Ljudi, ide međed!

Izborna strategija post-đinđidevske Demokratske stranke se moze sumirati u jednoj rečenici “Ako ne skočite u bunar, poješće vas medved.“ Mi uporno skačemo u taj bunar već godinama, da bi se onako polomljeni i olupani polako ispentravali napolje. Tu bi nas dočekali drugovi iz MMF-a, podelili po par injekcija i flastera, eventualno stavili malo gipsa. Cijena? Prava sitnica. Taman bi se mi, onako na štakama, malo okrenuli životu, plaćanju poreza, gledanju Farme i ostalog, kad eto ih Tadić, Đilas, Trivan i ostala ekipa trkom iz šume: „Ljudi, ide međed, skačite u bunar!“ i 'ajd Jovo nanovo...' Skači, lomi se, penji, plaćaj zavoje i gips... Do sledećih izbora.

Oni koji ne skaču, to jest, ekipa koja nas je naterala u taj jebeni bunar, nalaze druga skrovišta, otporna na međeda. Neko u skupštinu, neko u vladu, neko u Pariz kao ambasador pri UNESCO-u, UNICEF-u, OPEC-u, Udruženju proizvođača pereca i ostalim vrlo bitnim međunarodnim asocijacijama. Jednom rečju, na poslovima od izuzetnog državnog značaja koji zahtevaju blindirane mercedese i telohranitelje. Međed, naravno, ne sme na takvu silu.

Ovaj sled događaja, kao što ste verovatno i sami primetili, ima veoma lošu dugoročnu prognozu za nas koji skačemo. Po mojoj slobodnoj proceni, do sada nam je prosek tri polomljena ekstremiteta, što ruku, što nogu, kako kome. Razne posekotine, modrice i uboje ne računam, to će (valjda) zaceliti bez ozbiljnijih posledica. Šta i kako dalje?

Jednoj grupi među nama se bunar toliko smučio da su odlučili da sledeći put sačekaju tog famoznog međeda, pa kom obojci a kom Ribok patike. Mi probasmo da ih odgovorimo, ističući da je međed vrlo prljav, ružan i zao, da smrdi na kilometar, krade državne stanove i da se još nismo oporavili od njegove prošle posete. Podsetismo ih kako je jurio druge životinje po šumi zarđalom kašikom i podmetao im kore od banane i kako smo onomad, kada je komšiji krao kruške, zbog njega svi izvukli batine od lovočuvara. Međutim, nije vredelo. Ljudi prosto neće više da skaču u bunar. Kažu, dojadilo im. A i međed se, kažu, promenio. Sad poštuje evropske vrednosti. Hoće da nas uvede i u zadrugu, iako je godinama tvrdio da je to najveće zlo na svetu (posle lovočuvara, naravno). Džaba im mi pričamo da međed dlaku menja, ali ćud nikada. Ne mogu da kažem da ih ne razumem, i meni je dojadilo to skakanje, ali mi se ipak ne čeka međed.

Međutim, u poslednje vreme se pojaviše neke priče i o trećoj mogućnosti. Kažu, a zašto mi ne bi oterali u majčinu i bunardžije i međed. Uostalom, od onog belaja sa lovočuvarem, mi smo lepo proterali međeda u najudaljeniji deo šume i nismo imali problema s njim sve dok bunardžije nisu krenule da ga spominju, što ga je i okuražilo da se vrati. Nego, neka oni lepo čekaju međeda i neka se obračunaju s njim. Mi stem nećemo ništa. Imamo mi posla i bez bunara i međeda. Škola nam prokišnjava, putevi nam raskaljani, vodenica na izdisaju... A i lepo bi bilo da najzad bacimo ove štake i skinemo gips i zavoje.

Pošto nas uskoro očekuje još jedno skakanje u bunar, bojim se da čak ni MMF nema tu količine gipsa koja će nas ponovo zakrpiti, da ne pričam o posledicama susreta sa međedom. Rezultati ovog skakanja mogu biti veoma drastični. Gangrena se već oseća i ako se nešto ne uradi, amputacija nam ne gine. Mada ima eksperata koji ne isključuju ni eutanaziju. Vele, neće ništa da nas boli, samo ćemo da zaspemo.

Napušavanje Uprave za duvan

Svi znamo za kažu o intelektualcima koji obitavaju u kuli od slonovače odakle umeju da vaskoliki puk s vremena na vreme podučavaju o smislu života, univerzuma i svega. U stvari, i ja sam često pisao o njima... Međutim, ima tu jedna posebna podvrsta koja nije eksplicitno prisutna u medijima, ali koja takođe drma iz svoje kule od slonovače. To su kod nas ivory tower regulatori stacionirani uglavnom po onim zgradama na uglu Nemanjine i Kneza Miloša, ljudi koji verovatno ne bi uspeli da prodaju ni par vunenih čarapa usred Murmanska, ali zauzvrat na teoretskom nivou znaju da izorganizuju kako će to drugi ljudi raditi.

Eto, tako u okviru našeg Ministarstva finasija postoji nešto što se zove Uprava za duvan koja se bavi raznoraznim poslovima vezanim za promet duvana, a pre svega dodeljivanjem licenci proizvođačima i prometnicima duvanskih proizvoda, kao i praćenjem te proizvodnje i prometa. OK, ostaviću po strani moj ekonomski anarhizam i složiti se "for the sake of argument" da se sve to lepo radi kako bi se prihodi od akciza maksimizovali, jer duvan je ipak jedna od zlatnih kokošaka našeg budžeta. Međutim, kako izgleda to praćenje i vođenje evidencije proizvodnje i prometa duvanskih proizvoda?

To izgleda tako što ste po zakonu obavezni da svakog januara i jula skinete odgovarajući excel fajl sa sajta Uprave (ja sam doduše strošio sat i po vremena i jednu tastaturu kako bih ga našao) koji ćete popuniti i poslati nadležnima u Ministarstvu finansija na proveru. Svaka firma koja se bavi proizvodnjom i prodajom cigareta (od DIN-a, preko Maxija do zadnje prčvarnice na izlasku iz Zaječara prema Zvezdanu) je obavezna to da uradi. I dobro, recimo da je to sve lepo što se pokušava da se sve uvede u legalne tokove i bla bla (ne zaboravite, večeras nisam anarhista), ali kad biste samo seli i pokušali da popunite tabelu koju nam serviraju iz Uprave, sa vaših usana bi izletela rečenica: "Pa jebote, da li su oni normalni, jebem im mamu nenormalnu?"

Jer, za razliku od Narodne banke Srbije koja je za potrebe izrade završnih računa (posao koji takođe obavlja svako pravno lice) napravila jedno lepo programče koje omogućava da sa (relativnom) lakoćom popunite godišnji finansijski izveštaj, Uprava za duvan nam servira jedva upotrebljivu excel tabelu prilikom čijeg popunjavanja ćete imati vrlo stvaran osećaj da vam kosa opada sa glave. Ili, po srpski rečeno - zašto može prosto kad može komplikovano?

Naime, tabela se u osnovi sastoji iz tri dela gde se unose brojke o nabavljenoj (od svakog veleprodavca ponaosob), prodatoj i količini na zalihama svake vrste cigareta koje je je dato pravno lice nabavilo, prodalo ili popisalo. To se sve unosi u šifrovanom obliku, svaka vrsta cigareta ima svoj trocifren broj koji je označava. I sve bi to bilo lepo da debili nisu blokirali skoro sve funkcije koja svaka excel tabela poseduje. Sortiranje po veličini ne radi, jer pobogu, zašto bi lepo sortirali šifre kako bi lakše ukrstili tabele kad može sve da se prepiše/odštampa na papir pa da se onda sve ukršta old way metodom - jedan prst na papiru drugi na monitoru. Autosum (i bilo koja formula) takođe ne radi, jer do đavola, zašto bi iskoristili intrinsičnu moć svakog kompjutera da sabere ili oduzme dva broja iz različitih kolona i rezultat ispiše u trećoj kad imamo digitrone? I tako dalje... Sve u svemu, za maloprodajni objekat koji u osnovi ne proda više od 200 boksova raznoraznih cigareta godišnje vam treba dva poštena radna dana kako biste uštancovali tabelarni izveštaj. Šta li rade velike maloprodajne firme sa tim izveštajima, pojma nemam. Ali bih jako voleo da nahvatam nekog od zaposlenih u toj Upravi, dam mu popisnu listu i nabavne fakture i sa .45 uperenim u čelo kažem: "Evo ti papiri, evo ti kompjuter, tamo u uglu je čučavac, popunjavaj!"

Mamu vam lopovsku...

PS

Ovo sad nema veze sa prethodnim tekstom. Naime, nekolicini ljudi sam najavio da će Agro Gerila sa prvim tekstom u novoj godini biti stavljena on hiatus na neodređeno vreme. Elem, zbog jedne zamašne smrdljive gomiletine ličnih i porodičnih problema koja me je strefila u poslednja dva meseca, kao i zbog velikih obaveza koje me čekaju u narednih pola godine, plan je bio da ovde prestanu da se objavljuju tekstovi barem u narednih godinu dana. Međutim, posle intenzivnog razmišljanja (a to u poslednje vreme radim vrlo intenzivno, ako ste sposobni da pojmite tu količinu, jelte, intenziteta) sam odlučio da to ne radim, jer jednostavno znam da posle pauze gotovo sigurno neću da nastavim da blogujem. Jer, i sad jedino što me tera da objavljujem ovde je želja da desno, u arhivi, stoji da je okačen bar jedan tekst mesečno. Takođe, nekoliko meni dragih blogova (što inostranih, što domaćih) se ugasilo prethodnih meseci, te ne moram i ja da uvek budem u trendu. Dalje, onih stotinak i kusur ljudi koji me prate preko raznih agregatora ili fejsbuka to verovatno radi zato što hoće nešto da pročita, te se i to mora ispoštovati.

Jeste da ima mnogo toga što sam u prethodna dva meseca nateran da progutam i jeste da to treba sad polako svariti, ali mi se čini da to nije opravdanje da gasim blog. Dapače... Ishitrene odluke nikom nisu donele dobro. Vremenom će ova empatična sramota koju osećam zbog postupaka nekada meni poznatih ljudi nestati, a do tad ću se truditi da upeglam i objavim bar one stvari koje mi vise po draftovima. Toliko za sad, vidimo se u februaru.