnima“ za nešto što mi privatno smatramo bitnim. A kako objektivno izmeriti je li zaslužniji u jednoj zajednici onaj koji pravi hleb, onaj koji zida kuće, onaj koji peva u operi ili onaj koji pliva brzo? Da li je mera za fiktivne zasluge stan u Beogradu, kuća sa bazenom u dvorištu na Senjaku, šupa u Surdulici, plac na Mokroj Gori ili plaketa od Predsednika? Ili da li je za zemlju bitniji talenat u proizvodnji paradajza ili u rešavanju integrala? I kako da evaluiramo da li smo mu dovoljno pomogli i kad je dosta i da li je talentovani ispunio očekivanja i kada će njegov talenat početi da se isplaćuje?

Mnogo češće opravdanje za ovakve mere su zasluge prema spolja. Ti ljudi nas predstavljaju u svetu. To je klasično parohijalno identifikovanje sa onima koji su uspešni i popularni, a samo zato što sa identifikovanim dele istu karakteristiku – ovoga puta nacionalnu pripadnost. Pele nije ostao upamćen kao dobar fudbaler, već kao Brazilac? To što naši sportisti ne izbijaju iz naših televizora ne znači da je tako svuda u svetu i da prosečni Amerikanac ili Evropljanin zna ko je Čavić (a ako zna, da to neće zaboraviti za tri dana).

Ma koliko bio protiv državnog pomaganja ili odmaganja bilo kom pojedincu u zajednici (jer se to nepravedno i nazasluženo preliva ili uzima od drugih bez njihovog odobrenja), ipak mogu da shvatim moralni poziv da se socijalno pomogne onima sa manjim početnim šansama (talenat, mesto rođenja, status, fizička sputanost). Ta linija bar ima nekakav etički argument smanjenja razlika. Kako onda opravdati davanje talentovanijima i uspešnijima (a što se preliva na one manje talentovane i uspešne) osim čistom šizofrenijom?

Pokušaj odbrane laži i mržnje

Pri stvaranju skice za ceo ovaj napis koji ćete (nadam se) pročitati, najviše me je mučio izbor naslova. Možda ovakav kakav je, naslov previše eksplicitno sugeriše moralni relativizam njegovog autora, ali mi to u krajnjoj instanci nije bila namera. Pitanje je koliko dokaza mogu da pružim u odbranu svoje pozicije, ali ću svakako na početku pokušati da uverim čitaoca da ovakvo postavljanje stvari, koje je sublimirano u naslovu, ne znači da sam i ja lično pobornik takvog moralnog koda ili političkih opcija koje se zasnivaju na kolokvijalnim interpretacijama Trasimah-Makijavelijeve linije u politici. Čitalac će tu morati da mi veruje na reč ili ću mu čak otkriti da je ovakvo naslovljavanje pokušaj senzacionalističkog PR-a od strane jednog poljoprivrednika i njegovog ograničenog smisla za marketing.

Dakle, možda će se ljudi koji me poznaju zapitati zašto se u ovom tekstu okomljavam na političku opciju takozvanog individualizma u Srbiji, opciju građanske strane, odnosno opciju koja propagira nekakav vid liberalizma. Odgovor je u tome što jednostavno kao pobornik filozofije radikalnog individualizma ne mogu da prenebregnem šaltanje raznoraznih „odozgo“ nametnutih i nametanih ideja kao vid individualističke i slobodarske filozofije. Na umu imam opciju koju ja volim da krstim pleonazmom „urbani građanizam“ koja je valjda ogledalo njoj suprotstavljenog „plemenskog nacionalizma“ i koja je samo drugi, tananiji vid kolektivističkog mišljenja. Taj kolektivizam se ne očitava u radikalnom etatizmu kao rešenju za sve probleme, već više u nekakvom diskursu moralne superiornosti i samosvesti o posedovanju tapije na istinu i opšte dobro. Slikovitije rečeno, pripadnik građanističke opcije neće pretući naci-skinheda kada ga ugleda na ulici, ali će verovatno prema njemu imati stav moralne superiornosti i osećaj da je istina na njegovoj strani. I to je njegova sloboda koju ću pokušati da branim ovde. Naravno, to zahteva da se i taj skinhed stavi u isti koš. I njegova je sloboda da se oseća moralno, rasno ili kakogod superiornim nad nekim drugim pojedincem. Ako branimo lični stav prvog, moraćemo da branimo i isti takav stav drugog!

Odmah sam prešao na ekstremne političke opcije kako bih čitaoce poštedeo tako široko rasprostranjenog moralizatorskog diskursa o tome kako je sve u redu dok je stav umeren, kako samo ekstremi ne valjaju, kako samo treba zabraniti ovim drugima da se pojavljuju u medijima, pišu na forumima ili kandiduju na izborima. Takav način mišljenja polazi od predstavljanja političkog miljea kao nekog vida duži ili simetričnog geometrijskog tela kod koga što se više odmiče od centra – utoliko ekstremnije i po javni diskurs i politički sistem štetnije. Zaboravlja se da je takvo merenje uslovljeno relacionim odnosima među mogućim ekstremima. Ako zabranimo ili cenzurišemo neku ekstremnu političku opciju ne znači da se ekstremizam gubi (na stranu sad koliko je moguće mišljenje zabraniti), već da imamo novu najekstremniju opciju, a to je dotadašnja prva do zabranjene. Ukoliko i nju izbrišemo dobijamo prvu do nje i tako dalje, u beskonačan regres ili, bolje rečeno, u regres koji vodi do samo jedne moguće opcije koja nema u odnosu na šta da bude ekstremna.

Problem, dakle, nije u moralizatorskom diskursu koji je valjda imanentan čovekovom mišljenju, niti u osećaju mržnje, zavisti i pakosti koji su takođe deo ljudske prirode, već je problem u pokušaju da se gledište svoje moralne superiornosti poopšti pomoću oružja pretnje i primene fizičke sile, bilo individualno ili vaninstitucionalno, bilo kroz stvaranje zakonske norme. Postavlja se pitanje da li se na takav način borac za „bolje društvo“ u stvari bori protiv realnog sputavanja sloboda i prava čoveka ili se sputavanjem slobode mišljenja i iskazivanja mišljenja uvodi neka vrsta socijalno-ekološkog principa predostrožnosti zbog pretpostavljenje kauzalne veze između ekstremnog mišljenja i ekstremnog delanja (ugrožavanja života i imovine). Prostije rečeno, da li ono što mislim i kažem (a što je upereno protiv nekog) može da bude predmet ispitivanja od strane zakonske instance, a pod opravdanjem da je to moguće podsticanje na krivično delo? Ili još gore, da li se sama laž ili mržnja mogu smatrati aktima koji su van zakona? Ako mogu, zašto je to tako u diskursu javnosti (medija), a nije u odnosu dva privatna lica?

Mitologija javnog dobra

Bizarnost slova i duha predloženog Zakona o informisanju (ali i onog Zakona o diskriminaciji od pre par meseci) su me potakli da zabeležim nešto na ovu temu. Nemuštost tzv. građanske opcije kada su u pitanju takvi predlozi je ujedno i očekivana i razočaravajuća. Zapanjujuće je neshvatanje da popuštanje na principima slobode kada se radi o „našoj stvari“ može začas da se pretvori u bumerang koji će im se obiti o glavu ukoliko se politička konstelacija snaga preokrene. Neslaganje sa tim da kao garanciju naše slobode da mislimo i govorimo moramo dopustiti i drugima da misle i govore ono što hoće ma koliko se to nama ne sviđalo je postalo sasvim uobičajno čak i kod onih koji se u grudi busaju svojom otvorenošću i prihvatanjem kritike. Prihvatanje argumentacije da sučeljavanje mišljenja, uvreda, pogrda, laži i kleveta u vaninstitucionalnoj sferi može da se zameni dekretima o tome šta može a šta ne može je uistinu jadno.

A sve počinje iz shvatanja medijske sfere i šire sfere informisanja kao nekakvog monolitnog dobra po sebi koje je u službi svih jer se tiče svih. Radi se naravno o stavu rasprostranjenom među intelektualnom elitom, da je posao u medijskoj sferi za razliku od ostalih poslova usmeren na dobrobit svih bez ostatka (ostatak su eventualno ljudi koji se mogu staviti van zakona). Jedan takav romantičan izliv optimizma da je moguće odrediti šta opšte dobro jeste i da je moguće stalno raditi na njegovom dostizanju i unapređivanju bi bio jako šarmantan da nije u suštini još jedna maligna pojava proizvedena iz tzv. najboljih namera.

Ne postoji nešto što se zove neutralnost. Ljudi koji pišu i govore su od rođenja prožeti milionima socijalnih veza i uticaja i ne stoje na poziciji olimpskih bogova koji u autarkičnoj nezavisnosti posmatraju događaje sa objektivne distance. Ljudi koji pišu i govore imaju svoje stavove i oni ih implicitno iznose i onda kada smatraju da samo preslikavaju zatečeno stanje na medij koji koriste. Ne postoji tako nešto kao objektivna informacija. Samo plasiranje informacije kroz medij znači da onaj koji je plasira ima subjektivan stav o potrebi njenog plasiranja. Istu subjektivnost vidimo i kod onog koji smatra da ta informacija nije od opšteg značaja. Ko je od njih u pravu? Onaj koji smatra da je bitno sa kim je u ljubavnoj aferi neki političar ili onaj koji misli da je to potpuno irelevantno i senzacionalistički nastrojeno? Da li je bezvrednost, netačnost ili zlonamernost neke informacije dovoljan povod da se zakonski sankcioniše njen prenosilac? Da li time ograničavamo slobodno pravo tog čoveka da ima svoj vrednosni stav (ma koliko radikalan i užasavajuć) i da ga podeli sa drugima na način na koji želi? Da li mi time priznajemo svoju argumentacijsku impotenciju i uzimamo u ruke bič zakonske prisile?

Sfera međuljudskih odnosa nije monolitno javno dobro prihvaćeno od svih. Sfera mišljenja i govora takođe. Svaki čovek je jedini vlasnik svoga tela i uma i svih njihovih proizvoda. Ono što drugi o nama misle i govore je nešto što je njihovo neotuđivo pravo. Na to možemo da se ljutimo i da budemo kivni. Na promenu tog mišljenja možemo da pokušamo da utičemo ubeđivanjem, usmeravanjem, dokazivanjem, argumentima, otkrivanjem istine. Onog trenutka kada posegnemo za nasiljem (privatno ili institucionalno), prešli smo granicu i možemo slobodno očekivati odmazdu druge strane (privatno ili institucionalno).

Druga stvar, informisano građanstvo se posmatra kao jedan od stubova demokratskog poretka. Tu se pravi analogija sa idealnotipskom ekonomističkom konstrukcijom perfektnog tržišta sa potpunom informacijom, gde samo lične preference utiču na izbor imajući u vidu da je svima dostupna ista i (što je još bitnije) tačna informacija. Takvo jedno shvatanje vidim kao mit čije bi ostvarenje zahtevalo nasilan upliv u privatne sfere pojedinaca. Perfektna informacija je mogućnost a ne pravo, jer, kada bi se shvatila kao pravo, otvorili bi pitanje ko je dužan da tu informaciju pruži. Da bi neko na nešto imao pravo, to onda mora da postane obaveza nekog drugog. A ako se to ipak proglasi za opšte (ljudsko) pravo, onda su i obaveze i troškovi prebačeni na sve bez obzira koliko oni želeli da to pravo upražnjavaju. Postavlja se pitanje onda da li je moguć informacijski pluralizam i ko ima kapacitet da tačno utvrdi šta je istina a šta je odstupanje od nje.

Odbrana laži, mržnje i „neukusa“

Tu liniju posmatranja novinarske profesije kao zahvatanja nekakve najčistije vode sa izvora saznanja upražnjava i Miloš Vasić u tekstu u Danasu. Na jednom mestu on kaže:

Novinarstvo bilo koje vrste bavilo se, bavi se i baviće se jedino i isključivo prikupljanjem, obradom i plasmanom informacije koja treba da bude istinita, potpuna i blagovremena. Tačka.

Ili kako Ustav Srbije još nebuloznije to formuliše (kao pravo) u Članu 51. Stav 1:

Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.

U redu onda. To ćemo zvati novinarstvom. Da li onda informacija koja je neistinita, nepotpuna i neblagovremena nije novinarstvo? Nema problema. To ćemo nazvati piskaranjem. Da li treba zabraniti ili oglobiti piskaranje i zašto? Da li dve komšinice koje uz kafu ogovaraju svog komšiju, predsednika opštine, da je opštinskim sredstvima napravio sebi kuću govore celu istinu (bilo filozofski, bilo pravni pojam istine)? Da li novinar, muž jedne od tih žena, objavljujući takvu jednu priču u novinama čiji je vlasnik privatno lice kome napad na predsednika opštine odgovara čini neko delo koje ugrožava prirodne slobode verbalno napadnutog čoveka? Da li se radi o tome da kada su ulozi veliki (odnosno kad su napadnuti oni na vrhu) imamo jedno pravilo, a kada je to small talk među komšinicama imamo drugo pravilo samo zbog velikih troškova kontrolisanja svakog pojedinačnog čoveka u svakoj situaciji? Da, ali šta je sa ugledom? Mogu reći da je ugled relacioni odnos među ljudima, a ne isključivi posed čoveka čiji se ugled meri. Ugled je ocena drugih o nama. Život u društvenoj zajednici podrazumeva sve veća neslaganja sa stavovima nekog čoveka što je njegova moć da utiče na živote mnogih ljudi veća ili što je njegova socijalna ili etička pozicija u zamišljenom koordinatnom sistemu dalja od naše. Takva pozicija proizvodi sve više zavisti, pakosti i lošeg mišljenja o ocenjenom. I to je nešto što je intrinsično u društvenom opštenju. Jedini način da se čovek od toga spase nije zakon, već beg na pusto ostrvo. I svaki Petko koji vam se pojavi na vidiku „mora odmah biti ubiven“ prvim kokosovim orahom koga se dohvatite.

Ima kod Popera, na kraju knjige Pretpostavke i pobijanja, jedna anegdota o prvom novinarskom zadatku Marka Tvena kome je urednik izričito rekao da ne donosi informaciju „ako to ne može da verifikuje ili potvrdi na osnovu ličnog saznanja“. Tven je dakako posao shvatio najozbiljnije što je mogao i doneo sledeću vest:

Za ženu koja se predstavlja kao gospođa Džemsa Džonsa, za koga se tvrdi da je jedan od vodećih ljudi u društvenom životu grada, kaže se da je priredila ono što je trebalo da bude juče prijem određenom broju navodnih gospođa. Domaćica tvrdi da je žena uglednog advokata.

Ili, da iskoristimo tri kriterijuma razlikovanja novinarstva od piskaranja. Istinitost, potpunost i blagovremenost su uslovi koji ne mogu da budu ispunjeni zajedno. Može samo jedan od njih, jer npr. dok se formalno ispuni uslov istinitosti, uslov blagovremenosti ostaje neispunjen itd. Prema tome, novinarstvo se pretvara u neku vrstu piskaranja.

Vasić dalje nastavlja:

Nije mi, dakle, jasno šta je zakonodavac imao na umu sa ovim sadašnjim predlogom još jednog zakona o informisanju. (…) Kažu: pornografija, maloletnici, neistine. Sve to je bilo zabranjeno i ranije, ama se niko nije usuđivao da goni.

Slažem se da je ovo moglo i po ranijim zakonskim rešenjima, ali plata poslanička i ministarska je hleb sa sedam kora… Svejedno, staro ili novo, postavlja se pitanje zašto zabranjivati na primer pornografiju u jednom dnevnom listu. Možda ljudi hoće da list koji oni kupuju bude koncipran na sledeći način – stranica politike, stranice pornografije, stranica politike, stranica tračeva iz elite itd. Zašto mogu da se prodaju specijalizovani pornografski magazini, ali ne i političko-pornografski dnevni listovi?

Da, možete reći vi, ali ti ljudi u stvari sami sebi čine loše čitanjem tog smeća, oni ne znaju šta njima zaista treba, nisu svesni svojih “autentičnih potreba”, oni su puki “konzumenti”, žrtve “nemilosrdnog tržišnog povlađivanja najnižim čovekovim porivima”. Ili kako to Vasić kaže:

Medijskim multinacionalama stalo je do para i moći i ni do čega više i sve to sve više liči na Džordža Orvela i njegovu slutnju novina i medija budućnosti: prolokljuk (prolefodder), stočna hrana za proletere, danas građane i potrošače. Novinarstvo nam, očito, ne treba; treba nam „proizvodnja sadržaja“…

Sjajno. Ali koji su vaši suštinski argumenti da to nije zapravo ono šta ja hoću. Ko ovde najbolje zna šta ja hoću i zašto bi to bili vi u vidu zakonopisca ili zakonopodržavaoca? Mogu li ja baš zbog tog “neformalnog” sadržaja da kupujem novine? I sme li mi novinar, urednik i vlasnik tog medija tako nešto prodati? Ako mi ne sme prodati, sme li mi takvu vest besplatno poslati na mail? Ili i ako to ne sme, sme li mi to reći u privatnom razgovoru? Ko i kako odlučuje šta je tu javnost?

Za kraj ovog segmenta moram da iščupam i ovaj citat iz Vasićevog teksta koji je neka vrsta kolaboracije sa svojim saborcima iz Vremena:

Uzgred, podržavam predlog mog druga Teofila Pančića da se na internetskim forumima, blogovima i ostalim facebookovima zabrani pristup anonimnom šljamu. Taj smrad, naime, počeo je da se preliva u običnu javnost kao sasvim legitimna pojava, pa sam se tako zgadio nad Antonićem i Žarkovićem koji to sranje koriste kao legitimnu argumentaciju u svojim kolumnama. Mi, novinari, potpisujemo se, slikamo se i na raspolaganju smo svakom građaninu koji ima o našim mišljevinama neko svoje mišljenje, da citiram kolegu Harija Kalahana iz SFPD. Za razliku od „blogomladenaca“ kako ih zove moj drug Ljuba Živkov, koji pod zaštitom anonimnosti mogu da balegaju bilo šta. Predlog novog zakona o tome ne govori ništa, što je sramota.

Teofil je u matičnom nedeljniku već o ovome “balegao”, a jedan bloger mu je bogami i odgovorio. Žalosna je činjenica da se najslobodniji medij trenutno napada argumentima kojih se nijedan diktatorski političar ili centralni komitet ne bi stideo. Žao mi je dragi ugledni novinari i kolumnisti, vi ste javne ličnosti, pri čistoj svesti i zdravoj pameti ste odabrali da se bavite tom profesijom koja, je li, ima i svoje nusefekte koje sam već gore objašnjavao. To je cena života u društvu ljudi koji imaju drugačije mišljenje. I iz razlikovanja mišljenja u društvu vi i ostali koji “rade sedeći” crpete svoj posao i time kupujete ono čime se hranite.

Zaključak svega ovoga je da medijska sfera zasnovana ne na pružanju informacija već na interpretaciji njihovoj od strane primalaca. Oni koji informacije pružaju mogu da to rade u ime političara, tajkuna, sindikata, crvenih, zelenih, crnih, belih, radeći u javnom servisu, radeći u svoje ime ili u ime svog shvatanja opšteg dobra. Primalac bira i interpretira. On odlučuje šta je za njega laž, a šta istina i gde su granice ukusa. Ja sam bar za toliko optimističan da imam poverenje u ljude koji novine čitaju i televiziju gledaju (ja lično, doduše, ne radim ni jedno ni drugo). Nisu oni prazne table koji bez pitanja prihvataju svaki stav koji je emitovan i publikovan.

Neki od branilaca ovakvog zakonskog normiranja sfere mišljenja i ispoljavanja mišljenja impliciraju odlučujući uticaj medijske sfere na političku kulturu zajednice, što je, čini se, uspostavljanje kauzalne veze tamo gde ona ne može sa sigurnošću da se utvrdi, odnosno gde je broj i kvalitet varijabli toliki da ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo kako i koliko one utiču na političke preferencije pojedinaca. Za razliku od političara – zakonopisaca čije su namere prilikom donošenja ovakvih zakona mnogo profanije (a to je postizanje efekta autocenzure čak i u slučaju da se sama primena zakona ne shvata ozbiljno), intelektualci koji žele da brane ovakav vid sputavanja slobode moraju prihvatiti neka stanovišta moralnog elitizma i superiornosti u odnosu na one koji to ne žele da rade. Pre svega, kod njih se implicira da su mediji mnogo više od sredstava za disperziju nečijeg mišljenja (koja vrede manje ili više, zavisno od interpretatora). Medij je tu više sredstvo formiranja političke kulture, permanentni vid obrazovanja. Obrazovanje za šta? To se na žalost ne može reći dok se ne vidi ko je na vlasti. Naime, ostavljen prostor u Ustavu Srbije za regulisanje slobode mišljenja i izražavanja omogućava arbitrarnost. Član 46. Stav 2. kaže:

Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

U rukama benevolentnih vladalaca je i ovakva formulacija benevolentna. Ali, čini mi se da bi i jedan komunistički ili nacistički konstitucionalni aranžman bili sasvim srećni gorenavedenom formulacijom, a sve u skladu sa demokratskim principom većine…

Dakle, mišljenje i izražavanje mišljenja su stvar individualne slobode svakog od nas nezavisno od sadržaja. Argument da nemaju svi pravo da imaju mišljenje (ma koliko ta mišljenja u suštini bila “tuđa”) ili da neka mišljenja u stvari i nisu prava autonomna mišljenja iz razloga njihovog “neadekvatnog sadržaja” su puka naknadna vrednovanja sadržaja, a ne utvrđivanje principa koji važi univerzalno.