Agro Gerila

Mlađan Dinkić, prodavac kožnih jakni

2012-01-18T18:53:00.000+01:00

Trenutno završavam ne toliko bitnu knjižicu You are Not So Smart čiji jeautor David McRaney, a koja se uglavnom bavi kognitivnim, logičkim iheurističkim greškama koje svako od nas čini u svojim svakodnevnim odlukama ukupovini, biranju partnera ili posla, opredeljivanju za političku opciju itd.Većina argumenta u knjizi je utemeljeno na istraživanjima iz oblastibihevioralne ekonomije koja je, čini mi se, trenutno najseksi oblast bar uokviru društvenih naučnih disciplina. No, o samoj knjizi ću za koji dan uposebnom prikazu...

Sada sam samo želeo da ukažem na jednu pogrešku koja ječesto korišćena od strane ljudi koji žele drugim ljudima nešto da prodaju, dane kažem uvale, pa bio to neki proizvod, usluga ili politička ideja. Ta se kognitivnapogreška naime zove anchoring effect, i oslanja se na osobinu ljudske psihe dase u nekom novom i nepoznatom konkretnom slučaju vezuje (usidruje) za prvoparče informacije koje joj se učini prijemčivim i da o konkretnom slučaju sudina osnovu te informacije, ma koliko ona bila nevezana za objektivnu istinu.Psiholozi Amos Tversky i Daniel Kahneman su to utvrđivali u eksperimentu kadasu dvema grupama ispitanika ponudili dva odgovora na pitanje “koliko procenataafričkih zemalja je učlanjeno u UN?” Prvoj grupi je ponuđen odgovor – 10%, adrugoj 65% država. Iako su mogli da kažu bilo koji broj od 0 do 100, ispitaniciiz obe grupe su se držali brojeva bliskih prvobitnoj ponudi. Baš iz razloga štoblagog pojma nisu imali koji je procenat afričkih država učlanjen u UN,usidrili su se za prvu informaciju koju su dobili iako ona nije imala nikakveveze s realnošću.

Kakve ovo veze ima sa Mlađanom Dinkićem? Pa, uzmimo jošjedan primer iz date knjige koji sam upravo vrlo nespretno preveo:

Ulaziš u prodavnicu odeće i ugledaš verovatno najbolju kožnujaknu koju si u životu video.
Probaš je, pogledaš se u ogledalu, i odlučuješ da je morašimati. Dok je nosiš na sebi zamišljaš prolaznike koji će se osvrtati za tobom iuzdisati svaki put kada uđeš u neku prostoriju ili pređeš ulicu. Podavijaš rukavkako bi proverio cenu – 1000 dolara.
“Pa, to je to,” misliš se. Krećeš da je kačiš polako nasvoje mesto kada te prodavac zaustavlja.
“Sviđa vam se?”
“Odlična je, ali ipak je preskupa.”
“Ne, ta jakna je upravo sada na popustu i košta 400 dolara.”
I dalje je skupa, a na kraju krajeva ti zaista i nijepotrebna, ali 600 dolara popusta izgleda kao odlična stvar za jaknu u kojoj ćešizgledati jedanaest puta bolje. Vadiš karticu i kupuješ je, nesvestan da si paona najstariju trgovačku foru na svetu.

Ako još uvek nije jasno kako je Mlađan Dinkić postao dotičniprodavac jakni (aka pilićar) onda pročitajte ovaj njegov tekst u kojem on navodisvoju nameru da ukine odnosno smanji tzv “muzički dinar” koji je namenjen grupirent-seeking udruženja građana koja su od države dobila ovlašćeni monopolskipoložaj na naplatu nadoknada za korišćenje autorskih prava. Iako sam ja ličnona libertarijanskom stanovištu da tvrda autorska prava u smislucopyrighta ne mogu postojati, to za ovu priču i nije mnogo važno (o tome možemou komentarima ili u nekom sledećem postu). Ono što je pre svega zanimljivo jeda je način podele para od autorskih tantijema u ingerenciji utvrđivanja samogSOKOJ-a. Nebitno je ovde da li je nečija subjektivna procena da li su te paremale ili velike, bitno je da se te pare, tantijeme i koeficijenti raspodeljujuna osnovu procena koje su izvučene sa dna kace odnosno – kolokvijalnije – iz malogprsta leve noge. Za razliku od svakog poslovnog subjekta u Srbiji koji radi poduticajem endogenih tržišnih faktora kojima prilagođava svoje poslovanje, formiranjecene korišćenja autorskih prava je totalno netržišno, odnosno – prosto rečeno –izmišljeno je. Da nastavimo sa analogijm sa kožnim jaknama. One se na tržištuprodaju po određenoj ceni jer ta cena nosi najbližu moguću informaciju o tomekolika je ponuda i tražnja. Cena korišćenja autorskih prava, međutim, ne formira se tako, ona je jednostavno propisana od strane tela koje se zoveUpravni odbor SOKOJ-a, a u burazerskom dogovoru sa određenim ministarstvimaVlade Srbije u kojima sede sami ljudi kojih se ponajviše tiču koeficijenti i tantijeme.Toliko o sukobu interesa o kome sada nećemo da pričamo.

Ono o čemu ćemo da pričamo je ono sa čim smo i počeli, a to je heuristički“efekat usidravanja” koji je ovde više nego očigledan. Kada su ustanovljeniplanovi da se zaseca muzički dinar za sve i svašta, od mp3 plejera dofrižidera, javnost se s pravom pobunila. No, to je i očekivano. Prvobitni planza obim i domet muzičkog dinara je samo sidro za koje smo se uhvatili, koskakoju su svi krenuli da glođu. Sada, kada smo čuli pravi plan koji nam je u svomautorskom tekstu ispostavio Mlađan Dinkić, shvatili smo da je ta nova cena ustvari odličan dil, za 400 dolara dobijamo jaknu koja vredi mnogo više. I svito vidimo. I svi to svakodnevno upražnjavamo, npr. kada naredimo detetu da radidomaći zadatak naredna tri sata, a ono se uzjoguni. Mi onda, znajući da smo gausidrili, smanjimo mu “kaznu” na pola sata, a ono je time zadovoljno i jošmisli kako je ono zeznulo nas.

No, to što prolazi kod desetogodišnje dece, u Srbiji prolazikod svih, a pogotovo, recimo to otvoreno, kod njenih tzv. najelitnih članova koji se diče time štosu oni “deca sa stanice Tviter” i koji misle da utiču na one koji odlučuju. U srpskom političkom sistemu izmišljaju se se propisi i nameti iz vedra neba, koji veze nemaju sa situacijom na terenu, a onda se retroaktivno prilagođavaju realnosti, sve uz lažiranu dobrohotnost i simulirano razumevanje običnog čoveka koji je onda valjda zahvalan što ga udaraju u glavu samo čekićem, a ne macolom... Ali dobro, kako situacija u ovoj zemlji prilično liči na onu koja nas jepred izbore strefila pre 12 godina, tako banditima koji su trenutno na vlastimožemo samo da poželimo da u narednih par godina prođu mnogo gore od onih kojisu 2000. godine oterani. Naravno, onda ćemo da ustoličimo još virtuoznije gitaristei bubnjare, ali o tom – potom.

Kult profesionalca

2011-12-30T07:12:00.000+01:00

Upozorenje: Naredni tekst govori o novinarima i blogerima,move along...

U eseju Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?američki filozof Robert Nozik postavlja hipotezu kako u ljudskom društvupostoji jedan osobit sloj ljudi koje on naziva kovačima reči (wordsmiths), akoji su osobito zainteresovani za promišljanje temelja društvenih odnosa, te sepod osećajem subjektivne pozvanosti i merituma predstavljaju i kao objektivnodati entitet koji zaslužuje najviši status u društvu. Jer oni se ipak, zarazliku od običnog naroda koji se bavi svojim svakodnevnim privatnim poslovima,bave fundamentalnijim stvarima poput “poboljšanja društva”, “stvaranja javnogmnjenja” i sličnih manifestacija koje čovek ima kada oseti sav svetski bol usvom stomaku. Međutim, društvo to ne ceni onako kako bi kovači reči to želeli,postoji vidljiva provalija između njihovog subjektivnog mišljenja o svojojvrednosti i statusu u društvu i onog što se objektivizira kroz društvenemehanizme raspodele statusa i vrednosti. I ta diskrepanca između subjektivnog iobjektivnog postaje i izvor i utoka osećaja većine intelektualaca da su onipozvani da te stvari promene, jer objektivno nikad nije dovoljno. U tom smislui pojedini intelektualci svoj angažman ne vide kao puko zaposlenje, posao kojiobavljaju od devet do pet kako bi maksimizovali svoj preferirani stil života.Ne, biti intelektualac je supermenski posao koji traje 24 sata dnevno 365 danau godini, i kada drugi spavaju i idu na letovanje...

Nego, da se vratimo Noziku... U jednom lepom pasusu, on tosažima ovako (prevod preuzet iz časopisa Nova srpska politička misao, vol. X, no. 1-4):

Od početka zabeležene misli intelektualci su nam govorili daje njihova delatnost najvrednija. Platon je vrednovao sposobnost racionalnogprosuđivanja iznad hrabrosti i želje i mislio da filozofi treba da vladaju;Aristotel je smatrao da je promišljanje najviša delatnost. Nije iznenađujućešto očuvani tekstovi svedoče o ovoj visokoj oceni intelektualne delatnosti. Ukrajnjoj liniji, ljudi koji su formulisali ove ocene, koji su ih zapisivali sapropratnim opravdavajućim razlozima, bili su intelektualci. Oni su sami sebehvalili. Oni koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoćureči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu sebrinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smisliliteoriju o tome ko je najbolji.

Pre toga, kada pokušava da ograniči grupu ljudi na kojuodnosi ovu svoju hipotezu, Nozik kaže:

Pod intelektualcima ne podrazumevam sve inteligentne ljudeili ljude sa određenim nivoom obrazovanja, već one koji se, po svojoj vokaciji,bave idejama izraženim u rečima, oblikujući tok reči koji drugi primaju. U ovetvorce reči (wordsmiths) spadaju pesnici, romanopici, književni kritičari,novinari magazina i dnevne štampe i mnogi profesori.

Ali kakve to veze ima sa novinarima iz prve rečenice? Pa inema prevelike, ako posmatramo novinara u empirijskom smislu, kao čoveka komeje to zanimanje. Problem nastaje kad se novinarstvo shvati isuviše ozbiljno zasvoje dobro, kao svojevrsna kombinacija kovača reči – profesionalca i čoveka sapozivom da svetu iznova pokazuje skrivenu istinu. Naime, iako je novinarstvomnogo prozaičniji posao, takoreći zanat, često se može čuti da se u tom pozivukrije nešto mnogo veće od onoga što vidimo na prvi pogled. I zaista, retka suzanimanja koja se smatraju Pozivom (tako naši univerzitetski profesori radopišu udžbenike o novinarstvu kao pozivu, ali retko će smeti da ustvrde da sušumarstvo i agronomija išta više od zanimanja), a takođe su retki pozivi kojisvoju struku ne ograničavaju samo čisto praktičnim smernicama i dobrim radnimobičajima, već su im potrebni visokoparni pisani i nepisani dokumenti kojigovore o etičkim normama profesije, potrebni su im svojevrsni ustavi koji će nameta nivou da regulišu ono što čini Poziv. Tu nije dovoljan svojevrstanuniverzalni kantovski moral i zemaljski pozitivni zakon koji važi za bankare ivodoinstalatere, Poziv ima i svoj etički i praktični kodeks koji na čistonormativnom smislu propisuje ko pripada profesiji, a ko ne. Ako govorimokonkretno o novinarskoj profesiji, tu se zanimanje i poziv ne poklapaju. Raditikao novinar je samo spoljni krug profesije, biti novinar je ono što čini Poziv.

Da pređemo, jelte, na stvar. Jedna usiljena debata o ulozinovinara u doba kolere zvane internet je dospela i u naše krajeve. Ljudi supočeli da koriste alternative klasičnim medijima, podjednako (ne) verujukolumnistima i blogerima, informišu se na Tviteru pre samih urednika novinskihkuća i ostale stvari koje ljudi koji čitaju ovaj tekst već jako dobro poznaju.To naravno nije moglo da prođe bez jedne klasične “vrapci u prašini” makljaže ukojima se jednima spočitava da su brzopleti, neobjektivni i nepismeni, adrugima da su spori, konzervativni i takođe nepismeni. O blogerima i njihovomprecenjivanju svoje trenutne uloge u društvu sam pisao ranije, problem je štoni klasični novinari nisu daleko odmakli. Za razliku od blogera koji uglavnompišu za “porodicu i prijatelje”, klasični mediji jesu onaj ispupčeniji deoGausove raspodele, većina ljudi i dalje komunicira sa sferom javnog upravopreko klasičnih medija (ne nužno i preko klasičnih kanala komunikacije).

Problem nastaje kada klasični novinari svoj posao ne shvatekao zanimanje, već kao poziv, što podrazumeva određeni ekskluzivitet uposredovanju između javne i privatne sfere. A taj se ekskluzivitet topi velikombrzinom, pogotovo u segmentu informisanja, kada je sve manje potrebno imatiposrednika između izvora i primaoca informacije. Trošak proizvodnje i plasmanainformacije se gotovo sveo na nulu, a takođe i vreme njenog prenosa. No, kakoja ne bih razglabao o svemu tome, koga interesuje, datu temu je temeljno obradio Bora Živković, jedan od urednika internet izdanja časopisa Scientific American.

Ono što me ovde interesuje je svojevrsna serija tekstovauglednih srpskih novinara koja se tiče negativnog uticaja interneta na klasičnonovinarstvo. To je zanimljiva priča kojoj možemo pritupiti sa fundamentalnog ifenomenološkog nivoa.

U fundamentalnom smislu, odnos koje novinarstvo ima premainternetu je sličan odnosu koji je Toše Proeski imao prema svom automobilu.Isprva mu donosi neverovatno veliku korist u odnosu na inpute i neprocenjivoolakšava posao. Na kraju ga ubije. Jednostavno rečeno, novinar kao profesionalac postaje zamenjiv.Kao što rekoh u nekom od prethodnih pasusa, informacija je prejeftina i prelakoju je nabaviti da bi isplatila svog prenosioca. S druge strane, stavljanje ukonteskt date informacije, posao koji se smatra neprikosnovenim novinarskimfeudom, je takođe nešto u čemu novinari nisu najbolji. Taj posao mnogo boljeobavljaju stručnjaci za datu oblast o kojoj se govori. Naprosto, za stavljanjeinformacije u kontekst je bolje imati stručnjaka profesionalca u pojedinojoblasti koji će igrati ulogu novinara amatera nego obratno, imati novinaraprofesionalca koji pritom nije stručnjak ni za šta konkretno.

Fenomenološki gledano, puno je zamerki koje neki odprofesionalnih novinara pripisuju raznoraznim sadržajima na internetu. Problemsa tim zamerkama je što ne mogu da preskoče jednu logičku prepreku koja jepopularizovana tzv. Sterdženovim zakonom. Naime, američki pisac naučnefantastike Teodor Sterdžen je, braneći svoj žanr od napada profesionalnih književnihkritičara koji su ceo žanr svrstavali u smeće tako što su kao primere izdvajalinajgore predstavnike, došao do jednostavnog zaključka da je najlakše naći lošepredstavnike jedne grupe i pomoću njih doći do generalnog stava o čitavojgrupi. Prevedeno na temu o kojoj govorimo, a izrečeno Sterdženovim rečnikom –iskaz da je 90% sadržaja na internetu smeće je prazan iskaz jer je 90% svegasmeće. Problem sa ovom vrstom logičke greške koja se ustalila pod nazivomnit-picking je u tome što je koriste obe strane u sporu koji opisujemo, a touopšte ne pomaže jasnijem sagledavanju problema. Jer upoređivanje najboljeg snaše strane ograde sa onim što je najgore s druge strane i nije baš stvar zbogkoje će vaša profesorka logike biti ponosna. Jednostavno, normativno se imaupoređivati sa normativnim, a stvarno sa stvarnim.

Najčešća praktična zamerka proizlazi iz romantične samopercepcijenovinara kao subjekata koji ispunjavaju dužnost plasiranja tačne, odnosnoistinite informacije (vidi prvi antrfile ovog članka za primer). Ali to je čisto normativninalog profesiji koji naravno u stvarnom radu novinara uopšte ne mora da budeotsvaren, kao što smo i svedoci da se često ne ostvaruje. Iz toga što nečijietički kodeks i naučena pravila profesije nalažu da se bude objektivan i verančinjenicama ne sledi da će i rezultati biti takvi. Jedina instanca kojoj npr. iklasični mediji i blogovi mogu da se obrate kao sudiji su njihovi korisnici.Jer imati i zadržati čitaoce uz pomoć konstantnih laži i neobjektivnih analizanije baš posao koji je nekome pošao od ruke.

Druga zamerka koja se često pripisuje velikojinternetizaciji javnog mnjenja je nerazlikovanje bitnog od banalnog, teza kojuje osobito prigrlio sarajevski student Endru Kin u svojoj poznatoj štampanojkritici interneta pod naslovom Kult amatera, a koga je na ovdašnjoj sceniosobito prigrlio Teofil Pančić, još jedan internetski kritičar. Naime, nainternetu sve prolazi, i svi smo svesni toga. Loši fotografi, loši reditelji,loši veb dizajneri, loši blogeri, loši pisci erotske proze, svi su oni nadohvat ruke. Nepostojanje instance koja će da razvrsta tu divljačku anarhijusputava one najbolje da isplivaju iz te zamućene bare. Međutim, taj argument nestoji iz dva razloga. Prvi je naime čisto na nivou principa i tiče se slobodegovora, a to je samorazumljivo da ga nemam nameru objašnjavati. Drugi razlog jeu pogrešnoj pretpostavci da decentralizovane odluke miliona korisnika internetane mogu da svrtaju sadržaj po kvalitetu već je za to potrebana neka centralnainstanca, recimo u vidu urednika. Ne samo da svakodnevno empirijski utvrđujemoda svojevrsni evoluciono-ekonomski (hajekovski) mehanizam vrlo uspešno funkcionišeu rangiranju i deljenju internet sadržaja, već je cela naša kultura nastala nataj način. Ne zato što su književni ili likovni kritičari odlučivali o tome štaje dobro a šta ne, već tako što su pojedinačne odluke miliona ljudi dovele dosvojevrsnog demokratskog konsenzusa o tome.

Dalje, spreman sam da ustvrdim da su klasični mediji, a bašiz razloga centralnog upravljanja, mnogo podložniji banalnostima u svomsadržaju, iz prostog razloga kako bi sav taj prazan prostor predviđen zasadržaj bio popunjen. Tako ekonomista Brajan Kaplan u svom blogpostu (sic!),citirajući pisca Rolfa Dobelija koji u svom TED govoru Protiv vesti (PDF ovde)daje argumente u prilog tezi da je svakodnevno praćenje vesti samo gubljenjevremena, poentira iskazom da su vesti u suštini iluzija da nam se svaki dandogađa nešto bitno. Ova ogromna količina banalnosti u klasičnim medijima se presvega ogleda u nesavladivoj prevlasti političara i parapolitičara koji dominirajutelevizijskim programom i novinskim člancima samo zato što su novinari iurednici na neki način baždareni da smatraju da je sve što bilo koji političaru bilo koje doba dana izgovori bitno da se prenese javnosti, iako je mišljenjevećine političara ili analitičara o tim stvarima praktično ništa više relevatnonego mišljenje koje o tim stvarima ima bilo koja prodavačica u kineskoj radnji.Da, ima takvih stvari i na internetu, ali su u skladu sa sadržajem – besplatne.

Treća i poslednja zamerka na koju ćemo se osvrnuti jeprimedba o stalnom opadanju kvaliteta sadržaja zbog otimanja tržišnog udela ukome sve manje učestvuju klasični mediji poput recimo štampe. Na žalost,govoriti o kvalitetu je jedan jako nezahvalan posao imajući u vidu svačijesubjektivne preference, ali mi se čini da je zahvaljujući internetu kao kanalukomunikacije moguće pročitati mnogo više kvalitetnog sadržaja po mnogo nižojceni nego da tog kanala komunikacije nije ni bilo (ovo naravno ne govorim osrpskom internetu). Jednostavno, pogled na novinarstvo kao magiju koja dolazido opskurnih informacija iz arhiva i knjiga na stranim jezicima je jednostavnonestao. Sada bloguju ekonomisti nobelovci (padaju na pamet Geri Beker i Pol Krugman), bulumenta naučnika koji se bave bilo humanističkim disciplinama, biloprirodnim naukama sada objavljuje svoje analize na blogovima i deli ih podruštvenim mrežama. Nije potrebno da im profesionalni mediji obezbede kanalkomunikacije uz pomoć koga će konzumentima kontekstualizovati informacije, kadaje uglavnom sve dostupno i bez posrednika.

Zaključak je takav da su online i offline medijikomplementarni i da u ovoj formi ne bi postojali da njihovi sadržaji nisuduboko isprepletani, jer im je suština u osnovi ista. Bar dok stvarnost nepočne da liči na neki panel Elisovog Transmetropolitana.

PS (dodato 01.01.2012.)
Sad sam se setio da sam pre nešto više od dve godine imao jedan više teorijski tekst koji se bavio odnosom novinarstva prema konceptima neutralnosti/objektivnosti i slobode govora.

Agro linkovi #14

2011-11-24T23:52:00.001+01:00

1. What Happens when a Leftist Philosopher Discovers God? –Sociolog Piter Berger o desnim skretanjima Jirgena Habermasa.

2. Evgenij Morozov, verovatno najpoznatiji protivnik sveopštegoduševljevanja moćima Interneta, kritikuje ispraznost savremene pojave “Internetevanđelizatora” – The Internet Intellectual. ~~Za čitanje je potrebno da sebesplatno registrujete, ali tekst potpuno vredi te dodatne neprijatnosti.~~ Hvala komentatoru Zoonu što je dojavio za novi link koji ne zahteva registraciju.

3. A tu je i svojevrsna dopuna tog, kao i teksta o gikovskomanti-intelektualizmu Larija Sangera koji sam linkovao u dvanaestoj turi Agrolinkova – The Rise of the Internet (Anti)-Intellectual?

4. Our Blogs, Ourselves – Pol Krugman o tome kako se naučnerasprave sve više sele iz stručnih časopisa na blogove. Ovo naravno važi samoza englesko govorno područje. Kod nas je stanje ipak bolje jer ne znamo šta jeu gorem stanju, nauka ili blogovi (kolumne).

5. The Shadow Superpower – O trenutno najjačoj svetskojekonomiji iz hajekovske perspektive.

6. Uticaj nestanka ženskih stidnih dlaka na ljudsko društvo –Disappearance

7. Zašto fudbaleri varaju i zašto to rade jako malo - Receivers Limit the Prevalence of Deception in Humans: Evidence from Diving Behaviour in Soccer Players

8. Raymond Tallis Takes Out the 'Neurotrash' - U kome seobjašnjava Talisovo gledište o opsednutosti savremenih humanističkih disciplina“neuromanijom” i “darvinitisom”

9. De Mysteriis Dom N.W.A: The Similarities Between Mayhem And Gangsta Rap – O tajnim vezama Varga Vikernesa, Ajs Kjuba i Džejmsa Blejka,odnosno – kako smo svi postali hipsteri (HT: Marko Nikolić)

10. Empirijska primena Danbarovog broja - Human Brain LimitsTwitter Friends to 150

11. Twitter vs. the KGB

12. Deep Intellect: Inside the mind of the octopus – Fascinantnapriča o najinteligentnijim morskim nekičmenjacima, hobotnicama.

13. Farm-to-Fork Dinner Fiasco – Ako se pitate zbog čega trebaomogućiti ljudima da pucaju u one koji nepozvani dolaze na njihov posed(pogotovo što se radi o državnim službenicima), onda su argumenti u ovomtekstu.

14. Best Abstract on a Scientific Paper Ever?

15. Presidential Candidates Explained Through Dungeons and Dragons Character Sheets

16. Andrew Zuckerman: Bird – Fascinantna prezentacijaCukermanove knjige fotografija koja se bavi pticama

17. Mars visitors Basiago and Stillings confirm Barack Obama traveled to Mars – Krnja verzija teksta o Obaminom putovanju na Mars koji jenaravno skinut sa mreže nekoliko dana posle objavljivanja. Zato što je istinit!

18. Noćobdija ili raspikuća (HT: @Brut72)

Devedesete u svoja četiri zida

2011-10-15T22:17:00.000+02:00

Pošto su valjda svi imali da kažu nešto pametno na temudevedesetih koje su se desile našem lepom Beogradu prethodnih dana, tako i janastavljam sa svojom proverenom praksom u kojoj iščitavam tuđe analize a ondaih relativno inteligentno kompiliram, kupeći slavu, kajmak i pažnju mlađihpunoletnica na Fejsbuku. Tema ovog teksta je svakako onaj infamozni muzičkifestival pod imenom Volim devedesete koji je svojski išutiran na srpskominternetu, a sve zahvaljujući tome što (za razliku od tih devedesetih) danasipak imamo struju i stabilne internet konekcije.

U stvari, da budemo precizniji, ako izuzmemo infantilnerazbibrige alternativnih evanđelista o lošem muzičkom ukusu (tipa "Bjesoviviše nego Duck" ili "Sabljaru je duži nego Srletu iz MobyDicka"), sam muzički festival uopšte nije ni kritikovan, jer iskreni dabudemo, tu i nije bilo materijala za kritiku. Organizatori su jednostavnovideli šta je profitabilno i rešili da na tome zarade pare. I svi ćemo sesložiti da je to jedan sasvim legitiman poslovni poduhvat. Da ne zarađuju pareod koncerata, ti ljudi bi se odavno preorijentisali u muzičke kritičare,blogere i "pripadnike civilnog društva".

No, to nije bitno. Ono što jeste kritikovano su devedesetekao takve, jedan vremenski isečak koji nam se desio, jedan semantički konstruktkoji se zahvaljujući čarolijama srpskog jezika uglavnom vezuje za one stvarizbog kojih svi drhtimo i dobijamo aritmiju. I naravno, kao što i ume da bude salakim metama, desi vam se da promašite sve i - sledstveno tome - ne pogoditeništa. Tj. prostije rečeno, devedesete kao jedan istorijski period je vrlo lakokritikovati i plakati za izgubljenim godinama, problem je u tome što se to radipovodom nekog koncerta koji drže ljudi čija je jedina krivica u tome što je njihova muzikaimala tu sreću da bude popularna u istom istorijskom periodu. Možemo samozamisliti šta bi se desilo da su se u Areni sakupili maketari koji sklapajumodele aviona iz Drugog svetskog rata, koliko bi oni lekcija o Aušvicu,tenkovima, atomskim bombama i nevinim žrtvama dobili.

Ono što je karakteristika svih ispisanih kritika je pomaloskandalozna količina zamene teza i cherry pickinga, gde se (1) raspravlja onečemu što sa konkretnom manifestacijom nema nikakve veze, (2) ako se ipokušava uspostaviti veza između muzičkih i istorijskih devedesetih, onda se toradi pomoću sa dna kace izvučene teorije zavere o tome kako je tu vrstu glazbetada stvorio Miloševićev režim i (3) kada se govori o istorijskim devedesetim,onda se cherry picking metodom i jeftinim anegdotalnim dokazima pokušavadiskredovati sve što ima korelativnu vezu sa tim vremenom samo zato što se,jelte, hronološki sa njim poklapa. Da se razumemo, vremenske korelacije umejuda budu zabavne i korisne u brzoj raspravi sa intelektualnim protivnicima, aliu ozbiljnoj analizi ih je najbolje ostaviti u kesi sa iskorišćenim kondomima.Jer se ista korelativna evidencija može primeniti i za druge stvari koje su sedesile devedesetih. Recimo rok muzika i sportski uspesi, koje bismo takođemorali da odbacujemo kao najveću grozotu, a samo zato što su se zbili u tomperiodu.

Ako malo pogledamo o čemu se tu zaista radi, videćemo jedanklasičan sukob generacija, tj. bolje rečeno - jedan sukob nepomirljivihnostalgija. I dok se jednima na spomen dizelaške muzike okidaju sinapse u mozgukoje ih podsećaju na lošu političko-ekonomsku situaciju i rat, drugima je topodsećanje na jedino detinjstvo koje su imali, dok se konačno trećima(najmlađima) ne okida ništa osim centra u mozgu koji je zadužen za razvrat izajebanciju. E sad, to što su najglasniji i medijski najrasprostranjeniji oviprvi, tome imamo da zahvalimo gotovo sveopšti konsenzus da nam uskoro sledismak sveta. I sasvim je legitimno i biološki opravdano da nas određeni nadražaji iz spoljnog sveta sećaju na određenedogađaje samo iz razloga njihove istovremenosti, ali stvaranjeuzročno-posledične veze između te dve stvari je jedna od najelementarnijihgrešaka logike. Nije logično pronalaziti uzročno-posledičnu vezu izmeđuodređene muzike i duha vremena (ovde ne govorim u terminima teorije kulture,već u terminiima logike), kao što nije logično pronalaziti kauzalnu vezu izmeđugubljenja nevinosti i pesme koje ste u tim trenucima slušali.

Ako sa logičkog pređemo na politički ili kulturološki teren,videćemo da se radi o već spomenutom sukobu dveju nostalgija čiji je okidačmainstream muzika devedesetih. Jednima devedesete predstavljaju jedine godinedetinjstva koje ljudsko biće može imati i izlišno je očekivati da ti ljudi tomperiodu po sebi daju negativnu konotaciju. Funkcija našeg mozga je takva da sebolje priseća lepih stvari koje su nam se dogodile u prošlosti i da to povezujesa drugim stvarima sa kojima su bile u korelaciji. Jednostavno rečeno,očekivati od ljudskog bića da ima negativna sećanja na svoje detinjstvo imladost je jalov posao ma koliko istorijsko vreme u kome je to biće živelozaista bilo loše po nekim pokazateljima. Drugima devedesete predstavljajunajgori period života, a zajedno sa njima u isti koš idu i svi psihološki trigerikoji sećaju na to doba.

Ono što mene najviše interesuje u vezi sa ovim slučajem jesveopšte učitavanje nekakve političke agende mainstream muzici devedesetih kojanam se pre par dana ponovila u Areni, tj. vrlo na silu konstruisan stav dapovratak takve muzike poziva na povratak tih vremena, vrednosnih matrica iostale velike reči u rangu "šestog oktobra" i sličnih. I to se neradi zbog toga što je ta muzika zasićena nekim političkim sadržajem, većnaprotiv, baš iz razloga što je vrišteće apolitična. Jedan od omiljenihsportova domaće intelektualne elite je da se užasava proizvoda masovne kulturekoji nemaju eksplicitno izgrađen stav o društvu u kome nastaju (osim Žižekovacakoji i iz iskaza molekularne biologije umeju da iščitaju političke stavove), daih smatraju nepotrebnim smećem, a da njihove konzumente svrstavaju u idiote bašonako kako bi to učinio brucoš sa FPN-a posle čitanja loše prepevanih spisastarogrčkih političkih filozofa. Jer ovde se ne radi o koncertu nekog BajeMalog Knindže (izvinjavam se na eventualnoj pogrešnoj upotrebi velikih slova) iliMarka Perkovića Thompsona, već o ljudima čija se cela agenda završavala naspravljanju muzike koja ne bi imala nikakvo dublje značenje od onoga koje naprvu loptu dobijemo. To se naravno za određene pripadnike intelektualne elite uSrbiji doima kao neoprostiv greh, odsustvo eksplicitnog političkog stava jeisto što i podrška tada postojećem.

Otud i pokušaj poređenja sa gej paradom koji impliciram unaslovu. Ovde se uopšte ne shvata da je propagiranje slobode okupljanja načelokoje može važiti samo univerzalno ili nikako. Ako uspostavljamo neke principepodobnosti u borbi za kulturnu i političku hegemoniju, onda ne treba da čudi štobitku za tu hegemoniju dobijaju oni koji imaju više bejzbol palica u posedu ikoji samo dosledno primenjuju onu političku filozofiju koju bi i njihoviintelektualni protivnici primenjivali, samo kad bi znali u toj borbi za kojikraj da uhvate palicu.

Agro linkovi #13

2011-09-30T20:51:00.000+02:00

Treba održati nekako ovaj blog u životu, a prošlo je tri meseca od poslednje ture linkova.

1. Verovatno najbolji tekst o ekonomiji i psihologiji video igara koji sam pročitao u poslednje vreme - Who killed videogames? (a ghost story)

2. Kako neurobiologija može uticati na krivično pravo u budućnosti - The Brain on Trial

3. Kad smo već tu, dolazimo do velikog problema kada pomešamo muške genitalije, mesečarenje i krivično pravo - Sex, Sleep and the Law: When Nocturnal Genitals Pose a Moral Dilemma

4. Sjajan tekst o Knobeovom efektu, gde se pokušava objasniti zašto imamo tendenciju da negativne nenameravane posledice delanja pripisujemo namernim odlukama zlih aktera, a iste takve pozitivne posledice uzimamo kao normalne - The anatomy of intentional action

5. Odbrana koncepta “slobodne volje” - Free Will Is as Real as Baseball

6. Zašto nauka nikad nije normativno neutralna - Biased but Brilliant

7. Zašto ekspertske prognoze nisu ništa bolje od onoga što bi prognozirali obični laici – Overcoming Our Aversion to Acknowledging Our Ignorance

8. Evoluciona biologija objašnjava kraći životni vek kod mužjaka mnogih vrsta - Drive to Impress Females Pushes Males Toward Early Graves

9. S druge strane, evoluciona biologija takođe objašnjava zašto muškarci biju žene - Domestic violence gets evolutionary explanation

10. O neželjenim posledicama organizovane populacione politike u Kini, odnosno kako država ne može da kontroliše društvo a da to ispadne dobro - Where Have All the Girls Gone?

11. Ako još niste videli ovaj tekst, stanfordski zatvorski eksperiment 40 godina kasnije - The Menace Within

12. Još jedan prilog debati novinara i blogera, sa posebnim osvrtom na ničim utemeljenu aroganciju ovih prvih - Am I a science journalist?

13. Zašto je korisno da dečja igrališta ne budu bezbedna - Can a Playground Be Too Safe?

14. Ova gospođa upravo tvrdi da pornografija uzrokuje islamski terorizam - Pornography and National Security

15. Moja omiljena obrnuta korelacija dužine penisa stanovnika određenih zemalja i ekonomskog razvoja tih zemalja – Chart: Penile Length Leads to Little Economic Growth

16. Joan Robinson’s “Open letter from a Keynesian to a Marxist”

17. O neuništivosti utopizma - A Star Trek Utopia? We’re Living in It

18. O petlu koji je živeo 18 meseci – pošto mu je odsečena glava – Mike’s Story

19. Jedan fenomenalan fotoprojekat o deci i mestima gde spavaju - Where Children Sleep

20. Postmodernism is Dead

21. Boris Dežulović u stilu jednog Mareja Rotbarda - Država građanima u Hrvatskoj ne služi baš ni za što (HT: @brut72)

22. O nadmenosti srpske kulturne elite - Filharmonija i nekultura (HT: @pavlemihajlovic)

Svetlana Slapšak je lažovčina.

2011-08-12T03:17:00.009+02:00

Neko bi, možda, probao da ospori istinitost izjavne rečenice kojoj sam dodelio ulogu naslova: insistirao bi na činjenici da je za laž, osim nestinitosti iskaza, neophodan uslov i namera da se drugi dovedu u zabludu, iliti da se obmanu. Gomilu budalaština iz napisa “Lažna fantastika“ pripisao bi osobi sa manjkom obrazovanja i viškom nadobudnosti, osobi koja ima poteškoća u korišćenju viših kognitivnih funkcija (ukoliko ih poseduje). Ponosna potpisnica teksta − Svetlana Slapšak – ispala bi glupača (vanserijska glupača, ali, ipak, samo glupača). Oni skloni eufemizmima i/ili političkoj korektnosti rekli bi da je u pitanju osoba koja greši jer ne zna šta radi. Narodski rečeno − neko ko stalno pokušava da pametuje, a uvek ispada glup u društvu. Ali, ako je broj netačnosti u tekstu veći od broja rečenica (pedeset, i naslov ubrojan) – to nije moguće opisati kao veliki broj grešaka, niti prosto pripisati VELIKOJ gluposti: da je tolika glupača ne bi umela ni da sastavi pedeset rečenica! Da izbegnem nesporazume: glupan/glupača se odnosi na mentalno normalnu osobu koja je neupotrebom svojih potencijala dovela sebe u stanje samoskrivljene maloumnosti. Dakle, u pitanju su laži, izrečene ili implicirane svejedno. A zbog njihove brojnosti bilo bi prosto nepristojno ne upotrebiti augmentativ − lažovčina! Tačka.

Ipak, pre nego što počnem da odmotavam klupko laži rečenicu po rečenicu, da se ogradim i od potencijalnih prigovora analitičkih pedanata: pretpostavka o mešavini lupetanja i podmetanja (autorka bi bila hibrid lažovčine i glupače) nije prihvatljiva iz metodoloških razloga – nemamo jasan kriterijum za razlikovanje ta dva slučaja. A pošto je u pitanju osoba koja ima akademsko zvanje, plauzibilnije je pretpostaviti da namerno obmanjuje. Sa velikim žaljenjem moram da odbacim i pretpostavku da je pitanju fantastična priča: iako sam se ježio tokom čitanja (a nekoliko puta sam se i štrecnuo), ne može biti reči o horor priči. Jednostavno ne ispunjava formalne uslove: tekst ne poseduje ni fabulu niti siže, a kamoli smislenu narativnu strukturu.

Nabrajanje laži otpočinje oksimoronskim naslovom: ”Lažna fantastika”. Ni ”istinita fantastika” ne postoji. I to iz prostog razloga što je za fantastiku, po definiciji, realnost (kao osnovni kriterijum istinitosti za iskaze koji referiraju na stvarnost) – nebitna (uverljivost je nešto drugo, sasvim različit kriterijum). U istom smislu ne postoji ”bljutava/ukusna toplota”.

Obožavam naučnu i nenaučnu fantastiku u svim oblicima, od knjiga, televizije, filma, sve do stripa.

Fantastika se ne deli po kriterijumu naučnosti, već po narativnim žanrovima (postoje i formalni žanrovi, na primer, u književnosti − pesma, pripovetka, roman…), a oni se ne dedukuju iz teorijskih postavki (i ne mogu biti u ekskluzivnom ili/ili odnosu), već se generišu kodiranjem motiva i narativnih ”dekora” i kanonizuju se paradigmatskim delima koja reprezentuju određeni narativni žanr i njegov senzibilitet (za epsku fantastiku, na primer, paradigmatska dela su Konan i Gospodar prstenova). Nova dela, osim što mogu i mešati žanrove, mogu se držati postojećih kodova, mogu ih menjati, ili mogu uspostavljati nove kodove i kanone. Naučna fantastika jeste jedan žanr (još od Verna i Velsa) među drugim žanrovima, a ”nenaučna fantastika” nema na šta da referira.

Pojednostavljeno rečeno, oblici narativnih umetnosti (gde spada i fantastika) su književnost, pozorište, film i strip. Mediji u kojima se narativne umetnosti oblikuju − jesu jezik (pisani, prvenstveno), scena, film i strip. Knjige, televizija, bioskopi, Internet… − jesu kanali.

Peta laž u prvoj rečenici, što se vidi i iz daljeg teksta, tiče se prvonapisane reči – samo ne znam da li laže da voli naučnu fantastiku, ili laže da ono što voli spada u neki žanr fantastike – ili oboje…

Neumorno gledam sve epizode pet glavnih serija Star Trek (među mojim ukućanima važi ime Star Drek, koje jasno pokazuje stav prema mojoj popkulturnoj slabosti), Stargejte (tri serije do sada), Galaktika, Andromeda i druge: nema mnogo dobrih.

Zapravo, ono čega nema jesu sporedne serije franšize Zvezdanih staza, a ima bar još nekoliko nepomenutih naučnofantastičnih serija boljih od Andromede, a i od Zvezdanih staza − a ni sama autorka nije uspela da pobroji sve dobre, iako tvrdi da ih nema mnogo.

Sve su one po definiciji jeftine, sa modelićima koji vise na koncu pred kamerom, uvek istim enterijerima, i ponekim gipsano-kartonskim čudovištem, i, ako ponestane zapleta, tučom.

Nešto može biti ”jeftino” u ekonomskom (malo košta) ili u vrednosnom (niskog kvaliteta) smislu, ali ne može biti jeftino ”po svom pojmu” – osim, možda, samog pojma ”jeftino”. Dakle, u pitanju je ekonomski smisao − autorka je u prethodnoj rečenici prihvatila da bar neke serije jesu dobre, a time je logički onemogućila sebe da u ovoj ustvrdi kako su sve vrednosno jeftine. Po svoj prilici, sve serije će i u budućnosti ostati jeftine, jer izgradnja pravog Enterprajza (umesto modela) i funkcionalnog vorpa − o stvaranju čudovišta genetičkim inženjeringom da ne govorimo − zahteva više novca nego što svi producenti na svetu imaju u zbiru. E, da – tuču će verovatno izazvati oni koji su time ostali uskraćeni za gomilu Nobelovih nagrada…

Kvalitet SF je zavisan pre svega od dijaloga i ideja: to je prevashodno retorički žanr, u kojem se izvežbavaju odbrana i napad na opšteljudske osobine, prikazane kroz različitosti - vanzemaljaca, njihovih običaja, verovanja i filozofije.

Kvalitet bilo kog dela u narativnim umetnostima pre svega zavisi od priče i od načina na koji je ispričana (u tom smislu su sva dela u narativnim umetnostima pomalo retorička). Kvalitet žanrovskog dela zavisi i od stepena u kom sadrži (ili uspešno uspostavlja) kodove i kanone žanra. Predmete antropološkog proučavanja pre svega proučava – antropologija. Naravno, postoje dela koja su neko antropološko pitanje uspešno pretvorila u priču (Izopačene životinje Verkora, na primer), ali to nije žanrovsko obeležje naučne fantastike − to je kontigentna osobina dela, a ne kriterijum za svrstavanje. Možda nepotrebno, ali uputio bih na Zonu sumraka kao seriju koja svoju vrednost duguje idejama, i na Fajerflaj − u kojoj su to dijalozi.

Veoma važan deo ovog retoričkog bavljenja etičkim problemima je podrazumevajuća jednakost Zemljana.

Etičkim problemima se bave etičari, a pisci se bave pričama, tačnije – pisci vredni čitanja dobro pričaju priče. Ne znam šta bi tročlana sintagma na kraju trebalo da imenuje…

Tu su serije Star Trek posebno važne, jer od samoga početka propovedaju - komunizam.

Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji, nego, prilično proizvoljno, na utopije made by Mali Perica – ”ala bi to bilo lepo da su kuće od čokolade…” Osobe s takvim stavovima komunisti su zvali – ”korisni idioti”. No, ništa od toga nije vezano za Zvezdane staze.

Ne samo da su društveni problemi, kao što su glad, nejednakost i eksploatacija iskorenjeni, nema novca (sem u primitivnim kulturama), u politici svemira vladaju federalizam i nesvrstanost, nego su i i ljudi postali bolji, uživaju u razvijanju svoga znanja, kulture, talenata.

Novac, naravno, postoji − zove se Federation Credit za internu upotrebu, a za međucivilizacijsku razmenu koristi se Gold Pressed Latinum. Retko se pojavljuje zbog pojednostavljenja konteksta za priču (kao što u seriji Zvezdana kapija skoro svi vanzemaljci govore engleski, iako imaju svoj jezik) i zbog postojanja replikatora koji sintetišu sve što je nekome potrebno pa se potreba za sticanjem razmenom relativno retko javlja; kao što je Rodenberi isticao: buduće društvo je prikazao utopijski da bi se dovoljno razlikovalo od savremenosti, upravo da bi izbegao političke teme – a ne da bi ih uvodio. Istorija naučne fantastike je puna takvih utilitarno uvedenih infantilnih premisa, poput onih o malim zelenim vanzemaljcima, o ekonomiji bez novca, ili o tuđinima koji redovno govore engleski.

To je posebno vidljivo u seriji Star Trek - Sledeća generacija, u kojoj posada svemirskoga broda neguje pozorište i koncerte.

Nema ničeg ”posebno vidljivog” u činjenici da članovi posade − koji su bili među najboljima na najprestižnijoj akademiji − tokom svog višegodišnjeg, ili višedecenijskog življenja na prestižnom svemirskom brodu priređuju predstave. To nije simptom po kome se može davati dijagnoza društva. Uostalom, čak je i Neron negovao pozorište i koncerte…

Američka komunistička utopija imala je svoj prostor u popularnoj kulturi, gde je niko nije dirao.

Da se ne ponavljam o učitavanju komunizma: najpoznatiju utopiju u popularnoj kulturi u Americi napisala je Ajn Rend – kapitalističku utopiju Atlas je slegao ramenima.

Veza sa naukom, posebno “tvrdim” naukama, ključno je opredelila SF žanr, počev od Žil Verna, koji je praktično izmislio žanr da bi u njemu opisao sva tehnička čuda koja su logično izlazila iz ostvarenja industrijskog 19. veka, ali nije bilo nikoga da razmišlja o novim upotrebama, i da ih poetizuje: jedino je železnica uspela da mimo Verna uđe i u prozu i u poeziju.

Veza s naukom nije ključno opredelila naučnu fantastiku, upravo je spoj nauke i fantastičnosti njenih posledica doveo do stvaranja posebnog žanra. Razvoj nauke je obećavao dosezanje zvezda pa su ljudi počeli da maštaju šta bi sve mogli da dožive u tom kosmosu...

Linija ozbiljnog, naučno zasnovanog promišljanja drugih svetova se nastavila, premda je tanka.

Nije lepo mešati futuristiku i naučnu fantastiku, to je uvredljivo za SF.

Najbolji primer visoke književnosti koji se približava SF je delo američke književnice Ursule Le Gvin, koja kao antropolog uvodi teme socijalnih problema, ekologije, rasizma, feminizma, i poliseksualnosti u svoje cikluse romana i priča o imaginarnim svetovima, kakav je recimo Zemljamore.

Nejasno je da li Ursulu Legvin (ne Le Gvin) navodi kao primer pisca koji se približava naučnoj fantastici (što bi bilo netačno), ili kao jednog od pisaca čiju vrednost prepoznaju i oni koji ne vole naučnu fantastiku, što jeste tačno. Mada, najbolji primer bi pre bio Filip K. Dik, verovatno najcitiraniji ne-filozof u filozofskoj literaturi tokom poslednjih decenija prošlog veka.

Njen roman Leva ruka tame, sa bićem iz svemira koje periodično menja pol, je jedna od najuzbudljivijih knjiga o kulturnim konvencijama koje danas tako katastrofalno opredeljuju politiku i ljudska prava.

Ovo poslednje je skoro tačno: zbog vladajućih kulturnih konvencija koje insistiraju na kolektivnim i grupnim identitetima kao nužnim za suštinu pojedinca (nacija, klasa, rasa, rod, konfesija…) suspenduju se temeljna ljudska prava na život, slobodu, svojinu i ličnu potragu za srećom, iako su sva legitimna ljudska prava izvedena upravo iz njih. Osim pomenute, ne treba zaboraviti ni Herbetovu Dinu (najrazvijenija i najodrživija nezemaljska ekologija), Lemov Solaris, ili Simakov Grad.

Po osnovnom ključu za čitaoca, da poznaje i priznaje kodove žanra, SF žanrovi su zapravo najbliži bajci.

Naučna fantastika je žanr i ima svoje podžanrove (ne žanrove). Ko poznaje kodove i kanone žanra zna da je naučna fantastika najbliža epskoj fantastici i hororu, a ne bajci. Naravno, uvek postoje primeri koji povezuju bilo koja dva žanra: na primer, Zvezdani ratovi su naučnofantastično delo sa strukturnim elementima bajke.

Kad smo kod bajki, one se bitno razlikuju od žanrovske književnosti upravo po tome što za njih etika jeste konstitutivni element. Klasične bajke, one iz usmene književnosti, imaju i etičku funkciju – da deci, kod koje se sposobnost moralnog mišljenja tek formira, na primerima pokaže šta je suština morala: razlikovanje dobra i zla. U teorijskoj etici tu funkciju vrši Kantov kategorički imperativ. Nije poenta bajki u pobedi dobra, niti u sretnom kraju, već da pokažu da je neophodan uslov za prevagu dobra nad zlom – njihovo razlikovanje. U ovom smislu, potpuna suprotnost bajkama su utopije: u njima se željeno stanje stvari pretpostavlja kao osnov moralnosti, iako upravo time suspenduju sam moral. Što bi Kant rekao, koriste se instrumentalnim imperativom. Takve su, na primer, radikalne kolektivističke ideologije koje apsolutizuju određeno stanje društva – one su u bukvalnom smislu ideologije zla − fašizam, komunizam, rasizam…

Žanrovi, pak, nemaju takav konstitutivan elemenat u sebi. Odlično žanrovsko delo može biti bilo protiv moralnosti, bilo za. Hajnlanov Građanin galaksije je još jedan primer koji svojom pričom ističe suštinu moralnosti. Asimovljeva Zadužbina bi bila primer naučnofantastičnog dela koje suspenduje moral svojom totalitarnom vizijom društva. Ali, oba romana su žanrovsko-estetski odlična.

Ovo ogromno područje proizvođenja značenja je davno napustilo male zelene, premda još dobar deo SF kulture ekspolatiše strah od drugoga.

Horor je povezan sa eksploatacijom straha, a to je već drugi žanr.

No bajka i verovanja su našli nov izraz, napuštajući nauku i tehniku.

Niti su bajke naučne, niti su napustile nauku, niti su žanrovi fantastike svodivi na naučnu fantastiku ili na bajku. Priče koje se pričaju u bajkama se razlikuju od priča u naučnoj fantastici, hororu, krimiću, epskoj fantastici… Razlike se uočavaju i u formama pripovedanja, i u morfologijama narativa i u funkcijama. No, ovo nije mesto za prepričavanje Propa.

Nesumnjivo je najbolji primer takvoga pisanja imaginarni svet Dž. R. R. Tolkina, čije delo, zasnovano na skandinavskoj i anglosaksonskoj mitologiji, upozorava na strahote i opasnost drugog svetskoga rata.

Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji su čitali i predgovor.

Njegov prijatelj i pripadnik iste književne grupe u Oksfordu, Inklingovci, koja je sastajala u istome pubu nekih dvadeset godina, K.S. Luis, otišao je u neku vrstu hrišćanstva, premda ga je Tolkin opominjao na opasnost.

Luisove priče, pak, imaju veze s tim ratom… Ali, više s decom i dečjom maštom.

Njegova fantastična hronika o Narniji je postala dodatno popularna zbog filmske serije, ali je, u poređenju sa Tolkinovim romanima, naprosto dosadna.

Luis je pisao isključivo dečju fantastiku (Tolkin i epsku), a emotivna zanimljivost dela (za razliku od kvaliteta) jeste stvar senzibiliteta… Kao što je to i izbor omiljenog žanra.

Postoji samo jedna stvar zbog koje Tolkin nije prvi među mojim omiljenim SF autorima: u njegovim romanima ima veoma malo, ili uopšte nema sunčeve svetlosti.

Da prestanem da se ponavljam: u daljem tekstu nijedan pomenuti autor ne spada u SF. Kao ni Tolkin. A što se sunčeve svetlosti tiče, nje ima u velikim količinama u Dini, koja jeste SF roman.

Danas su stvari veoma različite: inteligentnih SF autora ima ogromno, to je jedan od najbolje preživelih književnih žanrova.

Ovde se pogrešno insinuira da izraz ”autora ima ogromno” spada u maternji nam jezik, da su pisci naučne fantastike ranije uglavnom bili glupi, da epska fantastika trenutno nije žanr s najvećim brojem kvalitetnih autora i dela.

Jedan od najboljih je Filip Pulman.

Piše dečju fantastiku, kao i Luis…

Kao i svi gore pomenuti autori, i on je pre svega akademik, naučnik, pa onda i pisac - bez obzira na ogromnu popularnost.

Ne spada nešto u naučnu fantastiku zato što je pisac naučnik, popularnost nikoga ne sprečava da bude pisac, Sunce se ne okreće oko Zemlje. A Pulman nikada nije bio prvenstveno naučnik; bio je nastavnik, a to nije isto.

Njegova serija Njegovi tamni materijali, u kojoj je najpoznatiji roman Zlatni kompas (pojavio se i kao film) je kritička vizija verovanja - svih verovanja. Pulman je naime ateista. U Zlatnom kompasu svaka ličnost ima dušu - životinju koja se menja sve do puberteta, a onda se ustali kao spoljni identitet osobe. Pulmanovi romani su puni pametnih, ljupkih, duhovitih životnja, uz nešto zlobnih, naravno.

Pulman jeste izuzetan pisac, a Njegova mračna tkanja su vrhunsko delo. Potražiti u rečnicima odrednicu animizam.

Dubravka Ugrešić, koja je već na početku karijere pisala fantastične priče (Život je bajka) i knjigu o kućnim čudovištima za decu, napisala je duhovitu persiflažu fantastične mitološke literature, Baba Jaga snela jaje, u kojoj bajkovitu priču o starim ženama preostalim iz socijalističke kulture razvija u novom, nemilosrdnom svetu posttranzicijskog divljaštva. Bajka groze, koja bez prestanka izaziva smeh, i sasvim nov pristup fantastici. Dogodilo se da je Dubravka Ugrešić gostovala u Sloveniji skoro istovremeno sa novim književnim uspešnikom treš fantastike, Džordžom R. R. Martinom.

Dubravka Ugrešić nije žanrovski pisac, a Martin ne piše treš.

Na drugoj strani treš fantastike od Dž. K. Rauling, autorke “Poterijade”. Oboje pišu sa znanjem iz Vikipedije, ne iz sopstvenog intelektualnog iskustva.

Upravo suprotno – oboje su svoje svetove stvorili na osnovu sopstvenog intelektualnog iskustva, svog znanja i mašte.

Umesto kritike realnosti, koju prepoznajemo iz imaginarnih svetova, ovo dvoje najuspešnijih (i najprevođenijih) autora treš fantastike opisuju svetove koji su etički savršeno irelevantni, intelektualno plitki, i grubo senzacionalistički.

Baš voli da meša dede i žabe – babe bar slično zvuče. ”Kritika realnosti” nije smislen koncept − kritikujete ono što smatrate lošim, na primer tekst krcat lažima, ali samo psihotičari kritikuju realnost kao takvu. A i takva kritika nije uslov umetnosti, pa ni pričanja priča. Ali, čak i da prihvatimo njenu budalastu pretpostavku, opaske bi bile netačne. Kod oba autora likovi su stalno suočeni sa suštinom moralnosti, sa problemom razlikovanja dobra i zla, ispravnog i moralno pogrešnog. A to što su popularni, pa bi po pretpostavci elitizma morali da budu plitki i senzacionalistički, ne opravdava ex ante potcenjivanje.

Ona žalosna dečica koja u šiljatim šeširima u gluvo doba noći čekaju na novu knjigu žive u uverenju da je TO jedina knjiga, jer u Poterijadi nema ničega što bi izazivalo na druga čitanja. Kupi knjigu, kostim, igru, gledaj film, pojedi jogurt ili čokoladu sa likom: čitalac je nezanimljiv ako ne može da kupuje.

Dobro, priznajem − ovde je prosto dušebrižnička glupača koja smatra da su deca maloumna ako im se svidi neka knjiga. Nakon čitanja prve knjige prožela me ”žal za mlados' od deset leta” – potpuno bih uživao da sam je čitao u tom dobu. Ovako, pročitao sam dva puta ceo serijal i ništa nisam kupio…

Martin je u Ljubljani doživeo veličanstven doček, potvrđen kupovinom ogromne količine njegovih već prevedenih romana.

Bravo Slovenci!

U njima su glavni psovanje, seks, prolivanje krvi i drugih telesnih tečnosti, ulični jezik, savršena nepovezanost sa istorijom.

Ne, Igra prestola nije domaća serija, niti je u pitanju loša ekranizacija istorijskih romana. To je vrhunska serija epske fantastike za odrasle – uz Legendu o Tragaču, jedina vredna gledanja.

Dvoje najpopularnijih autora od ostalih koje sam navela razlikuje pre svega potpuna neodgovornost prema znanju: njihovi imaginarni svetovi ne referiraju na istoriju i kulturu, ne izazivaju poređenja, ne provociraju mišljenje.

Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima. Uzgred, zanimljivo je što neosnovani prigovor Roulingovoj i Martinu zapravo ima čvrstih osnova kada se uputi Slapšakovoj.

Ofucani motivi zmajeva, veštica, čudovišta zamenjuju kako misao o tehnici i tvrdoj nauci, tako i o humanistici.

Upravo motivi poput zmajeva, veštica, svemirskih brodova i vampira spadaju u konstitutivne elemente određenog žanra, a promišljanje konstituiše teoriju i filozofiju.

Tako prosečni skinhed, bez trunke znanja o Srednjem veku čak i u svojoj zemlji, može da beskonačno uživa u uzorima groze i vulgarnosti, i da dobije sve mogućne obrasce netolerancije i jezika mržnje: ne mora da čita, stvar je već na TV i na filmu, može da svoj stav samo minimalno aktualizuje pomoću tekućeg političkog i medijskog diskurza, i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način. Iza ugla je rat.

Čak je i stereotipni prosečni skinhed inteligentniji i manje psihotičan od idealnog subjekta recepcije po Slapšakovoj: ne meša žanrovsku fantastiku s istorijom, ne stvara svoje stavove pasivnim preuzimanjem trenutne ponude, razlikuje pamfletizam/angažovanost od književnosti i ne skače na scenu da bi Cezara odbranio od zaverenika. P. S. Častim pivom osobu koja iznađe smisleno tumačenje za: ”i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način”.

Na razgovoru sa Dubravkom Ugrešić i Nenadom Veličkovićem, još jednim piscem koji voli da povezuje fantastiku i humor da bi opisao nepodnošljiv svet u kojem živi, bilo je nekih pedesetak ljudi. Knjige dva autora su uglavnom kupili i pročitali. Nemam ništa protiv odnosa snaga - stotine na Martinu, odabrano duštvo kod Dubravke i Nenada.

Ovo dvoje pisaca ne spadaju u tekst o žanrovskoj fantastici, ali vredi podsetiti da ni oni ne mešaju književnost sa pretencioznim pokušajima menjanja sveta u stilu ”svi ste vi glupi, sad ću ja da vam kažem šta treba da bude, kako da mislite i šta da želite i volite”.

U SF i uopšte fantastičnom sazvežđu su neke planete manje naseljene i udobnije.

A neke nastanjuju samo duhovi, dok druge nemaju ni to…

Ono što ne mogu da ne primetim, jeste opasna proizvodnja stereotipa koja, u velikoj izloženosti trashu, može da ima posledice u društvenim odnosima. Jeste, nekada davno je Karl Maj bio proglašen opasnim za omladinu, i branio ga je samo Ernst Bloh, filozof koji se ozbiljno bavio srećom običnog čoveka. No deca toga doba nisu bila izložena ničemu drugome sem školi, i to je, kako je tvrdio i Bloh, sasvim dovoljno: ostatak slobodnog vremena sa Majom nije mogao škoditi.

Ponavljanjem, laži neće postati istine, ma šta PR-učitelji Slapšakove tvrdili…

Utopije su danas mnogo, mnogo ambicioznije i pokvarenije.

A tek jučerašnje utopije fašizma, komunizma, rasizma…

Hm, možda moj naslov ipak nije potpuno istinit: po broju jeste lažovčina, ali po sadržaju svojih ”plemenitih laži” (kako to nazva jedan od najpoznatijih totalitarista) ona je – intelektualni zločinac.

Kako blogeri utiču na sopstvenu sujetu, a tviteraši na promet u kafanama u kojima se okupljaju

2011-07-31T23:55:00.006+02:00

U bilo kojoj državi, pa makar kako ona bila organizovana, nikada više od četrdeset do pedeset ljudi ne vrši efektivnu vlast.

Nikolo Makijaveli, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija

Da je kojim slučajem Makijaveli danas živ i da mu se to što je živ dešava u Srbiji, čovek bi zasigurno bio bloger. E sad, pitanje koje je iznimno važno za temu o kojoj ću pisati je da li bi ovaj Firentinac bio (1) ona sorta ciničnog blogera-analitičara koji svojim stavovima izaziva gromoglasne tišine ili bi pak izazivao reakcije koje mu daju do znanja da je hejter koji sedi u svojoj anonimnoj stolici i pljuje po ljudima koji, pobogu, utiču, opinionmejkuju, trendsetuju, tvitapuju, influensuju i prave sajtove za Olivera Dulića; (2) blogoidni PR koji bi objašnjavao ljudima šta i kako, uvijajući zdrav razum šezdesotogodišnjeg seljaka u anglicizmima gravidnu nauku ili (3) neki tamo levak koji je zapljunuo par desetina evra za sopstveni domen kako bi sa nama delio spotove grupe Blackmore’s Night. Odgovor na to pitanje prevashodno zavisi od toga kako shvatamo Makijavelijeva dela - kao brutalnu sociološku analizu društva u kome je živeo bez ikakvih normativnih ulepšavanja o tome šta bi trebalo ili ne bi, ili pak kao priručnike za to kako biti legitiman (u PR rečniku – socijalno odgovoran) i pritom ušićariti nešto i za sebe (ne nužno u monetarnom smislu).

E sad, lako je zamisliti da se umesto te Makijavelijeve države ovde radi o srpskoj internet sceni koja otprilike jedva uspeva da sastavi tih 40-50 drmadžija koji su neka vrsta autoriteta za ostale. Uostalom, to lako možemo da zamislimo baš iz razloga što to viđamo svaki dan čitajući najposećenije srpske blogove i njihove komentare i svo to međusobno primatsko češanje leđa, diplomatsko nezameranje i masovno primećivanje i slaganje sa i Reju Čarlsu očiglednim stvarima. Jedini problem koji pravoslavnoj devojčici kvari vikend planove je taj što Makijavelijeva država podrazumeva da ti vladari nekime i upravljaju, na nekoga utiču, i da se ti na koje utiču mere ciframa koje u današnjim državama mogu dostići cifre od po više stotina miliona ljudi. Ako probamo da analiziramo na koga utiču ovdašnji blogeri putem svog medijuma komunikacije, videćemo da nemaju nikog - da jedino mogu da pišu za tu grupu kojoj i sami pripadaju. I ta cirkularna referentnost je ono što razlikuje one koji su zaista uticajni od onih koji se dopisuju i komentarišu sa istomišljenicima na internetu. I pri tome ne mislim na popularne blog platforme poznate po svom sektaštvu (čitaj: B92), već na ljude na sopstvenim domenima.

Onda dakle možemo da zaključimo da Makijavelijeva država nije najbolji primer sa kojim možemo da uporedimo našu vajnu blogersku scenu. Bolji komparativni primer je recimo alternativna rok scena. Na alternativnoj rok sceni imamo muzičare, publiku i kritičare, a na internetu blogere, čitaoce i meta-blogere (iliti stručnjake za društvene medije i mreže ili štatijaznam). Jedini problem je u tome što je ta scena tako mala i toliko samozatvorena i samodovoljna (ne namerno) da ne postoji jasna odeljenost uloga. Ne zna se ko tu utiče, na koga i ko ima autoritet da to utvrdi. A ne zna se upravo zbog pomenutog sindroma alternativne rok scene gde isti ljudi jednog vikenda sviraju, drugog vikenda su publika onima koji su njima prethodno bili publika, a trećeg vikenda svi zajedno jedni drugima pišu recenzije, ne štedeći rečnik koji su nabildovali višegodišnjim studiranjem na nekom fakultetu koji se bavi humanističkim naukama i umetnostima. Takav je slučaj i sa blog scenom. Nađe se neki meme, neka pogodna tema, neka koska, i onda svi zapnu da pišu generičke postove o tome i da budu publika i komentatori jedni drugima, kako bi se svi na kraju okupili na nekom blogerskom skupu da bi jedni drugima govorili kako biti influenser, muver i šejker.

Jedan od najboljih indikatora koji pokazuje tu iluziju o značaju “srpskog interneta” je broj pokušavanih analiza koje se bave njegovim uticajem. Naime, mogli bismo da postavimo jednu plauzabilnu hipotezu da je sama količina priče o uticaju recimo blogera i tviteraša obrnuto srazmerna njihovom stvarnom uticaju. Jednostavno rečeno, moć i uticaj su striktno sociološke kategorije, kategorije prakse vidljive tek iz samog delanja onih uticanih, i možemo reći da su moć i uticaj upravo veći tamo gde su najnevidljiviji, gde se opiru metričkoj analizi i medijskom predstavljanju. Što je više meta-analize o moći i uticaju, tu je realno manje istih. Možemo da povučemo paralelu na neki od klasičnih medija. Televizija je recimo najmoćniji medij današnjice i neosporan generator uticaja na mnogim poljima, ali ona se kao medij ne koristi kako bi razglabala o sopstvenom uticaju. Ona ga jednostavno posreduje kroz sadržaj. Srpski internet, sa druge strane, je samoreferentan. On gotovo i da nema sadržaj, njegov ceo sadržaj se iscrpljuje u meta-analizima onoga što postoji čisto kao potencijal, a ne kao realnost. To je scena na kojoj ljudi jedni druge obučavaju i savetuju kako da budu uticajni, sa akcentom na ono “jedni druge.”

No, da ne bude da se sve svodi na zdravo afektivno trolovanje, bilo bi lepo kad bismo izvadili neki analitički aparat iz gaća i krenuli da njime lupamo po tastaturi. U to ime...

- O elitama, kvazielitama i njihovoj moći

Ovaj deo bi trebalo da bude skraćena verzija mog izlaganja sa East Weekend Festa koji je išao pod naslovom Kvazielitizam na blogovima. Teza tog izlaganja je da se gotovo cela srpska blog zajednica u svetlu sociološke analize može svrstati u ad hoc skovan termin kvazielite.

Počnimo od definicija. Pojam elite je čisto sociološki pojam, pojam koji svoje postojanje duguje postojanju društvene interakcije. Kao i svaki drugi, i ovaj možemo određivati uz pomoć raznih definicija. No, elitu pre svega valja definisati uz pomoć jednog drugog pojma, a to je uticaj. Uticaj je proces društvene interakcije gde se stavovi, osećanja ili akcije nekih ljudi ili grupa formiraju ili menjaju zavisno od stavova, osećanja ili akcija drugih ljudi ili grupa, bez obzira da li se to vrši voljno ili spontano. Elita bi onda bio sloj ljudi koji ima najveći uticaj na najveći broj ljudi u vezi sa najširim krugom pitanja.

Kao što vidimo, definicija elite je ovde čisto empirijska. Naime, da bismo uopšte tom pojmu pristupili analitički, moramo da nađemo opipljive parametre kojima bismo ga definisali. Zato mislim da je normativna definicija elite, gde bi se pojmovi elitizma i meritokratije poklapale, u ovom slučaju neprihvatljiva. Jer jedino možemo da kažemo da neko zaista ima uticaj tako što ćemo taj uticaj konstatovati kroz delanje i stavove onih na koje se utiče. Prostije rečeno, imamo dva nivoa, normativni i empirijski. Na normativnom postavljamo arbitrarne parametre za pripadnika elite (poštenje, stručnost, dobrota), a na empirijskom jednostavno utvrđujemo empirijski uticaj koji neko zaista ima. Iako zvuči kontraintuitivno, elita su oni za koje smo utvrdili da toj grupi pripadaju na empirijskom nivou, oni koji zaista utiču na stavove i ponašanja drugih. Oni koje čisto normativno karakterišemo elitom ipak nisu elita, iako neki smatraju da bi možda trebalo. Jednostavno, elita su oni koji utiču na druge (ma kakvi oni bili), a ne oni za koje mislimo da bi to trebalo da rade.

Tu stižemo do pojma kvazielite. Pošto smo prihvatili empirijsku definiciju elite, njoj je suprotstavljen pojam kvazielite u koji možemo svrstati one koji misle da imaju (ili da treba da imaju) uticaj na mase, ali ga nemaju ili ga nemaju na način da je to utvrdivo. Tu se otprilike krije najznačajnija razlika između pripadnika elite i kvazielite. Jer elite u suštini ubeđuju, pa čak i zavaravaju mase kako bi uticale na njihove stavove i akcije. Kvazielite više ubeđuju i zavaravaju sebe da vrše uticaj i da nešto menjaju, nego što se to može utvrditi. Kao što sam već rekao u uvodu, ono na šta pripadnik blogerske kvazielite uvek može da računa je fidbek iz iste niše, od istomišljenika, potvrđivanje stava. A potvrđivanje stava i poklapanje stavova pripadnika kvazielite sa kasnijim ponašanjem onih koje on targetira nije uzročno-posledična veza već samo puki vremenski sled. Većim delom bi takvi stavovi i ponašanja “kvazimase” postojali i bez delovanja “kvazielite”. U tom slučaju, kvazielitizam je samo predviđanje budućeg ponašanja na osnovu dostupnih parametara, ne i generisanje stavova ili ponašanja koji se inače ne bi pojavili.

Deskriptivne karakteristike tog blogerskog kvazielitizma se mogu navesti kroz nekoliko stavki:

- Cirkularna referentnost – međusobno pozivanje jednih na druge i potvrđivanje međusobnih stavova.

- Zatvorenost grupa – i ovde se ne radi o nekoj namernoj zatvorenosti iznutra (ekskluzivitetu), već više o stavu da to spolja izgleda kao jedna kompaktna masa koju je bolje pustiti da se bavi svojim poslovima, da se igra na svojoj gomili peska gde nikom ne smeta.

- Nepostojanje fidbeka prema spolja – to je u suštini i sama srž kategorije uticaja. Blogeri su jako osetljivi na društvene probleme, rado i naširoko o njima pišu i iznose najrazličitije stavove. Ali ti stavovi ostaju u okviru zajednice, ostaju među onim trocifrenim brojem aktivnih korisnika blogova i Tvitera. Prostije rečeno, društvo i klasični mediji utiču na blogere, ali ne i obratno (osim kao neki kuriozitet).

- Socijalni aktivizam po obodima političkog – ovo i jeste možda glavna sfera gde je potrebno delovanje ljudi sa jednog takvog medija kakav su blogovi. Međutim, kao i ostalo, i to je ograničeno uticajem prema spolja koji blogovi imaju (tj. bolje reći – nemaju). Tu blogeri nisu ništa bolji niti gori u svojim humanitarnim akcijama od recimo članova nekog moto kluba ili udruženja ribolovaca.

- Potvrđivanje već postojećih stavova – blogovi, a i društvene mreže, su se pokazali kao pogodno tlo za komunikaciju, ali prave razmene stavova tu nema. Blogovi i web portali (oni koji se bave društvenom tematikom) se posećuju od strane istomišljenika i služe samo učvršćivanju već postojećih političkih stavova.

- Političari na društvenim mrežama

Ono oko čega se takođe podigla prašina među obitavaocima srpskog interneta je pojava nekolicine političara iz viših ešalona vladajućih partija na Tviteru. Iako se na prvu loptu to može posmatrati kao nekakav pozitivan trend u kome se najzad dolazi do neposredne komunikacije sa donosiocima odluka i početak uticaja na njih (teza koju među poznatim blogerima zastupa npr. Cory Doctorow), čini se da se na drugu loptu dobilo upravo suprotno. Za posmatrača sa strane se čini da je ta nekolicina političkih insajdera više doprinela zatupljivanju kritičkih oštrica koje su autsajderi imali i uvođenje komunikacije u nekakav smrdljak političke korektnosti (teza koju zastupa Evgeny Morozov), gde su glavne političke teme u suštini pomerene sa analize političkih akcija i njihovih rezultata na polje rasprave o tome šta su političke potrebe, želje i vizije samih lidera. Prosto je fascinantno kako ljudi svoje vreme i energiju kreću da troše na najjeftinije moguće fraze i opšta mesta koje ispaljuju novopečeni tviteraši-političari. Ide se čak i korak dalje, pa se kod određenih tzv. elitnih blogera i tviteraša vidi takav stepen snishodljivosti, pa čak i ulizištva prema političarima na društvenim mrežama, da čoveku ne preostaje ništa drugo (ako se zanemari da su ti ljudi vođeni individualnim oportunizmom i poslovnim ugovorima) nego da takve pojedince svrsta u tipične pripadnike kombinacije parohijalne i podaničke političke kulture po klasifikaciji Almonda i Verbe.

Fascinantan je, i čak nekog poštovanja vredan, stepen hrabrosti koji su pokazali ljudi poput Olivera Dulića ili Veselina Jevrosimovića kada su direktno ušetali na Tviter i započeli sa sopstvenim rebrandingom i, s druge strane, fascinantno je kako podrška nekih ljudi koji sebe smatraju opinionmejkerima na internetu može biti kupljena jednostavnim PR radom u svrhu političkog marketinga, poput poklanjanja mobilnih telefona i harmonika onima koji su ugroženi. I tu se mogu postaviti dva pitanja. Prvo je o psihološkim mehanizmima pomoću kojih se taj parohijalno-podanički odnos prema velikim imenima na društvenim mrežama jednostavno reprodukuje samo zato što su ti poznati ljudi počeli da koriste medije koji i mi koristimo. Jednostavno, došlo se do toga da će neki političar koji nije na Tviteru uvek teže proći od nekog koji tamo jeste jer se, u maniru najgoreg sektaštva, ovaj drugi smatra za pripadnika našeg ezoteričnog kruga. I drugo, koliko je taj socijalni aktivizam i humanost koje pokazuju značajni ljudi internet scene, biznismeni i političari, zaista plod prepoznatih potreba, a koliko samo još jedan način izgrađivanja svog online imena i brenda? Jer, humanost može biti i anonimna ukoliko je zaista usmerena na one kojima je potrebna, ukoliko je dobrano javna onda ta humanost nije sama sebi svrha i iza sebe ima neke druge, skrivene agende.

Jednostavno, poenta svog ovog filozofiranja je u pitanju da li su se ti benevolentni ljudi pojavili na društvenim mrežama zato što su otkrili krasan metod da oslušnu i pomognu društvu ili su pak otkrili još jedan pogodan metod da pomognu sebi samima?

Agro linkovi #12

2011-06-16T20:24:00.001+02:00

Dosta se nakupilo po Google Readeru, evo samo manjeg dela, nešto od toga sam kačio na Tviter. Takođe, hvala ljudima koji dele pametne stvari po društvenim mrežama.

1. Larry Sanger, jedan od pra-osnivača Vikipedije o razlici između pravog znanja i njegove dostupnosti - Is there a new geek anti-intellectualism?

2. The Argumentative Theory - Odličan tekst o novijoj hipotezi da ljudski razum uopšte nije ustrojen da traži istinu, već da ubeđuje neistomišljenike.

3. Sam Harris o determinizmu - You Do Not Choose What You Choose

4. The Last Word - Intervju sa sociologom Danielom Bellom, neposredno pred njegovu smrt.

5. Jedna sociobiološka rasprava - Where does good come from?

6. Intervju sa direktorom CERN-a, Rolf-Dieter Heuerom - Experimental Physics and the Limits of Human Knowledge

7. Cleaning Up Japan's Radioactive Mess with Blue Goo (HT: @janaristic)

8. Space, Time and DVR Mechanics - Apsolutno fantastičan tekst o tome zašto je nemoguće gledati sportske događaje bilo kako osim kao direktan prenos.

9. Zašto stopa kriminala u Americi opada - Steady Decline in Major Crime Baffles Experts

10. Politički korektna vs. politički nekorektna predviđanja smaka sveta - Profits of doom

11. Kako zelene agende umeju da unište ekonomiju - California’s Green Jihad (HT: @trikosh)

12. When Precaution Trumps Public Safety - Matt Ridley o štetnosti principa predostrožnosti.

13. Praistorijski agrar i zaraza - Odličan tekst Alekseja Kišjuhasa o predrasudama oko organske hrane. (HT: @latinkagrbic)

14. Zapamtite! - 5 Reasons Twitter Isn't Actually Overthrowing Governments

15. Povećana rezistentnost na antibiotike i uticaj na troškove zdravstvene zaštite - How Superbugs Will Affect Our Health Care Costs

16. Ženska razmaženost feminizma - Sisterhood and the SEALs

17. Vibrators - Zašto muškarci nemaju svoje vibratore.

18. Zbog čega sam sve više konzervativac - Parents keep child's gender secret

19. Ethnic Diversity and the Size of Government - Prilog libertarijanskoj debati o slobodi imigracije iz utilitarnog ugla.

20. O američkim i ruskim projektima upotrebe morskih sisara u vojne svrhe - Military Dolphins: James Bonds of the Sea

21. 108 Giant Chinese Infrastructure Projects That Are Reshaping The World

22. Hipi paradoks, marihuana kao značajan uzročnik klimatskih promena - The $5 Billion Carbon Footprint of Indoor Marijuana

23. Evropska praksa pranja ruku - Pre ručka ruke prati (HT: @inevena)

24. Moj novi omiljeni tumblr - The Hipster Libertarian

25. Obi-Wan Kenobi Is Dead, Vader Says

26. The Inn at the Crossroads - Blog sa fiktivnim receptima iz Martinove Songs of Ice and Fire sage. Podnaslov bloga je - In the Game of Food, you win, or you wash the dishes...

27. Izaberite najbolje ime, konkurencija je jaka - Name of the Year

28. Prelepe fotografije vulkanske erupcije u Čileu - Volcano erupts in Chile

PS
Nastavljam da blogujem pod svojim pravim imenom, od pseudonima ostaje samo avatar.

Ljudi koji piju zozovaču imaju manje šanse da sutradan pogledaju Oko magazin, tvrde stručnjaci

2011-05-17T00:28:00.000+02:00

Zašto ovakav naslov? Well, ko redovno čita ove moje splačine verovatno se seća mog izbora od pet teško svarljivih RTS-ovih emisija. Taj tekst sam pisao negde u novembru 2009. pa ga, zbog njegove zajebantske sadržine, čuvao u draftu nekih devet meseci i tek onda objavio. Ne znam zbog čega su ga ljudi toliko delili po netu, najznačajniji srpski metabloger ga je na svom Tviteru unapredio u „kritiku emisije OKO“, a sama ekipa te emisije se javila u komentarima gde mi je svojim samouverenim paternalizmom i patronizirajućim tonom pokazala s koje strane smrdi tvor. Nisam odgovarao jer sve manje imam živaca da se upetljavam u kučine sa samoproklamovanim elitnim odredima angažovanih intelektualaca koji sa ničim izazvanim stavom moralne superiornosti dele packe okolo i objašnjavaju malim ljudima kako da žive i kako će im zbog toga biti bolje, jer eto, oni su učili škole za to.

Jedino što sam obećao je da ću pisati o rakiji. Jer, već godinama bivam zajebavan da se moj tvrdi evroskepticizam zasniva na seljačkom inaćenju i kontrašenju radi kontrašenja, za šta je najbolji primer tzv. evropska praksa u regulaciji proizvodnje alkoholnih pića. Kad ti neko pomene da si zatucani desničarski duduk za prave vrednosti jer smatraš da nije baš najnormalnije niti logički najzasnovanije da ti neko objašnjava kako da spravljaš rakiju ili kobasice, ostaje ti da slegneš ramenima i polako posmatraš kako im dolazi iz dupeta u glavu. A tom izvlačenju glave iz anusa želimo da doprinesemo i ovde.

Da krenemo iz početka. U Srbiji je krajem 2009. donet Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima kojim se definiše šta je to rakija, zatim objašnjava kako se ona ima proizvoditi i, na kraju, reguliše i njena prodaja. I sve je to lepo, kažete vi, ne može svaka budala da smućka kerozin i špiritus, upakuje to u unučiće i prodaje samozvanim boemima. I sve je to lepo, kažem ja, ali budale će i dalje da mućkaju svašta bez obzira na Zakon, jedini efekat će biti taj da i inače od Države strašljivi obični građani (koji su u ovom ironičnom slučaju – seljaci) budu isterani sa tržišta zahvaljujući odredbama kojima se nasilno nameće ekonomija obima, licenciranje i brendiranje alkoholnih proizvoda. I sve je to lepo, kažete vi, i izvadite ultimativni argument iz hlača, k’o guju ohlađenu zozovaču.

- Logika i zozovača, te način na koji su se one mimoišle mahnuvši jedna drugoj

Za one neupućene, zozovača je bila niški rakijski brend (ime dobila po vlasniku firme koja ju je pravila – Miroslavu Živadinoviću Zozi) koja se tamo 1997/98. godine pokazala fatalnom za 43 osobe zbog toga što je, jelte, bila krštena metil-alkoholom. Zozovača je ultimativni argument u svakoj raspravi koja se kreće oko pitanja regulisanja tržišta alkoholnih proizvoda. Jer, logika je takva, ako bi tržište ostavili neregulisanim, tu bi nagrnuli silni trovači i pobili pola radno sposobnog stanovništva, te sledi da ih mi moramo zaštiti. Zato svako ko drži do sebe mora da podrži ovakva zakonska rešenja, je li? Kad mi to lepo izregulišemo neće više biti takvih slučajeva trovanja, smatraju oni, jer nekim čudom, i najobdareniji za sociološku ili politikološku analizu među njima naprasno veruju da pozitivno pravo kreira stvarnost, a ne obrnuto.

Da prvo na brzinu rekapituliramo najvažnije odredbe ovog zakona. Nikom tu ništa nije zabranjeno da proizvodi, nego je samo zabranjeno da se to što je proizvedeno prodaje, ako nije eksplicitno proizvedeno na onaj način na koji upućuje zakon. Elem, ovaj akt je jedan lep primer modernog državnog zakonodavstva, koje više liči na pravljenje spiskova namirnica za poslastičarnicu nego na Zakon u pravom smislu reči. Jer, tu u par desetina članova imamo ekstenzivnu definiciju šta je to rakija, pa onda spiskove biljnih vrsta od kojih se ona pravi, zatim propisane oblike i veličine posuda u kojima se čuva, zatim način vođenja evidencije o ulazu i izlazu, broj prostorija u kojima se mora proizvoditi, način na koji će izgledati etikete, specifikacije vozila kojima će se piće transportovati, specifikovane završene ispite koje osoba koja je zadužena za tehnologiju proizvodnje mora da je položila, sveprisutno upisivanje u nekakav centralni registar itd. Ono što se zakonom ne reguliše, regulisaće se podzakonskim aktima, jer opštepoznato je da su uredbe i odluke teren na kome činovnici svakodnevno pokazuju svoju nekorumpiranost, samo kad im daš moć da arbitrarno odlučuju. Kao i svaki normalan i napredan zakon i ovaj dakle in extenso ograničava slobodne ekonomske transakcije odraslih ljudi (paradoks demokratije – daješ im da glasaju, a ne daješ im da razmenjuju dobra), ali zato daje ekstremna arbitrarna ovlašćenja činovničkom aparatu. Pošteno, sve je to zbog zozovače, zar ne? Sudeći po odgovorima koje dobijamo na par elementarnih logičkih pitanja, sve se ovo radi upravo iz benevolentnog paternalizma.

Pitanje: Jer, to što neko pravi rakiju, a nema mogućnosti da isprati sve "standarde" koje propisuje zakon, da li to znači da je njegova rakija otrovna?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: To što neko formalno ispunjava sve standarde za proizvodnju neotrovne rakije, da li iz toga sledi da će on neotrovnu rakiju i praviti (Skaid, alo)?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li to što je tehnolog fakultetski obrazovana osoba znači da će ona proizvoditi neotrovnu rakiju? Da li formalno obrazovanje znači moralnost i legalnost u postupcima?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li znaš da sam ti video majku noćas? Golu...

Odgovor: Zozovača!

Kao što vidimo, njihovi argumenti su sa logičke strane neoborivi.

I to je jedan lep problem koji imamo sa ovakvim načinom mišljenja.

U zemlji u kojoj ljudi umiru od nekvalitetne rakije domaće proizvodnje (samo od "zozovače" preminulo je 43. ljudi) stroga kontrola prodaje alkoholnih pića je neupitna. Svaki drugačiji stav je neozbiljan.

odgovorili su meni ovi što su se predstavili kao ekipa emisije Oko. Ne, gospodo što verujemo vašim očima, a i ostali što slično mislite, ovde se ne radi o kontroli prodaje alkoholnih pića. Ovde se radi o ZABRANI prodaje alkoholnih pića. Dalje, ta zabrana prodaje alkoholnih pića nije zabrana koja stupa na snagu utvrđivanjem činjenice toksičnosti proizvoda, već je to zabrana a priori. Zabranjuje se nešto ne zato što je otrovno i potencijalno letalno za korisnike, već zato što nije upisano u registar, što ga ne proizvodi osoba sa fakultetskom diplomom i što nije klasifikovano u posudama koje propisuje ministarstvo. Čak i ako je proizvod sam po sebi kvalitetan, tržišna transakcija njime se zabranjuje jer nije ispoštovan sam mehanizam proizvodnje koji je arbitrarno utvrđen odozgo. Tu se ne radi ni o kakvoj kontroli kvaliteta proizvoda, tu se radi jednostavno o zabrani prodaje nekog proizvoda bez obzira na njegov kvalitet. Da bi to zaključili, potrebna je samo trunka elementarne nedijalektičke logike i savladan bazični kurs iz hermeneutike koji se zove ČITANJE TEKSTA. Koliko takva zakonska rešenja imaju smisla pokazuje npr. i to što smo skoro imali slučaj subotičke firme Skaid koja je takođe rakijom potrovala ljude, a koja je bila uredno registrovana za proizvodnju alkoholnih pića, ispunjavala fizičke standarde, imala zaposlene sa adekvatnom stručnom spremom itd (kao i proizvođač zozovače, uostalom). Jednostavno, ovakvim zakonskim normama se ne pospešuje kontrola već samo zabranjuje tržišno učešće malima, a na račun velikih. Jer, iz toga što neko ima infrastrukturu za ekonomiju obima ne sledi da je njegov proizvod kvalitetan. I obrnuto, neko ko nema finansijska i tehnička sredstva za sve "formalne standarde" ne znači da proizvodi loš proizvod. I tu silogistiku valja dobro apsolvirati pre upuštanja u patronizirajuće izlive moralne superiornosti koja je utemeljena ni na čemu, osim možda na batastojkovićevskom stavu "dopustite meni, ja sam brži i spretniji."

Pa dobro, kako onda sprečiti da se dešavaju takvi slučajevi masovnog trovanja rakijom? Počećemo jednom kosmičkom istinom. Svet nije baš lepo mesto u kome bosi trčimo po rascvetaloj livadi dižući oko sebe oblake šarenih leptira, niti je mesto na kome jedni drugima pružamo oralni seks na svaki (ne)suptilni namig. Svet je mesto u kome su se dešavale, dešavaju se i dešavaće se stvari koje se kose sa našim moralnim i estetskim uverenjima i shvatanjima. Svet je mesto u kome nema egzaktnih propisa o tome kako se cepaju drva sekirom, pa niko ne zaključuje iz toga da je nedostatak tih propisa uzrok tome što neki ljudi jedni druge ubijaju upravo sekirama. Svet je mesto u kome ima loše rakije bez obzira koliko vi pokušavali da standardizujete njenu proizvodnju (i obrnuto). Svet je ono što jeste, a ne ono što biste vi hteli da bude. Svet je realnost, a ne norma. (Sad kad bih hteo da zakačim kolege blogere, rekao bih da je svet jednostavno 365dana, a ne 365lepihdana niti 365ružnihdana)

Ono što mi imamo u rukama su jednostavno instrumenti koji su stari hiljadama godina. To su jednostavno moralne norme koje samo pokušavamo da primenjujemo onim najosnovnijim pravnim aktima. Ako je kažnjivo ubiti čoveka, svejedno je da li se to radi vatrenim oružjem ili rakijom. Ako se vrši kontrola proizvoda, onda je to kontrola proizvoda, a ne specifikovanje procesa proizvodnje. Jer, ako se neko ne plaši Zakonika o krivičnom postupku, sigurno ga neće uplašiti Zakon o rakijama. Jer time što zakon shvatamo kao regulaciju, vaspitavanje i obrazovanje građana, urušavamo njegovu osnovnu svrhu, a to je zabrana postupaka koji krše negativnu slobodu drugih ljudi. I u tome je smehotres jednog takvog zakona poput ovog, u tome što one male, plašljive i poštene otera u još veću ilegalu i siromaštvo, a s druge strane uopšte ne sprečava da se na tržištu pojavljuju proizvodi koji ubijaju. I uvek će se takvi proizvodi pojavljivati, jer totalna kontrola i totalna moralnost nisu mogući, jedino je moguće da se, ukoliko se takvi slučajevi dese, počinioci kazne. I to je cela svrha zakonskih sankcija, ponoviću po stoti put, u odmazdi prema pojedinačnom aktu, a ne u vaspitavanju i popravljanju društva kao agregata.

- Regulacija kao statusni simbol

No, ono što je zanimljivije je utvrđivanje razloga zbog kojih pripadnici intelektualne elite podržavaju regulatorno ograničavanje slobode odraslih, mentalno sposobnih ljudi sa registrovanim pravom glasa da među sobom stupaju u različite moguće aranžmane i eventualno razmenjuju svoje proizvode. Zbog čega ovakva regulacija među tim ljudima uvek nailazi na pozitivan odjek, čak i ako se empirijski može utvrditi da takva regulacija ne samo da ne sprečava negativne eksternalije koje se pojavljuju u društvu, već proizvodi još veće negativnosti i distorzije protiv kojih se na prvom mestu i imala nameru boriti? I to se upravo najčešće dešava na polju pomaganja najsiromašnijima i najobespravljenijima, kada se upravo regulativa koja je isprva zamišljena kao pomoć onima sa nižim statusom ispostavi kao mnogo gora po njih nego da je uopšte i nije bilo.

Tu imamo jednu lepu hipotezu Robina Hansona, profesora sa George Mason univerziteta, koji smatra da se komunikacija u javnoj sferi ne zasniva na politikama (policies) već na međusobnom komuniciranju socijalnim statusima. Regulativa se kroz tu prizmu ne vidi kao politika koja se meri po posledicama već kao normativno nametanje određenih statusnih inklinacija i simbola kao poželjnih i sprečavanje i smanjivanje onih koji su jednostavno nepoželjni. Prostije rečeno, mi kroz regulativu javne sfere više želimo da pokažemo na tom meta nivou da nam je do nečega stalo (jer je ta briga za javnost i javno dobro deo statusnog paketa), nego što rezultati tih naših postupaka zaista pokazuju. Hanson tako kao primere navodi sledeće:

You might argue that rules can only vary so much with circumstances, and poor folks simply suffer by being in the tails of the distributions of circumstances – nothing personal. But many regulations seem to go out of their way to target the poor. Consider min wages, min house lot sizes, max apartment occupancy rules, and child labor laws. Rich folks are in little danger of accidentally violating such rules – the intent seems to be to stop poor folks from doing things that rich folks wouldn’t think of doing.

Policies to subsidize and encourage schooling and homeownership also encourage high status activities. Zoning regulations and complex business rules discourage poor folks from running their own small businesses, especially out of their homes, pushing them to instead become employees of rich folks. Rules against "excess" noise, and against "eyesore" lawns, cars, or clothes, also tend to impose high status aesthetic standards on everyone else.

Drugs like crack favored by poor folks get much higher penalties that drugs like cocaine consumed more by the rich. Much more concern is expressed about poor than rich alcoholics, and about cheaper mixes of alcohol and caffeine. There is also more concern about the teen pregnancies favored by the poor, relative to the over-35 pregnancies favored by the rich, even though the later have much higher medical risks.

Ovde nas, da naglasimo, ne zanima da li je nečiji ekonomski ili politički interes bio da se slobodna razmena ograničava, niti nas zanima konkretno rakija, jer može da se radi o bilo kom drugom dobru ili usluzi. Ovde nas pre svega zanima kako intelektualna elita sama sebi objašnjava opravdanost ovakvih zakonskih rešenja. Tu se uključuje pitanje društvenog statusa. Taj deo elite uopšte ne dotiče konkretan problem, oni se sa datim proizvodom uopšte ne susreću, ali su kao "javne ličnosti" izuzetno zabrinute za ljude sa nižim statusom koji svojim riskantnim ponašanjima ugrožavaju sami sebe. Zato oni smatraju da se jednostavnim nametanjem "visokostatusnog" ponašanja može popraviti problem.

Međutim, najčešće se dešava da se problemi ne rešavaju i da se čak stvaraju novi (paradoks regulacije gde regulativa traži novu regulativu ad infinitum). Desilo se da registrovana firma i dalje proizvodi rakiju sa metanolom, a desilo se i to da mali proizvođači izlaze iz procesa proizvodnje ili su jednostavno primorani da se zadužuju samo kako bi ispunili norme ekonomije obima koja je utvrđena zakonom. Od jednog problema koji je bio u ingerenciji ZKP-a, došlo se do dva.

Tako je i sa mnogim drugim sferama paternalističke regulacije. Bez obzira na nikakve pozitivne efekte, ona se često percipira dobrom. I tu je valjda cela filozofija, mi smo u stanju da podržavamo i politike sa lošim rezultatima baš zbog te "iluzije adekvatnosti". Jer, najčešće se neželjeni efekti ne percipiraju kao proizvod dobre regulative, odnosno na nivou na kome sami sebi objašnjavamo stvari, mi stvarnost gledamo čisto kroz apstraktni veo. Tu dolazi do određenog spajanja našeg ličnog stava o mogućim društvenim aranžmanima sa predlozima postojećih politika. Ona rešenja "regulisanja" javne sfere koja nam se lično učine statusno bližima su i ona rešenja koja ćemo da branimo bez obzira da li sami rezultati odgovaraju prvobitnom planu. Jer, naša podrška politikama se zasniva na komuniciranju našeg statusa kroz pokazivanje onoga kako mislimo da stanje treba da bude, a ne na analizi stanja koje realne politike realno proizvode. I u tome leži jedna od mogućih kvaka nekorisne, a opet neoborive regulative.

PS
Rakiju ne pravim, niti je pijem.

East Weekend Fest

2011-05-03T18:35:00.000+02:00

Narednog vikenda (7. i 8. maj) će se u Boru održati East Weekend Fest, a to je, štono bi rekli lokalni novinari, jedna IT manifestacija međunarodnog karaktera kojoj će prisustvovati ljudi iz raznorodnih branši, održati nekoliko panel diskusija i predavanja, družiti se i ogovarati međusobno, pojesti nekoliko jaganjaca i popiti par hektolitara špricera i o tome svesrdno obavestiti ostatak vasione putem Twittera. Većina gostiju festivala su poznate ličnosti čiji se posao, ili bar hobi, vrti oko raznoraznih internet servisa, poput blogova i društvenih mreža, te ćemo tako imati diskusije i predavanja o javnim ličnostima na društvenim mrežama, politici na mreži, odnosu crkve i interneta, seksa i interneta itd. Kompletnu satnicu možete videti ovde...

...a tu možete takođe videti da je drugog dana planirano da predavanje na temu "Kvazielitizam na blogovima" održimo Radmilo Kračunović i ja. Šta nas dvojica tražimo na jednoj ovakvoj manifestaciji je zeznuto pitanje koje valja uputiti organizatorima ovog festivala. No, kad smo već tu, mogli biste i vi da dođete i bar jednom u životu budete u trendu, ako ste u mogućnosti. Ako niste u mogućnosti, onda nemojte da dođete. Toliko.

Road to Guerrilla #2

2011-04-30T23:30:00.005+02:00

Dakle, poslednji dan aprila je prošle godine utvrđen kao termin kada ćemo sa vama deliti upite sa pretraživača koji su korisnike naneli na ovaj blog. Veliki deo upita je identičan onima od prošle godine, te zato preporučujemo da se prvo podsetite prošlogodišnjeg teksta, a takođe i zbog toga što će ovde biti par referenci na neke od prošlogodišnjih keywordova. Sumarno, ono što ljude najčešće dovodi ovamo jesu pitanja vezana za način merenja muškog polnog organa, tehnike brisanja zadnjice i korišćenje vlaške magije. Za to se imamo zahvaliti mom glupom ilustrativnom stilu pisanja, mada iskren da budem, dolaze ovde i ljudi sa upitima vezanim za npr. ekonomiju ili političku filozofiju, ali to je više nesrećni akcident nego pravilo.

Upiti su, kao i prošli put, klasifikovani u nekoliko kategorija i propraćeni mojim glupim komentarom.

1. Pitanja od praktičnog značaja

kako izmeriti kurac

Počećemo sa ovim, ubedljivo najčešćim upitom. Pošto je toliko ljudi zapelo da ga izmeri, ozbiljnije sam shvatio ovaj upit i uspeo da pronađem da je u Americi patentiran aparat za izračunavanje zapremine vašeg cenjenog penisa. Patent je registrovan pod rednim brojem 7147609 i ističe negde 2024. godine. Detaljan opis i dokumentaciju možete naći ovde.

kako meriti kurac

Ovaj ne želi da ga izmeri, već da ga meri. Iznova i iznova...

proizvodnja gumenih čizama grafikon

I studija isplativosti?

šta znači “gerila”

A šta znači “agro”?

izmerio sam kurac

...tvrdi jedan Google korisnik, posluživši se našom prošlogodišnjom šemom.

kako izmeriti kurac putem neta

Step 1: Google. Step 2: Agro Gerila.

kako izracunati duzinu kurca

Kad je izračunavanje u pitanju, onda je to najbolje raditi uz pomoć crvenog pomaka.

kako ne biti cinik

I mene to jako zanima.

kako omadjijati devojku

Ne pereš se jedno dve nedelje, a onda se lepo podmažeš sekretom iz mošusne žlezde filipinskog jelena. Nema devojke koja neće biti omamljena tom aromom.

kako se pravilno brise dupe

Odi na europa.eu i kopaj po direktivama koje se odnose na higijenu zadnjice.

kako ubiti coveka magijom?

Pitanje je – zašto ga jednostavno ne ubiti motkom?

koje vitamine koriste vasa deca

Bolje da ne znate.

koji su proizvodi zabranjeni muslimanima? coca cola nes cafa

...banjalučki u somunu.

kolike su kazne zatvora za ubistvo mladića od 22 god. iz nehata – oni su bili veliki prijatelji

Jako precizna pretraga i jako loše mesto na koje vas je Google doveo. Sažaljevam slučaj.

kojom rukom ljudi brisu zadnjicu

Obično svojom.

koliko zeceva treba za cetvoroclanu porodicu

Za ovakavu porodicu vam je potrebno cca 120 zečeva.

sta moram napraviti da postanem mason

Kućicu za mog psa.

sta oblace privatno folk pevaci

Umjetna spolovila, dakako.

sta treba da budem jak doktor

Treba ti jak farmaceut.

zasto se radi magija

A zašto se radi Čeda?

2. Pitanja od teorijskog značaja

pravedan ishod pravedna metoda

Lepo vama lepo nama.

da li je tevez spanac

Da li je Tevez čovek?

fudbal – sta je to

Ovo su izgleda Hegela probudili iz hibernacije i naučili ga da koristi Google.

hipster definicija

Hipsteri su kao socijalisti, niko za njih ne glasa, a ima ih svuda.

iskaz karla marksa o rastu cena nekretnina

Nemam to ovde, ali imam iskaz Miltona Fridmana o razmnožavanju morskih krastavaca.

jesmo li deca ili ljudi

A jesu li pingvini životinje ili ptice?

na sta se dele prirodna bogatstva

Na moja i tuđa.

pojam morala u etici

...je samo pojam morala u etici.

praktična teorija fudbala

Sa posebnim osvrtom na metafiziku sudijskog zvižduka i dijalektičko sučeljavanje stative i prečke.

sta je proceduralna pravda

To je kad se dogovorimo da niko nije kriv ako ispadne sranje na kraju.

sta je to cinik

To je pas koji hoda na dve noge i pritom nema zube.

sta ljudi misle o deci

Ponekad sve najlepše, a ponekad misle na kondome.

sta slusaju danasnja deca

Težak je posao DJ-a na dečijem rođendanu.

tacno predviđanje buducnosti metoda

Meteorologija se, gospodo, uči bacanjem pasulja, a ne po knjigama ili na internetu.

uticaj jelene karleuse kao uzora na mlade u srbiji

Feministička sreća, sreća, radost.

uticaj nekvalitetne rakije

...na televizijski program RTS-a.

zasto se lepi mladi uspesni drogiraju

empatišu sa nama ostalima.

smrtna kazna argumenti protiv

Nema to kod mene. Ja se po forumima potpisujem kao Fridrih A. fon Hitler, neoliberalni fašista.

nastavak fudbalske igre

...drugim sredstvima, poznata knjiga Karla Marije fon Klauzevica, sa još upečatljivijim podnaslovom – Kako je Zvonimir Boban nabio panduru kopačku u bulju.

3. Seksualni fetiši

avanture nevaljale devojčice

...i njenog slatkog psića koji se zove Roko.

cene mladih picaka u Homolju

...na produktnoj berzi u Novom Sadu

big drvoseče

...dok dižu trupce

drvosece na pauzi jebanje

Jer drvoseče ne puše.

gay scena u ribarskoj banji

...i drvoseče sa Jastrepca na puš-pauzi.

jebala se sa profesorima

A čak joj nije ni trebalo za ocenu.

jebanje afrikanke

...je svakako bolje nego da te jebe Afrikanac.

oduzimanje nevinosti porn

Priznajem, ovo je odličan eufemizam za maloletničku pornografiju.

olivera jovicevic seksi slike

Sa ili bez mont jakne?

olivera jovicevic gola

To je već preciznije.

orgije pedera

Drugi kanal RTS-a, Čeda vs. Jorgovanka vs. Vjerica.

romanticar u meni

Realista u tebi.

skola analnog seksa

Sa računarskim kabinetom koji je obezbedio MTID.

upoznao ih je i moj kurac

Koga? Prste leve ruke?

velike sisa

...a one baš velike odmah proguta.

zejtin za analni seks

Masline za predigru.

želele smo njegov kurac

A došle ste na moj blog gratis...

analni gasovi

Ovo svakako zvuči kao neki Bajagin stih.

deca sa guzicama

Za razliku od tako česte podvrste bezguzične dece?

4. Magija i okultizam

vlaska magija za posao

Karijerista, a?

vlaska magija horoskop

Ne, ovo mora da je google autocomplete. Nemoguće je da postoji ovako glup čovek.

adrese homoljskih vračara

Ako nema u Yellow pages, valja potražiti u evidenciji Agencije za privredne registre.

cesto mokrenje kao magija

Magija kojom se kamen u vašem bubregu pretvara u mulj na dnu Dunava.

da li nas neke sekte plase makom sveta

Plaše nas svačim, pa i tim, jelte, makom.

google pomaze li vlaska magija kod bolesti

Gugle, kaži mi!

magija da je slecis

Malj, druže, malj...

magija i posledice

Tolkin i Dostojevski.

turska magija uz pomoc slike na daljinu

Čak iz Kapadokije...

vlaska magija za stoku

Pošto smo ljude već pobili.

vlaskom magijom vratiti bivseg decka

...i da me voli više nego ja njega.

vlaška magija primena

Oralna, uglavnom.

vracar iz valakonja

...i Valakonjac sa Vračara

zasto ljudi rade magiju i gde je tu savest

I šta će povodom toga duradi ova država?

magija 9 reci

Vodoravno.

5. Pretraga zabavnog sadržaja

igrica brisanja dupeta

Mislim da je ta igra izašla ekskluzivno za Nintendo Wii i to samo za japansko tržište.

igrice za devojcice oblacenje za maturu

Awwww

najbolje gerilske kanter igrice besplatno

Znaš šta? Srdačno se nadam da nisi uspeo da nađeš niti jednu jedinu.

ljudi koji izvode repersku muziku sa ustima

Za razliku od onih koji komponuju death metal anusom?

magija u sims 2

Sims of Might and Magic 2

jirgen habermas besplatno skidanje

Ja bih to bogami skidao samo za pare.

6. Raznorazni problemi građana u Srbiji

prosecan kurac u Srbiji

...kucaš ti u Google, sve se nadajući da je tvoj iznad proseka.

besplatne parcele na homoljskim planinama

...menjam za besplatne parcele na Dorćolu.

besplatni film avatar sa cistijom slikom za gledanje

Film za gledanje? Bože, Petra!

kako da se ozenim sa gastarbajterima iz nemacke

Samo sa onima koji vode poreklo iz Ribarske banje.

islam pederi rokeri

Zukorlić hipster!

ne mozemo se gledati sa zivotom

...ali se možemo gledati sa našim odrazom u Savi koji se približava strahovitom brzinom.

objasnjenje pravilnika o isplati dnevnica nastavnika na ekskurziji

Jesi li našao šta, direktore?

medju bankarima postoji kategorija ljubavnog kredita

Dobiješ nešto, a onda vraćaš sa kamatom, godinama.

milka canic – tekst za pismeni

...iz Zanimljive geografije.

potrebne ubice

Njih nikad nije dovoljno.

primjer tabele za vodjenje evidencije na farmi

Komplikovano je to uraditi u HTML-u.

replika na smisao života

Prst na čelo, .45 u usta.

rok muzika postice omladinu na narkotike

...da bi ti isti narkotici podstakli omladinu da krene da sluša onaj glupi muzički pravac koji se zove rege.

rokeri imaju veliki kurac

Koju si metodu koristila?

saga o svetom savi i anđelu-ubici

...i njihovoj ulozi u Koštuničinoj zaveri 12. marta 2003.

slike od onih ljudi koji uzimaju decu

...i vode ih u Jagodinu gde od njih prave đački namaz.

stikle za maturu kao sto ima seka aleksic

Ali baš za maturu?

7. Iskazi o poznatim ličnostima

bebi dol muzicki uzori tori amos

Ovo je toliko besmislen upit da Google jednostavno nije imao izbora nego da vas dovede ovde.

olivera jovicevic usta

...a onda ponovo sede.

olivera kovacevic o zabrani pusenja

...za sve osim za Oliveru Kovačević.

minja subota pedofil

...koji je pokazao Nataši Bekvalac šta se sve može uraditi jednom rukom.

mira adanja polak intervju sa gaddafi

...kada je pukovnik hvatao Miru za sise misleći da je to jedna od njegovih kamila.

sandra perovic nega

Botoks, predsemena tečnost i mleveno meso tronedeljnih fetusa.

seka aleksic nema nijednu dlaku

Ponekad samo u ustima...

smrtna kazna jovo bakić

Eto ko posećuje ovaj blog. Predstavnici kapitalističke oligarhije koji cenjenim intelektualcima žele glave da seku.

verujte nasim ocima

...kad vašim već gledate televizor.

voditelji emisije oko magazin

Da se razumemo. Ovo je totalno rodno neutralan upit. Žene, ne vređajte se.

8. Nemoguće za klasifikovati

adsl interne analiza jesenje vece

Lllama, llama, duck.

osveštana klin čorba

...od bosiljka i eksera iz Isusove leve noge.

kaka se presuje kotao super vulkan

Ovo vam se desi kada super-inteligentni hrčak pretrči preko tastature i pritisne enter.

kamilje mleko

Skriveni razlog NATO intervencije u Libiji.

pa to je gospodin trajkovic

Pa to je... Zaista?

lucija i snupi se tuku!!!!!!!!!!!!!!

Gugle, čuješ li me?

tekolom srbijam profit zadnjih kodina

Ovima iz austrijskog Telekoma srpski nije jača strana, zato su i ponudili tako malo.

živim u škotskoj

Drago mi je, ja živim u šumi.

Agro linkovi #11

2011-04-09T16:52:00.000+02:00

1. Najpoučniji tekst koji ćete danas pročitati - 7 Basic Things You Won't Believe You're All Doing Wrong

2. Skot Aronson sa MIT-a o tome kako doći do najvećeg broja - Who Can Name the Bigger Number?

3. O odnosu fiziologije i psihologije - Can the Brain Explain Your Mind?

4. Kao i obično, Robin Hanson objasnio - Child Labor Hypocrisy

5. Nastavak - More On Kid Work. Poslednja rečenica je krucijalna.

6. Martovska rasprava na Cato Unbound sajtu se vodila oko neokonzervativizma. Evo uvodnog teksta - Neoconservatism Unmasked

7. Harvardski politikolog Robert Putnam o svom susretu sa Gadafijem - With Libya's Megalomaniac 'Philosopher-King'

8. O prgavoj naravi Tomasa Kuna, jednog od najpoznatijih filozofa nauke - The Ashtray

9. The 10 Worst Winners In Oscar History

10. Dungeons and Dragons vs. filozofija, u stripu - Dungeons And Discourse

11. Advanced Dungeons and Dragons vs. filozofija, u stripu - Advanced Dungeons & Discourse

12. O momku koji savršeno prelazi igre iako je slep - How a Blind Gamer Plays Zelda by Ear

13. Neplanirane posledice uvođenja ekoloških WC šolja - Whiff of a green scandal

14. Domaću turu počinjemo koleginicom Siobhan koja piše o partijskoj omladini i tzv. "nosiocima kovčega" - Closely watched #fails

15. Željka Buturović nails it - Komarci i magarci

16. O sigurnosti nuklearne energije - Pred novim merilima sigurnosti

17. Tekstovi Aleksandra Radovića na NSPM i dalje bole - Da li je savremena demokratija plutokratska?

Tresla se gora

2011-03-31T23:09:00.000+02:00

Simp(tom)atično je gde sve ljudi umeju da nađu uzročno-posledične veze i na koji način mogu da objasne neku pojavu, sve zadržavajući onaj jako ozbiljan izraz lica uz tvrdnju da ipak znaju koliko su 1+1, jer oni su, jelte, diplomirali na PMF-u. Naprosto je zanimljivo kako su neki ljudi u stanju da svoj hiperracionalan mentalni sklop koji vapije za regulacijom svega postojećeg u stanju za par sekundi da pretvore u argumentacijski niz pećinskog čoveka. Skorašnji primer – zemljotres u Japanu.

Za razliku od uobičajenih geoloških objašnjenja koja tvrde da se zemljotresi jednostavno dešavaju bez nekog višeg cilja i uzroka, naime iz naproste prozaične činjenice da se tektonske ploče večito pomeraju, dešava nam se da dobijamo objašnjenja koja su drugačija. Jer, jednostavno, ljudi imaju tu falinku da su u svom jeftinom New Age povratku animizmu počeli da antropomorfizuju sve, pa čak i prirodne pojave (o antropomorfizaciji društvene sfere da ne govorimo). To se ponajpre ogleda u objašnjenju da nešto ne može da se desi ETO TAKO, već, ako se već desilo, to mora da je NEKO (!) intencionalno uzrokovao. Čovek ne prihvata da sve stvari u univerzumu ipak ne funkcionišu bo bihevioralnom S-R modelu, i to je, rekao bih, ta arogancija koja možda ne karakteriše one koji se ozbiljno bave naukom, ali sigurno karakteriše recipijente u medijima, po blogovima i sl.

Vratimo se na Japan. Za razliku od uobičajnog objašnjenja da se zemljotresi jednostavno dešavaju bez da je neko to u suštini hteo, ljudima je često lakše da progutaju verziju po kojoj mora da postoji intencionalni uzrok nečega. Tako pored klasičnog objašnjenja božjom kaznom ili objašnjenja uz pomoć teorija zavere, imamo jednu fascinantnu eksplikaciju koja tvrdi da se sve to dešava zato što sama naša planeta deluje intencionalno, zato što ima svoju autonomnu volju, te je rešila da nam pošalje poruku, opomene nas i sl. Ne znam da li je ovakva vrsta objašnjenja samo ultraglupa ili je ujedno i glupa i opasna.

Zašto je ovakvo objašnjenje glupo? Ne zbog toga što je možda logički nekoherentno unutar sebe, već zato što partikularnu logiku individualnog ili grupnog delanja čoveka primenjuje na jednu sferu koja sa tim nema nikakve veze. Za razliku od čovekovih dela, prirodne pojave nemaju svrhu. One se mogu objašnjavati uz pomoć fizičkih ili hemijskih zakonitosti, ali se njihova svrhovitost ne može utvrditi pukim učitavanjem ljudske logike. Jer, ako se krene tim putem, onda se zarad koherentnosti sve mora objašnjavati na taj način. Ako su zemljotres i cunami koji usmrćuju nekoliko desetina hiljada ljudi intencionalan odgovor prirode na čovekovo delanje, onda gde ćemo stati? Šta je priroda htela da nam kaže time što je nekog čoveka usmrtio grom? Sa kime je komunicirala svojim vulkanima, zemljotresima i olujama u doba kada homo sapiensi još nisu postojali?

Zašto je ovakvo objašnjenje opasno? Iz jednostavnog razloga jer ovakva objašnjenja podrazumevaju da se u suštini sve može samo ako dovoljno zapnemo, ako se složimo oko nečega i to primenimo u praksi. Npr. ako počnemo da živimo više u skladu sa prirodom, priroda će manje da nas kažnjava itd. Sve to jednostavno prenebregava činjenicu da su i čovek, a i ostale vrste, evolucijom postale ono što jesu ne samo zahvaljujući, već i uprkos svojoj okolini. Čovek je još jedno prirodno biće koje je nastalo evolucijom i za koga se ne može reći da ne živi u skladu sa prirodom kao što se za neku vrstu strižibube ne može reći da ona živi u skladu sa prirodom. Okolina je svakoj vrsti sredstvo, a ne cilj i to je jednostavno biološka datost. Jedini problem je što je čovek dostigao taj nivo samorefleksije gde je u stanju da sa arogancijom tvrdi da je nešto usklađeno sa prirodom, a nešto drugo nije, a samo zato što insinuira smisao i svrhu prirodnih pojava. Sve se tu posmatra kao zadato, samo je potrebno aktivirati se, složiti, dostići konsenzus i problem će biti rešen, jer za takav mentalni sklop nije moguće niti prihvatljivo da jednostavno postoje datosti na koje se ne može uticati bez nekih drastičnih posledica.

S druge strane, hvala bogu te nam sveprisutni mediji stalno stimulišu neuroreceptore u pravcu zaključaka da je smak sveta svakako blizu. Sejanje straha je postao omiljeni sport svakog ko svoju empatiju i naklonost ne pokazuje interpersonalno već na način apstraktan, prema čovečanstvu kao totalitetu ispražnjenom od svakog sadržaja. Nema veze što postoji jasna korelacija između siromaštva/tehnološke nerazvijenosti i većeg broja žrtava u prirodnim nepogodama, mi smatramo da je našu planetu razljutio tehnološki hibris Japanaca i ona im je malo pokazala kako se šiša jazavac. Nema veze što dnevno više ljudi pogine okliznuvši se u kupatilu nego u svim Trima miljama, Černobiljima i Fukušimama zajedno, mi i dalje mislimo da između atomske bombe i atomske centrale postoji znak jednakosti. Nema veze što bi daleko više ljudi jednostavno pomrlo od gladi da nije GM hrane, mi se više brinemo za zamrzavanje sadašnjeg biodiverziteta jer arogantno mislimo da znamo šta je biološki optimum, a šta nije. I u tom pravcu... Naime, reći da nešto ne treba da se radi jer uzrokuje neku posledicu koja se nama ne sviđa nije dovoljan argument. Jer, svako delanje ima svoju posledicu.

S druge strane, uzmimo jednu antropomorfizaciju iz društvenih nauka, primerice ekonomije. Iako tvrdi libertarijanac, ja lično npr. ne volim sintagmu nevidljive ruke, barem kako se ona upotrebljava u današnjem kolokvijalnom govoru. Adam Smit ju je inače upotrebio samo jednom i to u vrlo jasnom evolucionističkom socijalnom kontekstu, u smislu da društvena okolina od pojedinca zahteva društvenokorisno ponašanje zarad njegovog ličnog opstanka. Međutim, ta nesrećna imenica „ruka“ se sada vrlo pogrešno shvata, kao ekstremitet nekog voljnog uma. Moderni ekvivalent nevidljive ruke – tržište – je u sličnoj situaciji. Kada se nekoj imenici koja u suštini pokušava da pokaže proces, a ne stanje, u kolokvijalnom govoru dodaju glagoli koji pokazuju voljnu radnju (utvrditi, pokazati, želeti, znati), naprosto dolazi do njene antropomorfizacije i odmaka od izvornog značenja.

Jer, kao što su prirodne pojave posledica ogromnog broja varijabli koje nemaju veze sa antropocentričnom logikom voljnog delanja, tako su i društveni agregati poput kulture ili tržišta samo procesualni pokazatelj ogromnog broja individualnih ili grupnih varijabli.

Jednostavno, radi se o toliko složenim pojavama za koje je mnogo bitnije shvatiti to da nam nisu do kraja jasne i dokučive baš iz razloga složenosti i spontanog evolucionog nastanka čije je razumevanje daleko bitnije od ispraznog aktivizma u svrhu proklamovane promene na bolje. O tome se jednostavno radi u nauci, ona isključuje emocije i svođenje na lične primere. Ono što želimo nije i ono što ćemo dobiti, baš iz razloga što o tome nedovoljno znamo. Sad, neki misle da se iza tog neznanja krije predmet naučnog istraživanja, a neki tu vide višu silu koja trese zemlju (pa joj se treba umiliti) ili neke ljude namerno čini siromašnima (pa mi samo treba da dekretom odlučimo da to promenimo) itd.

Agro linkovi #10

2011-02-14T21:44:00.000+01:00

1. Klasifikacija libertarijanaca - Just for Fun Friday: Libertarian Cheat Sheet

2. Better Book Titles. Kako je trebalo nasloviti neke poznate knjige.

3. Fake Criterions. Urnebesan blog o filmovima koji nikad neće ugledati Criterion izdanje.

4. Naučni radovi naslovljeni po filmovima - And the Winner is "The Good the Bad and the Outsourced"

5. Kako je Internet pobio prave gikove - Wake Up, Geek Culture. Time to Die

6. O gejevima i maltuzijancima - Our Brave New World of Malthusian madmen

7. Smeh, muško-ženski odnosi i evoluciona psihologija - The Science of Laughter

8. O odnosima novozelandske džedajske crkve i novozelandskih libertarijanaca - Religion in New Zealand politics

9. Conservative TV Star Calls Michelle Obama a ‘MILF’ and ‘Perfect Masturbatory Material’

10. Od domaćih, počinjemo Zoonovim postom o infantilizaciji savremenog društva - Vinyan

11. Pavle Mihajlović započeo odličnu seriju tekstova o penzionom sistemu na Club von Neumann blogu - Kriza penzinog sistema

12. Kako je država blagostanja upropastila Švedsku

Ako imate neke pametne linkove, šaljite na mail u mom profilu, pošto u poslednje vreme i nemam nešto vremena da kopam...

Jedan neobjavljeni tekst...

2011-02-05T20:17:00.000+01:00

...pisan za Njuz.net krajem novembra prošle godine:

ĐELIĆ IZGUBIO UPITNIK EVROPSKE UNIJE

Beograd; 01. decembar 2010.

Božidar Đelić, potpredsednik u Vladi Srbije zadužen za evropske integracije, izgubio je upitnik Evropske komisije čijim bi popunjavanjem Srbija trebalo da započne pristupne pregovore o kandidaturi za članstvo u Evropskoj uniji, saznaje naš reporter. Izvor blizak kabinetu potpredsednika nije mogao da navede kada se to tačno desilo, ali je sigurno poznato da je upitnik nestao najkasnije 25. novembra, dan pošto ga je predstavnik Evropske komisije doneo u Beograd.

Da podsetimo, evropski komesar za proširenje Štefan File je 24. novembra premijeru Srbije Mirku Cvetkoviću uručio upitnik na osnovu kojeg EU treba da oceni spremnost Srbije da dobije status kandidata za članstvo. Upitnik sadrži 2.483 pitanja.

Kako navodi naš izvor koji je hteo da ostane anoniman, neposredno posle primopredaje upitnika se cela delegacija preselila u banket salu Vlade Srbije gde je bio poslužen koktel. Premijer je fasciklu sa pitanjima dao Đeliću kako bi imao slobodne ruke da se posluži šampanjcem i pohovanim kozicama, a Đelić je iz nje izvadio papire i strpao ih u džep kako bi i sam mogao da se posluži.

- Svi su se napili to veče. Sutradan smo u kabinetu potpredsednika pokušavali da rekonstruišemo tačnu putanju koju je on prošao od trenutka kada je dobio fasciklu od premijera do trenutka kada je sutradan došao na posao i shvatio da nema pojma gde su papiri koji su bili u toj fascikli. Kaže da je poslednja stvar koje se seća na koktelu bila da mu je Milica Delević rekla da ima mnogo lepu kravatu. Posle toga, kaže, imao je prekid filma.

Na pitanje našeg reportera o mogućnosti da je papire zagubio kod kuće dobijamo odrečan odgovor.

- To nije moguće. Đelićev vozač kaže da ga je kasno uveče prebacio do kuće, ali da potpredsednik nije bio u stanju da izađe iz kola. Zato se vozač službenim Audijem sa Đelićem na zadnjem sedištu odvezao svojoj kući na Mirijevu, gde je njegova žena iznela ćebad kako bi ušuškali šefa i ostavili ga da spava u kolima. Sutradan su odande došli pravo u Vladu. Potpresednik Đelić kaže da tog jutra nigde nije mrdnuo iz kabineta osim što je na deset minuta izašao na čist vazduh i do pekare da kupi jogurt. I da, tražili smo papire u toj pekari i ne, nismo ih našli – rezignirano zaključuje naš izvor.

Na pitanje kako je moguće da je upitnik izgubljen kada je pre nekoliko dana sam Đelić na konferenciji za štampu izjavio kako je već spremno 85% odgovora, dobijamo odgovor da se radi o triku koji je dogovoren na kolegijumu u kabinetu tog jutra kada su shvatili da nemaju pojma gde su papiri sa pitanjima..

- Dogovorili smo se da Đelić četiri dana ne izlazi iz kabineta. Isključio je mobilne telefone, njegova sekretarica je odbijala pozive čak i od predsednika i premijera, a ja sam se brinuo o tome da ga snabdevam dovoljnom količinom sendviča, krofni i sokova. Čak smo u jednoj prodavnici sportske opreme kupili sobni bicikl i prebacili ga u šefov kabinet kako bi mogao da vežba tih nekoliko dana.

- Svima smo govorili da je zauzet popunjavanjem upitnika, a predsednik Tadić ga je među svojim stranačkim kolegama pohvalio za posvećenost poslu i preporučivao ostalima za primer. Sada kada smo kupili još malo vremena tom lažnom konferencijom za štampu, ostaje nam da smislimo šta da radimo. Ne smemo direktno da se obratimo ovima iz Brisela za novu kopiju upitnika jer će oni to odmah reći Tadiću ili Cvetkoviću. Sreća je da potpredsednik Đelić ima veze u nekim EU članicama, te će nam preko njih sigurno tokom nedelje stići nova kopija upitnika. Sve u svemu, evropske integracije Srbije sigurno neće biti usporene ovim malim incidentom – sa optimizmom zaključuje naš izvor iz kabineta potpredsednika Vlade Srbije.

Ljudi, ide međed!

2011-01-30T22:10:00.006+01:00

Izborna strategija post-đinđidevske Demokratske stranke se moze sumirati u jednoj rečenici “Ako ne skočite u bunar, poješće vas medved“ Mi uporno skačemo u taj bunar već godinama, da bi se onako polomljeni i olupani polako ispentravali napolje. Tu bi nas dočekali drugovi iz MMF-a, podelili po par injekcija i flastera, eventualno stavili malo gipsa. Cijena? Prava sitnica. Taman bi se mi, onako na štakama, malo okrenuli životu, plaćanju poreza, gledanju Farme i ostalog, kad eto ih Tadić, Đilas, Trivan i ostala ekipa trkom iz šume: „Ljudi, ide međed, skačite u bunar!“ I 'ajd Jovo nanovo... Skači, lomi se, penji, plaćaj zavoje i gips... Do sledećih izbora.

Oni koji ne skaču, to jest, ekipa koja nas je naterala u taj jebeni bunar, nalaze druga skrovišta, otporna na međeda. Neko u skupštinu, neko u vladu, neko u Pariz kao ambasador pri UNESKO-u, UNICEF-u, OPEK-u, Udruženju proizvođača pereca i ostalim vrlo bitnim međunarodnim asocijacijama. Jednom rečju, na poslovima od izuzetnog državnog značaja koji zahtevaju blindirane mercedese i telohranitelje. Međed, naravno, ne sme na takvu silu.

Ovaj sled događaja, kao što ste verovatno i sami primetili, ima veoma lošu dugoročnu prognozu za nas koji skačemo. Po mojoj slobodnoj proceni, do sada nam je prosek 3 polomljena ekstremiteta, što ruku, što nogu, kako kome. Razne posekotine, modrice i uboje ne računam, to će (valjda) zaceliti bez ozbiljnijih posledica. Šta i kako dalje?

Jednoj grupi među nama se bunar toliko smučio da su odlučili da sledeći put sačekaju tog famoznog međeda, pa kom obojci a kom Ribok patike. Mi probasmo da ih odgovorimo, ističući da je međed vrlo prljav, ružan i zao, da smrdi na kilometar, krade državne stanove i da se još nismo oporavili od njegove prošle posete. Podsetismo ih kako je jurio druge životinje po šumi zarđalom kašikom i podmetao im kore od banane i kako smo onomad, kada je komšiji krao kruške, zbog njega svi izvukli batine od lovočuvara. Međutim, nije vredelo. Ljudi prosto neće više da skaču u bunar. Kažu, dojadilo im. A i međed se, kažu, promenio. Sad poštuje evropske vrednosti. Hoće da nas uvede i u zadrugu, iako je godinama tvrdio da je to najveće zlo na svetu (posle lovočuvara, naravno). Džaba im mi pričamo da međed dlaku menja, ali ćud nikada. Ne mogu da kažem da ih ne razumem, i meni je dojadilo to skakanje, ali mi se ipak ne čeka međed.

Međutim, u zadnje vreme se pojaviše neke priče i o trećoj mogućnosti. Kažu, a zašto mi ne bi oterali u majčinu i bunardžije i međed. Uostalom, od onog belaja sa lovočuvarem, mi smo lepo proterali međeda u najudaljeniji deo šume i nismo imali problema sa njim sve dok bunardžije nisu krenule da ga spominju, što ga je i okuražilo da se vrati. Nego, neka oni lepo čekaju međeda i neka se obračunaju sa njim. Mi stem nećemo ništa. Imamo mi posla i bez bunara i međeda. Škola nam prokišnjava, putevi nam raskaljani, vodenica na izdisaju... A i lepo bi bilo da najzad bacimo ove štake i skinemo gips i zavoje.

Pošto nas uskoro očekuje još jedno skakanje u bunar, bojim se da čak ni MMF nema tu količine gipsa koja će nas ponovo zakrpiti, da ne pričam o posledicama susreta sa međedom. Rezultati ovog skakanja mogu biti veoma drastični. Gangrena se već oseća i ako se nešto ne uradi, amputacija nam ne gine. Mada ima eksperata koji ne isključuju ni eutanaziju. Vele, neće ništa da nas boli, samo ćemo da zaspemo.

Napušavanje Uprave za duvan

2011-01-25T23:55:00.001+01:00

Svi znamo za kažu o intelektualcima koji obitavaju u kuli od slonovače odakle umeju da vaskoliki puk s vremena na vreme podučavaju o smislu života, univerzuma i svega. U stvari, i ja sam često pisao o njima... Međutim, ima tu jedna posebna podvrsta koja nije eksplicitno prisutna u medijima, ali koja takođe drma iz svoje kule od slonovače. To su kod nas ivory tower regulatori stacionirani uglavnom po onim zgradama na uglu Nemanjine i Kneza Miloša, ljudi koji verovatno ne bi uspeli da prodaju ni par vunenih čarapa usred Murmanska, ali zauzvrat na teoretskom nivou znaju da izorganizuju kako će to drugi ljudi raditi.

Eto, tako u okviru našeg Ministarstva finasija postoji nešto što se zove Uprava za duvan koja se bavi raznoraznim poslovima vezanim za promet duvana, a pre svega dodeljivanjem licenci proizvođačima i prometnicima duvanskih proizvoda, kao i praćenjem te proizvodnje i prometa. OK, ostaviću po strani moj ekonomski anarhizam i složiti se "for the sake of argument" da se sve to lepo radi kako bi se prihodi od akciza maksimizovali, jer duvan je ipak jedna od zlatnih kokošaka našeg budžeta. Međutim, kako izgleda to praćenje i vođenje evidencije proizvodnje i prometa duvanskih proizvoda?

To izgleda tako što ste po zakonu obavezni da svakog januara i jula skinete odgovarajući excel fajl sa sajta Uprave (ja sam doduše strošio sat i po vremena i jednu tastaturu kako bih ga našao) koji ćete popuniti i poslati nadležnima u Ministarstvu finansija na proveru. Svaka firma koja se bavi proizvodnjom i prodajom cigareta (od DIN-a, preko Maxija do zadnje prčvarnice na izlasku iz Zaječara prema Zvezdanu) je obavezna to da uradi. I dobro, recimo da je to sve lepo što se pokušava da se sve uvede u legalne tokove i bla bla (ne zaboravite, večeras nisam anarhista), ali kad biste samo seli i pokušali da popunite tabelu koju nam serviraju iz Uprave, sa vaših usana bi izletela rečenica: "Pa jebote, da li su oni normalni, jebem im mamu nenormalnu?"

Jer, za razliku od Narodne banke Srbije koja je za potrebe izrade završnih računa (posao koji takođe obavlja svako pravno lice) napravila jedno lepo programče koje omogućava da sa (relativnom) lakoćom popunite godišnji finansijski izveštaj, Uprava za duvan nam servira jedva upotrebljivu excel tabelu prilikom čijeg popunjavanja ćete imati vrlo stvaran osećaj da vam kosa opada sa glave. Ili, po srpski rečeno - zašto može prosto kad može komplikovano?

Naime, tabela se u osnovi sastoji iz tri dela gde se unose brojke o nabavljenoj (od svakog veleprodavca ponaosob), prodatoj i količini na zalihama svake vrste cigareta koje je je dato pravno lice nabavilo, prodalo ili popisalo. To se sve unosi u šifrovanom obliku, svaka vrsta cigareta ima svoj trocifren broj koji je označava. I sve bi to bilo lepo da debili nisu blokirali skoro sve funkcije koja svaka excel tabela poseduje. Sortiranje po veličini ne radi, jer pobogu, zašto bi lepo sortirali šifre kako bi lakše ukrstili tabele kad može sve da se prepiše/odštampa na papir pa da se onda sve ukršta old way metodom - jedan prst na papiru drugi na monitoru. Autosum (i bilo koja formula) takođe ne radi, jer do đavola, zašto bi iskoristili intrinsičnu moć svakog kompjutera da sabere ili oduzme dva broja iz različitih kolona i rezultat ispiše u trećoj kad imamo digitrone? I tako dalje... Sve u svemu, za maloprodajni objekat koji u osnovi ne proda više od 200 boksova raznoraznih cigareta godišnje vam treba dva poštena radna dana kako biste uštancovali tabelarni izveštaj. Šta li rade velike maloprodajne firme sa tim izveštajima, pojma nemam. Ali bih jako voleo da nahvatam nekog od zaposlenih u toj Upravi, dam mu popisnu listu i nabavne fakture i sa .45 uperenim u čelo kažem: "Evo ti papiri, evo ti kompjuter, tamo u uglu je čučavac, popunjavaj!"

Mamu vam lopovsku...

PS

Ovo sad nema veze sa prethodnim tekstom. Naime, nekolicini ljudi sam najavio da će Agro Gerila sa prvim tekstom u novoj godini biti stavljena on hiatus na neodređeno vreme. Elem, zbog jedne zamašne smrdljive gomiletine ličnih i porodičnih problema koja me je strefila u poslednja dva meseca, kao i zbog velikih obaveza koje me čekaju u narednih pola godine, plan je bio da ovde prestanu da se objavljuju tekstovi barem u narednih godinu dana. Međutim, posle intenzivnog razmišljanja (a to u poslednje vreme radim vrlo intenzivno, ako ste sposobni da pojmite tu količinu, jelte, intenziteta) sam odlučio da to ne radim, jer jednostavno znam da posle pauze gotovo sigurno neću da nastavim da blogujem. Jer, i sad jedino što me tera da objavljujem ovde je želja da desno, u arhivi, stoji da je okačen bar jedan tekst mesečno. Takođe, nekoliko meni dragih blogova (što inostranih, što domaćih) se ugasilo prethodnih meseci, te ne moram i ja da uvek budem u trendu. Dalje, onih stotinak i kusur ljudi koji me prate preko raznih agregatora ili fejsbuka to verovatno radi zato što hoće nešto da pročita, te se i to mora ispoštovati.

Jeste da ima mnogo toga što sam u prethodna dva meseca nateran da progutam i jeste da to treba sad polako svariti, ali mi se čini da to nije opravdanje da gasim blog. Dapače... Ishitrene odluke nikom nisu donele dobro. Vremenom će ova empatična sramota koju osećam zbog postupaka nekada meni poznatih ljudi nestati, a do tad ću se truditi da upeglam i objavim bar one stvari koje mi vise po draftovima. Toliko za sad, vidimo se u februaru.

Agro linkovi #9

2010-12-03T21:12:00.000+01:00

1. Časopis The Paris Review omogućio slobodan pristup svim u njemu objavljenim intervjima od 1955. do danas – Interviews

2. Još jedan sokratski dijalog - Anomie Domine

3. Pricing in Venezuela

4. Scott Sumner objašnjava lepote geopolitičke ekonomije - Where are the biggest “imbalances?”

5. Harry Potter and the Methods of Rationality – Roman o metodologiji u društvenim naukama, ima već 63 poglavlja.

6. O tolkinov(sk)om konceptu anarho-monarhizma - Anarcho-Monarchism

7. Sudije Vrhovnog suda SAD o video igrama i pop kulturi - Instant Analysis: Schwarzenegger v. EMA

8. Ozzy Osbourne Is a Genetic Mutant

9. A Thought Experiment Regarding Genitals. O teroristima i TSA politici skeniranja na aerodromima.

10. Matt Ridley o vremenu i klimi - Whether it's weather or climate that matters

11. Vikings brought Amerindian to Iceland 1,000 years ago

12. Ispovest jedne veganke - A Vegan No More. Na kraju i nije došla do nekih zaključaka.

13. Good Show Sir. Blog čiji podnaslov glasi - Only the worst Sci-fi/Fantasy book covers. Neko bi trebalo da im pošalje kolekciju Siriusa.

14. France sets fixed-price law governing ebook sales

15. Nazivi ulica po likovima iz video igara - Spanish neighborhood unveils 'Super Mario' street

16. The Shadow Scholar. O čoveku koji piše sve vrste studentskih radova za novac.

17. Simptomi podeljene ličnosti kod mekušaca - Thinking like an octopus

18. Leviatan, novi lek za impotentne suverene.

19. Od domaćih stvari imamo tekst sa B92 o osnovama teorije igara - Male životne igre

20. Na Club von Neumann blogu počela serija tekstova o Švedskoj - O švedskoj državi blagostanja

21. Njuz.net javlja - Čileanski rudari hoće nazad u jamu

22. Moj prošli tekst o smrtnoj kazni su preneli u E-novinama – Odmazda, pravno oružje. Komentatori se sa tekstom, blago rečeno, ne slažu, onako kako je ko u mogućnosti.

Šmrt vs. Čukarić

2010-11-19T21:20:00.001+01:00

Kako sam pre neki dan kupio jednu lepu, udobnu, sjajno izbalansiranu, sofisticiranu slovenačku sekiru, ne bi bilo loše zapisati neka zapažanja o stvarima koje su sa sekirama u vrlo bliskoj vezi. O smrtnoj kazni na primer... Bloger (i pravnik) Milko Grmuša je pre nekih desetak dana u svom napisu obrazlagao zašto je on protiv smrtne kazne, a komentatori teksta su istoj tezi dodali još nekolicinu argumenata. Kako druge blogove komentarišem samo onda ako umem da se izrazim kraće od samog teksta na koji ostavljam komentar (čitaj: vrlo retko), pala je odluka da svoje neslaganje izrazim posebnim tekstom.

Prvo, dakle, ja sam ZA smrtnu kaznu, odnosno, finije rečeno, nisam zastupnik struje da je smrtnu kaznu potrebno abolirati kao mogući vid sankcije u okviru kaznenog/krivičnog prava. Drugo, to ne znači da se slažem sa svakom pojedinačno dosuđenom smrtnom kaznom koja se može izreći u skladu sa određenim pozitivnim pravom. Dakle, smrtna kazna je prihvatljiva u načelu, a u daljem tekstu ću pokušati da pokažem kada, kako i zašto.

Ali pre toga da postavim jednu hipotezu direktno iz glave, nezasnovanu na bilo kakvim empirijskim pokazateljima. Smatram, naime, da je stepen protivljenja smrtnoj kazni među ljudima proporcionalan stepenu njihovog obrazovanja. To je jedno od polja društvene interakcije koje je čoveku iz mase, koji za sve ima prosto rešenje, prilično zamagljeno. Za razliku od njega, čovek iz elite je u svoje obrazovanje inkorporirao viševekovno teorijsko nasleđe prosvetiteljske i humanističke filozofije koja se vazda temeljila na pokušajima da se utvrde i uspostave određeni principi koji bi važili uvek i svuda, jer su jednostavno samorazumljivi, prirodni, božanski, večni, za-sve-važeći... Tako smo došli do nekoliko takvih večnih istina među kojima se na prvo mesto postavlja ona o neotuđivom čovekovom pravu na život. I dok čoveka iz mase mnogo i ne interesuju stvari koje ga se lično ne dotiču, čovek iz elite shvata da se tu radi o principima na kojima se zasniva poredak i da će sve, ukoliko dođe do prskanja i rašivanja tih principa, otići u božiju mater. Ako je pravo na život u načelu neprikosnoveno, ono ima da bude takvo i u svakom pojedinačnom slučaju. Dalje, tu je i mnogo empirijskih podataka koji sa utilitarne, ekonomske ili sociološke strane, pokazuju da smrtna kazna ne bi trebalo da ima opravdanje jer njeni efekti nisu ništa bolji od upražnjavanja drugih kazni. Jednostavno rečeno, čovek iz mase je kratkovidi sebičnjak za koga je kaznena pravda u odmazdi, dok pripadnik elite pred sobom ima širu sliku na kojoj se stvara bolje društvo sastavljeno od boljih ljudi. Smrtna kazna je zato sa moralne strane neprihvatljiva ili je sa utilitarne strane nekorisna ili oba.

Ali opet, neki ipak jesu za mogućnost dosuđivanja smrtne kazne i svoje argumente zasnivaju na istim temeljima kao i oni koji su protiv nje. Zato ova priča i jeste zanimljiva. U daljem tekstu ću navesti neke najčešće argumente protiv smrtne kazne i njihova moguća pobijanja, a onda ću nešto napisati i o argumentima u korist ovog načina kažnjavanja.

1. Šta ako je usmrćeni nevin?

Verovatno najčešći argument protiv izricanja smrtne presude se sastoji u tvrdnji da je moguće da ex post facto bude utvrđeno da je osoba nad kojom je presuda izvršena bila nevina. Uposlio ga je i Džon Stjuart Mil u svom Govoru u korist smrtne kazne. Međutim, taj argument uopšte ne pogađa kaznu kao takvu jer se tu mešaju dva pojma koja se mogu jasno odvojiti, a to su krivica i kazna. Argument koji kaže da je moguće da se osudi nevin čovek nije argument koji napada kaznu kao takvu, već proceduru utvrđivanja krivice. On samo govori o tome da procedura suđenja nije bila pravedna, ali uopšte ni ne dotiče pitanje da li je kazna u načelu opravdana ili nije.

U jednom ranijem tekstu u kome sam vukao paralele između fudbala i koncepta tzv. proceduralne pravde sam spomenuo podelu na savršenu, nesavršenu i čistu proceduralnu pravdu. Za prvu je karakteristično da znamo šta je pravedno i da imamo proceduru koja vodi do pravednog ishoda. Za drugu takođe važi da znamo šta je pravedno, ali da ne postoji procedura koja sigurno vodi do pravednog ishoda. U trećoj postoji samo procedura, te je svaki ishod po datoj proceduri pravedan. Utvrđivanje krivice u sudskom postupku potpada pod drugu, tj. nesavršenu proceduralnu pravdu. Tu na normativnom nivou znamo šta treba da bude pravedan ishod (da krivac bude osuđen, a nevin oslobođen), ali ni u snu ne možemo da zamislimo proceduru koja će u svakom pojedinačnom ishodu voditi do ovog rezultata. Jednostavno, radi se o proceduri koju stvaraju i sprovode bića koja greše te je i njen ishod nesavršen. Zato se često može videti Blekstonova maksima po kojoj je bolje da deset krivaca bude oslobođeno nego jedan nevin osuđen. Ali čak i ako bismo povećali levu strane jednačine na milijardu oslobođenih krivaca, to opet ne bi značilo da smo pronašli savršenu proceduru. Još uvek bismo imali nevine osuđene. To je taj koncept razumne sumnje koji se kao meta-načelo uzima pri svakoj pojedinačnoj odluci o krivici, ali koji opet ostavlja šanse za nepravedan ishod (vidi ovaj tekst Stevena Landsburga).

Tako, ako želimo da nevini ne budu osuđeni, onda je jedini način da niko ne bude osuđen (i obrnuto, ako želimo da svi krivi budu osuđeni, onda svi optuženi moraju biti osuđeni). Iz toga sledi da je iskaz da smrtna kazna nije opravdana jer je moguće da je osuđeni nevin jednak iskazu da bilo koja druga kazna nije opravdana jer je moguće da je osuđeni nevin. Sledi – svako kažnjavanje je neopravdano.

2. Smrtna kazna je nešto što je u ingerenciji Boga

Tu dolazimo na drugi argument koji možemo da interpretiramo na dva moguća načina. Prvo, da čovek prevazilazi svoje ingerencije izricanjem smrtne kazne ili, drugo, da to čini izvršenjem smrtne kazne.

Prvi slučaj se svodi na prethodni argument, jer je izricanje svake kazne u suštini igranje Boga. Utvrđivanje pravde je uvek božanske prirode, jer čovekove mogućnosti nisu dovoljne za dostizanje ideala savršene pravde. Iz toga sledi da nam zemaljsko pravo u stvari uopšte nije ni potrebno.

Drugi modalitet je ekvivalentan iskazu da je život neprikosnoveno ljudsko pravo, prirodno pravo i sl... To je verovatno najjači argument protiv smrtne kazne jer se život uzima kao samorazumljivo dobro koje ne zahteva nikakvo drugo obrazlaganje. O njemu kasnije, pre svega pri pobijanju argumenta pod rednim brojem osam.

3. Zajednica nema korist od smrtne kazne

Naime, to što će čovek biti usmrćen je samo dodatni gubitak kojim se ne vraća prethodno stanje. Smrtnom kaznom nećemo vratiti sve one koje je ubica usmrtio, te je bolje da ga uposlimo kako bismo imali korist od njega.

Utilitarni argument u pravu je vrlo klizav teren, a dalje ćemo videti i zašto. Kada upošljavamo tvrdnju da je nešto korisnije po zajednicu, mi implicitno tvrdimo da funkcija kaznenog/krivičnog prava nije da odgovara na pojedinačno krivično delo, već da stvara nekakvu korist za širu zajednicu. Iz toga sledi da je moguće svaku propisanu kaznu modifikovati tako, ne da bude pokušaj uravnoteženja sa kažnjivim delom, već maksimizacija koristi po sve. Prostije rečeno, problem je u sledećem: ako smatramo da bi osuđenika na smrt trebalo sačuvati u životu u funkciji roba koji ekonomski doprinosi zajednici, onda se postavlja pitanje zašto ne bismo i čoveka koji je osuđen na mesec dana zatvora ostavili da bude doživotni rob koji daje svoj ekonomski doprinos? Odgovor bi bio da to nije pravedno, da nije uravnoteženo nekoga osuditi na kaznu mnogo strožu od zasluženog. Tako implicitno priznajemo da je funkcija prava u tretiranju svakog pojedinačnog osuđenog u skladu sa delom koje je počinio (čitaj: odmazda), a ne u nekoj apstraktnoj koristi za zajednicu. Jer, ako nam je prvo na umu korist, onda bi se ona maksimizovala ne samo blažima kažnjavanjem na smrt osuđenih, već i težim kažnjavanjem onih sa mnogo blažim kaznama. A ne možemo reći da nam je kod jednih na umu korist, a kod drugih pravda jer tu onda stvaramo dva (ili nekoliko) pravna sistema koja su suprotstavljena.

4. Smrtna kazna je previše blaga

Po ovom argumentu mi osuđenom na smrt samo činimo uslugu jer ga spašavamo sopstvene savesti. Osuđenog treba ostaviti u životu jer je mnogo teže živeti sa grižom savesti zbog počinjenog dela nego jednostavno umreti.

Ovaj argument se može pobijati na nekoliko načina. Prvo, tu se pretpostavlja da svi ljudi imaju identične mehanizme funkcionisanja savesti, odnosno da će svaki ubica imati problema sa svojom savešću posle počinjenog dela. To ne samo da nije istina (recimo kod ubistva iz osvete ili ubistava za 'viši cilj'), već iz toga sledi da nikakva kaznena politika u tim slučajevima nije ni potrebna. Ubica može ostati i na slobodi, njegova savest će mu zadati dovoljno muka.

Drugo, kontroverznost smrtne kazne je baš u tome što se ona ne smatra blagom kaznom. Ne postoji nešto što na ljudsku imaginaciju deluje više uznemiravajuće od znanja da je utvrđen dan i čas kada će biti poslat u nešto tako nepoznato i neizvesno kao smrt. Težina smrtne kazne je upravo u tome što ona predstavlja brzi kraj i nepovratni gubitak svih kumuliranih shvatanja, emocija, iskustava, želja, težnji i ostalih sitnica koje su sve zajedno činile život vrednim po sebi. Iskustvo suočavanja sa smrću je iskustvo koje kazuje da sve ono pre toga nije imalo smisla, i u tome je najveća težina smrtne kazne.

Treće, ako je smrtna kazna previše blaga u nekim slučajevima, ne znači li to da onda ipak postoje neki blaži slučajevi za koje bi ta kazna bila adekvatna?

Četvrto, ako ipak prihvatimo hipotezu da je ponekad dovoljna kazna griže savesti (što nije neplauzabilno, imajući u vidu da mnoge npr. porodične ubice izvršavaju samoubistvo), onda se postavlja pitanje da li je posao kaznenog sistema da zaštiti fizički život osuđenog kako on ne bi pobegao od pravde usmrćujući samog sebe? Ovo je ekvivalent sa pitanjem eutanazije imajući u vidu da se samoubistvo može posmatrati kao vid eutanazije prouzrokovan psihičkom, a ne fizičkom, patnjom.

5. Smrtna kazna ne deluje dovoljno preventivno

Uzećemo da je ovaj argument empirijski tačan, da smrtna kazna zaista ne deluje u smislu smanjenja stope kriminaliteta u ukupnoj populaciji, pre svega među delima kod kojih je smrtna kazna zaista i zaprećena.

Tu je slična priča kao kod argumenta pod rednim brojem tri. Kaznena politika deluje prevashodno na pojedinačno izvršeno delo, a ne na utilitarnu računicu o efikasnosti ili korisnosti po čitavu zajednicu. Lapidarno rečeno, posao kazne je da kazni, a ne da obučava, daje signale i poruke, prevaspitava i sl.

6. Opasnost po službe bezbednosti zbog većeg otpora pri hapšenju

Uzećemo da je i ovaj argument empirijski zasnovan, odnosno da se pri hapšenju onih za čija je dela zaprećena smrtna kazna zaista pruža veći otpor koji predstavlja životnu opasnost za one koji hapse.

Ovaj argument boluje od 'sindroma ljuštenja crnog luka'. Naime, i kada bi ukinuli smrtnu kaznu opet bi postojala neka visoka zaprećena kazna kod koje bi mogli statistički da utvrdimo da proizvodi veći otpor pri hapšenju od nekih nižih kazni i tako u beskonačnost. Odnosno, ako izvrnemo argumentacijski niz, u društvu bez visokih zaprećenih kazni se gubi percepcija o stvarnoj težini izvršenog dela te će se i kod najnižih zaprećenih kazni javljati značajan statistički utvrđen otpor hapšenju.

7. Smrtna kazna je nehumana

Zanemarićemo ovde moguć fizički bol pri izvršenju kazne, jer se ovaj argument pre svega odnosi na pretpostavku da smrtna kazna predstavlja zatvaranje svih drugih opcija za čoveka, totalno oduzimanje nade. Za razliku od zatvorske kazne gde se čoveku oduzima jedan veliki deo slobode, smrtna kazna zatvara sve mogućnosti, sa njom nepovratno gubimo i sva druga prava.

Ovo je skoro identičan argument onom koji govori o neotuđivom pravu na život, a za koji sam rekao da ćemo se na njega osvrnuti u pobijanju argumenta pod rednim brojem osam.

8. Država (pravni sistem) može samo ono što mogu i pojedinci

Ovo je svojevrsna ugovorna teorija društva po kojoj je zakonodavni suverenitet zbir pojedinačnih suvereniteta. Država nema nikava prava osim onih koja su joj delegirana od strane pojedinaca. Pošto niko ne može nekom drugom da dodeli ona prava koja nema, tako pojedinci ne mogu da državi delegiraju pravo da nekog usmrti, jer jednostavno ni sami to pravo nemaju.

Ovaj argument ima jedan problem. Naime, tu se meša pojam prirodnog prava na život sa pojmom nemanja prava na kršenje tog prirodnog prava od strane drugih pojedinaca u prirodnom stanju, odnosno normativni i fenomenološki nivo. U stanju pre ugovora i dalje važi svetost prirodnog prava na život, ali ne kao opšte pravilo već kao pojedinačna odluka svake individue. Tako, pojedinac može reći da je za njega njegov život i život onih do kojih mu je stalo svetinja i neotuđivo pravo, ali to ne znači da on nema pravo da nekom drugom van tog kruga oduzme život. Jer, tu jednostavno nije došlo do univerzalizacije prava, pravo je ono što svaki pojedinac misli da jeste. Tek ugovorom sa drugima (bilo stvaranjem plemenskog prava, podvrgavanjem klauzulama privatne zaštitno-arbitrarne agencije ili stvaranjem univerzalne deklaracije o pravima) pojedinac može da kaže da ima neka prava. Dakle, pravo na život nije nešto što je univerzalno u prirodnom stanju, već ono taj status stiče ugovorom svih sa svima. Svakom se garantuje pravo na život samo zato što i taj svako to isto garantuje svima drugima. Isto je i sa slobodom i svim drugim tzv. univerzalnim pravima.

Prema tome, reći da ugovorna zajednica nema prava koja nemaju pojedinci je izvrtanje problema. Pojedinci u prirodnom stanju imaju sva prava (i sledstveno tome: nemaju nijedno). Te prirodne mogućnosti postaju univerzalna prava tek ugovorom sa svima drugima. Nešto je pravo zato što ga univerzalno priznaju svi drugi. Ali, šta ćemo sa pravom da se usmrti ili kazni drugi čovek koga je svaki pojedinac u prirodnom stanju jednostavno imao? On ga je ugovorom preneo na zajednicu (državni ili privatni pravni sistem) zajedno sa ostalima. Reći onda da zajednica nema pravo da upošljava smrtnu kaznu zato što to pravo nema nijedan pojedinac je jednako iskazu da zajednica nema pravo da sprovodi bilo koju kaznu zatvorske ili novčane prirode jer to pravo nema nijedan pojedinac. To ne samo da je kontraintuitivno, već je i logički neodrživo. Jer, upravo se u stanju bez ugovora (univerzalnog prava) može reći da pojedinci imaju pravo na sopstveno sprovođenje kazni. Stvaranjem univerzalnog prava oni (svi!) te svoje ingerencije prebacuju na pravni sistem kako bi mogli nesmetano da uživaju svoja ugovorom potvrđena prirodna prava (život, negativna sloboda, pravna jednakost, imovina).

Pokušaću da to ilustrujem jednim Kantovim citatom iz Metafizike morala gde se on osvrće na problem smrtne kazne u ugovornoj zajednici, mada se argument može mutatis mutandis uposliti za pitanje bilo koje kazne:

Ja kao učesnik u zakonodavstvu, koji diktira krivični zakon, ne mogu nikako biti ista osoba koja se, kao podanik, kažnjava po zakonu... Ako ja, dakle, sastavim neki krivični zakon protiv sebe kao zločinca, to je u meni čist pravno-zakonodavni um (homo noumenon), koji mene kao nekog sposobnog za zločin, dakle kao neku drugu osobu (homo phaenomenon), zajedno sa svima ostalima u građanskom savezu podvrgava krivičnom zakonu. Drugim rečima, smrtnu kaznu ne diktira narod (svaki pojedinac u njemu) nego sud (javna pravda), dakle neko drugi a ne zločinac, a u društvenom ugovoru uopšte nije sadržano obećanje da će čovek pustiti da ga kazne, te da tako raspolaže sobom i svojim životom. Jer kad bi ovlašćenju za kažnjavanje u osnovi moralo biti obećanje krivca da hoće da pusti da ga kazne, onda bi bilo prepušteno njemu da sebe smatra kažnjivim, pa bi zločinac bio svoj vlastiti sudija.

To da je pravo izvršenja pravde pojedinac delegirao na pravni sistem (čiji je i on tvorac) nije nikakav argument za smrtnu kaznu, kao što nije ni protiv nje. To je jednostavno eksplanacija načina na koji se pravni sistem formira, ali ne i opis njegove sadržine. U takvom pravnom sistemu su moguće sve one kazne koje pojedinačna osoba na svoju ruku može sprovesti u odmazdi ili osveti, ali to ne znači da će se sve zaista i pojaviti (uključujući i smrtnu kaznu).

9. Ako je ubijanje dozvoljeno, onda je dozvoljeno za sve

Ovaj argument je gotovo identičan prethodnom, samo izvrnut naopako. Ako država (pravni sistem) ima pravo na nešto, onda svi imaju pravo na to. Legalizovanom smrtnom kaznom se u stvari legitimizuje prethodno izvršeno ubistvo.

Odgovor je sličan kao iznad, te ga neću ponavljati. Osim toga, i ovde se može primeniti reductio ad absurdum metoda. Naime, argument se može primeniti na bilo koju kaznu koju upražnjava pravni sistem. Višedecenijsko robijanje je nešto na šta ljudi bivaju osuđeni u legalnom postupku, pa opet to ne znači da iz toga sledi da pojedinci mogu da zatvaraju ljude na svoju ruku. Još manje je jasno kako se kaznama daje legitimitet prethodno izvršenom delu na kojeg je kazna usmerena. Ako osoba A drži osobu B u pritvoru deset godina, da li sud koji zbog toga osudi osobu A na deset godina zatvora time retroaktivno legitimiše postupke te osobe? Ili možda time daje do znanja osobi C da je dopušteno da isto tako postupi prema osobi D? Kako? Ako osoba A usmrti osobu B, a sud zbog toga osudi osobu A na smrtnu kaznu, da li je time legitimisao njen prethodni postupak? Ili je dao do znanja osobi C da je ubijanje legalna igra u gradu? Opet, kako?

Jednostavno tu se mešaju meta-normativna sfera etike i punitivna sfera prava, što uopšte ne doprinosi jasnijem pogledu na ovu temu.

***

Što se tiče argumenata u korist smrtne kazne, njih nema mnogo. U stvari, meni je dovoljan samo jedan, pošto se eventualni pomoćni utilitarni argumenti u ovoj sferi i nepotrebni i nepoželjni.

Naime, potrebno je prvo da utvrdimo šta je cilj kaznenog/krivičnog prava. Smatram da je njegov jedini cilj kažnjavanje za počinjeni zločin i to na takav način da pokuša da kazna bude što jednakija prvobitnom zločinu. Ius talionis je jedini mogući apriorni princip koji bi mogao da važi za krivično pravo. Za razliku od građanskog prava koji je pod uplivom 'sveta sistema' sve više postao polje distributivne i redistributivne pravde, gde neki dobijaju, a neki gube, krivično pravo je polje na kome se igra zero-sum game. Tu društvo u utilitarnom sistemu ne dobija ništa, ali u smislu principa najstrože moguće sprovodi normu jednakosti između zločina i kazne. Kazna tu postoji zbog postojanja samog zločina, ne za dobrobit žrtve, društva ili samog zločinca. Kazna je kazna, a ne vaspitna mera, čin zastrašivanja, postupak resocijalizacije ili preventivni postupak. Jedina svrha kazne je da se kazni onaj koji je počinio zločin zato što je počinio zločin i kada je počinio zločin, ni manje ni više od toga. Jednostavno rečeno, svrha kaznenog prava je odmazda.

Sad, možemo govoriti o mogućim modalitetima primene ius talionis-a. Jedan možemo uslovno nazvati tvrđim modalitetom, a drugi mekšim. Prvi, tvrđi, je takav da gotovo traži istovetnost zločina i kazne. Ako neko drugoj osobi odseče uvo, biće osuđen na istu kaznu. Silovanje i mučenje traži da bude kažnjeno istim merama. Ukoliko neko drugoj osobi izvadi bubreg kako bi ga prodala, isto će biti učinjeno i njoj. Drugi, mekši modalitet je takav da može da uzme u obzir zadovoljenje žrtve. Žrtva će možda biti zadovoljna nekakvom nadoknadom koju smatra pravednom bez direktnog čina odmazde, ukoliko je ta nadoknada manja ili jednaka vrednosti koju optuženi daje kako se nad njim ne bi izvršila odmazda. Ta nadoknada najčešći oblik uzima u zatvorskoj kazni.

Međutim, kod jednog slučaja je mekši modalitet nemoguć, jer žrtva jednostavno više ne postoji. Kod ubistva je, dakle, jedino moguć tvrđi modalitet, a jedina pravedna (ujednačujuća) kazna za to delo je smrtna kazna. Ne postoji surogat. I to je čitav argument.

Agro linkovi #8

2010-10-15T23:11:00.000+02:00

Malo poduža lista ovog puta:

1. Za početak četvorodelni esej o zombijima i Tomasu Hobsu, odnosno o političkoj filozofiji u filmovima Romera, Snajdera i Bojla – The Running of the Dead.

2. Don’t give him the Nobel – he’s right-wing! Radi se, naravno, o Mariu Vargasu Ljosi.

3. Global Death Toll From Extreme Weather Events Declining.

4. Izgleda da je iznova potrebno teoretisati o očiglednnim stvarima, ali evo jednog dobrog članka - Why Energy Efficiency Does not Decrease Energy Consumption. Domaćinstva i industrija su danas mnogo energetski efikasniji nego pre sto godina, ali takođe troše mnogo više energije nego tad. Efikasnija upotreba energije omogućava da se ta štednja oslobodi na druga dobra i usluge za čiju se proizvodnju takođe troši energija (energy rebound efekat). Kako postoji jasna statistička korelacija između bogatstva i potrošnje energije per capita, borcima protiv klimatskih promena ostaje da se manu mantre o energetskoj efikasnosti i pokušaju da objasne ljudima da bi trebalo da smanje potrošnju na agregatnom nivou. Pa da vidimo...

5. Kad smo već kod ekonomskih zabluda, Steven Landsburg piše o ’jedi lokalno’ pokretu – Loco-Vores.

6. Tražeći podatke o Džeku Čerčilu, britanskom komandosu koji je u Drugom svetskom ratu u svaku borbu išao sa gajdama, mačem (skraćenim klejmorom) i lukom i strelama, naišao sam na ovaj lep članak - Fighting Jack Churchill survived a wartime odyssey beyond compare.

7. The weird fashion for bashing faith schools.

8. Video Games Lead to Faster Decisions That Are No Less Accurate. Ili kako bi to Miodrag Kuzmanović slikovitije rekao: ’Sport nikoga nije učinio pametnijim, ali kompjuterske igre jesu, što je nauka odavno dokazala.’

9. Kad smo već tu - Another banner article for video gamers, o video igrama i Nozikovom ’doživljajnom stroju’.

10. Dalje, neka od EU agencija razvija kombinaciju socijalne mreže i MMORPG-a u kojoj možete postati član Evropskog parlamenta - EU Dumps €275k into Pedestrian Looking "Government RPG".

11. The Sad Science of Hipsterism. Podnaslov glasi - The Psychology of Indie Bands, PBR and Weird Facial Hair.

12. Hipster Shrugged za one koji su čitali Ayn Rand. Moj omiljeni – ’Yeah, Ragnar was in Sigur Ros for a while, but he bailed when the label got so hardass about piracy.’

13. Microsoft i politička korektnost - Xbox Live Gamer Suspended For Living In Fort Gay.

14. What’s the Difference Between a Tea Party and Oscar Night? You See Black People at Tea Parties.

15. Get a lawyer before sex: 27 precautions before risking sex with a woman.

16. Immigration and Wages: A Socratic Dialogue.

17. Federalci uvek ispadnu glupi - Caught Spying on Student, FBI Demands GPS Tracker Back.

18. Domaće tekstove počinjemo Vojislavom Pejovićem koji nam objašnjava kako desničari nemaju smisla za humor, jer verovatno vicevi o pederima i crncima nisu tako dobri kao oni o crvenovratim hilbilijima – Ha ha ha.

19. Uvek sam se pitao zašto se mladi ljudi pale na političke sekte poput Obraza, LDP-a ili, u ovom slučaju, Zeitgeist pokreta - Da li se stvarno razumjela suština analize monetarnog sustava i politike?

20. Kraj kapitalizma. Iako ima diskurzivnu formu, ovaj tekst je ipak neka vrsta umetničkog dela. U par šlajfni se reč ’kapitalizam’ pominje 134 puta, tako da sam čak i ja podsvesno osetio da želim njegov kraj. Šta reći, umetnost me razgolićuje kao što Žižek razgolićuje onu njegovu manekenku...

21. Otkrivena Centralna Srbija između Beograda i Kosova.

22. I za kraj Ljubica Arsić u Politici – Kult amatera. Citat:

Постојање глобалне мреже оснажује осредњост, нудећи могућност да умрежени, као анонимуси, измењују често несувисле коментаре, аматерску музику, простачке видео-снимке, да се међусобно, преко блогова, обавештавају о свим финесама приватности, од сексуалног живота, потајних фантазија па до досаде и одсуства било каквог живота. Тренутно постојање 500 милиона блогова, који поткопавају наше осећање шта је истинито а шта лаж, служе да се хвалимо нашом дечицом и личним љупким особинама, тако да поплава скривених манијака и педофила уопште није чудна појава.

Toliko. Idem sad da molestujem onog petogodišnjeg momčića što ga držim zaključanog u šupi, a sutra ću da vas obavestim kako je bilo...

Odgovor

2010-09-30T14:44:00.001+02:00

Kolega bloger Marko sa bloga Idealno & pragmatično me je u komentaru na prethodni post upitao šta ja, kao samoproklamovani liberal, mislim o ovom tekstu Aleksandra Radovića, bivšeg Đinđić-Đelićevog direktora Poreske uprave, u kome on daje svoje viđenje nastanka poslednje velike ekonomske krize i nudi neka rešenja koja bi po njegovom mišljenju trebalo da spreče pojavu sličnih stvari u budućnosti.

Pre svega, izvinjavam se što ovako kasno odgovaram, ali prethodna dva meseca su mi bila tako zgužvana da sam smatrao da je bolje da odgovor odložim nego da u komentarima jednostavno napišem da se sa skoro ničim u Radovićevom tekstu ne slažem. Drugo, pošto će ovaj napis biti nepristojno dug za stavljanje u komentare, odlučio sam da ga pretvorim u novi blog post, pa neka ga komentarišu sva ona deca koja to žele...

Počećemo, što bi svaki dobar poznavalac tautoloških definicija rekao, od početka... U Radovićevom tekstu sam uspeo da pročitam tri sloja priče kojih ću i ja da se držim.

1. Uzroci

Radović se slaže sa većinom ekonomista koji se opet uglavnom među sobom slažu da se pre može govoriti o krizi koja je izazvana sinergijom više uzroka, nego o jednom konačnom uzroku krize. S druge strane, čini se da on ipak malo preteruje i otkriva sopstvenu pojmovnu konfuziju kada spominje neke od uzroka. Kroz ceo tekst npr. provejava mantra o deregulaciji da bi onda ex nihilo izbila rečenica:

Ипак, мора се приметити да већ има много регулације. Чак, најрегулисанија сфера економије је банкарски систем, а управо одатле је потекла криза!

Dalje, bujica pravedničkog gneva prema pohlepnim bankarima nije zaobišla ni ovaj tekst, zaboravljajući pritom da ta teza sa logičke strane nije plauzabilna. Prvo, pohlepa nije nikakva analitička kategorija koja se može koristiti u ekonomskoj analizi. Ekonomska analiza može da kaže da je neki čovek bankrotirao zato što je kupio dva piva više od onoga što su mu finansijske moći dozvoljavale, ali ne može da utvrdi da li je opštevažeći razlog bankrota među pivopijama to što su u poslednje vreme pohlepniji, žedniji ili što se snažnije trude da zaborave staru ljubav. Kraće rečeno, naučna analiza traži kauzalnosti, a ne korelacije, a jedno od najvećih zala domaće analitike (i ekonomske, i politikološke, i sociološke) je što se ad nauseam oslanja na samorazumljivosti i podrazumevanja koja se prodaju kao ozbiljna analiza. Radovićevo pominjanje “slepe trke za zaradom” među bankarima kao jednog od uzroka finansijskog kolapsa je isto kao kada bi rekao da je slepa trka za što većom proizvodnjom gumenih čizama uzrok kolapsa na tržištu gumenih čizama. Jednostavno, jurenje zarade je konstanta u privredi i finansijama, pa bilo krize ili je ne bilo. To nije nešto što se pojavi pred krizu pa je prouzrokuje, a pre toga ga nije bilo. Zato objašnjenje jednog pojma uz pomoć drugog koji ne znači ništa (ili sve) može da se upotrebljava na konverzacijskom nivou npr. na slavi, dok sa parčetom jagnjetine nabodenim na viljušku mašemo ka sagovorniku, ali ne i u ozbiljnoj analizi.

Radović pominje i pitanja geopolitičke ekonomije (Amerikanac ovo, Kinez ono), ali pošto se ja u tu tematiku ne razumem, ostaviću je po strani.

No, da se osvrnemo na ono što su, po autoru teksta, glavni uzroci krize. Radović kaže:

“Субпрајмови” су изазвали кризу. Они су последица битног смањења банкарске дисциплине и слепе трке за зарадом.

A onda:

Међутим, све мање ће се водити рачуна о квалитету кредита. Они се нуде и онима који немају могућности да се задужују. Такви кредити који се додељују особама са платежно неизвесним покрићем су - субпрајмови.

Jedna od glavnih lekcija mikroekonomije je da ljudi u svom delanju slede podsticaje koji dolaze iz socijalno-ekonomskog okruženja kao beskonačnog polja interakcije svih drugih pojedinaca. Npr. ako cena jednog dobra prevazilazi cenu drugog (koje može da glumi supstitut) onda to podstiče ekonomske aktere da se preorijentišu na drugo. Ili, ako se troškovi veštački čine manjim (npr. subvencijama) onda se ekonomski akteri podstiču da idu ka tim sektorima. Ili, ako klijenti određenog makroa dođu do informacije da su neke njegove radnice zaražene sifilisom, onda njegov promet opada itd. Podsticaji dakle mogu biti svakojaki, mogu dolaziti od potrošača, mogu se nametati državnom regulativom ili jednostavno mogu biti plod prirodnih sila, a za analizu je potpuno nevažno da li akteri reaguju na te podsticaje racionalno ili iracionalno. To da će promena u strukturi podsticaja izazvati promenu u ponašanju aktera je iskaz koji važi a priori. Ako sad prihvatimo Radovićevu premisu da su subprajmovi posledica slepe trke za zaradom, onda je vrlo važno odgovoriti na dva pitanja. Prvo, kako to da je početak naduvavanja tržišta nekretnina (odnosna sekjuritizovanih subprajm kredita) jasno vremenski omeđen na početak ove decenije (vidi grafikon)? Kako je moguće da jedni isti bankari budu prvo jako oprezni sa novcem, a onda odjednom krenu nekontrolisano da ga dele? Da li su nekakvu ulogu u tome igrali Klintonovo oživljavanje Community Reinvestment Act-a i Bušov “ownership society”? Drugo, ako je bankare vodila slepa trka za zaradom, zašto su stali na subprajmovima? Zašto nisu šakom i kapom delili svakakve moguće kredite svima kojima je novac trebao po svim mogućim kamatnim stopama? Portfolio bi im bio deblji, a oni na papiru bogatiji. Da li su u distorziranju percepcije rizika ulogu igrale rejting agencije i kvazi-državne investicione kompanije, Fannie Mae i Freddie Mac?

Ako bih mogao da povučem još jednu uprošćavajuću paralelu sa fudbalom, može se reći da se desilo to da je lokalni omladinski fudbalski klub igrao vrlo važnu utakmicu. Predsednik opštine je zamolio trenera tima da na mesto levog beka ubaci njegovog sina. Jeste da dečko nema pojma, ali ostala desetorica igrača su sasvim dobri i iščupaće situaciju. Na kraju krajeva, ako dođe do nekog većeg sranja, sudija je njegov čovek, svirnuće par penala i mahnuće sa par kartona i rešiće stvar. Rezultat je bio takav da je lokalni klub izgubio sa 12 - 0. Istragom se kasnije utvrdilo da gradonačelnik nije jedini koji je infiltrirao svog sina u ekipu. To je uradio i načelnik opštinske uprave čiji bi sin hteo da bude golman, šef policije je svog smestio na mesto centarfora, a direktor doma zdravlja na poziciju zadnjeg veznog itd. Na kraju smo dobili ekipu od 11 neznalica (NINJA-i) kojima su brižni očevi (političari) obezbedili mesto u ekipi tako što su namignuli treneru (bankaru) da je sve u redu jer sve može kad je sudija (zakon) u njihovim rukama, plus su tom istom treneru obećali napredak u karijeri. Sve je počelo tako što se na visokom opštinskom nivou odlučilo da i ćopavi mogu da igraju fudbal, da bi se na kraju utvrdilo da je za sve kriv trener koji je na toj utakmici pohlepno jurio pobedu sa ekipom ćopavaca kako bi sledeće sezone preuzeo Crvenu Zvezdu.

Da se razumemo, problem je znatno složeniji od pogrešno plasiranih kredita kojima se kasnije trgovalo i koji su urušili sistem. Leveridž banaka je takav da je rizik od kolapsa veliki. Međutim, to se ne da rešiti regulacijom iz prostog razloga što se prilikom regulisanja ekonomske sfere gađaju raznovrsni i međusobno suprotstavljeni indikatori. Tako imamo skorašnji Bazelski sporazum koji npr. dozvoljava leveridž veći nego što ga je imala Lehman Brothers banka kada ju je pojeo mrak. Zašto se onda regulativom taj odnos bančinog i pozajmljenog kapitala ne ujednači? Odgovor daje sam Radović govoreći o finansijskim instrumentima gde kaže da su sekjuritizacija i derivati OK dok su umereni (ne govori o tome kako može da utvrdi kada su neumereni), odnosno dok se tim novostečenim finasijskim injekcijama finansira privreda itd. Jednom rečju, proizvodnja novca ni iz čega je oportuna jer omogućava veći privredni rast. Jeste da je rizik da strmoglavost pada u doba recesije bude ekvivalentna takvom veštačkom rastu, ali je to politički prihvatljivije od sporog rasta na realnim osnovama. Zašto onda uopšte postoji regulisanje bankarskog leveridža? Razlozi su isti. Postavljanjem arbitrarne cifre kao “prirodne” i “adekvatne” stope leveridža se banakrima daje signal da su još uvek u bezbednoj zoni, stvara se iluzija bezbednosti, a sa njim i povezana pojava moralnog hazarda. Jednostavno, bolje sprečiti samoregulišuću škrtost bankara uslovljenu percepcijom rizika uz pomoć regulative koja će davati signale da rizika jednostavno nema.

I za kraj ovog segmenta – Karl Marks. Nije jasno zbog čega se Radović toliko mučio da secira krizu i brejnstormuje predloge za sprečavanje nove kada je na kraju teksta odlučio da “pojača” svoje argumente:

Ту се враћамо на предвиђање Карла Маркса о крају капиталистичког модела проузрокованом цикличним кризама: радије ужасан крај него ужас без краја.

Naime, zbog čega se autor teksta mučio kada je Marks svojim determinističkim učenjem jednostavno već rešio stvar. Ili, ako preokrenemo, zašto upošljavati Marksovu tezu o neminovnom kraju kapitalizma kad smo već dali predloge za njegovo spašavanje? Da je Radović malo više cinik, mogao bi ovu antinomiju da sroči u rečenicu poput ove: ‘Kapitalizam jeste sigurno mrtav, ali mi možemo da zaradimo još malo para spašavajući ga narednih decenija.’

2. Krivci

Kao što već rekoh gore, Radović na neki način vara čitaoca uvlačeći u diskurs pojmove koje uopšte ni ne pokušava da definiše, ali su jako zgodno pojačanje za glavnu tezu teksta jer se njihov negativni vrednosni naboj podrazumeva. Analiza je tako zamorna i nepredvidiva, zašto prvo ne postaviti zaključak a onda naći pogodne termine, tzv. ideology-bashere kojima ćemo milovati svoje čitaoce i opravdati zasluženi aplauz? Ista taktika se da videti jednako kod onih koji sebi vole da tepaju da su Druga Srbija, kao i kod onih koji im taj naziv pežorativno lepe. Problem je jedino što su im polja političke korektnosti drugačije omeđena, te su i ideology-basheri drugačiji, ali ponekad se nađe i neki zajednički. Jedan od takvih je termin „neoliberalizam“ za koji ja, kao politikolog, niti znam šta znači, niti znam jednog teoretičara koji je zastupao taj pravac, a niti znam jednog političara koji nije protiv njega. Pravi slamnati čovek, taj „neoliberalizam“. Ili – kako glasi Radovićeva često korišćena apgrejdovana verzija kojom mlatara okolo – ultraliberalizam. Naime, u četiri njegova prethodna teksta koje je NSPM preneo iz NIN-a (ovde, ovde, ovde i ovde), on je uspeo da omraženi filozofski pravac sa dodatim prefiksima ultra-, neo-, hiper- i super- upotrebi skoro sto puta, bez da je jasno šta pod njima „smatra“ i „podrazumeva“. Da se kojim slučajem našao na nekoj tribini sa Noamom Čomskim i da je u tolikoj frekvenciji upotrebljavao date ideology-bashere, Radović bi od pocrvenelog profesora lingvistike dobio savet da publiku ne treba smatrati baš tolikim budalama.

Umetničko viđenje razgovora Noama Čomskog i Naomi Klajn o Aleksandru Radoviću

Da se razumemo, kritikovanje ideologija je zanimljivo, barem dok ne dosadi, ali u ozbiljnoj analizi bi imalo smisla samo ako posedujemo poslovičnu arhimedovsku motku i oslonac van datog referentnog sistema. Svojevrsno reductio ad ideologiam samo zamagljuje problem koji je sadržan u činjenici da su ideologije jako normativno obojeni i zaokruženi sistemi, dok je realna politika u potpunosti pragmatična i otvorena za sve moguće interakcije. Realni socijalni, politički i ekonomski akteri su, kao što rekoh gore, vođeni podsticajima iz okoline na koje se u predominantnoj meri odgovara pragmatično, a ne ideološki-normativno. Roditelji koji svom detetu ne mogu da nađu mleko nisu mnogo zainteresovani da li je oslobađanje uvoza mleka neoliberalizam, a povećanje subvencija stočarima socijalizam. Iako obe mere proizvode dalje posledice po razne zainteresovane strane, većina će prihvatiti bilo koju od datih opcija jer, veberovskim rečnikom rečeno, preferiraju ciljno-racionalno nad vrednosno-racionalnim delanjem.

Da vidimo to na primeru iz Radovićevog teksta gde on pokušava da otkrije ideološku hipokriziju ekonomskih aktera, iako je objašnjenje mnogo prostije – ne radi se o ideološkoj neiskrenosti, već o vanideološkom pragmatizmu. Radović kaže:

Захваљујући брзој интервенцији, неутралисана је финансијска бомба која је претила да разнесе читав светски банкарски систем. Државе су платиле, тј. платили су порески обвезници и тако су неолиберални финансијери спашени. Делује иронично када се има на уму до које мере баш ти модерни либерали мрзе државни интервенционизам и презиру фискални систем!

Dakle, jedna od odredbi neoliberalizma bi po ovome mogla da bude da se, za razliku od klasičnog liberalizma, tu radi o privatizaciji dobitaka i socijalizaciji gubitaka. No, onda se pola realsocijalističke ekonomije po ovoj odredbi može smatrati neoliberalnom! Ili, da nategnemo analogiju, ako je neoliberal onaj ko verbalno mrzi državnu intervenciju, a realno je usmerava u svoju korist, onda možemo reći da je razlika između starog naciste i neonaciste u tome što ovaj drugi ne samo da mrzi Jevreje na verbalnom nivou, već je to i praktično primenio tako što je iz sirotišta usvojio tri jevrejska deteta jer su mu se učinili mnogo slatki (ne u gastronomskom, već u prenesenom smislu). Možda ovakvo logičko izvrtanje pojmova dobro zvuči Slavoju Žižeku na esidu, ali meni ne. Ako Radović neoliberalima smatra Džordža Sorosa i Pola Krugmana, onda je ova njegova teza OK, ali koliko sam ja upućen u tzv. neoliberalni frame of mind i njihove napise, pravi “neoliberali” su svi od reda bili protiv bailouta bilo iz moralnih, bilo iz utilitarnih razloga.

Ako je autor teksta poverovao velikim finansijskim institucijama da su liberali, da li bi možda poverovao i velikim sindikatima koji tvrde da su socijalisti? Ili možda Majklu Džeksonu da je belac? ‘Do what I say’ nije isto što i ‘Do what I do’, a sociološka analiza se vrši na osnovu rezultata ljudskog delanja, a ne na osnovu verbalnih iskaza aktera o tome šta su hteli i šta su mislili. Percepcija onoga što mislimo da jesmo može da bude svetlosnim godinama daleko od percepcije onoga što naša dela pokazuju da jesmo. Te dve stvari se svakako ne mogu jasno i oštro razdvojiti, ali bi bilo lepo da se u analizi koja puca na to da bude stručna bar pokuša da se tom idealu što više približimo.

3. Rešenja

Radović nije ljubitelj monetarne politike kao anticikličnog instrumenta iz dva razloga. Prvo, zato što su privremene i stvaraju nove distorzije koje vode formiranju novih balona. Drugo, zato što su finansijski moćnici pupčanom vrpcom vezani za političke moćnike koji odlučuju o monetarnoj politici. Ali, iznenađujuće je da Radović smatra da mere fiskalne politike koje on predlaže ne bi bile pod uticajem zainteresovanih ekonomskih aktera. On se sa opravdanim gnušanjem osvrće na ljubavnu aferu ekonomskih i političkih elita, ali kao odgovor predlaže da se to međusobno mešanje pojača, po sistemu – mamurluk se leči šljivovicom.

Tu pre svega treba naći odgovor na pitanje zbog čega uopšte i dolazi do mešanja te dve sfere. Lakonski odgovor bi bio – jer to svim zainteresovanim stranama odgovara. Iako zvuči paradoksalno, kampanja za još više mešanja politike u ekonomski sektor će upravo najviše odgovarati onima protiv kojih je na prvom mestu i predložena. Naravno, možemo apstrahovati da su demokratski izabrani političari bolji, pametniji, moralniji i racionalniji od nas koji ispred prodavnice izuvamo pivo i klaker, ali iskustvo je nešto što nas iznova demantuje. Tako, Radović kaže da je zadatak političara

бар у демократским земљама, је да учине све да се приходи, које доноси привредни раст, правично расподеле свим друштвеним слојевима. Да би заштитили јавни интерес. Уосталом, народ им управо зато даје мандат!

Sad, nećemo da ulazimo u debatu kako to nije zadatak političara, ali ćemo primetiti da je pretpostavka da će mere koje predlažemo funkcionisati AKO se akteri ponašaju onako kako mi mislimo da treba da se ponašaju jako neozbiljna. Kao što rekoh, davanje do znanja da posedujemo smisao za prepoznavanje onoga što je dobro i pravedno pokazuje da nam je srce na pravom mestu, ali nije od velike koristi pri predlaganju politika. Jer, jednostavno, ako političari imaju legalnu moć da “raspodele prihode, koje donosi privredni rast” iz toga ne sledi da će ta raspodela biti “pravična, svim društvenim slojevima”. Iskustvo nas upravo uči drugačije.

"Ne delji ražanj dok je zec još u šumi" je bila omiljena politička izreka Zagora Te-Neja, jednog od rodonačelnika paleolibertarijanizma

Glavne mere koje Radović predlaže su porezi. Oni bi, po njemu, ispunjavali dve funkcije – stabilizacionu i funkciju pravičnosti. Što se tiče prve funkcije, on kaže:

Постоји пут који је проучаван, а то је опорезивање финансијских операција. Идеја је да се установи такса на финансијске трансакције, што би требало да обесхрабрује развој најшпекулативнијих финансијских активности.

On tu spominje neku vrstu Tobinove takse, samo za finansijske instrumente. Ako zanemarimo sad pitanje kako će se prepoznavati i ciljati ono što je rizično (za razliku od nerizičnog), gađanje međusobno suprotstavljenih indikatora se ovde jasno vidi. Ako je svrha stabilnost, odnosno, po Radoviću – ekonomska efikasnost – zašto onda jednostavno ne zabraniti finanijske operacije? Iz prostog razloga što su one jako korisne za ekonomiju. Tu se vrši transfer rizika sa realne na finansijsku sferu (za procenat, naravno) čime se omogućava veća likvidnost realne ekonomije i veći rast. Privredni rast je verovatno glavni cilj svakog političara, bez obzira na dugoročne efekte mogućih mehura. Radović tako zaključuje:

Ипак, одустало се, јер елите то нису желеле.

To odustajanje nije samo plod kratkoročnih političkih interesa već i istraživanja koja pokazuju da se uvođenjem takvih taksi smanjuje likvidnost ekonomije, a ugrožava se jedan od bitnijih državnih prihoda, a to je izdavanje državnih obveznica čije se trgovanje oporezuje.

Što se tiče funkcije pravičnosti takvog poreza, meni je to mnogo zanimljivija tema koju opet možemo podeliti na dva dela. Prvi se tiče koristi po ekonomski poredak jer se time smanjuje pritisak na potrošače da se zadužuju kod banaka, a time i smanje šanse da banke kolabiraju. Naime, da su ljudi jednostavno imali veće plate, imali bi i svoje kuće i ne bi morali da se bakću sa hipotekarnim kreditima, a time ove krize ne bi ni bilo. Tu se prenebregava prosta stvar da banke kredite daju i privredi, i da tu takođe nastaju mehuri, te preraspodela bogatstva i nema neki antikrizni kapacitet. Tu dolazimo do drugog dela, preraspodela prihoda je dobra jer nejednakost nije moralna i pravedna. Radović govori o nekakvim odnosima u dohotku od 1000:1 između najbogatijih i najsiromašnijih. Sad, verovatno je da je ta diskrepanca između recimo najbogatijeg i najsiromašnijeg čoveka u Americi znatno veća, ali se postavlja pitanje dohotka u apsolutnom smislu. Iako recimo Gini koeficijent pokazuje da je ekonomska jednakost mnogo veća u Srbiji nego u Americi, u apsolutnom smislu možemo videti da su najsiromašniji Amerikanci znatno bogatiji od najsiromašnijih Srba.

S druge strane, postavlja se pitanje kada je raspodela bogatstva pravedna imajući u vidu prirodnu nejednakost ljudi i njihove različite životne izbore. Eto, uzmimo npr. gospodina Radovića i činjenicu da je on radeći kao državni poreznik i konsultant u raznim inostranim firmama zaradio neravnomerno više bogatstva u odnosu na mene. Jeste da ja brže okosim pola hektara livade od njega, ali on može brže da izračuna stepen zakrivljenja Laferove krive i time zaradi više od mene. Iz zaključka sledi da bi on trebalo da se javi u komentarima kako bi ugovorili način na koji bi mi nadoknadio tu nepravedno stečenu sumu. Ako to ne želi da uradi u prostoj dobrovoljnoj transakciji mene i njega kao konačnih ekonomskih subjekata ne vidim zbog čega bi se mučio da moralizuje na veliko i daje predloge da se to reši, štono se danas po evropski kaže, sistemski. Zbog čega bi direktori Goldman-Saksa davali drugima kad Radović neće da da meni? Jednostavno, želim da čujem šta je to pravedna i moralna raspodela bogatstva, ako taj ko je bogat nije nikog ubio za pare ili je te pare ukrao?

Agro linkovi #7

2010-08-14T22:32:00.000+02:00

U ovoj turi:

1. Umetnici i ostali ’kulturni proletarijat’ koji bi da malo muzu nas koje njihovi projekti ne interesuju, izašli su prošlog meseca sa idejom o porezu na šund. Imao sam nameru da nešto napišem o tome ali neću jer je to bolje i duhovitije od mene već učinila Jovana Papan – Porez na silikone.

2. U duhu jednog od prošlih tekstova, jedan Rus je završio u zatvoru jer je pokušao da ubije vračaru koja mu je prorekla da će – završiti u zatvoru! ‘I See Jail in Your Future …’

3. Kosovo Advisory Opinion Preview. Autor je Marko Milanović, jedan od članova srpskog pravnog tima, a tekst je pisan pre presude. Zato ga je i zanimljivo pročitati sada sa naknadnom pameću i uvideti kakva je masivna taktička greška napravljena.

4. Kad smo već kod prava, jedan njujorški sudija je opravdano utvrdio da je sasvim legalno oblačiti se kao idiot - Saggy pants are butt-ugly but legal: judge.

5. Najveći stepen konsenzusa među današnjim filozofima imaju iskazi da materijalni svet zaista postoji i da je nemoralno jesti meso - Young Female Philosophers Must Feel Bad About All That Meat They Eat.

6. Jedno kratko, vrlo zabavno i vrlo brutalno napucavanje kontinentalne filozofije XX veka - Have You Read "Sein und Zeit"?

7. Investment Opportunity: My Ground Zero Islamic Gay Bar. Greg Gatfeld je, naravno, sjajan.

8. 6 Evil Corporations in Movies (With Terrible Business Plans). Zabavan tekst koji pogađa suštinu savremenog (filmskog) SF-a – potrebna je tolika suspenzija neverice na nivou bazičnih ekonomskih zakonitosti da se ne može baš lako govoriti o tom žanru kao nekom velikom polju za socijalno komentarisanje.

9. The Big Green Lie Exposed. Odličan tekst Voltera Rasela Mida.

10. Šta klasično obrazovani muzičar misli o vokalnim mogućnostima sada već klasičnih heavy metal pevača - Ask a real musician: 5 classic male metal singers.

11. The Director, the Actress, the Dictator, and the Monster who was Hungry for Iron. Fascinantan članak o Shin Sang-oku, možda najvažnijem južnokorejskom reditelju koga su (zajedno sa suprugom) severnokorejanci svojevremeno kidnapovali kako bi snimao filmove za njih i koji je kasnije pobegao na zapad.

12. I za kraj Jovo Bakić koji je bio u Americi gde mu je omogućeno da se baš oseti kao intelektualac (i razbije par stereotipa) pa je to podelio sa nama – Stereotipi o SAD u društvu Srbije. Hoće li neko da mi objasni kako se do đavola postaje kolumnista Politike? Treba li da im pošaljem pismeni iz srpskog iz drugog razreda gimnazije?

Pet RTS-ovih emisija koje gledaju mazohisti (poput mene)

2010-08-10T00:46:00.000+02:00

Naporno samohvalisanje prvih ljudi Radio Televizije Srbije potkrepljeno empirijskim podacima o gigantskoj gledanosti njihovog programa većini ljudi izmami blagi grč u predelu mošnica, ako uopšte i to. Ista reakcija bi ljude hvatala i u slučaju da bilo koja druga televizija (u ovom tekstu se ograničavam na TV program jer ne znam gde mi je radio aparat) proglasi sebe najboljom iz prostog razloga zamenjivosti. Kada bi država kojim slučajem sutra zabranila hleb, vrlo je verovatno da će se on odmah pojaviti na crnom tržištu. Kada bi, pak, prekosutra ukinuli RTS, vrlo je verovatno da niko na tržištu neće pokušati da pravi novi.

Ipak, nekakvom logičkom inverzijom, baš u tome se krije najčešća argumentacija neophodnosti javnog finansiranja jednog radio-televizijskog programa. Baš iz razloga što je svaki pojedinac lično indiferentan prema postojanju jednog takvog servisa rađa se razlog njegovog postojanja. Pojedinci nisu svesni šire slike koja je u ingerenciji teoretičara medija i javnog mnjenja, odnosno jedne od današnjih sorti modernih filozofa-kraljeva koji izniču iz birokratsko-tehnokratske logike paternalizma. A ta šira slika, kako je interpretiraju teoretičari javnog mnjenja, pokazuje nam neophodnost medijskog javnog servisa iz razloga dobrobiti celine. Pojedinci su dužni da učestvuju u stvaranju „zdravog“ javnog mnjenja, a kao razlog stoji zajednički, javni interes koji je mnogo veći od zbira pojedinačnih interesa (bolje reći: pojedinačnih nezainteresovanosti).

Prosto je smešan argument direktora RTS-a koji je u jednoj emisiji svoje televizije rekao kako je njena prednost ta što nije u vlasništvu tajkuna ili stranaca. Jer tajkuni i stranci imaju svoje interese koji se kose sa suštinskim javnim interesom svih građana. A njihov je interes, sudeći po onome što nam javni servis evropske Srbije pruža, da RTS bude servis za permanentno celodnevno reklamiranje političkih partija (RTS javlja šta je ama baš svaki političar imao da kaže o ama baš svemu), opitni centar za nestručne novinare i neobrazovane laike (ekonomija, međunarodna politika, kultura, nauka) i televizija kojoj ste voljni da plaćate ceo iznos pretplate samo kada bi ukinula komentatore za vreme prenosa sportskih manifestacija.

Iako je suštinski važnija kritika koja se tiče prinudnog finansiranja nečega što pojedinci sami ne bi hteli, ja ću se ovde osvrnuti na sadržaj. Kako sam poslednjih pola godine odlučio da povećam dnevni prosek praćena televizijskog programa, slobodan sam da iz jake konkurencije izdvojim par javno-servisnih emisija koje mi osobito idu na ganglije.

5. Evronet

Kratkometražna dokumentarna forma u kojoj nam se kao velike evropske vrednosti prodaju trivijalije kojima se bave organizacije civilnog društva. Da se razumemo, te ’trivijalije’ su svakako od velikog značaja za zainteresovane građane, ali uparivati ih sa određenom političko-vrednosnom matricom poput evroentuzijazma je svojevrsna pilićarska propaganda. S druge strane, kako se dublje osnove te evroentuzijastične filozofije ne ispituju, jedino nam ostaje da ovu emisiju gledamo kao vrstu televizijskog pamfleta. Ja mislio da je Evropska Unija nekakav važan politički konstrukt, ali po autorima ove emisije se ona svodi na postavljanje rampi za invalide i sakupljanje izmeta vaših pasa u parku.

4. Sasvim prirodno

Mnogi ljudi vole Jovana Memedovića. Harizmatičan lik, voli da se zajebava, druži se sa običnim narodom i tako to... I lepo je to videti u njegovim reportažama da se u poslednje vreme sve ne svodi na priču čoveka koji sa autsajderske pozicije veliča život autentičnih srpskih seljaka samo kako bi išao od jednog do drugog i najedao se sušenog mesa i ovčijeg sira. A mesom i sirom je toliko oduševljen da ne prestaje sa panegiricima teškom ali plemenitom seoskom životu i gorštacima koji žive u skladu sa prirodom. Prosto da se čovek zapita, što bre, Jovane, ne kupiš 50 ovaca i odeš na Staru planinu da budeš sasvim prirodan do đavola?

3. Beogradska hronika

Ovo je zicer. Ako želite da saznate u kojoj se zgradi u Beogradu pokvario vodomer, u kom parku ima najmanje krpelja koji su rešili da pojedu vašu decu i pse, ko je kriv i odgovoran što seljaci na pijacu iznose prskane krastavce, koliko je vozila gradsko saobraćajno jutros poteralo na ulice i u kom se vrtiću javio slučaj deteta obolelog od salmonele i da li zbog toga treba nekog streljati, sve te (i još mnoge) informacije možete dobiti ukoliko zasednete ispred svog, jelte, malog ekrana negde između pola šest i šest. Vašoj sreći neće biti kraja ukoliko emisiju vodi simpatična kratkokosa voditeljka koja toliko želi da pomogne svojim sugrađanima da svakog trenutka nesebično rizikuje da mašući rukama sama sebe udari po nosu ili toliko gestikulira svakim pojedinačnim mišićem i hrskavicom svoje glave da je RTS morao da zaposli fizioterapeuta zaduženog da nam se ona iznova vraća bez težih povreda.

Ne mogu skroz meritorno da sudim iz razloga drastične nekompetentnosti, ali nisam siguran čemu služi jedna ovakva emisija, posebno ako ste u Beogradu zadnji put bili u četvrtom osnovne sa ekskurzijom koja je posećivala zoološki vrt. U redu, naš glavni grad ima svoju specijalnu emisiju jer je jednostavno najveći. Pokvareni vodomeri, razjareni krpelji, otrovni krastavci i lukave salmonele mogu za samo jedan dan desetkovati našu populaciju (i to njen najbitniji deo, dodao bih), urnisati ekonomiju, zaustaviti evropske integracije, sprečiti dalje velike sportske uspehe, razoriti kulturno-umetničku nadgradnju i vaša je dužnost da kao stanovnici Bosilegrada, Kučeva, Krupnja, Velikog Šiljigovca i Donje Sabante podržite jedan takav poduhvat od velikog javnog značaja. Što bi rekli ekonomisti – you are better of nego da nema Beogradske hronike.

2. Oko/Oko magazin

Ovo bi trebalo da je ozbiljna emisija što joj, imajući u vidu sputavajuće faktore televizijskog medija, iznenađujuće uspeva. Bar dok njeni novinari ne krenu da se bave ozbiljnim temama... Činjenica da je jako složeno uređivati i proizvoditi svakodnevnu polučasovnu emisiju ipak ne može biti opravdanje za ortodoksne gluposti koje možete u njoj čuti. Jer, čim se brojne novinarke poduhvate neke globalne teme poput ekonomske krize, klimatskih promena ili međunarodne politike dobijamo smešne rezultate uvijene u oblandu istraživačkog novinarstva sa komentarom. Tako je moguće da stručni sagovornik na temu klimatskih promena bude jedan sociolog, da novinarka upoređuje regulisanje emisije ugljen dioksida sa regulisanjem pušenja u zatvorenim prostorijama, da urednik Zoran Stanojević poentira kako je legitimno zabraniti ljudima da prodaju neki svoj proizvod (rakiju) kako bi se zaštitili potrošači itd. Prava javno-servisna škola. Izveštava i obrazuje u isto vreme. Za male pare. I potpuno ideološki neutralno... U skladu sa glupavom mantrom ’verujte našim očima’.

Ipak, moj favorit u tom kompleksu emisija je tzv. Oko ekonomije koje ide sredom. Opštepoznata je činjenica da naše novinarstvo ne može da se pohvali poznavanjem ekonomske problematike, a faktor da se ovde radi o televiziji još više otežava situaciju. U svakom slučaju, gospođa Vesna Damjanić-Branković pokazuje da je toliki dunster za temu kojom pokušava da se bavi da ja, inače sklon mazohizmu, sredom uveče dobijam žestoke napade oboljenja koje se zove ’razgovor sa uključenim televizorom’. Vesna je za ekonomsku problematiku na RTS-u ono što je Sandra Perović za film. Ali za razliku od Sandre koja se baca složenim kinematografskim terminima poput ’estetika’, ’omaž’ i ’dekonstrukcija’, voditeljka Oka ekonomije svoju filozofiju najčešće svodi na pitanje koje često postavlja svojim gostima, a koje glasi – ’a šta obični građani mogu da očekuju’. Jer, obični građani su glupi, a njihove jeftine ulaznice ipak moraju da se isplate... Ako treba u par reči opisati metod vođenja emisije dotične voditeljke, onda je to – ’zaboraviš mozak na natkasni, obuješ visoke štikle, upadaš u studio i postavljaš glupa pitanja’ – metod koji je do paroksizma razvila jedna druga RTS-ova vedeta, Olivera Kovačević.

1. SAT

Porodična manufaktura Alvirović svakog vikenda ima privilegiju da nas pozdravlja iz kruga svoje privatne firme čiji je glasoviti naziv Nacionalna vozačka akademija. Spojivši lepo sa korisnim, Alvirović i sin jednom nedeljno pokušavaju da građanstvu podignu svest o važnosti bezbednosti u saobraćaju, pilićarski se grebući pritom za besplatno reklamiranje Nacionalne vozačke akademije koja se baš tim segmentom saobraćajne bezbednosti i bavi. Stojeći na asfaltnoj pisti ispred flote NAVAK-ovih Tojota, Mirko Alvirović je iz nedelje u nedelju satima razglabao sa stručnim sagovornicima o svim prednostima koje nam donosi novi Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Kamera je svedočila da je Mirko telom bio u društvu svojih sagovornika iz MUP-a i Ministarstva infrastrukture, ali je mikrofon iznova dokazivao da se on duhom ipak nalazio duboko u njihovom rektumu.

Ne manji greh je i taj što je ovom emisijom u TV selebritise Alvirović lansirao portparola saobraćajne policije, izvesnog majora Rebića koji je, uz Tojote sa NAVAK logom, postao redovni inventar u toj emisiji. Ali, ne bilo kakav inventar, već onaj koji u svakom trenutku može da izdeklamuje koji saobraćajni prekršaj nosi koliko kaznenih poena. Rebić je dogurao i do Utiska nedelje gde ga je svojim neumesnim insinuacijama nervirao Proka libertarijanac. Biće od majora opasan PR, možda i blog otvori...

Vlaška magija vs. Jirgen Habermas

2010-07-29T21:44:00.001+02:00

Pre neku noć sam rešio da gledam B92. Motao tako kanale neodlučan da li da zaustavim na pornićima ili reprizi pretposlednje etape Tur de Fransa i slučajno mi pade na pamet da na devedesetdvojci možda ima nešto što će da me iznervira. I bi tako... Upao sam na pola neke epizode serije Paranormalna Srbija u kojoj se govorilo o vidovnjacima, magovima i vračarama (sa posebnim osvrtom na vlašku magiju), o tome kako varaju naivan narod i uzimaju mu zadnje pare.

Nisam ljubitelj vračara iz sasvim ličnih razloga. Naime, dok sam još bio keder i baba mi još bila živa, imao sam prilike da se nagledam opskurnih metoda za izlečenje raznih opskurnih boljki. Ne, nije se moja baba lično bavila time, ali je volela da s vremena na vreme poseti druge koje su se time bavile. Roditelji na poslu, a ona uprti moju sestru na leđa, mene za ruku i idemo la vražitor. Tako mi je neka babuskera pre dvadesetak i kusur godina nabila pola ruke u grlo valjda pokušavajući da iščupa zlog duha iz mene. Druga mi je turila pola tuceta gujinih češljeva (životinja sa donje slike) u kosu kako bi me izlečila od noćnog mokrenja. Za sreću, berićet i protiv uroka je valjalo o nekom prazniku zapaliti za neku žešću vukojebinu kako bi vas opet neka starija žena blagosiljala prskajući vas mokrim bosiljkom i terajući vas da se neprestano krstite dok ona izgovara neku bizarnu bajalicu na vlaškom jeziku. Što veća vukojebina i što opskurnije metode, utoliko su očajni pacijenti dolazili iz sve udaljenijih krajeva zemlje. Jednom prilikom nisam verovao starijim pratiocima da su ljudi koji su pre nas ušli kod vračke bili uopšte iz Jugoslavije jer nisam ništa razumeo šta pričaju. Dalje, kada mi je prababa umirala, kroz kuću je prošla cela divizija vrački čiji je zadatak bio da je bezbedno dopreme do pradede na onom svetu (koji je umro u snu, bez sveće, pa je tamo bio slep) i spreče je da se pretvori u moroja (neka sorta vampira) koji bi posle napastvovao stoku i čeljad po kući i komšiluku. Sva je ta zajebancija prestala kada je porodica prestala da bude proširena, a mnoge epizode su sada zaboravljene.

Međutim, nisu vračke to što me je iznerviralo u emisiji sa devedesetdvojke. Jer, jednostavno, to su običaji čija živost proizlazi odozdo, od samih ljudi, i čije bi nasilno prosvetiteljsko iskorenjivanje bilo moguće taman koliko su i hrišćani uspeli da iskorene paganske običaje. Karakteristično za ovu emisiju je bio stav moralne i intelektualne superiornosti novinarki i njihovih ’stručnih sagovornika’, baziran na svojevrsnom sujeverju složenije vrste. Pre svega, oni su lešinarski našli protivnika koji nema nikakve intelektualne kapacitete za odbranu, protivnika koji nema svoju izgrađenu filozofiju i pogled na svet, čiji su okviri omeđeni jedino tradicijom i protokom vremena bez ikakve samorefleksije o tome ’kako’ i ’zašto’. Tako i mnoge druge slobodne transakcije u društvu bivaju napadane od progresivne elite iz razloga što, prema njihovom smatranju, nisu racionalne ili nemaju smisao ili ne doprinose boljitku pojedinca/društva. Racionalnost, smisao i boljitak su naravno, po njima, potpuno objektivne i apriorne kategorije...

Glavna poenta ove emisije se očigledno sastojala u konstataciji o društvenoj štetnosti postojanja jedne takve delatnosti poput vračanja za novac i pitanju zašto se društvo i država do kraja ne izbore s time. Zašto i kako je moguće da ljudi dobrovoljno stupaju u ekonomsku transakciju u kojoj zauzvrat ne dobijaju ništa što pre toga nisu imali? Odgovor je prost. Korist od ekonomske transakcije je potpuno subjektivna. To što se nekome čini da neko tu ne dobija ništa za svoj novac uopšte ne mora da bude tačno. Jer, da se razumemo, mnoge stvari za određene ljude nemaju nikakvu vrednost, a opet, drugi ljudi masovno troše svoje vreme i novac na njih.

To je svakako najradikalnije na primeru vračara i magova koji nude usluge koje su sa stanovišta racionalnog naučnog metoda potpuno neverovatne. Predviđanje budućnosti i izlečenje terminalnih bolesti su najbolji primer. Neki ljudi su spremni da se njima obrate baš iz razloga što su racionalni metodi nedovoljni. Neki ljudi ne prihvataju ’ne’ kao odgovor i dalje se ponašaju u skladu sa tom premisom. Oni su spremni da kupe neku vrstu duševnog mira kao što su drugi ljudi spremni da plate ulaznicu za fudbalsku utakmicu jer im se jednostavno gleda fudbal. Suočen sa neizlečivom bolešću, čoveku je svejedno kome je dao svoj novac: zdravstvenom sistemu čiji je osiguranik bio decenijama, a koji ništa ne može zauzvrat da mu pruži, ili magu koji je nekim ezoteričnim metodom pokušao da ga izleči i omanuo. Iako se metodološki razlikuju, konsekvence su iste. U tom slučaju je potpuno racionalno od čoveka da pokuša sa svim mogućim opcijama koje su mu na raspolaganju jer ono što bi mogao da dobije mu neprocenjivo mnogo više znači od onoga što će da izgubi. Kao što je čoveku racionalno da u susretu sa krvoločnom divljom životinjom pokuša da beži iako je i sam možda uveren da je taj pokušaj uzaludan. Svi ga možemo smatrati ortodoksnom budalom, ali se za svoj groš on želi uveriti da su mu sve opcije zaista zatvorene.

Međutim, mogli bi da vidimo kakva su nam objašnjenja i predloge dali u Paranormalnoj Srbiji. Jedan od stručnih sagovornika u emisiji, socijalni psiholog Dragan Popadić je pokušao da tu pojavu takođe opiše racionalnošću samih učesnika, ali su mu premise bile zaista bizarne. Njegovo polazište je da se u uređenom sistemu čovek mora ponašati racionalno ne iz subjektivnih razloga lične dobrobiti, već zbog toga što je racionalnost u takvom sistemu objektivno data i opštevažeća. Tako on ponudu na tržištu vidovnjaka i astrologa upoređuje sa ponudom prehrambenih proizvoda. Po njemu, kada kupuju pečurke na pijaci, ljudi to ne rade sa subjektivnom racionalnošću i individualnim znanjem o njihovoj jestivosti, već to rade zato što je ta racionalnost objektivisana od strane države. Pošto se pečurke već nalaze na pijaci, smatra on, onda to sigurno znači da kupci misle da su nadležni sankcionisali njihovu jestivost i neotrovnost. U suprotnom – one se uopšte ne bi ni prodavale. Odnosno, mutadis mutandis, ako se vidovnjaci, magovi i astrolozi reklamiraju u medijima to sigurno znači da je to uz zakonsku sankciju države. Ako bi poterali ovaj argument do kraja, mogli bi slobodno reći da je u ’uređenoj državi’ nemoguće da nešto postoji ili da se desi, a da ne bude predviđeno nekom zakonskom normom, pravilnikom ili birokratskom procedurom. Ako naiđemo na rupu pored puta duboku deset metara, onda je zasigurno sasvim bezbedno u nju skočiti jer bi u suprotnom nadležni jednostavno zabranili da ta rupa uopšte postoji! Romantičar u meni bi rekao da se radi o utopijsko ustrojenom mišljenju da ga cinik ne ućutkuje svojom tvrdnjom da se ipak radi o lepo zamotanom puzećem totalitarizmu.

To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?

Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.

Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.

Snježana Milivojević, profesorka na FPN, nije toliko daleko išla, verovatno shvatajući kuda bi mogao da vodi zahtev za čvršće regulisanje oblasti medija od strane države. Zato se ona bacila na sferu civilnog društva. Njen zaključak je takav da su sve te aberantne pojave poput vidovnjaka i magova (a i drugih stvari) proizvod nepostojanja – pazi sad - dijaloga u društvu u zadnjih dvadeset godina. Znači, do Zorke i Kleopatre (cinik bi rekao: i Srebrenice) ne bi uopšte ni došlo da smo jednostavno ovako kolektivno, kao društvo, upražnjavali malo Habermasovog komunikativnog delanja. Poštujem to mišljenje i verujem da sam ovim mojim postom malo ublažio tu profesorkinu zamerku jer zam izrmbačio cele tri strane na diskurzivnom nivou. To je moj doprinos društvenom dijalogu, moja šihta komunikativnog delanja. Gde je blagajna da podignem dnevnicu?

Agro linkovi #6

2010-07-19T14:00:00.001+02:00

1. U prošlom postu smo raspravljali o neočekivanimn posledicama nepoštovanja fudbalskih pravila. To nije ništa u odnosu na bizarne posledice promene samih tih pravila koje su se desile na ovoj utakmici- Soccer Shennanigans

2. Kako je proteklo svetsko fudbalsko prvenstvo za tzv. međunarodno nepriznate države - Padania Beats Kurdistan in World Cup Final!

3. Top Ten Consequences If AGW Activists Were In Charge Of The FIFA World Cup… Urnebesno…

4. Lep post na Klimazwiebel blogu o filozofskim osnovama klimatologije - A few thoughts on the history and philosophy of anthropogenic climate change

5. Zelena ekonomija u Andima - Inventor paints mountains white to combat climate change

6. Čovek je pokušao da izbegne plaćanje poreza tvrdnjom da nije ‘osoba'. Rispekt za trud - A person is a 'person', B.C. judge rules

7. Borba protiv rasizma (i brejnstorming) na holandski način - Amsterdam deputy mayor wants to use ‘decoy Jews’ to combat anti-Semitism

8. Socijalno osiguranje (i brejnstorming) na holandski način - Council helps jobless women find a rich man to keep them

9. Jedan od razloga što su Nemci iznenadili Sovjete 1941. je i to što je Staljin verovao u tržišno formiranje cena, tvrdi Viktor Suvorov - "Everyone imposes his own system as far as his army can reach."

10. Kada par debelih kapitalista osnuje osiguravajuće društvo, to se zove ‘finansijsko tržište’. Kada nekoliko ljudi koji se švercuju u gradskom prevozu osnuju osiguravajući fond za slučaj da budu uhvaćeni, to se zove ‘borba protiv sistema’ - Paris Metro's cheaters say solidarity is the ticket

11. Skot Adams, autor stripa Dilbert, na uobičajeno satiričan način savetuje o strategiji ulaganja novca na finansijskom tržištu - Betting on the Bad Guys

12. The World’s Most Unusual Outsourcing Destination. Radi se, naravno, o Severnoj Koreji.

13. Lep intervju sa istoričarem i publicistom Polom Bermanom, čovekom koji je Majklu Moru omogućio da snimi svoj prvi film tako što mu je isplatio novac na osnovu optužbe za uvredu - The Flight of the Intellectuals

14. I za kraj još jedan simpatičan platonistički dijalog, ovoga puta o demokratiji - Weasel Stomping Day

Frank Lampard, Carlos Tevez i čista proceduralna pravda

2010-06-28T03:31:00.003+02:00

Fudbalska igra bi bar u teoriji trebalo da bude primer praktične primene koncepta čiste proceduralne pravde. Da to baš i nije slučaj svedoče nam neke utakmice sa aktuelnog svetskog prvenstva gde zvezde postaju sudije koje svojim odlukama urušavaju sam koncept "pravednosti".

Za početak bi valjalo objasniti termin čiste proceduralne pravde koji se koristi u ovom tekstu, termin koji se može sa lakoćom primeniti na bilo koju vrstu igre sa "transparentnim" pravilima koju upražnjavamo – od ferke sa Ciganima koji sakupljaju aluminijum ispred zgrade, preko basketa sa komšijom do Mortal Kombata sa mlađim bratom na igračkoj konzoli. Koncept proceduralne pravde nije nov i karakteriše ga vezanost za Common Law sistem prava, ali ga je teorijski aktuelizovao Džon Rols, pripadnik tzv. liberalno-egalitarne struje američke političke filozofije, u već klasičnom delu Teorija pravde. On tu razlikuje tri vrste proceduralne pravde: savršenu (znamo kakav ishod treba da bude i znamo procedure koje vode do tog ishoda), nesavršenu (znamo kakav ishod treba da bude, ali nemamo efikasne procedure koje vode do njega) i čistu (imamo proceduru, pa kakav god da je ishod – pravedan je).

E sad, igranje igara potpada pod čistu proceduralnu pravdu baš iz razloga što je ishod igre - kakav god da je - pravedan ako se poštuje procedura, tj. upražnjavaju pravila igre. Pravila igre su tu mešavina svesnih ljudskih intervencija čiji je cilj da igru učine zanimljivijom, prijemčivijom ili komercijalnijom i nesvesnih prećutnih promena koje su plod iskustava samih učesnika u igri. Problem je što je većini igara potrebno arbitriranje u primeni pravila da bi uopšte došlo do nekakvog ishoda koji nas zanima. Kad kažem većina igara – mislim na one koje nas uglavnom interesuju. Npr. u dvoboju katanama uopšte nije potreban arbitar da bi utvrdio kome od suparnika je odsečena ruka ili glava, ali je recimo u fudbalu vrlo neophodno da arbitar svojom odlukom sankcioniše dešavanja na terenu. A pošto je arbitar samo čovek, koncept čiste proceduralne pravde je tu u problemu i prelazi u ono što bi Rols nazvao kvazičistom proceduralnom pravdom.

Fudbalska igra je tako ustrojena da sve što se tiče poštovanja pravila igre zavisi od sudije. Igrači znaju pravila igre i znaju da su ona uslov bez koga ta igra ne bi ni postojala na prvom mestu, ali su u svakom trenutku spremni da ih prekrše zarad povoljnijeg rezultata za svoj tim. I nije to samo pitanje podsticaja velikim novcem, statusom, slavom i mladim devicama što tera ljude da ne poštuju pravila igre, jer toga ima i u beton ligama u kojima igrači nemaju baš nekih velikih razloga da trče za loptom i lome sebi noge, a ipak to rade. Ne bih ulazio u razloge zbog čega fudbaleri ne poštuju pravila sopstvene igre jer je to kardinalni filozofski problem kome ja nisam dorastao, ali mogu da povučem paralelu sa pravnim poretkom jedne države, što hoću da uradim još od početka teksta.

U idealnotipskom slučaju pravnog sistema u kome bi se u empirijskom smislu primenjivala koncepcija proceduralne pravde, gotovo je izvesno da bi postojao razvijeni arbitražni, odnosno sudski sistem koji bi na svaki mogući način pokušao da zadrži pravednost procedure. Sudski sistem se bazira na dve premise. Prva je da sudska procedura mora biti takva da svojom "pravednošću" zadovolji sve strane u sporu bar do one tačke gde bi troškovi vođenja spora (žalbe, apelacione instance) bili manji od troškova prvobitnog kršenja proceduralnih pravila. Druga je da se činjenice koje su relevantne za spor pokušavaju objektivizovati (dokazni postupak) na takav način da bi svaki čovek koji je u poziciji sudije mogao da izrekne identičnu presudu.

Problem sa fudbalom je što postupak suđenja uopšte nije vezan za ove premise. Prvo, iako je moguće da kršenje pravila igre bude istovremeno očigledno obema stranama u meču, neadekvatnost i "nepravednost" sudske procedure će sasvim lagano proći preko tih kršenja u slučaju da ona nisu bila očigledna samom arbitru. Drugo, objektivizacija spornih činjenica u fudbalu uopšte ne postoji, sve je na trenutnoj, brzoj proceni jednog čoveka. Ili trojice njih, svejedno... Sudija u fudbalskom meču nije sudija u smislu u kome tu reč koristimo za pravni poredak. On je tu više svedok ili očevidac koji ima moć da svoj subjektivan stav o datom događaju svojom pištaljkom pretvori u konačnu odluku. Njegov subjektivan stav ili mišljenje je ujedno i presuda, a to je, rekao bih, vrlo neubedljiv način za dostizanje nekakvog ideala pravednosti.

Tu nemamo mehanizme koji mogu ispravljati kršenja pravila igre tokom same igre, kao u tenisu, ili posle nje, kao u automobilizmu. Sad, pobornik tradicionalnih metoda suđenja bi mogao reći da jeste važno održavanje pravedne procedure odnosno poštovanja pravila igre, ali da to već uključuje nulto pravilo koje glasi: "Ako sudija nije dosudio nešto što nije bilo po pravilima, onda se to efektivno nije ni desilo." Moj odgovor je da su onda jedna od dve stvari u fudbalu redundantni, ili pravila igre ili sudije.

Poenta svega ovoga je da smatram da bi bilo bolje kada bi se u fudbalskoj igri pojačali kapaciteti za zaštitu samih pravila igre. Prosta stvar poput definitivnog uvođenja sudija na gol-aut liniji bi sprečila tragikomičnu situaciju da par sekundi posle očitog Lampardovog gola ili Tevezovog ofsajda milijardu ljudi zajedno sa sudijama na terenu vidi da je greška napravljena, ali da ne postoje mehanizmi da se ispravi. (Bojim se da su sudije sada imale, uz više hrabrosti, jedinstvenu priliku da naprave neku vrstu presedana u tom smislu.) Možda bi mehanizmi za ispravljanje takvih grešaka poput pregledavanja video snimaka ili poništavanja čitavih mečeva (primer Francuske i Irske) bili previše radikalni, ali je zaista bizarno da se ne pokušava sa sprečavanjem da se greške uopšte pojave. I tu se ne radi o nekakvom pozivu na to da se igra učini bržom, zanimljivijom ili prijemčivijom za neinicirane u fudbal, već jednostavno o tvrdnji da je bolje za igru da se njena pravila poštuju nego obratno.

PULJP #8

2010-06-19T02:31:00.001+02:00

2. i 3. jul 2010. godine po rođenju Njegovom...

Na Rtnju...

Više informacija ovde...

Agro linkovi #5

2010-05-30T22:20:00.003+02:00

1. Ekonomista Robert Marfi je meni poznat po knjizi The Politically Incorrect Guide to Capitalism. Evo jednog njegovog teksta o volontiranju na Haitiju - My Week in Haiti.

2. Kako izgleda tržište automobila u pojasu Gaze koji je pod blokadom Izraela - A tale in four parts: Gaza's car industry.

3. Jedan od pozitivnih efekata američkog Health Care Bill-a je i moguće oživljavanje death metal scene - Daily Gut: Health Care for Those Too Creative to Pay for it Themselves.

4. Teorije zavere su jedan od čestih metoda objašnjavanja društvene stvarnosti, posebno kod onih koji vole da upražnjavaju socijalni konstruktivizam - Conspiracy-Theory Socialism.

5. Tako imamo jednog čoveka koji je pokrenuo blog samo kako bi razbio teoriju o uspostavljenoj komunikaciji sa vanzemaljcima, a u čijem se središtu našao baš on – I am a one-man conspiracy, apparently. Pa mu vi sad verujte…

6. Kako bi danas izgledala Platonova Gozba – A Plea for Alcibiades, or, How to Philosophize with a Bottle.

7. Kako su izgledali blogeri pre par vekova – Blogging, Now and Then.

8. Odlična rasprava u aprilu na sajtu Cato Unbound na temu paternalizma. Uvodni tekst – The Rise of the New Paternalism.

9. Kako mali Perica zamišlja ekonomiju i ekologiju - Rambo Amadeus: "Austrija je sva pod šumom, a od Bosne kupuje drvo".

10. Kako Bugari kažnjavaju uspešne agro menadžere – Farmville Playing Bulgarian Pol Put Out Pasture.

11. Hipsteri su verovatno omiljena supkulturna grupa Mišel Obame. Ne samo da jedu organski uzgajanu artičoku, već to plaćaju bonovima za hranu – Hipsters on Food Stamps.

12. A kad smo kod gospođe Obame i povrća, evo kako bi izgledao intervju sa tim istim povrćem – Sesame Street Revisited: Interviewing Vegetable Puppets about CO2.

13. Zanimljiva ideja koje se nisu setili momci sa sajta The People’s Cube - Shoes That Make Everyone the Same Height. Problem je što izgleda da ne prave crvene modele.

14. Zanimljiva zapažanja jednog evolucionog psihologa - More on Intelligent Stupid Liberals.

Road to Guerrilla

2010-04-30T22:22:00.006+02:00

Legenda kaže da glavni štab kompanije Google u Mountain Viewu u svom lobiju ima ogroman ekran na kome se svake sekunde projektuje neka od nasumičnih pretraga koja se tog trenutka izvrši na njihovom sajtu. Legenda dalje kaže da zaposleni, u pauzi između pravljenja glupih socijalnih mreža i socijalozovanja sa njihovim kozama, vole da posede ispred tog velikog ekrana mažući puter od kikirikija i susama na hleb i, zajedno sa agentima CIA-e, kuju planove o uvođenju globalne neoliberalne imperijalističke hegemonističke diktature.

Ipak, budimo pravedni – mnogi zaista nađu ono što ukucaju u polje za pretragu, ali većina ipak i dalje ima problem sa verbalnim iskazivanjem onoga što želi i u tome leži lepota za nas koji svakodnevno proveravamo upite sa kojima ljudi dolaze na naše sajtove. Što se tiče ovog bloga, najčešći upiti su zainteresovani za nadogradnju penisa, brisanje dupeta i štampanje opravdanja za školu, ali su svakodnevni i gosti sa jedinstvenim pitanjima čiju važnost verovatno samo oni shvataju. Evo par desetina takvih pretraga koje su ljude dovele na Agro Gerilu, klasifikovanih u nekoliko grupa.

1. Pitanja od praktične važnosti

da li je dozvoljeno držanje za ruke za vreme posta

Pa, ako postite na vodi onda može, a ako koristite zejtin – onda morate da imate gumene rukavice, štono reče kolega Zele.

kako biti pametan u drustvu

Postanite hipster. Ako vam je to isuviše teško, onda udrite neku knjigu Paula Koelja. A ako želite da na internet forumima raspravljate o političkoj filozofiji, obavezno se naoružajte delima Ursule Legvin.

sta ako se ne plati postpaid racun

Vidi sledeći upit.

kako mafija naplacuje reket

Bejzbol palicama!

umesto brusnice moze li gloginje

Naravno da može. Ministarstvo poljoprivrede i SIEPA rado subvencionišu ratare koji se odluče na zasade gloginja, imajući u vidu da se od gloginja prave odlični štapovi koje u Evropskoj Uniji koriste pastiri za teranje ovaca.

kako izmeriti kurac

Postoji više načina, ali je najpraktičnije da uglomerom izračunate njegov položaj u odnosu na površinu stomaka, zatim nacrtate zamišljeni trougao do njegovog vrha i lenjirom izmerite katete tog trougla. Na kraju, ostaje vam da uz pomoć Pitagorine teoreme izračunate dužinu hipotenuze, tj. samog kurca.

da li je pokusaj samoubistva kaznjiv u srbiji

Jeste. Ukoliko je pokušaj neuspešan, kažnjava se doživotnom zabranom samoubistva i medicinskom negom na račun onih koji još nisu shvatili da život nema smisla.

brisanje dupeta sedeci

Zar u priručnicima za samoubistvo ne piše lepo da se sa osmog sprata skače na glavu, a ne na noge?

kako postati hipster

Jedeš organsku hranu, slušaš nezavisne bendove za koje drugi nisu čuli, posećuješ alternativne filmske festivale, baviš se fotografijom i dizajnom i glasaš za socijaldemokratsku opciju i to je u suštini to. Valjda nisam nešto zaboravio?

valakonje adsl

Baš me nasmeja sad...

kako sa uzrastom od 18 godina

Evo jedne varijante:
Imaš fejsbuk?
Imam.
Aj se jebemo?

vlaska magija kako upotrebiti

Moraš da imaš Intelligence iznad 20 i da si pokupio feat Anaal Nathrakh. Takođe, preporučljivo je imati prstohvat stidnih dlačica onoga koga želiš omađijati.

kako se brise dupe

O tome sam pisao u nepravedno skrajnutom članku o pet ekoloških načina za brisanje dupeta.

www. koliki kurac imaju evropljani

Sreća te Afrikanci slabo koriste www...

zasto novinarstvo treba PR

Zato što su blogeri postali novinari.

zbog obicnog interneta da li se povecavaju impulsi na telefonskom racunu

Ovo ste verovatno do sad već otkrili...

2. Pitanja od naučno-teorijske važnosti

cemu sluzi kurac

Ovo je svakako naslov seminarskog rada sa predmeta Ženske studije na Fakultetu političkih nauka.

kako da budem ono sto treba da budem

Biće dobar kantovac od tebe...

negativni efekti analnog seksa

Posle višedecenijskog istraživanja, naučnici su utvrdili da je analni seks jedan od retkih tipova socijalne interakcije koji ne proizvodi neželjene efekte. Zato se analni seks posebno preporučuje trudnicama, maloj deci i psima.

organizacija kibuca

To ti je nešto kao Ratibor Trivunac dolazi na Farmu.

vetrogeneratori za hibridne automobile

Ima! Takav vetrogenerator se zove jedro. A hibridni automobil na koji se ugrađuje se zove čamac.

crveni krst metodologija

Predsednik Crvenog krsta jednom mesečno snažno zavrti globus u svojoj kancelariji i onda ga zaustavi prstom. Pomoć za taj mesec ide u tačku na koju je pokazao prst. Tako su prošlog meseca bacili deset tona mesnog nareska u Tihi okean.

negativni uticaji igara pucanja na decu

Ukoliko se ne radi o bojevoj municiji, nema negativnih efekata.

prosecan kurac u srbiji

Zavod za statistiku nema tačne podatke, ali je najavljeno da će se na sledećem popisu stanovništva vršiti i ta merenja.

zakljucak maturanata o facebooku

...je taj da je Facebook slabo iskorišćen u procesu obrazovanja u Srbiji.

da li postoji avatar svet

Postoji. O njegovom postojanju je rado pisao francuski filozof Žan Bodrijar.

sta je dijalektika

Ovdašnji kobloger Shoppy pokušava da opiše dijalektiku terminima aristotelovske logike kroz prizmu razgovora psihijatra sa svojim pacijentom:
- Doktore, meni niko ne veruje...
- Pa nemojte tako, siguran sam da to nije tačno.
- Eto, ni vi mi ne verujete.

zasto svi ljudi nisu prirodno lepi

Desničari smatraju da je to zato što je ružnim ljudima dozvoljeno da žive, pa čak i da se razmnožavaju. Levičari su na stanovištu da je razlog tome što nikad nije došlo do prave seksualne revolucije i seksualnog komunizma u kojem bi došlo do jednake raspodele lepote i seksualnih usluga.

e totalitarizam

To bi trebalo da bude krajnji stupanj e-governmenta?

sta teofil pancic misli o forumima

...i ja ću da mislim o forumima.

3. Pitanja za vidovnjake

da li ce uhapsiti mladica

Poslednji put su rekli da hoće...

kada ce umreti boris tadić

Jes, pa da ga svi zovu – Boris?

4. Potraga za zabavnim sadržajima

drogiraške igre

Jer drugačije i ne postoje!

igrice sa borbama bez krvi za devojčicama

Jer devojčice moraju da nauče da budu borbene, ali ne i krvoločne.

milan tarot zabranjeni forum

...koji može da se nađe putem Google pretrage.

program za besplatno i brzo skidanje bekstva iz zatvora 4

Postoji i zove se Prison Break 4 Free & Fast Downloader.

igrice za ljude do 50 godina

Za razliku od igrica za one od preko 90 godina?

5. Iskazi o poznatim ličnostima

milan tarot ima devojku

...tvrdi jedan Google korisnik.

milan tarot pedofil

...precizira drugi.

olivera jovicevic poseduje mont jaknu

Ali na potpuno drugačiji način od onoga na koji bih ja posedovao Oliveru Jovićević.

milka canic mason

...a oni su poznati po tome da vrlo malo pričaju i to uglavnom iz kurtoazije.

sandra perovic pusi kurac

...svake godine kad treba da se ide u Kan.

minja subota peder

A šta bi drugo mogao biti čovek koji ispred kamera nosi leptir mašne?

mrzim consecration

I o tome si obavestio – Google?

6. Seksualni fetiši

lekoviti kurac

...koji raste isključivo na obroncima Homoljskih planina.

slike devojaka u skoli

...dok rade pismeni iz matematike.

tako mlade a jebu se

Eh, a mi smo sve stariji...

tekstovi polnim odnosima ljudi i zivotinja

Jer lepše je o tome čitati nego ih gledati.

tvrdi analni seks

...je bolji od tvrde stolice.

zdravlje ulazi na usta za predskolce

Ovo zvuči kao priručnik za vaspitače – pedofile.

lepe slike dece

Probajte kod Ghoula, on je u tom smislu obrađivao Džonatana Svifta.

7. Svakodnevni problemi omladine u Srbiji

bojim se analnog seksa

Bojati se onoga što ne poznaješ – to je definicija zatucanog konzervativca.

hocu da postanem clan nevladine organizacije

Samo ako nisi zatucani konzervativac...

za ljude koji nikad nisu imali seks

...je jedini izlaz da preko interneta traže nevladine organizacije čiji bi članovi mogli da postanu.

hocu da postanem mason

Žao mi je, ali i ja sam trenutno na čekanju.

sve manje onih koji prepoznaju i cene prave vrednosti

Ma došao je zadnji dan, štono bi rekla moja pokojna baba.

8. Politička pitanja

mesta gde bacaju fekalija u dunav

Fekalije nije tipično albansko ime, ali ovaj sigurno misli na aferu sa hladnjačom.

novi sad svi drogiraši

Sa adresama, matičnim brojevima i omiljenom drogom koju uživaju...

svaki bumerang nadje svog vlasnika

Stara aboridžinska poslovica koja govori o vrednostima privatne svojine i pravne države.

pravni akti koji cine telekom paket evropske unije

Hm... Hermenutika mi nikad nije bila jača strana...

svetski dan borbe protiv coca-cole

...kada zajedno sa Evom Moralesom šmrčemo kokain i pijemo kolumbijsku kafu.

vlasi u timoku

...koji, za razliku od Albanaca, uopšte nisu ni pronađeni.

9. Nemoguće za klasifikovati

kviz lakih ali teskih pitanja

...sa velikim novčanim nagradama koje se isplaćuju novcem iz Monopola?

sanjati nesto na muslimanski

Za kvalitetne muslimanske snove preporučljivo je popiti kamilje mleko pred spavanje.

Algoritam i silogizam

2010-03-27T20:43:00.006+01:00

Prošle godine sam pisao o Earth Hour akciji, ali ću i sad nešto dodati... Takođe sam u više navrata objašnjavao zašto su takve simboličke akcije ništa drugo do masovni treninzi usiljene moralnosti koji se (sa sumnjivim efektima) ponavljaju u redovnim intervalima. Doduše, ako imate nevladinu organizaciju, obeležavanje ovakvih događaja vam svakako dobro dođe...

Da pređemo na stvari iz naslova. Pre svega – algoritam. Protekle zime se u Americi usijala debata o klimatskim promenama imajući u vidu da su mnogi delovi severnoameričkog kontinenta bili zatrpani snegom otprilike koliko i istočna Srbija. Skeptici su, naravno, to jedva dočekali da nastave paljbu po pobornicima globalnog zagrevanja započetu još za Climategate afere (a i ranije). Naučnici su se branili od takvih napada na dva načina, od kojih mislim da je jedan legitiman, a drugi nije. Legitimna odbrana se sastojala u konstataciji da jedan tako kratak vremenski interval ne mora ništa da znači u utvrđivanju statističkih pravilnosti. Taj argument su koristili i skeptici imajući u vidu tendenciju da se o naučnom problemu tolikih razmera zaključuje na osnovu merenja koja obuhvataju period od samo nekoliko godina ili decenija.

Drugi, nelegitiman argument je onaj koji je tvrdio da se hladni talas potpuno uklapa u predviđanja pobornika globalnog zagrevanja. Naime, teorija antropogenog globalnog zagrevanja upravo predviđa pojavu takvih ekstremnih vremenskih obrazaca u sve većem broju. Zovite me poperovcem, ali takva argumentacija je jedna obična glupost. To ne samo da je nemušto proročanstvo na nivou sastavljača horoskopa, već je i isprazna tautologija koju “poznaje” svako živo biće na ovoj našoj planeti. Činjenica da se vreme menja je usađena u genetski kod svake zeljaste biljke, kišne gliste ili daždevnjaka. Dokazati da je za određene atmosferske “ekstreme” zaslužan čovek je jednako dokazati da takvi ekstremi nisu postojali pre čovekovog silaska sa drveta ili odakle već kreacionisti misle da je čovek sišao... Čini mi se da je teorija da je Bog lezbejka u ovom slučaju ipak plauzabilnija...

Međutim, tu dolazimo do spoja klimatskog alarmizma i masovnih medija. Modus koji se upotrebljava u medijima prilikom izveštavanja o naučnim istraživanjima klime ima oblik envajromentalističkog algoritma. On je karakterističan po tome što upoređuje određeni parametar (temperatura, gasovi staklene bašte u atmosferi) iz sadašnjeg doba sa istim tim parametrom iz tzv. preduindustrijskog doba (šta je kog đavola to predindustrijsko doba kada Zemlja postoji već par milijardi godina?) i na osnovu toga iznosi zaključke. U sledećem primeru envajromentalističkog algoritma uzećemo temperaturu kao parametar (T je temperatura iz nekog ranijeg doba, a T1 sadašnja temperatura). Algoritam izgleda ovako:

IF T < T1
OR T > T1
THEN “najebali smo”
ELSE “unesi nove parametre”

Po ovakvom algoritmu možemo da zaključimo nekoliko stvari. Prvo, klimatske promene postoje uvek i svuda, termin “promena” je tu redundantan imajući u vidu da je već obuhvaćen terminom “klima”. Drugo, ako ste skloni alarmizmu, verovatnoća da ne najebete od klimatskih promena je manja od verovatnoće da će vas u glavu udariti meteorit dok odrađujete svoju šihtu u podzemnom kopu u Resavskim rudnicima. Treće, sto mu gromova, moramo nešto da učinimo povodom toga.

Tu dolazimo do društvenog delanja kao metoda za rešavanje percipiranih problema i ispunjavanje interesa. I tu na scenu stupa politički silogizam koji glasi:

Moramo da učinimo nešto.
Ovo je nešto.
Dakle, moramo da učinimo ovo.

Ranije sam takođe pisao kako je u političkom delanju daleko probitačnije raditi nešto nego ne raditi ništa, iako nam ama baš ništa ne garantuje da to “nešto” daje bilo kakve rezultate. Sa stanovišta javnog mnjenja je skandalozno da se po nekom pitanju ne radi ništa, čak i ako je raditi nešto mnogo gore od nedelanja. Da ne govorimo sada o formalnoj neispravnosti gornjeg silogizma imajući u vidu da “nešto” iz prve premise uopšte nije identično sa “nešto” iz druge. Ako ovakav politički silogizam primenimo na situaciju protiv koje se bore envajromentalisti, možemo reći da je za sprečavanje klimatskih promena bolje da se svi kolektivno uhvatimo za uši i igramo nego da jednostavno ne radimo ništa.

Zašto ljudi uopšte gase svetlo na sat vremena? Ima više mogućih odgovora, poput osećaja da se doprinosi rešenju nekog velikog problema, učvršćivanja svog stava moralne superiornosti, pripadanja grupi koja čini ispravnu stvar, pomodarstva, kratkotrajne zabave, “davanja poruke”, ali ćemo sva ta objašnjenja sada zaobići i okrenuti se primarnom razlogu. Ljudi se uključuju u ovu akciju pre svega zato što imaju struju u svojim kućama. Zato što su jednostavno na samo korak od prekidača kojim će sve ponovo vratiti u normalu ako im ta normala bude hitno potrebna. Sat vremena u mraku godišnje kao kupovanje nekakvog oblika ekološke savesti je lak, brz i bezbolan posao koji pritom ima ogroman medijski odjek. A da bi se osećali kao deo grupe koja je na pravoj strani, potrebno je samo da imate uvedenu električnu energiju i volju da je sat vremena ne upotrebljavate. Siguran indikator da Srbija jeste na “pravom putu” je i proslava sata za našu planetu u našim gradovima. Zamislite da se neko setio da obeležava ovu stvar pre samo 10-11 godina kada smo rešili da obaramo Miloševića jer nam je, između ostalog, bilo prekipilo i od silnih restrikcija struje. Vrlo je verovatno da bi od tog pametnjakovića u to doba ostale samo cipele koje bi pronašli u kavezu sa belim medvedima beogradskog zoološkog vrta.

Sat za našu planetu je siguran znak da su se i u našu zemlju uselile popularne pomodnosti sa zapada, poput onih koje ja volim da zovem “sindromom punog stomaka”. Earth Hour je jedan od oblika tog sindroma, stvar koja može da padne na pamet samo ljudima koji ne znaju šta će više od udobnosti koje poseduju pa su rešili da se malo igraju indijanaca. Siromašnim ljudima trećeg sveta (ako su uopšte čuli za to) tako nešto mora da izgleda kao kompletna ludost. Ne pomaže ni to što ih mnogi odavde gledaju kao ideal zelene utopije, oni bi u svakom trenutku prihvatili negativne eksternalije klimatskih promena za udobnost celodnevnog posedovanja električne energije. Dalje, Earth Hour je takođe pogodan zbog njegove potpune izvesnoti. Ne samo da su oni koji ga upražnjavaju potpuno sigurni da svakog trenutka mogu da upale svetlo ukoliko postoji neka hitna potreba, nego je u kalendarskom smislu njegovo održavanje potpuno izvesno (zadnja subota marta). Zamislimo situaciju kada smo usred nekog važnog posla za kompjuterom, ili čujemo kako je dete počelo da urla u krevetu usred noći, ili kako pokušavamo da skuvamo mleko na električnom šporetu ili smo u metrou sto metara ispod površine zemlje. I baš tada nestane struje. Naša reakcija sigurno nije – uh, baš super, nestalo struje, bilo je vreme da se već jednom doprinese borbi protiv globalnog zagrevanja. Naša reakcija je bes jer posao koji nas čeka sada moramo da obavimo na teži način ili nikako, jer svi u suštini znamo da struju ne koristimo zato što smo varvarske ubice sopstvene planete, već zato što nam ona neizmerno olakšava život. Međutim, svake poslednje subote marta, neki od nas pronalaze prekidač infantilnosti u svom mozgu kako bi se malko igrali pravednika koji spašavaju svet...

Sat za našu planetu je zato, po mom mišljenju, globalni festival licemerja. Ljudi koji upražnjavaju ovu akciju su zato, po mom mišljenju, licemeri kojima bih verovao samo ako lepo odjave svoje električno brojilo i naviknu se da žive bez struje svaki dan. Smatrao bih ih onda doslednim ludacima, doduše, ali sigurno ne licemerima. Rukovodioci gradova koji danas daju naloge da se ulična rasveta isključi na sat vremena su, po mom mišljenju, politički populisti koji padaju na pritiske jedne infantilne interesne grupe. Zašto ne razmontiraju tu uličnu rasvetu i ostave svoje gradove u mraku tokom cele godine?

Agro linkovi #4

2010-03-10T01:26:00.004+01:00

1. Najzad jedan dobar prevod na NSPM – Naša lična grčka tragedija. Upozorenje: ne čitajte komentare jer će vas ostaviti sa “šta kog đavola” izrazom na licu. Čitanje komentara na NSPM-u smanjuje vašu seksualnu privlačnost, tvrde naučnici sa Kornel univerziteta.

2. Švajcarski kanton Cirih ima nekakvog advokata/ombudsmana za životinje koji je nedavno tužio sportskog ribolovca jer je deset minuta iz vode izvlačio štuku od preko metar dužine - Scales of Justice: In Zurich, Even Fish Have a Lawyer.

3. Navala pedofila na Britaniju - An Island Of Sick, Perverted Freaks.

4. Hm... Štagod pedofili mislili o tome, američki pedijatri smatraju da deca neke stvari ne bi trebalo da stavljaju u usta - Labels urged for foods that can choke kids.

5. Ludvig van Betoven kao kazna za nevaljalu omladinu? Iz popularne kulture u obrazovnu politiku - Weaponizing Mozart.

6. Kad smo već kod dece, uputstvo o učenju rasizmu iz dva koraka – How to Raise Racist Kids.

7. Did Global Warming Save Hitler?

8. Plemenita ideja za smanjenje CO2 otiska: pobij celu porodicu - Baby survives parents' global warming suicide pact.

9. Maltuzijanci sada verovatno jedu sopstvenu zadnjicu - Exxon Hits Peak Oil... Reserves.

10. Michael Weingrad u časopisu Jewish Review of Books razmatra različite odnose hrišćanstva i judaizma prema fentezi žanru - Why There Is No Jewish Narnia.

11. Razgovor ateiste i boga koji veruje u Darvina - Talking to God...

12. Jedna od mojih životnih želja, putovanje Transibirskom železnicom do Tihog okeana sada dostupna na Google Maps - Moscow-Vladivostok: virtual journey on Google Maps.

13. I specijalitet za kraj. Ako želite postati urbani hipster morate savladati – Mali rečnik urbane normalnosti.

Drvoseče protiv opšteg dobra

2010-02-28T23:55:00.004+01:00

Živeti u šumi ovih dana apsolutno ne znači biti uskraćen metropolitenskih vesti i urbanih furtutmi iz glavnoga grada. Tako smo prethodnog meseca imali frku oko odstranjivanja izvesne količine drveća, uglavnom na zvezdarskoj opštini. Kako se u određenim krugovima razvio žargon u kome se Priroda zove Drvo, a Drvo kaže Platan (uostalom, zar sinonim za Životinju nije Pas?), tako smo na inicijativu beogradskih poglavara da ogole Bulevar revolucije i prepolove Zvezdarsku šumu dobili adekvatnu green-rooted reakciju. Od anarho-primitivista sa asfalta, preko fanbojeva Slavoja Žižeka, do slobodnih intelektualaca i kulturnih “radnika”, uključujući “ako vam je dobro, onda ništa” i “ako vam je do morala u politici, idite u...” medije, dobar deo srbijanskih medijskih opinionmejkera je imalo da kaže šta misli o seči platana, a i šire.

Da vidimo sad šta je to šire o čemu su gospoda pisala, a da platane ostavimo pored puta (horizontalno ili vertikalno, svejedno je). Jer, za sudbinu platana me odavde nešto i baš briga, kao što je i nekog žitelja Bulevara briga da li neko tamo u Srbiji ima tekuću vodu ili prohodan drum. Interesantnije je osvrnuti se na kompleksne socio-ekonomske analize i seciranje današnjeg političkog i društvenog zeitgeista i weltanschauunga, a povodom grupe testerama naoružanih i oficijelnim štambiljom ovlašćenih drvoseča.

Kada u političkoj raspravi čovek želi da jeftino i na brzinu učvrsti svoju poziciju on se laća samorazumljivih pojmova čiji su zvučni efekti jaki, ali čija je sadržina prilično nejasna. Neki od tih samorazumljivih pojmova koji ništa ne koštaju a puno daju su i “javno dobro” i “privatni interes”. Kada neko pokušava da podupre svoje argumente, onda se pozove na javno dobro i opšti interes. Kada želi da ih još više ojača od moguće kritike, onda se deklarativno izjasni protiv partikularnih interesa. Takav način postavljanja stvari kod političara npr. volimo da okarakterišemo kao populizam. Međutim, ako sličan argumentacijski niz koji isparava u svojoj samorazumljivosti upotrebi neki uvaženi intelektualac, onda je to lični stav, kolumna ili blog.

Tako smo poslednjih mesec dana imali prilike da čitamo da je seča drveća po Beogradu još jedan obred žrtvovanja javnog dobra na oltar privatnog interesa, profita ili samog nečastivog – kapitalizma. Ili kako bi to Teofil Pančić slikovito prikazao:

Rekao bih, jedno je van sumnje: građani se na sopstvenoj koži uče životu u kapitalizmu. To jest, uče da je taj život neka vrsta neprestane, danonoćne borbe za javni prostor i za javni interes, strukturalno neprestano ugrožen od parcijalnog interesa zvanog Profit; baš onako kako je život u socijalizmu uglavnom bio neprestana borba za individualne slobode, neprestano ugrožavane totalitarnom, monopolističkom interpretacijom "javnog interesa", kako su ga već proizvoljno tumačili Ovlašćeni Žreci.

Ako ostavimo sad po strani uputstvo jednog mog prijatelja da je u pisanju jako probitačno s vremena na vreme otkrivati dijalektičku strukturu stvarnosti kako bi se ispadalo pametan pred čitalaštvom, možemo ostati na pitanju ko su ti građani i šta su to javni prostor i javni interes? Pre svega, kako se dolazi do tog javnog interesa? Da li je to neki permanentni telepatski plebiscit, rusoovska opšta volja, stav koji zastupaju profesionalni zastupnici javnog interesa ili nešto deseto? Mnogo je spekulacija oko toga šta će se desiti sa Bulevarom kada platani budu zamenjeni novim drvećem. Kao da parkiranje automobila nije javni interes? Kao da izgradnja lakog metroa nije javni interes? Kao da zaposlenje za drvoseče nije javni interes? Kao da snabdevanje bejzbol saveza Srbije velikim brojem palica od platana nije javni interes? Neko može legitimno da kaže da su platani veći javni interes od povećanja broja parking mesta na Bulevaru, ali bi i obrnuto mišljene bilo sasvim legitimno. Ispostavlja se na kraju da je javni interes samo najmasovniji i najglasniji skup privatnih mišljenja i, u krajnjem slučaju, privatnih interesa. Jer, nije za mene javni interes da se asfaltira put kroz selo zato što ja ZNAM da to zaista jeste javni interes, već zato što SMATRAM da je tako bolje za mene i one do kojih mi je stalo.

U modernim društvima se to smatranje o poželjnim opštim dobrima i opštim interesima razrešava u izbornim ciklusima. Što je veća sfera koju obuhvataju javna dobra i javni interesi to je i veća moć uticaja izabranih u upravljanju tim dobrima. Tu ne pomažu ni Platonovi filozofi-upravljači koje odnekud izvlači V. Milutinović u svom tekstu na Peščaniku, jer je i benevolentna moć upravljanja široko shvaćenim javnim dobrom neprocenjivo opasnija od malicioznog privatnog sopstvenika.

Moram da priznam da mi je u slučaju platana i Zvezdarske šume npr. najnejasnija optužba za profiterstvo. Ili kako to Feđa Dimović u Politici kaže:

Широм Србије природа се константно уништава зарад приватних интереса и профита.

Ove zime sam utrošio sigurno preko 15 kubika ogrevnog drveta iz čistog privatnog interesa – da se ne bih smrzao. Jesenas smo odsekli tri naočita bagrema kako bismo od njih napravili bandere za električnu mrežu (EPS smatra da nije od javnog interesa postavljati betonske stubove) iz čistog privatnog interesa – volim da koristim aparate koji koriste električnu energiju jer mi olakšavaju život. JP Srbijašume svake godine poseku par stotina hiljada kubnih metara drveta koja se pretvaraju u čist profit. Ali taj profit se ne stvara iz ekocidnih namera ljudi, već iz njihove želje da žive lakše i udobnije, kao što ni ostali proizvođači i trgovci ne profitiraju zbog toga što su zli i lukavi već što se nama više isplati (ne samo u ekonomskom smislu) da kupimo stvari od njih nego da ih sami pravimo ili sakupljamo.

Borba za platane na Bulevaru i Zvezdarsku šumu prema tome nije nikakva borba za javni interes po sebi, jer njega kao takvog i nema. Imamo samo ono što mi kao pojedinci i grupe smatramo da je javni interes, sve ostalo je sofisterija i politički populizam koji je, ovoga puta, uperen protiv samih političara.

Agro linkovi #3

2010-01-26T03:03:00.003+01:00

1. Najveća budala na svetu trenutno živi u Venecueli i zove se Ugo Čaves. To vesti iz ove zemlje lepih ‘glumica’ uvek čini specijalnim. Pošto je krajem prošle godine zabranio nasilne video igre, a početkom ove uveo restrikcije struje (u jednoj od najvećih članica OPEC-a!), drug Čaves je odlučio da se obračuna sa velikim trgovinskim lancima. Devalvirao je bolivar, trgovci su naravno podigli cene, a ovaj im je prvo učinio uslugu privremeno ih zatvorivši, da bi ih na kraju nacionalizovao. Zemljotres na Haitiju je došao kao poručen za još jednu plauzibilnu hipotezu: Chavez says US 'weapon' caused Haiti quake. Ja da sam na njegovom mestu, usrao bih se od straha od tako naoružanih Amerikanaca.

2. Da li ste znali da jedan osrednji pas ima carbon footprint koliko i jedan oveći džip: Are dogs the real population problem on climate change? Rešenje su, naravno, odavno izumeli Kinezi. Treba ih pojesti! Pse, ne Kineze. Mada, ako je carbon footprint u pitanju...

3. A sad jedan ozbiljan tekst: Revolucija “ruke koja daje”. Nemački filozof Peter Sloterdajk ovde fantastično piše o eksploatisanim eksploatatorima i najnaduvanijem od svih balona – državi blagostanja.

4. Svi jedva čekamo da Srbija konačno završi svoj evropski put. Onda ćemo i mi da im plaćamo skijanje: EU ski holiday paid for by taxpayers.

5. Nenameravane posledice I: The Relentless Misery of 1.6 Gallons. Državno regulisanje veličine vodokotlića za sobom ostavlja veliko sranje.

6. Nenameravane posledice II: Kenya fishermen see upside to pirates: more fish. Somalijski pirati kao ribočuvari na istoku Afrike.

7. Kako izgleda susret između bivšeg čuvara u Gvantanamu i njegovih bivših zatvorenika: Guantanamo guard reunited with ex-inmates.

8. O Kameronovom Avataru sam čak i ja pisao. Film je najviše zasvrbeo konzervativce, ali izgleda da ne ostavlja ravnodušnim i njihove arhineprijatelje: Russian Communists: Ban Avatar!

9. Najurnebesniji prikaz ovog filma je ipak ovaj: Avatar.

10. Na Ebayu možete kupiti umetničko delo koje se zove: A Tool to Deceive and Slaughter. Ono što je ovde karakteristično je da se radi o elektronskoj kocki stalno povezanoj na internet koja samu sebe stavlja na aukciju svakih sedam dana. Noćna mora za kolekcionare...

11. Google autocomplete ponekad ume da ponudi urnebesne opcije: What boyfriends and girlfriends search for on Google?

Keks za mačke

2010-01-21T03:57:00.002+01:00

- Daj dinar za leba.
- Jedi bez leba!

Konverzacija između gladnog cigančeta i jednog studenta šumarskog fakulteta.

Inspekcija Ministarstva poljoprivrede je juče izašla u medije sa podacima kako je hleb u Srbiji zadovoljavajućeg kvaliteta, a samo jedan odsto uzoraka iz 728 pekara je sadržao hemijske materije u količini većoj od dozvoljene. Komentatori na devedesetdvojkinom sajtu i građani intervjuisani u RTS-ovom Dnevniku se ne slažu i smatraju da kvalitet hleba u Srbiji treba da bude znatno bolji.

Ukoliko niste zadovoljni kvalitetom hleba koji kupujete, evo nekoliko predloga da to promenite:

1. Prestanite da koristite hleb ili umesto njega koristite neki supstitut.

2. Hleb koji kupite odnesite u laboratoriju kako bi ga ispitali. Eventualnim lošim rezultatom testa “ucenjujte” proizvođača i ubeđujte ljude da tu više ne kupuju (osnujte neformalno udruženje potrošača).

3. Kupite brašno i sami pravite hleb. Možda otvorite i pekaru...

4. Obezbedite parcelu na kojoj možete uzgajati odgovarajuću žitaricu od koje biste kasnije pravili hleb.

Hleb je proizvod kao i svaki drugi. Razlika je u tome što se cene i fizičke karakteristike standardnih vrsta hleba utvrđuju tradicionalnim metodama dogovorne ekonomije, te je kvalitet u skladu sa konkurencijom.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu prilično pohvalne rezultate pekara, može se posumnjati na sitnu korupciju na relaciji proizvođači hleba – inspekcija. Mogućnost korupcije u ovakvim slučajevima je neizbežna, bez obzira da li je ovde stvarno bilo. I tu se ne radi o postavljanju boljih i poštenijih ljudi na položaje niti o boljim metodama kontrole njihovog rada od strane drugih institucija. Kada određeni organ ima ovlašćenje da drastično kazni nekoga odnosno zabrani mu obavljanje delatnosti od koje zarađuje za, jelte, hleb, onda nema sile koja može obezbediti stoprocentnu primenu pravne norme.

Avatar i politika ili Hrabro srce štrumpfovsko

2010-01-15T03:18:00.006+01:00

Ovo je prvi i verovatno poslednji put da pišem o nekom filmu. Naime, najzad sam uspeo da odgledam Kameronovu aždaju nateran na to permanentnim diskusijama na internetu o eksplicitnim i implicitnim političkim porukama koje nam Avatar šalje. Za razliku od profesionalnih filmskih kritičara koji su uglavnom pozitivno ocenili film (barem tako vele srednje ocene na Metacriticu i RT-u), sajtovi i blogovi koji se bave pitanjima društvene, političke i ekonomske problematike ne prestaju da bruje o mogućim čitanjima ovog filma, uglavnom osuđujući njegov plitki politikantski pristup.

Moram da priznam da sam bio prilično iznenađen mišljenjima da Avatar u sebi sadrži neku ozbiljnu političku i društvenu poruku, verovatno iz razloga što ofrljativno referiranje na sistem zdravstvenog osiguranja u Americi ili na štetnost igranja online igara ne smatram ozbiljnom društvenom porukom. Ti preaching momenti se u ovom filmu neprestano gomilaju i stvaraju jedan monument političke korektnosti koji traje dva i po sata i čija se sva poruka sadrži u progresivnom kredu – “sva nepravda ovoga sveta meni je mrska”. To razlikovanje između pokušaja da se politički i društveni konteksti pre svega razumeju i objasne i pokušaja da se ljudi nateraju na angažovanost “za bolji svet” je isto ono razlikovanje koje Snajderov prošlogodišnji pokušaj prepisivanja remek-dela Alana Mura čini pravom političkom enciklopedijom u odnosu na Kameronov film. Ovako, Avatar se može gledati sa olovkom i dva papira u ruci. Na prvom bismo štiklirali stavke na spisku scenarističkih opštih mesta, a na drugom hvatali beleške o nadirućim referencama na sve i svašta. Aha, evo ga onaj lik iz Apokalipse; oho, ovo je kao na slikama Rodžera Dina; he, ovo je rekao Donald Ramsfeld/General Kaster/Ratko Mladić; uh, ovo su svetleće pečurke iz Morovinda; ah, slow motion i vokal a la Liza Džerard dok helikopter pada itd. Ponekad to izgleda simpatično, a ponekad izgleda suptilno otprilike kao kad Leks Stil suptilno svojom kitom opali Brianu Lav po nosu...

Naravno, sve to nas ne sprečava da učitavamo i igramo se mogućih značenja, kao što ću ja sad da radim...

DA LI VANZEMALJAC PRAVI JE MUŠKARAC?

Ono što na prvu loptu vidimo kod stanovnika Pandore je da se potpuno uklapaju u rusoovski arhetip plemenitog divljaka kod kojih su individualni prohtevi i opšta volja identični, gde su pravda, pravo, običaj i tradicija sinonimi, gde su smisao života i smrti dokučeni, gde su potrebe svih usklađene sa potrebama drugih i prirodom... Jednom rečju, pravo utopijsko uređenje kao sa početka rađanja tog žanra podstaknutog otkrićem Novog sveta. Čak i ruda po koju zemaljska korporacija dolazi na Pandoru dobija ime unobtanium, asocirajući na negativno postavljenu topologiju Tomasa Mora u njegovoj Utopiji. Međutim, iako sve to možda izgleda kao savršenstvo prirodnog poretka, utisak je da je to najveštačkiji mogući konstrukt koga čovek može da se seti. Tu Avatar iz SF-a prelazi u fentezi žanr jer potpuno suspenduje realnost ekonomskih i antropoloških zakonitosti na koje verovatno isprva i hoće da povuče analogiju.

No, to je manje važno. Dobri momci u Avataru, starosedeoci Pandore, plavi humanoidi po imenu Na’avi, komuniciraju sa onim detinjim u nama. Jer, Na’avi su ono što bi mi trebalo da budemo: ponosni, slobodni, jednaki, plemeniti ljudi koji žive svoj život bez ikakvih sumnji u to gde se njihovo mesto u ovom svetu zaista nalazi. Kameron nam gotovo eksplicitno natura na nos da je iluzija to što sreću tražimo idući neprestano unapred. Možda bi trebalo da preispitamo premise (da zloupotrebim sad omiljenu kovanicu Ajn Rend, još jednog ljubitelja romantičnih pogleda na svet) na kojima zasnivamo svoja gledišta i sreću potražimo u suprotnom smeru. Kvantitet ne rađa kvalitet, a vraćanje nekim starim vremenima u političkom, ekonomskom, tehnološkom i biološkom smislu se možda pokaže primerenije “pravom” čoveku.

Dolazak zemaljske korporacije na Pandoru je još jedna inkarnacija klasičnog naučnofantastičnog motiva prvog kontakta koji se iz antropološke sfere prebacuje u čistiji, eksperimentalni svet fantastike. Nažalost, eksperimentalni činioci kojima se Kameron bavi su odavno već ispitani te je utisak posle odgledanog filma da se sva njegova politička poruka iscrpljuje u ideološko-akcionim pogledima svog autora, a gotovo nimalo ne pruža na planu političko-saznajnog. Pod naletima replika koje čujemo u filmu, a koje su jako obojene jednodimenzionalnom dnevnom politikom, ostaje zamagljen fiktivni odnos dveju različitih bioloških vrsta, kultura i vrednosnih matrica i mogućnost njihove suštinske komunikacije. Zašto su Zemljani uopšte došli na Pandoru? Na’aviji to ne mogu da pojme kao što ni mi ne možemo da pojmimo šta elijeni hoće od nas kada nam napadnu planetu ili se usele na naš brod. U Avataru se to manifestuje i bukvalno, jer uvek kada Džejk Sali pred okupljenim plavim humanoidima pokuša da objasni zašto je on ovde, njega fizički diskonektuju od svog avatara i on pada u hibernaciju ostavljajući zbunjene stanovnike Pandore u uverenju da ne postoji logičko objašnjenje za Dolazak osim da Oni žele da unište Nas i naš način života. Logike dva sveta su skupovi koji se ne presecaju, a komunikacija može da se vodi samo preko nišana.

MINIMALNA VS. VELIKA DRŽAVA

Zanimljivije je film posmatrati sa jednog čistijeg politološkog stanovišta, neopterećenog danas tako čestim kultura/rasa/klasa/gender analizama.

Možemo reći da se u Avataru govori o jednom jako bitnom teorijskom problemu – stvaranju države. Naime, kada u jeku borbe sa zemaljskim plaćenicima Džejk Sali pokušava od Ejve (ekvivalent “naše” Gaje) da zatraži pomoć, njegova Na’avi partnerka Nejtiri mu objašnjava kako Ejva ne zauzima stranu već samo održava ravnotežu. Tu imamo neku vrstu lokovski shvaćenog predržavnog stanja koje se približava nozikovskoj ultraminimalnoj državi. Ultraminimalna država je ustvari udruženje ili korporacija koja na određenoj teritoriji ima monopol u policijskim i sudskim funkcijama, ali čije se usluge pružaju samo onima koji to žele i za to daju nadoknadu (cena bezbednosti je život u zajednici). Ostale moguće funkcije ostaju van institucionalnog aparata, utemeljene u običajima i tradiciji, zasnovane na dobrovoljnosti. Pravda je tu shvaćena kao restorativni (“održavanje ravnoteže”), a ne redistributivni princip (“zauzimanje strane”).

Sa druge strane imamo konkurentnu kvazi-državnu agenciju koja nudi širi spektar “usluga” i pravdu shvata na više distributivan način. Iako se radi o zemaljskoj korporaciji (potpuno nebitno da li je privatna ili državna), ona mnogo više liči na savremenu državu od zajednice Na’avija. Prvo, ona ne prihvata položaj jedne od konkurentskih kvazi-državnih agencija na određenoj teritoriji i spremna je upotrebiti sva sredstva kako bi tu činjenicu promenila. Nemoguće je da pojedinac ili grupa dobrovoljno bude van nje, svesno ne koristi njene usluge, i ne bude subjekat određenih prava i dužnosti. Pored očiglednog posedovanja vojne sile kao metoda prisvajanja suvereniteta, mnogo karakterističnije su paternalističke usluge jedne države blagostanja koje se nude domorocima. Šef zemaljske ekspedicije nudi Na’vijima besplatno obrazovanje i infrastrukturu u zamenu za plaćanje određenog poreza u obliku dobrovoljnog ustupanja nalazišta unobtaniuma. U jednom tako čistom obliku, sa dve jasno suprotstavljene grupe, vidi se koliko je koncept besplatnosti logički ništavan. U prljavijim uslovima realne ovozemaljske politike ovaj koncept ipak može da prođe zbog svoje disperziranosti na veliki broj obveznika i korisnika.

“SLOBODA OD...” I “PRAVO NA...”

Konflikt na Pandori je konflikt oko svojine. Iako neko može reći da Na’avi ne poznaju naš koncept svojine koji je strogo konsensualan (da li?), ispostavlja se da to nije bitno jer mi u vrednovanju nepravde koja se njima nanosi ne polazimo od njihovog mogućeg shvatanja te šume u kojoj žive, već od našeg shvatanja da je ta šuma njihova. Mi smatramo da su oni u pravu baš zato što ne relativizujemo princip svojine, inače bi nam bilo svejedno čak i ako dođe do toga da se svi oni deportuju u neki sličan biološki habitat na drugoj planeti u kome bi mogli da nastave svoj način života. Nije ni čudo što se pojedini sledbenici austrijske ekonomske škole (pre svega Mises i Antiwar ekipa) oduševljavaju Avatarom. Svojinsko pravo je kod njih sankrosanktno imajući u vidu da se njegovim relativizovanjem može opravdati svaka tiranija nad pojedincem, a kamoli grupama. Zanimljivo je da u prilog verzije da Na’aviji ipak poznaju “naš” koncept svojine ide i način na koji oni prisvajaju ikrane (leteće životinje na kojima domoroci jašu i koji su vezani za samo jednog “vlasnika”). Primer “pripitomljavanja” ikrana kao da je prepisan iz Lokovih pasaža o prvobitnom prisvajanju (homesteading), gde prirodni resurs uz pomoć čovekovog rada postaje predmet prisvajanja.

Zemaljska korporacija, sa druge strane, smatra da ta svojina nije dobro iskorišćena i da sve strane trpe više štete u situaciji u kojoj Na’avi zadržavaju svojinsko pravo nad tom teritorijom. Po njima, svima bi bilo bolje kada bi oni dobili pravo na eksploataciju rude unobtaniuma. I zemljani i domoroci bi bili na dobitku. To je sada već klasičan sukob u sferi ekonomije između makro i mikroekonomista, odnosno u etičkom smislu između utilitarista i kantovaca. Tako kejnzijanski utilitarizam pokušava da deluje na agregatne veličine ne obraćajući pažnju na to da li time primorava pojedince da rade nešto što inače ne bi radili da nije institucionalnih pritisaka. Sa tog stanovišta sasvim je prihvatljivo podržati preuzimanje unobtaniuma od Na’avija. Kameron daje šefu zemaljske misije na Pandori da kaže kako su na Zemlji spremni da plate velike pare za tu rudu. To samo znači da je tražnja za unobtaniumom velika, da nema odgovarajućih supstituta itd. Tu agregatne veličine ne obuhvataju samo zemaljsku korporaciju i narod Na’avija, već u utilitarnu kalkulaciju ulazi celokupno stanovništvo na Zemlji plus ovi prethodno pobrojani. U takvoj računici, a držeći se utilitarne logike, unobtanium postaje neka vrsta opšteg dobra jer omogućava najveću moguću korist najvećem broju subjekata (ostavićemo sad po strani veliki problem merenja i upoređivanja utilitarne vrednosti jedne humanoidne vrste u odnosu na drugu). Ekvivalentnu situaciju na Zemlji imamo prilikom izgradnje velikih infrastrukturnih objekata, kada se zemljište pleni od vlasnika i daje im se “pravedna nadoknada” bez obzira hteli je oni ili ne. Ako je Kameron hteo da kritikuje liberalni kapitalizam, onda je ovakvim setingom prilično promašio temu i više pucao u nogu ekonomskim ingerencijama same države.

REALISTIČKA TEORIJA

Realizam u društvenim odnosima je teorija koju socijalnu i međunarodnu sferu opisuje terminima iz evolucione biologije. Vrednosno ocenjivanje političkih postupaka je tu bezvredno, osim u smislu u kome su vrednosne orijentacije i same element političkog odlučivanja. Odnosi među pojedincima ili vrstama su odnosi jačeg i slabijeg, onog ko se bolje prilagođava datim uslovima i onog neprilagodljivog itd. Jači i snalažljiviji ne samo da individualno duže uspevaju da opstanu, već i da produže svoju vrstu. Iako Kameron pokušava da Na’avi zajednicu učini egalitarističkim rajem gde su svi jednako sposobni, ispostavlja se da ipak onaj ko ume da jaše najvećeg šišmiš-guštera u filmu postaje lider i ujedno jahač domorodačke princeze (no, o rasizmu u filmu mnogi su već pisali). Prema tome, sve je u proceduri izbora...

Ako se sukob između zemljana i Na’avija posmatra kao međunarodni sukob, onda je vrlo umesno spomenuti realističku teoriju pre svega zbog pretpostavke nepostojanja ikakvih pravila koja se tiču sukoba interesa sa drugim vrstama. Razne humanističke koncepcije su vekovima dokazivale intrinsičnu jednakost svih ljudi. Dodeliti isti status drugoj vrsti realno ne bi bilo uopšte lako. Zato u jednom takvom vakuumu pobeđuje jači. Na’avi su odbranili Pandoru ne zato što su vodili pravedni rat i što su inače miroljubivi, već iz razloga bolje organizovanosti i fizičke premoći. I zato što tako piše u scenariju...

EXPERIENCE MACHINE I GAJA TEORIJA

Za čoveka koji ovim filmom pokušava da kritikuje i gejmerske džankije, Kameron je napravio najduži igrački cinematic na svetu. Kao i kod većine igara, scenario je kliše (to valjda i nije poenta kod igara), ali je zaraznost tolika da bi neki rado promenili svoje ovozemaljske živote za život na Pandori.

U redu, u filmu je sasvim očigledan još jedan klasičan SF motiv - život u simuliranoj, virtuelnoj realnosti. Iako se može pričati o tome koliko je avatar u kome Džejk Sali obitava kompenzacija za njegovu bedu u invalidskim kolicima na ovom svetu i šta u tom kontekstu znači opaska pukovnika Kvariča da je izdao svoju vrstu, postoji zanimljivija stvar.

U nekim starijim SF delima smo naučili da je sve povezano. I pesak i voda i crvi i začin... Kameronova Pandora je u tom svetlu najgrandioznije prikazana gaja teorija do sada. Radi se o toliko složenom neurološkom sklopu i tolikoj povezanosti svih bića (uz ujedno beskonfliktni socijalni sistem Na’avija) da je opravdano pitati da li plavi humanoidi uopšte poseduju slobodnu volju ili su i sami avatari boginje Ejve, tj. same planete. Završne scene filma više ukazuju na to da se zemaljska korporacija borila protiv inteligentne planete čiji imuni sistem ima antropomorfni oblik. U svojim istraživanjima zemaljska profesorka Augustin otkriva složen neurološki sistem koji čini vegetacija Pandore, sistem na koji se svaki autohtoni stvor može povezati na određenim tačkama. Životinjski oblici se tu doimaju kao imuni sistem, a Na’aviji i kao vitalna čula koja “majku” obaveštavaju o aktuelnim događajima. Trenutak Salijevog ulaska u sistem (kada su ga označile svetleće meduze? ili kada su ga primili Na’aviji? ili kada je postao ratnik?) je poput prijema vakcine koja je omogućila Pandori da istera uljeze. Šta reći, osim da je šteta što Pinbek, Talbi, Dulitl i Bojler nisu na vreme našli ovu planetu...

***

No, sve je ovo preterivanje. Prava politička poruka Avatara se iscrpljuje u antitehnološkom i envajromentalističkom rantu i ništa više od toga.

Ah, da... Takođe, Kameron ovim filmom Džordžu Lukasu šalje poruku sledeće sadržine:

IMAM DUŽI KURAC OD TEBE!

Bježmo ljudi, stižu deca

2010-01-04T22:33:00.004+01:00

Ne može pošteno da prođe ni mesec dana a da veliki stručnjaci za opštedruštveno zdravlje i ocenjivanje prihvatljivih društvenih vrednosti sa diplomama društvenih fakulteta i budžetski finansiranim radnim mestima ne saopšte zabrinutoj javnosti da nam vrednosni sistem kolabira pod težinom grehova kosmičkih razmera. Opšte mesto o našoj omladini koja pije, drogira se, sluša narodnjake, tuče pedere i ne završava fakultete je zahvalna novinarska tema. Krivci? Sve što vam padne na pamet! Tom logikom se vodila i reporterka Večernjih novosti i njene učene sagovornice u tekstu koji je toliko pun otrcanih floskula koje se među našom wannabe elitom samorazumljivo uzimaju zdravo za gotovo da poštenom čoveku koji se gnuša kvazielitističkog popovanja ne preostaje ništa nego da tekst lepo fiskuje rečenicu po rečenicu. Da počnemo...

Prve štikle obuju već u osnovnoj školi, maturu dočekaju u napadnim haljinama, frizure biraju u "Grand paradi"... I sve bi se to moglo pripisati modnim trendovima da poslednje istraživanje o uzorima i navikama mladih u Srbiji nije upalilo alarm!
Bilans - idoli su na estradi i delimično u sportu!

Uzvičnik ovde verovatno označava iznenađenje, a po ostatku teksta reklo bi se i indignaciju. Devojčice koje hoće da budu odraslije nego što jesu? Pa to zaista nismo sretali do sada. Tek kad smo zakoračili u tranzicioni kapitalizam dobili smo idole iz udarnih televizijskih emisija. U prethodnom periodu su to bili avangardni pisci i nadrealistički slikari?

U poslednjoj studiji Ministarstva omladine i sporta, koja je obuhvatila bezmalo 5.000 ispitanika uzrasta od 15 do 30 godina, stoji da se ova grupacija najčešće identifikuje sa Svetlanom Ražnatović i Novakom Đokovićem, a sudeći po ostalim anketama rađenim na ovu temu, odlično se "kotiraju" i Seka Aleksić, Jelena Karleuša...

Prvo, Ministarstvo omladine i sporta u normalnoj državi ne bi trebalo uopšte ni da postoji, a kamoli da radi istraživanja i studije. Što se tiče podataka o idolima, o tome više u daljem tekstu.

Tako su mladi u Srbiji u poželjna ponašanja uvrstili upravo ona koja stručnjaci anatemišu.

Do sada je tekst imao koliko toliko deskriptivan ton. Sada počinje vrednovanje. Koja to ponašanja stručnjaci anatemišu? Pevanje turbo-folk muzike i igranje tenisa? Stručnjaci za šta? Za vrednovanje šta su to poželjna ponašanja u jednom društvu? Koju je školu potrebno da završim da bih i ja mogao meritorno da vrednujem šta su to poželjna ponašanja? Ako su ugledni profesori i “stručnjaci” svoje diplome stekli kako bi davali čisto površne vrednosne iskaze tipa “ne sviđa mi se što današnja deca slušaju narodnjake”, onda je Mao Ce bio u pravu kad ih je sve lepo poslao da pleve pasulj.

- Nekada su idoli mladima bili rokeri koji, iako su imali masnu kosu, bili su kritički opredeljeni prema društvenom uređenju - objašnjava Vanja Govorko, psiholog beogradskog centra za socijalni rad.

Gospođa Govorko se verovatno sa setom seća Štulićeve trzalice koja joj je pre 25 godina upala u dekolte za vreme Azrinog koncerta u SKC-u, šta li? Mladima su idoli bili rokeri? Poput Lepe Brene i Zdravka Čolića? Poput onih likova koji su pevali Računajte na nas? Prosto mi nije jasno kako su ljudi uopšte nalazili smisao života tolikih vekova pre nego što je izmišljen rokenrol. Vezivati kritičke mogućnosti pojedinca za pripadanje određenom muzičkom pravcu (a taj rok nije mnogo više od toga) je tragično uprošćavanje stvari koje zaista puno govori o načinu razmišljanja dotične gospođe.

- Oni su želeli da taj svet poboljšaju, imali su otpor prema negativnim pojavama, dakle i određenu humanost jer su želeli boljitak za sve.

Erm... Oni? Kao – rokeri? Pre svega, kategorije poput “bolji svet” i “negativna pojava” su jako relativne i prilično ispražnjene od sadržaja. Zato se slobodno može reći da se svaki čovek na ovoj planeti zalaže za bolji svet i protiv negativnih pojava, barem kako ih on shvata. To što neki ljudi misle da je određena supkulturna grupa vrednija i bolja od druge zato što im se vrednosni nadzori poklapaju je njihovo privatno mišljenje koje nikakva “stručnost” ne može da transcendira na poziciju oficijelnog mišljenja.

Današnji idoli, međutim, nemaju nikakav stav prema društvu, pa čak ni ideju kako bi ono trebalo da izgleda. Njihova je jedina moć u popularnosti.

Neimanje stava prema društvu u doba kada je najlakše imati stav je nešto što današnje idole i svrstava u idole. Ovi sa “stavovima” su samo politikanti koji se ne bave profesionalnom politikom. Činjenica da idoli (i njihovi sledbenici) nemaju ideju kako bi društvo trebalo da izgleda je po meni jako pozitivna. Mnogi veliki umovi nikada nisu mogli da dokuče kako bi društvo trebalo da izgleda, ali oni izgleda nisu imali psihologe i centre za socijalni rad koji bi im objasnili kako je to pogubno po mladež. Neka ti sa idejama to primenjuju na svojoj deci, a ostale neka puste da žive svoj život.

Govorkova podseća na to da su ranijim generacijama bile važnije druge vrednosti kao što su moral i poštenje, a danas se samo broji - novac.

A Jupi i Kokta su nekad bili mnogo slađi? Mislim, shvatam ja poziciju ove gospođe. Kad primaš platu za radno mesto koje nema realno utemeljenje onda je bolje da to opravdaš. A jedan od načina je plasiranje mitova o zlatnom dobu i kvarenju čoveka. Od toga nas mogu spasiti samo stručnjaci. Jer oni su učili škole za procenjivanje morala i poštenja na intergeneracijskom nivou. Nisam baš siguran, ali mi zvuči logički neverovatno da ranije generacije kojima su moral i poštenje izlazili na džepove ne uspeju da to prenesu na svoje potomke. S druge strane, ne vidim šta fali novcu? To uvođenje novca kao neke smrdljive i prljave kategorije je jedan od najlicemernijih poteza i pokazatelj obične zavisti. Ako nekoga u životu zanima novac i ako ga stiče na legitiman način, šta koga briga za to? Ali izgleda da naši elitni društveni konstruktivisti ne mogu da istrpe a da ne pokažu svoju kvazimoralnu superiornost propovedajući drugima vrednosti koje su prihvatljive.

- A ovi idoli upravo to propagiraju. Promovišu bogatstvo svojom odećom, frizurama, ponašanjem.

Ovo su već ozbiljne optužbe. Sećam se kako je Seka Aleksić u nekim novinama izjavila kako je upravo stigla sa depilacije i kako trenutno nema nijednu dlaku na svom telu. To je dokaz da današnji idoli svojim ćelavim vaginama promovišu bogatstvo. Nije mi baš jasan argumentacijski niz dotične gospođe Govorko, niti koje vitamine koristi, ali bih baš voleo da vidim metodologiju određivanja stepena bogatstva na osnovu načina češljanja kose. Zato su iskazi poput ovih citiranih običan kulturrasizam. Mnoge etničke ili religijske grupe promovišu sebe svojom odećom, frizurama i ponašanjem i sa tim nemamo problema. Rokerske supkulture se prepoznaju po odeći, frizurama i ponašanju i to je njihov način života. Ali ako bogati ljudi upražnjavaju odeću, frizure i ponašanje koje su sami odabrali, onda kao imamo problem. Možeš da promovišeš da si Šiptar/Budista/Metalac, ali ako nosiš odelo od par hiljada evra onda ugrožavaš vrednosni sistem društva? Ko ovde govori o jednoumlju? I jesam li već spomenuo licemerje?

Imamo zvezde koje su bile u zatvoru, ali ne zbog bunta već zbog kriminalnih veza, zvezde koje su postale poznate po uživanju narkotika, bahatim ponašanjima, agresivnim izjavama...

Imamo političare koji pljačkaju, imamo univerzitetske profesore koji su korumpirani, imamo sportiste silovatelje, imamo rokere koji su umrli zbog droge, imamo filozofe koji su podržavali Hitlera ili Staljina, imamo naučnike koji su tukli svoje žene, imamo pekare koji vam stave mrtvu mušicu u kiflu sa sirom... Dokazuje li to bilo šta?

Psiholozi, koji se u svom radu svakodnevno susreću sa mladim ljudima, koji imaju poremećaje u ponašanju ili odrastaju u porodicama čiji su odnosi znatno narušeni, delimično za takve probleme krive upravo pogrešne uzore.

Jeste... A ja krivim Muhameda što mi je dete prešlo u Islam...

- Odgovor na pitanje zašto naša deca vole Seke, Cece i slične zvezde može se naći u medijima, a prvenstveno u onima koji ovakve (ne)vrednosti i promovišu - nastavlja Vanja Govorko. - Mediji ne dozvoljavaju da neko izrazi svoje mišljenje, jer ne žele da promene svest ljudi već da održe otupljenost mase kako bi njome lakše manipulisali. A time medijski magnati lakše i bolje zarađuju.

Ma Naomi Klajn ti nije ravna. To je onaj benevolentni rasizam. Za razliku od “magnata” koji masu iskorišćavaju, imamo osobe poput gđe Govorko koji bi masu izveli na pravi put tako što bi ih naučili šta su prave vrednosti. Niko tu ljude ne posmatra kao individue koji imaju svoje izbore (pa makar taj izbor bio i utapanje u masu), već samo kao glinu za oblikovanje u skladu sa svojim vrednosnim nazorima, koji su, naravno, najbolji na svetu. No, Pajtonovci su odavno razbili ovaj argument mnogo bolje od mene:

A koliko su "prave vrednosti" potisnute i odbačene među mnogim mladim ljudima, Vanja Govorko obrazlaže primerom sa nedavno završenog rijaliti šoua "Farma".
- Bebi Dol je slala neku poruku, promovisala je toleranciju i zajedništvo, a narod je odlučio da je izbaci i da zadrži prosek.

Promenimo narod!

Tako, na našoj sceni, kao po pravilu, pobeđuju priproste osobe, forsirajući samo sopstveno telo, a neretko i pozajmljeni glas i pozajmljene stavove.

Ako neko ima pozajmljene stavove, onda je to gđa psihološkinja. Mislim, davanje tolikog kulturološkog značaja takvim glupostima i od toga izvoditi neke velike zaključke je glupost svoje vrste.

Ako ne dođe do nekog "kopernikanskog obrta", ovaj stručnjak strahuje da ćemo još dugo da osećamo posledice loših uzora, jer će upravo ovi mladi ljudi koji odrastaju uz maštarije o glamuru, vaspitati svoju decu na isti način.

Pa ako roditelji ove dece nisu mogli njih da vaspitaju u skladu sa svojim vrednostima (a to su, jelte, poštenje, skromnost i seks posle venčanja), kako da očekujemo da će ovi vaspitati svoju decu svojim vrednostima. I šta je to kog đavola “kopernikanski obrt”? Zvuči uzbudljivo i svakako revolucionarno!

Ipak, ovakva slika nije svojstvena samo Srbiji. Naprotiv.
- To su svetske tendencije. Pa ni Britni Spirs nije ništa ni bolja ni drugačija od naših lokalnih pevačica - zaključuje Vanja Govorko.

Pronicljiva psihološkinja nam je otkrila skrivene muzičke paralele i procese glazbene globalizacije. Nisam ljubitelj popularne muzike, ali pojedine pop pevačice sa MTV-a su subverzivnije i političnije od svih pankera i metalaca zajedno. O reperima i porno glumicama da ne govorim...

Ipak, da se kurs možda može zaokrenuti ka starim i dobrim vrednostima, tvrdi čovek kojeg mnogi smatraju glavnim protagonistom turbo-folk kulture.
Saša Popović, prvi čovek "Grand produkcije", koja je izrodila bezbroj estradnih "umetnika", danas pravi ozbiljne rezove. Iz svoje imperije rešio je da izbaci sve ono što promoviše pornografiju i bizarnost. Jedan od motiva mu je upravo, kako i sam kaže, svest koliki uticaj imaju njegove emisije na srpsku omladinu.
- Dovoljno je pogledati rejtinge naših emisija i tada nema sumnje koliko je veliki naš uticaj i kako delujemo na te mlade ljude - kaže Saša Popović. - Nije problem sa onima koji imaju 40, 50, 60 godina, jer oni znaju šta je dobro, ali je situacija sasvim drugačija kada su u pitanju deca i omladina. Oni su na raskrsnici da formiraju svoj muzički ukus, kao i na raskrsnici koje bi vrednosti trebalo da prihvate. Zato nameravamo da vratimo sistem koji je vladao osamdesetih godina, da vratimo pravu narodnu muziku, da podignemo nivo kvaliteta tekstova, pa i kompletnog scenskog nastupa i prezentacije pevača.

OK je ovo, mada ova formulacija oko formiranja muzičkog ukusa ima jednu začkoljicu. Kako je, naime, moguće da eksperimentalna grupa koju bi činilo jedno srednjoškolsko odeljenje iz nekog malog mesta ne pokaže da svi njeni pripadnici imaju identičan muzički ukus? Kako je moguće da iako je uticaj medija na sve pripadnike ovog misaonog eksperimenta identičan, na kraju dobijemo da deca imaju tako različite muzičke ukuse? Odgovor – i deca znaju da biraju, čak iako su, zamislite, deca.

Šta je nova scena donela klincima, rođenim sredinom devedesetih, najbolje se vidi u osnovnim školama. Dečji rođendani i žurke retko će da prođu bez nekog aktuelnog hita Seke Aleksić ili Slavice Ćukteraš, a izjednačavanje sa likom i delom tih umetnika vidi se i po stajlingu devojčica.

Ne, puštaće Mocarta i Betovena, Crass i Conflict, Darkthrone i Immortal, Tori Amos i Rachael Yamagatu? Ja sam čak čuo da Slavica Ćukteraš peva po svadbama koje po definiciji organizuju punoletni ljudi, ali to je valjda dozvoljeno... Jebote, rođendanska žurka sa pesmama iz Muzičkog tobogana? Minja Subota, Želimir i Višnja ili Nataša Bekvalac dok još nije pravila frizuru? Pa i Seka Aleksić je bolja od toga... Objektivno...

- Devojčice bi volele da oblače kratke majice i plitke pantalone, ali kodeks oblačenja u školi im to ne dozvoljava pa se suzdržavaju - objašnjava Milica Janjić, nastavnik u beogradskoj OŠ "Ivan Milutinović". - U poslednje vreme aktuelne su "Zvezde Granda". Ti su pevači sve jači uzori našim đacima.

Pa zato i postoje kodovi oblačenja. Kome se ne sviđa može da napusti datu ustanovu ili firmu.

Istraživanje, urađeno 2002. godine, otkrilo je da se trećina mladih u Srbiji ugleda na estradne zvezde, 19 odsto "sluša" sportiste, ali one koji dobro zarađaju, a 18 odsto bi volelo da nalikuje ličnostima iz kulture i istorije.

Ne vidim šta je ovde alarmantno. Sociološka zakonitost da većina razmišlja većinski ili šta?

Ni sadašnja situacija ne pokazuje da se odmaklo u vrednosnim orijentacijama. Poslednje istraživanje o ponašanju srednjoškolaca, koje je uradio Institut za psihologiju, takođe je pokazalo da su mladi najviše okupirani - novcem. Većinu srednjoškolaca ne interesuje politika, ne prate vesti, trećina učenika uopšte ne čita, kompjutere koriste za igrice i muziku...

I? Donećemo zakon kojim ćemo srednjoškolce terati da se interesuju za politiku, da se pretplate na devedesetdvojkin feed i da se u pola osam nacrtaju ispred televizora? Da čitaju Markuzea i Habermasa, a kompjutere koriste samo za istraživanje kataloga Kongresne biblioteke i Jstora? Neka hvala, odradite vi vaše školske kurikulume i pustite roditelje da se sami brinu o svojoj deci. I dozvolite deci da budu apolitična, nepismena i navučena na Fejsbuk. Jer to jednostavno nisu vaša deca!

ZAKLJUČAK

Kratko samo. Ja da sam na mestu svih onih spomenutih pevaljki, ja bih ovu što je tekst pisala tužio. Te žene pare zarađuju sopstvenim sisama i guzicama, skačući, falširajući ili samo otvarajući usta. Drugi su spremni da im za to plate. A ne kao neki sportisti koji traže da im država (poreski obveznici) reše stambeno pitanje ili mladi perspektivni naučnici koji svoje privatne projekte uslovljavaju novčanim garancijama države (poreskih obveznika). Toliko o moralu i poštenju.

PS
Evo slučajnosti. Tekst na NSPM o "uticajnosti" novog talasa.

Agro linkovi #2

2009-12-22T01:53:00.003+01:00

Druga tura obuhvata:

1. Da klimatske promene mogu da imaju brojne efekte to svaki profesionalni novinar zna. Od povećanja broja silovanih žena i ponovne pojave bubonske kuge do prestanka organizovanja olimpijskih igara i ubrzavanja Zemljine rotacije. Lista sa 690 mogućih posledica globalnog zagrevanja sve sa linkovima ka originalnim novinskim člancima - A complete list of things caused by global warming.

2. Envajromentalista Martin Koen protiv alarmizma i sejanja straha - Beyond debate?

3. Poslednji dani samita u Kopenhagenu su ispraćeni ogromnim snežnim padavinama u Evropi i Severnoj Americi. Takva pojava se dešavala i ranije i poznata je kao Gorov efekat – The Gore Effect.

4. Doprinos Cigana napretku i kapitalizmu u Bugarskoj.

5. Poštovani, online test Vaše inteligencije je pokazao da ste kompletan idiot - Žalbe na Internet IQ testove.

6. Body count među meni poznatim ličnostima je prošle nedelje bio jako visok. Napustio nas je i SF/Horor scenarista Den O’Banon čiji Dark Star spada u mojih Top 5 filmova - Remembering the late, great Dan O'Bannon.

7. Politička teorija Srednje Zemlje - Law and Institutions in the Shire.

8. Doprinos superheroja istoriji kakvu danas poznajemo – Super Hero.

9. Najgej igre po izboru gej magazina Out - The Gayest Video Games.

10. A kad smo već tu, evo i lepog izbora desktop pozadina sa motivima iz (uglavnom konzolnih) igara - Videogame Remakes.

Neželjene posledice

2009-12-21T04:06:00.002+01:00

U crtanim filmovima smo često imali prilike da vidimo scenu u kojoj naš junak pokušava da spasi brod koji tone tako što bi ručno pokušavao da začepi rupe kroz koje je voda prolazila. I uvek je problem bio u tome što je on imao samo N ekstremiteta kojima je mogao da radi, a rupa je uvek bilo N+1.

Sličnu situaciju imamo u društvenim odnosima kada planiramo naše aktivnosti u odnosu na druge ljude. Problem sa drugim ljudima je što oni sami imaju svoje planove, motive i namere koji mogu da budu nekompatibilni sa našim ili, što je još značajnije, koji su nama potpuno nepoznati. U tom kontekstu jako složenih odnosa ne samo pojedinaca međusobno, već i pojedinaca sa nekim prirodnim datostima i grupnim entitetima, izgleda nemoguće ostvariti svoje namere bez posledica koje ne samo da su bile nenameravane, već za koje uopšte nismo bili svesni da su moguće.

Problem postaje još veći kada se popnemo na nivo opšteg društvenog organizovanja. Što plan obuhvata veći front delovanja to je nivo nenameravanih posledica nepregledniji. To ne znači da plan neće rešiti konkretan problem koji je ciljan. Problem može biti itekako rešen, ali je moguće da posledice toga budu novi problemi koji su još veći od prethodnog i koji će zahtevati još rešavanja koje će proizvoditi nove nenameravane posledice itd.

Iako se neke posledice mogu smatrati benignim ili pozitivnim nusproduktima akcije (to najčešće zavisi od samog ideološkog stanovišta onoga ko akciju preduzima), u društvenim naukama se najčešće govori o neželjenim posledicama. Primera je puno. Plafoniranje cena u ekonomiji dovodi do nestašica ili loših usluga, zabrana legalnog prometa određenih dobara stvara velike premije na rizik i korupciju, sve jače eksplicitno regulisanje korupcije je pomera ka sve višim nivoima (“ko kontroliše kontrolore” paradoks) itd.

Kako je sve to proizvod složenosti društvenih odnosa, tako je i broj varijabli kojima se objašnjava pojavljivanje neželjenih posledica ogroman. Od pukog sukoba različitih interesa sa jedne strane, do teorija zavere, efekta leptira i Marfijevih zakona sa druge. Pri ispitivanju neželjenih posledica institucionalno sprovedenih odluka valjalo bi se zadržati na dva faktora.

Prvi je faktor znanja, odnosno, u ovom slučaju – neznanja. Tu se ne radi o neznanju u konvencionalnom smislu da nešto ne znamo, ali možemo da naučimo, već u smislu da znanje o nečemu jednostavno još uvek ne postoji. Iako je teorijski moguće da se sva pojedinačna znanja ovoga sveta uskladište u neki superkompjuter koji bi kasnije izrađivao modele mogućih uzročno-posledičnih veza, obim sfere nepoznatog uvek ostaje veći od sfere poznatog. Tako je moguće učiti na greškama, ali je nemoguće izbeći potpuno nove, do tad nepoznate greške. Sa ovim znanjem ljudi ne bi u Australiju doveli zečeve, ali kada bi to znanje nekako bilo izbrisano verovatno je da bi se greška ponovila. U tom smislu je ovo pitanje jako važno za institucionalno dizajniranje u sferi politike. Radikalni konstruktivizam prenebregava jednostavnu činjenicu da društvene institucije i veze najčešće nastaju spontano i da njihovo dobronamerno popravljanje može izazvati neželjene posledice. Isprobavanje novih društvenih aranžmana se sa makronivoa može posmatrati kao prihvatljivo u smislu koncepta pokušaja i pogreške. Ukoliko se pokušaj pokaže neuspešnim, vratićemo se starom sistemu. Problem je opravdati jedan takav radikalni preokret na mikronivou. Konstruktivistički pokušaj košta pojedince njihovog vremena ili čak života. Pokušaj može trajati i više generacija i postavlja se pitanje da li bi i pozitivan konačni ishod opravdao pojedinačne prisilne žrtve.

Drugi faktor koji najčešće proizvodi neželjene posledice proizilazi iz logike političkog delovanja i zasniva se na političkim interesima. Kako je horizont dešavanja u političkom delanju ograničen sa dva faktora, a to su borba za dobijanje ili očuvanje demokratskog mandata i pokušaj ispunjavanja zahteva koji dolaze iz sektora civilnog društva, tako su politički interesi sve manje omeđeni sferom ideologije (liberalizam, socijalizam, konzervativizam itd.), a sve više kratkoročnim planovima političke elite usklađenim sa hirovitim i međusobno suprotstavljenim željama koje dolaze iz sfere društva. Jednostavnije rečeno, u politici je oportunije raditi nešto nego ne raditi ništa. Uputnije je uvek nešto reformisati, regulisati, popravljati jer se time jednim udarcem ubijaju dve muve. Legitimiše se svoja pozicija kao nekog ko radi za dobrobit društva, i drugo, stvara se utisak da je formalna državna struktura svemoguća i da samo treba sačekati da državni aparat procesuira zahtev (preduzetnika, sindikata, udruženja građana, religijske zajednice...) kako bi rešio postojeći problem. Ili kako bi Ronald Regan u svojo slavnoj doskočici rekao: “Ako vidiš da nešto mrda – oporezuj, ako još mrda – reguliši, ako prestane da mrda – subvencioniši.” Takva logika je samoreprodukujuća baš iz razloga otvaranja sve novijih i sve specifičnijih problema i zahteva koji zahtevaju novu turu političke ekspertize i pravnog kanonizovanja.

Na kraju, evo i vesti zbog koje sam i hteo sve ovo da napišem. Grin Bej, Viskonsin. Zainteresovana strana: ekološki prosvećena javnost. Problem: semafori troše previše energije. Rešenje: postavljanje LED semafora. Nenameravana posledica: semafori ne proizvode toplotu kako bi istopili sneg koji je pao na njih, te je njihova vidljivost manja.

Agro linkovi

2009-12-15T04:53:00.002+01:00

Treći post, a još nije prošlo pola meseca? Tja, pošto sam završio sa dvomesečnim proučavanjem RTS-ovog televizijskog programa i pošto sam konačno prešao (posle deset godina instaliranja, aninstaliranja i bekapovanja sejvova) Might and Magic VI – imam vremena da visim na netu i čitam šta su drugi u međuvremenu pisali. Zato ću i ja otpočeti sa praksom koju dosta blogera praktikuje, a to je linkovanje zanimljivih članaka na koje naletim tokom nedelje.

Za početak 10 komada. Uglavnom se tiču Kopenhagena, zelenih i slično, ali ima i zabavnih stvari.

1. Klimatski poslenici koji još nisu izmislili hibridne avione, ali mogu da uživaju u prostitutkama koje rade pro bono - Copenhagen climate summit: 1,200 limos, 140 private planes and caviar wedges.

2. Sociolog Frank Furedi je jedan od osnivača britanske Revolucionarne Komunističke Partije. Danas je levi libertarijanac. Na Spajkdu ima odličan tekst o intelektualnom stanju na levici u doba recesije - Anything ‘sustainable’ is not worth having.

3. Češki fizičar Luboš Motl o uticaju velikih farmi vetrogeneratora na prenosnu mrežu - Wind turbines in Germany: possible blackouts.

4. Biti progresivan ne znači da niste rasista. To dokazuju urednici Gardijana sa novim idejama za “spasavanje” sveta - Rich nations to offset emissions with birth control.

5. Envajromentalista Klajv Hamilton objašnjava deci Australije zašto su im roditelji zli jer neće da daju otkaz na naftnoj platformi. Definitivno jedan od bizarnijih likova - A letter to your father.

6. A kad smo već kod dece i klimatskih promena, jedan američki NGO je utvrdio čega se mladi najviše plaše - Kids Fear Global Warming More Than Terrorism, Car Crashes, and Cancer, According to National Earth Day Survey.

7. Robert Nozik je bio jedan od retkih političkih filozofa koji je argumente anarhista shvatao ozbiljno i pokušavao da ih pobije. Kako je na konto toga dobio jedan cameo u Sopranosima - Tony Soprano and Robert Nozick.

8. Dejvid Fridman - fizičar, anarho-kapitalista, fentezi pisac i sin Miltona Fridmana - piše o ekonomskim zakonitostima u WoW-u - Arbitrage, Comparative Advantage, and World of Warcraft.

9. Univerzalno osiguranje za vaše travnjake - Republicans Back Universal Lawn-Care Bill.

10. Naslov sam govori - 12 World's weirdest stadiums.

Podgrevanje Hopenhagena

2009-12-14T01:31:00.007+01:00

Postoje nesumnjivi znaci da su se klimatski obrasci planete Zemlje počeli menjati i da ove promene mogu dovesti do drastičnog opadanja proizvodnje hrane, sa ozbiljnim političkim posledicama po svaku državu na Zemlji. Početak smanjivanja količine proizvedene hrane se očekuje vrlo uskoro, možda već za deset godina. Regioni koji će najviše biti oštećeni su velike žitnice Kanade i Rusije na severnoj polulopti, kao i određeni broj samoodrživih tropskih predela – delovi Indije, Pakistana, Bangladeša, Indokine i Indonezije – gde period vegetacije jako zavisi od monsunskih kiša.

Dokazi za ovakva predviđanja postaju sve brojniji tako da meteorolozi teško održavaju korak sa novim podacima. U Engleskoj, zasadi poljoprivrednih kultura imaju dve nedelje kraću vegetaciju od onih iz 1984, a prosečni ukupni gubici u prinosu su procenjeni na oko 100 hiljada tona godišnje. U istom periodu je prosečna temperatura oko ekvatora pala za delić stepena, što za neke regione može značiti velike poplave i pustošenja. Prošlog aprila je u najrazornijoj seriji tornada ikad zabeleženoj poginulo 300 ljudi u 13 američkih država i načinjena je šteta od pola milijarde dolara.

Za naučnike ovi na prvi pogled odvojeni incidenti predstavljaju rane signale da se svetska klima drastično menja. Izgleda da je, posle jednog veka umerenih vremenskih uslova, planeta počela da se zagreva. Meteorolozi se međusobno ne slažu oko uzroka i dometa ovih temperaturnih trendova niti oko njihovog uticaja na lokalne vremenske prilike. Ali skoro su jednoglasni u proceni da će to uticati na pad poljoprivredne proizvodnje u narednom periodu. Ako bi ove klimatske promene bile dubinskog karaktera kao što se pribojavaju neki pesimisti, onda bi obim nastupajuće gladi bio katastrofalan. “Velike promene klime će nas naterati na prepravke ekonomskog i socijalnog sistema na globalnom nivou,” upozorava novi izveštaj Nacionalne akademije nauka, “jer današnji načini proizvodnje hrane i rezultujući broj stanovnika implicitno zavise od sadašnje klime.”

Prošlogodišnje istraživanje doktora Mareja Mičela iz Nacionalne administracije za okeane i atmosferu (NOAA) otkriva porast površinske temperature od pola stepena na severnoj hemisferi u periodu od 1979. do 2002. godine. Po Džordžu Kukli sa Kolumbija univerziteta, satelitske fotografije pokazuju iznenadno veliko smanjenje snežnog pokrivača na severnoj hemisferi u zimskom periodu 2005/2006. godine. A studija objavljena prošlog meseca od strane naučnika iz NOAA pokazuje da se količina sunčevih zraka koji su stizali do površine tla u kontinentalnom delu Sjedinjenih Država povećala za 1.3% između 1998. i 2006. godine.

Relativno male promene temperature i količine sunčevog zračenja mogu laike dovesti do pogrešnog zaključka. Rajd Brajson sa Univerziteta u Viskonsinu kaže da je prosečna temperatura na Zemlji u doba njenih najtoplijih perioda bila samo sedam stepeni viša od one tokom velikih ledenih doba i da je njen trenutni rast planetu doveo za jednu šestinu bliže svom najtoplijem proseku u istoriji. Drugi smatraju zagrevanje povratkom “srednjovekovnog toplog perioda” kada su vremenski uslovi doveli do velikih suša u najvećem delu Evrope i Severne Amerike između 800. i 1300. godine – doba kada su velike suše pogađale kontinentalne delove, a severni Atlantik ostajao prohodan tokom čitave godine.

Šta je tačno uzrok nastupanju ovih toplih perioda ostaje misterija. “Naše znanje o funkcionisanju mehanizama klimatskih promena je parcijalno, kao i naši podaci,” priznaje se u izveštaju Nacionalne akademije nauka. “Ne samo da nemamo odgovore na neka osnovna pitanja, već je često slučaj da ne znamo dovoljno kako bismo prava pitanja postavili.”

Meteorolozi misle da se mogu predvideti kratkoročni rezultati povratka na neke ranije klimatske obrasce. Počinju da opažaju blagi porast prosečne temperature koja proizvodi slabljenje vazdušnog pritiska u nižim slojevima atmosfere. To prekida uobičajni tok zapadnih vetrova u umerenim krajevima. Statičnost vazdušne mase do koje dolazi na ovaj način uzrokuje pojavljivanje ekstremnih vremenskih uslova na lokalnim nivoima, kao što su suše, poplave, duži sušni periodi, kraće zime, kašnjenje monsuna i, čak, lokalne padove temperature – sve sa direktnim posledicama na proces proizvodnje hrane.

“Sistem proizvodnje hrane u svetu,” upozorava doktor Džejms D. MekKvig iz Centra za praćenje klime i životne sredine, “mnogo je osetljiviji na vremensku promenljivu nego pre samo pet godina.” Osim toga, rast svetske populacije i stvaranje čvršćih nacionalnih granica onemogućava gladnima da se isele sa svojih uništenih staništa kao što su mogli tokom velikih gladi u prošlosti.

Klimatolozi su pesimistični po pitanju da li će politički lideri preuzeti neke pozitivne akcije kako bi kompenzovali klimatske promene ili čak poništili njihov efekat. Zaključuju da neka od spektakularnijih rešenja koja su nuđena, poput zaštite arktičkog leda veštačkim pokrivanjem refleksivnim materijalima ili menjanja tokova određenih reka, mogu stvoriti probleme koji su veći od onih koje bi rešili. Ali naučnici ne vide čak ni znake da su politički lideri spremni i za najjednostavnije mere, poput sakupljanja hrane ili uključivanja klimatskih varijabli u ekonomske projekcije rasta proizvodnje hrane u budućnosti. Što više planeri budu odugovlačili, pokazaće se težim izboriti se sa klimatskim promenama kada njihovi efekti postanu surova realnost.

******

Originalna verzija ovog članka je objavljena u uglednom američkom nedeljniku Newsweek 28. aprila 1975. godine. Naslov teksta je Svet koji se hladi (The Cooling World). Originalnu verziju možete preuzeti odavde ili videti ovde. U prevodu tog teksta iznad sam izvršio promene kako bih ga prilagodio sadašnjem vremenu. Svaki termin koji se odnosi na zahlađenje sam promenio u zagrevanje, smanjenje u povećanje i sl. Efekti su takođe promenjeni u respektivnom smeru (malo ledeno doba u topli srednjovekovni period, vlažni periodi u sušne i sl.), a sve godine su pomerene 34 godine u budućnost (razlika između originalnog teksta i ovog mog).

Za one kojima još nije jasno, sedamdesetih su određeni krugovi naučnika i (pre svega) novinara upozoravali na globalno zahlađenje naše planete. Takvi su bili empirijski podaci. Kako su se početkom osamdesetih podaci preokrenuli, dobijamo čitav jedan front koji govori o globalnom otopljavanju.

Šta vidimo iz gornjeg teksta? Vidimo da maltuzijanske projekcije nikada ne napuštaju ljude ma koliko bile pobijane činjenicama. Vidimo da politički lideri uvek imaju pune ruke posla u spasavanju sveta. Vidimo da su i tada postojali ljudi sa maštovitim idejama kako sprečiti katastrofu. Vidimo očajnički poziv da nešto konačno počne da se radi.

Šta je novo? Novo je da imamo “konsenzus” oko uzroka otopljavanja. Klimatske promene su naprasno postale antropogene. Tadašnji mediji su barem bili pošteni da prenesu stav naučnika koji su govorili o složenosti predmeta istraživanja. Današnji mediji, progresivni intelektualci, opinionmejkeri i profesionalni političari se utrkuju u iznošenju što crnjih scenarija. Neko jer mu od toga zavisi posao, neko jer je ubeđen da čini ispravnu stvar, neko iz inercije i pomodarstva, neko iz neznanja, a neko jer mu je to politički interes. I ponovo se svi slažu da nešto mora da se uradi, nešto više od pukog prilagođavanja na prirodne uslove uz koje je čovek opstajao (i u inat im napredovao!) milenijumima. Prilagođavanje nije dovoljno ovoga puta, potreban nam je centralni plan valjda. Klimi je posao da se menja (a naučnici će se i dalje gložiti oko uzroka), pa bilo u kom smeru. A ljudima je posao da se prilagođavaju ali ne po cenu ekonomskog i (pre svega!) političkog povratka u srednji vek jednoumlja i inkvizicije.

Koga zanima još neki tekst iz veselih sedamdesetih a koji se bavi globalnim zahlađenjem, evo jednog iz nedeljnika Time. Jako informativan duži tekst o istoriji novinarskog izveštavanja o klimatskim promenama imate ovde, a portal koji prati obe strane, kao i trenutne rezultate naučnih merenja ovde.

Umreti kao Gramši ili Bajron?

2009-12-11T22:18:00.004+01:00

Sin je juče na svom blogu objavio saopštenje Anarhosindikalističke inicijative povodom podizanja optužnice za međunarodni terorizam protiv njenih uhapšenih članova koji su svojevremeno bacili nekakve koktele na grčku ambasadu iz nekakvog protesta. Interesantan je to slučaj. Čak su i neke poznate ličnosti podigle glas u korist uhapšenih.

Svejedno, nekoliko stvari je tu svakako bitno. Prvo, obradovalo me implicitno pozivanje na pravo u ovom saopštenju. Anarhisti se pozivaju na pravne norme! Sistema! Koji ruše! Hapšenje je izvršeno “upadanjem u stanove bez naloga” kažu sastavljači saopštenja. Jebiga drugovi. Renegat Kaucki uzvraća Lenjinu njegovim sopstvenim metodama. A uostalom, taj nalog je jedna tekovina liberalno-demokratske tradicije konstitucionalizma, sistema koji pokušava da maksimalno zaštiti pojedince od samovolje onih koji su na vlasti, bili oni levi ili desni. Ustavna tradicija najvećih kapitalističkih država i tako to...

Napravimo sad jedan misaoni eksperiment. Recimo da na Zemlji vlada vizija levog anarhizma iz najlepših utopijskih snova ASI-jevaca (iako je levi anarhizam logički prilično neodrživ, a kamoli realno). Jedino postoji šačica gerilaca koji se bore za uvođenje pravne države sa kapitalističkim ekonomskim uređenjem (u šta, doduše, svaki anarhizam po zakonima nevidljive ruke mora sam da se pretoči). Kako će anarhisti reagovati? Hoće li ove puštati da se razvijaju, da pridobijaju mlade ljude koji žude za šljaštećim dobrima komercijalne proizvodnje iako su im sva suštinska dobra zadovoljena (imaju da jedu i piju)? Ili će pokušati da to spreče zaplenom i lišavanjem slobode? Ukoliko izaberu prvo – nestaju. Ukoliko izaberu drugo – uspostavljaju vlast. Iako je teorijski ta vlast i vremenski i prostorno ograničena, praktično je za očuvanje jednog tako zamišljenog poretka potrebno da vlast bude po dometu neograničena. Kako sprečiti pojedinca u anarhiji da štampa ili kuje svoj novac? Da svoju decu uči kreacionizmu ili rasizmu? Da pozajmljuje dobra uz kamatu? Da zagađuje okolinu? Da brutalno ubija životinje? Da se krvno osveti do sedmog kolena za neko slučajno ubistvo? Da naplaćuje reket pod pretnjom likvidacije? Nikako, osim uspostavljanjem malih “privremenih” pravnih poredaka koji će se svi zajedno sa protokom vremena pretvoriti u totalan.

Upravo je zato i još interesantnija ta inverzija u ovom slučaju. Državni službenici upadaju na privatan posed drugih ljudi i time usvajaju anarhističke metode, a anarhisti se pozivaju na pravnu nepokrivenost jednog takvog upada i time pokazuju lojalnost deklarisanom pravnom sistemu i njegovu legitimnost.

Naravno, ASI-jevci će se braniti da nisu anarhisti (što nije ni milimetar daleko od istine), već levičari koji se bore za nekakve apstraktne kolektivitete u smislu radničke klase i slično. U saopštenju se kaže da je to ogranak sindikalne konfederacije (ono anarho je da utera strah u kosti valjda?), ali nije baš jasno koga predstavlja taj sindikat. Dobro, na verbalnom nivou oni podržavaju radničku klasu kao takvu, ali i ja svakodnevno podržavam sreću i blagostanje čovečanstva kao takvog pa ne bacam molotovljeve koktele na one za koje smatram da rade suprotno mojim shvatanjima. Vraćamo se tu na staru priču o primamljivosti levih pogleda na svet kod većine “intelektualnih” i “alternativnih” omladinaca (mada i ovi “neintelektualni” imaju vrlo slične poglede na političko ili ekonomsko uređenje). Jer levica proizvodi smisao i daje osećaj da ste na pravoj (i pravednoj) strani u večitom sukobu ideja. To je najlepši način da na verbalnom nivou budete za bolji svet ignorišući krajnje konsekvence do kojih dovode vaši stavovi.

Na kraju bih iskreno poželeo svim uhapšenima da što brže izađu iz zatvora, jer optužnica za terorizam je, rekao bih, prilično budalast izbor od strane tužilaca. A onda savetujem anarhosindikaliste da državu tuže i traže odštetu. Jer dok postoji država, biće i anarhista koji od države žive.

Srdačno,
Spider Jerusalem
Vođa kapitalističke revolucionarne ćelije “Agro Gerila”

PS
Izjava Borisa Tadića koja izjednačava levi i desni ekstremizam je nešto najpametnije što je rekao u čitavoj karijeri. To naravno ne znači da ih po difoltu treba zabraniti, dapače, ali da misle u istim kodovima je jasno jedan kroz jedan.

Drumska mafija ili Prilog teoriji državnog razloga

2009-11-20T08:03:00.002+01:00

Efikasnom reakcijom beogradske komunalne inspekcije i gradske Direkcije za puteve, u Ripnju je zaustavljen kriminalni poduhvat asfaltiranja lokalnih puteva od strane organizovane kriminalne grupe koja je imala na umu da nekoliko saobraćajnica u tom naselju presvuče asfaltom. Kako je zabranjeno da privatna lica svojim sredstvima prepravljaju i popravljaju nešto što je javno dobro, vođe ove kriminalne grupe definitivno čeka pravedna kazna. Da ponovimo. Razdrndane, neasfaltirane i blatnjave lokalne ulice koje nisu bile u vremenskom horizontu NEP-a i NIP-a su jednostavno asfaltirane od strane privatnih lica (firmi) o njihovom trošku.

U potpunosti podržavamo akciju nadležnih organa i očekujemo brzo procesuiranje optuženih u skladu sa principima pravne države i najvišim evropskim i civilizacijskim standardima u zaštiti prava svojine. Kako su put i putno zemljište u javnom vlasništvu, to se ovi akti privatnih lica imaju smatrati uzurpacijom javne svojine i njenom svojevrsnom privatizacijom. Činjenica da ovakva zloupotreba stvara više koristi nego štete po sve zainteresovane strane je možda olakšavajuća okolnost, ali kako zakon ne bi trebalo da se rukovodi utilitarnim principima, ostaje da je prekršaj napravljen. To je posvedočila i direktorka Direkcije za puteve Ivana Vuletić u svojevrsnoj demonstraciji preinačenog, negativnog utilitarizma:

Šta bi se desilo kada bi svako ispred svog dvorišta asfaltirao koliko hoće, pa to bi stvorilo haos.

Možemo samo dodati da ne samo da bi nastao haos, već bi sigurno došlo i do pojave anarhije. O tome svedoči tzv. predržavno stanje drumskog saobraćaja koje je u udžbenicima istorije poznato kao “period oranja drumova”. Početak uređivanja ove sfere na našim prostorima je omogućeno drugim hatišerifom Sulejmana Veličanstvenog kojim se reguliše imovinsko-pravni položaj puteva i putnog zemljišta u Beogradskom pašaluku i za njihovog titulara postavlja novoosnovana Direkcija za puteve. Od tog vremena je oranje drumova omogućeno samo onima koji pribave odgovarajuću dozvolu od nadležnih organa. Privatna lica imaju prava da obavljaju saobraćaj preko za to predviđene putne površine, ali nemaju pravo da tu površinu oštećuju ili je popravljaju.

Slična rešenja će stupiti na snagu i u drugim oblastima koje se tiču javnih dobara. Ružica Hrastanović, direktor novoformirane Direkcije za dvorišta i okućnice, naglašava da slična haotična situacija postoji i na polju uređivanja dvorišta i terasa u gradskim i prigradskim naseljima. “Evropska konvencija o vizuelnoj estetici nalaže standardizaciju izgleda okućnica, terasa i uopšte spoljašnosti objekata u urbanim sredinama. Zato moramo da donesemo pravilnike i strategiju uređivanja okućnica i fasada u Beogradu.” Na pitanje da li se takvo nametanje kosi sa svetošću privatne svojine, Hrastanovićeva odgovara da je lepota pogleda javno dobro i da privatnost i sloboda građana u suštini nisu ugroženi ukoliko njihovi objekti i okućnice ispunjavaju minimum postavljenih standarda. “To ujedno omogućava otvaranje novih radnih mesta među građevinarima i inženjerima pejsažne arhitekture”, poentira direktorka. Najviše negodovanja u javnosti je došlo zbog najavljenih ogromnih kazni zbog sušenja veša na terasama u urbanim sredinama. Iako je to i do sada bilo zabranjeno, nadležne inspekcije najavljuju da će insistirati na poštovanju pravila. U prigradskim naseljima će sušenje veša biti dozvoljeno, ali sa pojedinim ograničenjima. Parnim danima se može prostirati muški, neparnim ženski veš, a u blizini škola i igrališta je strogo zabranjeno prostiranje erotskog donjeg veša.

Pitanje javnih dobara i javnih površina je u žiži interesovanja javnosti poslednjih nedelja kako je pred Skupštinom grada organizovan protest komunalaca zaposlenih u gradskoj čistoći zbog najavljenih otpuštanja. Čistači optužuju državu i nevladin sektor da su podizanjem svesti građana o očuvanju čistoće grada doveli mnoge od njih do granice ostanka bez posla. "Ljudi nemaju pravo da u parku sakupljaju izmet kučića. Park je javna površina i oni i njihovi psi je mogu samo koristiti, ali ne i ulepšavati ili popravljati. To je naš posao!“, sa gorčinom zaključuje predsednik štrajkačkog odbora Ričard Jovanović. On najavljuje da će protesti eskalirati ukoliko gradske vlasti ne ispune njihove zahteve da se građanima zabrani sakupljanje psećeg izmeta iz parkova i čišćenje snega sa trotoara, i na pravičan način reguliše pitanje sortiranja otpada kako ne bi došlo do drastičnog otpuštanja zaposlenih u tom komunalnom preduzeću.

Kako vaše higijenske navike prizivaju apokalipsu i pet načina da to promenite

2009-10-30T22:42:00.003+01:00

Washington Post je pre neku nedelju objavio članak o toalet papiru (ne znam da li je neki proizvođač toalet papira objavio esej o Washington Postu na nekoj svojoj rolni), o štetnosti navike ljudi da svoje pozadine brišu visokokvalitetnim "virgin" papirom od sveže isečenih stabala i o uticaju svega toga na klimatske promene. Problem je, naime, u tome što se kvalitetan papir za brisanje dupeta proizvodi od vlakana najstarijih stabala koja imaju najveću moć apsorbovanja ugljen-dioksida, ali i ljudskog izmeta. Kako je godišnji udeo drvne industrije koja proizvodi građu za toaletni papir otprilike pet procenata u odnosu na celokupni drvoprerađivački sektor (za štampanje novina ide 3%), tako se tu već neko vreme našao prostor za angažovano delovanje u svrhu spasavanja planete od njenih dekadentnih naseljenika.

Složićemo se da je brisanje dupeta još jedna neautentična i nesuštinska ljudska potreba nametnuta viševekovnim autoritarnim delanjem civilizacije, kulture, države, crkve i porodice na mlade i mekane umove naše dece i omladine, kao i brana da čovekov um probije granice nužnosti i nađe se u carstvu slobode. Još od malih nogu se klincima nameću vrednosni okviri čiji moralni iskazi poput "to kakano" govore o suštinskom otuđenju našeg Ja od samog sebe, tj. od svoje unutrašnje sadržine koja možda ne miriše lepo, ali jeste naša. Umesto toga multinacionalne korporacije i masovni mediji manipulišu zbunjenim masama namećući im vrednosti glatkog toaletnog papira namočenog ekstraktom kamilice i aloje, namičući basnoslovne profite i uništavajući ovu jedinu planetu koju imamo. U tom smislu predlažemo pet alternativnih, održivih načina brisanja dupeta. Neki od njih su već korišćeni pre izuma toalet papira, a neki su potpuno novi.

1. Manuelno

Prvo mesto na listi svakako zaslužuje najzeleniji (ako ste jeli zelje, onda i bukvalno!) i najautentičniji metod održavanja vaše zadnjice čistom i, da se tako izrazimo, srećnom. Prednost ovog metoda je besprekorna preciznost zahvaljujući odličnim receptorima za dodir koji se nalaze u vrhovima prstiju. Mnogi smatraju da je mana to što je dodir neposredan, takoreći ličan, bez prenosnog medijuma, čime se povećava neugodnost. Međutim, smatramo da je ta neugodnost nešto što se lako rešava pravilnom socijalizacijom mladeži i uz par litara tekuće vode.

Narodi Bliskog i Srednjeg Istoka upražnjavaju ovu metodu koristeći samo levu ruku. Smatramo da jedna takva restrikcija niti je neophodna, niti je politički korektna. Ekološki pokret je slobodarski i njegovi predstavnici smatraju da pojedinci imaju pravo da sami odlučuju kojom rukom žele da obrišu zadnjicu, bez ikakvog nametanja od strane nekog višeg autoriteta.

2. Mahovina

Mnoge kulture ovaj ritual ipak nisu upražnjavale praznih šaka. Jedan od mogućih supstituta za toalet papir je mahovina. Moguće ju je koristiti na uobičajen način, sušenu, ali za to postoje savršeniji metodi (vidi sledeća tri predloga). Međutim, ako se nalazite na nekom izletu u prirodi ili ste se nekim slučajem zadesili u šumi, mahovina postaje vaš najbolji prijatelj. Umesto da se bakćete tradicionalnim načinom brisanja, jednostavno pronađite najbliže stanište mahovine na nekom drvetu ili velikom kamenu i, posle obavljenje nužde, protrljajte svoju raširenu zadnjicu o njega. Apsorpciona moć ovih biljaka je proporcionalna njihovoj suvoći, ali i vlažna mahovina nije za bacanje jer doprinosi da se posle obavljenog posla osećate svežije i prijatnije.

3. Klipovi kukuruza

Ovaj metod je naširoko korišćen i u ovim krajevima dok urbanizacija i starost nisu odneli njegove pobornike u istoriju. Vreme je da se ta tradicija, jelte, vaskrsne.

Ako vam nije baš jasno kako objekat sa slike može da se koristi u svrhu održavanja higijene vaše zadnjice i ako po glavi motate scene iz vaše japanske porno kolekcije razmišljajući da li ste u nekom filmu već videli sličan gedžet, mi smo tu da vam pomognemo. Naime, klip kukuruza se koristi na potpuno drugačiji način od onoga koji vam je prvi pao na pamet. Očišćen od zrnevlja i dobro prosušen, a zatim oštrim potezom provučen kroz guzni procep, klip kukuruza se pokazao kao izvanredan supstitut za toalet papir. Moć apsorpcije sušenog klipa je prilična, a njegova hrapavost mu daje veću apsolutnu površinu prislona, a time i veću efikasnost. Naučne studije govore da je u pojedinim slučajevima 60 klipova kukuruza dovoljno da efikasno zameni 12 rolni visokokvalitetnog papira.

4. Mladi zečevi

Ovaj metod je potpuno nov, još uvek se nigde ne primenjuje, ali je posebno osmišljen za naseljenike velikih urbanih naseobina. Rable je još odavno anticipirao jednu takvu stvar dajući svom Gargantui da pozadinu briše vratovima labudova, ali smatramo da su zečevi mnogo efikasnija i ekonomičnija metoda. Možda će se udruženja za zaštitu životinja malo buniti zbog odnosa prema jednoj vrsti, ali imajmo na umu dve stvari. Prvo, zečevi se jako brzo množe. Oni su jedan od najobnovljivijih prirodnih resursa. Drugo, žrtvovanje nekoliko jedinki određene vrste (ili čak cele vrste) zarad dobrobiti same Gaje i svih drugih vrsta postaje imperativ ukoliko se toliko blizu primaknemo tački sa koje nema povratka. A danas smo definitivno jako blizu te tačke.

Da pojasnimo malo ovu metodu. Naime, za njenu primenu je potrebna adekvatna arhitektura stambenih zgrada koje bi između zidova samih stanova (odnosno klozeta) imale otvore za bacanje iskorišćenih zečeva. Kavez sa odraslim parom zečeva bi bio sastavni deo svakog klozeta. Brzo množenje ovih životinja bi troškove njihove nabavke učinilo fiksnim, odnosno jedini dalji trošak je povremena nabavka hrane. Po obavljenoj nuždi bi iskorišćeno mladunče zeca bacali niz tzv. otvor za "fekalne zečeve", a oni bi se skladištili u podrumu zgrade gde bi služili i kao biogorivo namenjeno grejanju samog objekta. Izgradnju prvih ovakvih zgrada očekujemo u Švedskoj gde već koriste zečeve kao biogorivo.

5. Knjige Ayn Rand

Za ljude koji ne mogu da se odreknu neke vrste papira za brisanje dupeta preporučujemo dela američke spisateljice ruskog porekla iz nekoliko razloga.

Prvo, njene knjige su štampane u ogromnim tiražima u svim anglosaksonskim zemljama i većini zemalja Komonvelta. Neki izvori tvrde da je njen roman Atlas Shrugged druga najprodavanija knjiga u Americi posle Biblije pa se prema tome može smatrati za obilan izvor alternativnog toalet papira.

Drugo, njena dela su jako obimna. Jedna njena knjiga poput već pomenute Atlas Shrugged ili Fountainhead može opskrbljivati četvoročlanu porodicu skoro tri meseca.

Treće i najvažnije, ona je bila jedan od najvećih ideologa kapitalizma u dvadesetom veku, što opravdava upotrebu njenih dela na predložen način. Randova je poznata po tome što je slavila velike industrijalce, Atlase koji su na svojim plećima držali kapitalistički svet da ne propadne. Time je sa filozofskog stajališta ona postala arhineprijatelj naše planete i svih njenih osvešćenih stanovnika koji su shvatili da je cena industrijske revolucije i njenih proizvoda mnogo veća od one koja je već na tržištu plaćena. S druge strane, neki od njenih učenika su u svakom smislu pokušavali da se po zlu izjednače sa njom. Alan Greenspan, bivši upravnik Federalnih rezervi, je Zemlji naneo neprocenjivu ekološku štetu iskorišćavajući drvo iz brazilskih šuma kako bi od njega štampao dolare. Ne može se zamisliti veći zločin prema našoj planeti. I to ne u smislu neomarksističke kritike o prisvajanju viška vrednosti (studenti sa katedre za sociologiju sa Berkli univerziteta su izračunali da se od jednog prosečnog stabla može napraviti 200.000 novčanica od po 10 dolara i postavili pitanje zašto same drvoseče u svetu ne štampaju dolare i tako eksproprišu eksproprijatore njihovim sopstvenim sredstvima), već u smislu da se sečom drveta koje se kasnije pretvara u novac pokreće "zagađivački multiplikator" imajući u vidu da je novac gorivo za zadimljeni motor ekonomije. U tom smislu je upotreba dela Randove u higijenske svrhe opravdana jer se ne može biti tolerantan prema onima koji su sami netolerantni.

Festival fantastike Zaječar 2009

2009-09-17T02:06:00.003+02:00

Večeras i naredne dve večeri kolege iz Zaječara organizuju Festival fantastike koji je red podržati barem ovako verbalno, pošto nisam siguran da li ću se nakaniti da mu live prisustvujem.

Organizatori festa su Elektrobankmusik, Zaječarska inicijativa i Zadužbina "Nikola Pašić", a pod pokroviteljstvom Odbora za građansku incijativu.

Program se održava u Zadužbini Nikole Pašića i počinje u 20h svake večeri.

Četvrtak; 17.09.

Otvaranje izložbe stripa – Vladimir Vesović

Predavanje: Horor u srpskoj književnosti i filmu – Dejan Ognjanović

Predstavljanje producentske kuće Tuotantoyhtiö Energia iz Finske poznate po parodijama na Star Trek filmove

Film: Star Wreck (neki od šest nastavaka)

Petak; 18.09.

Predstavljanje strip autora – Bojan Vukić

Film: Čudovište iz Tamiša – Nebojša Nenadić

Film: Zvezda Tri – Nebojša Nenadić

Film: Živi mrtvaci – Mladen Đorđević

Film: Čekanje - Milan Konjević

Subota; 19.09.

Predstavljanje reditelja Stevana Filipovića i glumaca iz filma Šejtanov ratnik

Šok koridor Live – Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević

Film iznenađenja (ovo je česta sintagma za jedan domaći film u poslednje vreme...)

Moj e-stav

2009-09-07T00:42:00.001+02:00

Jeste, znam da je ovo verovatno četrdesetdeveti tekst na nekom blogu sa ovakvim naslovom, ali ovaj moj je ipak jedinstven. To je pre svega zato što kasni nekih nedelju dana za ostalima, sasvim u skladu sa mojom politikom da ne žurim mnogo i pišem o stvarima tek kada budem potpuno siguran da neću reći ama baš ništa novo i zanimljivo.

Elem, link za istočnosrpsku verziju e-novina možete naći ovde, a možete ga naći i desno među ostalim, jelte, linkovima. Kontam da će svakojaki ljudi "dospešivati" radu novopodignutog sajta, a vlasnik dotičnoga mi je ukazao čast i pozvao me da napišem nešto, poverovavši verovatno lažima mog menadžera. Honorar nije loš, neću sad konkretno da pričam o tome, ali, evo, onaj Negotinac je za dva teksta već zaradio da ode na letovanje u Dubai. Pošto sam ja skromniji i manje trošim - vodu vadim iz bunara, grejem se na bukovinu, ne jedem vegetarijansko i igram isključivo piratske igre - sasvim je sigurno da neću da se forsiram i pišem više od jednog teksta godišnje.

Moj ovogodišnji napis pod naslovom Uticaj izbornog sistema na centralizaciju možete naći na dotičnom sajtu. Tekst se, što se iz naslova ne može zaključiti, bavi uticajem izbornog sistema na centralizaciju.

Što se tiče Agro Gerile, na zasedanju kriznog štaba je odlučeno da ovaj blog nema dovoljan impakt faktor na srpsku blogosferu, te je većina deputata odlučila da se svrha delatnosti (uz veću frekvenciju postova) preorijentiše na teme koje su više Google friendly, a to su svakako metablogovanje (blogovanje o blogovanju blogera na blogovima), kvalitetna evropska pornografija i voktruovi za Diznijeve igre. Ova odluka definitivno nema veze sa najavljenim pretnjama jednog od levičarski nastrojenih članova Agro Gerile da će molotovljevim koktelom koji mu je pretekao od grčke ambasade da napadne zgradu Vlade Srbije, a sve zbog izmena i dopuna Zakona o informisanju. Agro Gerila se ograđuje od mogućih posledica odluka našeg bivšeg člana i prijatelja po ustavni poredak i javni moral, iako se duboko slažemo sa njegovom izjavom da 125 ljudi koji su glasali za dotične izmene i dopune (kao i njihove partijske lidere) treba svakako pobiti zajedno sa članovima njihovih porodica do sedmog kolena napred i nazad.

Tuđ kurac, moje gloginje

2009-08-05T18:32:00.003+02:00

Kontam da postoje četiri osnovna principa raspodele ova dva dobra iz naslova među stanovništvom, a zavisno od politekonomskog sistema koji je pojedina država odabrala.

Prvi je kapitalizam. Svako ima svoj kurac i svoje gloginje. Od kurčevitosti zavisi koliko ćemo gloginja skupiti. Ako ubedimo nekog da nam pomogne, utoliko bolje.

Drugi je komunizam. I jedno i drugo je u zajedničkom vlasništvu. Posle entuzijastičkog početka, dalja evolucija organizama u ovom sistemu vodi ka tome da veličina kurca počinje da tendira ka nuli, a potražnja za gloginjama ka beskonačnom. Konačni rezultat – crkavanje od gladi.

Treći je nekakva socijalistička država blagostanja. Oni sa većim spolovilom su pod državnom prisilom dužni da izvrše periodično obrezivanje kako bi oni sa manjim mogli da izvrše nadogradnju i time imali veće šanse da skupe svoju porciju gloginja.

Četvrti je obrnuti vid trećeg. Tu oni sa manjim penisima vrše periodično obrezivanje (obično masovno i potpuno demokratsko, najčešće u centru Beograda, na potezu Skupština Srbije – Skupština Beograda) kako bi dali onima koji su kurčevitiji jer su oni njihovi reprezenti u velikom svetu kurčevitih.

Naši delfini (sportsko novinarstvo, eve me!) konačno dobili stanove. Nije im ih dala država, već nekakav privatni fond i lokalna samouprava, ali to ne menja nastalu situaciju opšte vriske i kuknjave od strane „civilnog društva“ na državu što ona to nije uradila. Jedino u toj računici ne mogu da se setim odakle državi pare ili stanovi.

Hoćete da date pare nekom jer mislite da je to zaslužio? Nađete njegov žiro račun, popunite uplatnicu i završite s tim.

Većinski argument za državnu raspodelu zaslužnima je u stvari negativni argument koji otprilike ide ovako. Ako zaposleni na budžetski finansiranim mestima mogu da dobijaju besplatne, subvencionisane ili slične stanove (tzv. pun pansion na račun države), zašto to ne bi mogli i neki drugi – npr. oni iza kojih stoji javno mnjenje. Takav argument se slaže sa dijagnozom da je državna podela stanova loša jer omogućava korupciju i nepotizam, ali onda umesto da kažu da sa tom praksom treba stati, oni tu praksu proširuju na one koji imaju većinsku podršku i veliku popularnost. Npr. ako par rođaka, kumova i zemljaka misli da sinovcu treba dodeliti neki vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) to nije u redu. Ali ako par desetina hiljada među kojima su i rođaci, kumovi i zemljaci misli da sinovcu treba dodeliti isti vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) – to je onda savršeno u redu. Nije problem što sistem omogućava zloupotrebe, već što zloupotrebe nisu jednakije i demokratskije.

Klasična podela neodgovornosti na ravne časti između države i građana. Pošto je neodgovornost neiskorenjiva, hajdemo da je raširimo po celom društvu kako bi svi bili jednako neodgovorni. Slažu se ti likovi i sa tim da je malo nelogično da oni koji žive u kartonskim naseljima kupujući dvolitarku dizela kako bi sklepanom mašinom prevezli stari papir, putem akciza i poreza finansiraju tantijeme za bele medvede društva (umetnici, naučnici, profesionalni sportisti i budžetski finasirani paraziti), ali za to nude i par opravdanja.

Prvo opravdanje je posledica sindroma „dekadencije punog stomaka“. Pošto nismo više gladni, pošto nam je toplo i imamo struje, počinjemo da zaboravljamo da te stvari ne padaju s neba. Počinjemo da ih uzimamo zdravo za gotovo, i viškovima koji se tu stvaraju želimo da nagradimo one koje lično smatramo „zaslužnima“ za nešto što mi privatno smatramo bitnim. A kako objektivno izmeriti je li zaslužniji u jednoj zajednici onaj koji pravi hleb, onaj koji zida kuće, onaj koji peva u operi ili onaj koji pliva brzo? Da li je mera za fiktivne zasluge stan u Beogradu, kuća sa bazenom u dvorištu na Senjaku, šupa u Surdulici, plac na Mokroj Gori ili plaketa od Predsednika? Ili da li je za zemlju bitniji talenat u proizvodnji paradajza ili u rešavanju integrala? I kako da evaluiramo da li smo mu dovoljno pomogli i kad je dosta i da li je talentovani ispunio očekivanja i kada će njegov talenat početi da se isplaćuje?

Mnogo češće opravdanje za ovakve mere su zasluge prema spolja. Ti ljudi nas predstavljaju u svetu. To je klasično parohijalno identifikovanje sa onima koji su uspešni i popularni, a samo zato što sa identifikovanim dele istu karakteristiku – ovoga puta nacionalnu pripadnost. Pele nije ostao upamćen kao dobar fudbaler, već kao Brazilac? To što naši sportisti ne izbijaju iz naših televizora ne znači da je tako svuda u svetu i da prosečni Amerikanac ili Evropljanin zna ko je Čavić (a ako zna, da to neće zaboraviti za tri dana).

Ma koliko bio protiv državnog pomaganja ili odmaganja bilo kom pojedincu u zajednici (jer se to nepravedno i nazasluženo preliva ili uzima od drugih bez njihovog odobrenja), ipak mogu da shvatim moralni poziv da se socijalno pomogne onima sa manjim početnim šansama (talenat, mesto rođenja, status, fizička sputanost). Ta linija bar ima nekakav etički argument smanjenja razlika. Kako onda opravdati davanje talentovanijima i uspešnijima (a što se preliva na one manje talentovane i uspešne) osim čistom šizofrenijom?

Pokušaj odbrane laži i mržnje

2009-08-03T17:27:00.006+02:00

Pri stvaranju skice za ceo ovaj napis koji ćete (nadam se) pročitati, najviše me je mučio izbor naslova. Možda ovakav kakav je, naslov previše eksplicitno sugeriše moralni relativizam njegovog autora, ali mi to u krajnjoj instanci nije bila namera. Pitanje je koliko dokaza mogu da pružim u odbranu svoje pozicije, ali ću svakako na početku pokušati da uverim čitaoca da ovakvo postavljanje stvari, koje je sublimirano u naslovu, ne znači da sam i ja lično pobornik takvog moralnog koda ili političkih opcija koje se zasnivaju na kolokvijalnim interpretacijama Trasimah-Makijavelijeve linije u politici. Čitalac će tu morati da mi veruje na reč ili ću mu čak otkriti da je ovakvo naslovljavanje pokušaj senzacionalističkog PR-a od strane jednog poljoprivrednika i njegovog ograničenog smisla za marketing.

Dakle, možda će se ljudi koji me poznaju zapitati zašto se u ovom tekstu okomljavam na političku opciju takozvanog individualizma u Srbiji, opciju građanske strane, odnosno opciju koja propagira nekakav vid liberalizma. Odgovor je u tome što jednostavno kao pobornik filozofije radikalnog individualizma ne mogu da prenebregnem šaltanje raznoraznih „odozgo“ nametnutih i nametanih ideja kao vid individualističke i slobodarske filozofije. Na umu imam opciju koju ja volim da krstim pleonazmom „urbani građanizam“ koja je valjda ogledalo njoj suprotstavljenog „plemenskog nacionalizma“ i koja je samo drugi, tananiji vid kolektivističkog mišljenja. Taj kolektivizam se ne očitava u radikalnom etatizmu kao rešenju za sve probleme, već više u nekakvom diskursu moralne superiornosti i samosvesti o posedovanju tapije na istinu i opšte dobro. Slikovitije rečeno, pripadnik građanističke opcije neće pretući naci-skinheda kada ga ugleda na ulici, ali će verovatno prema njemu imati stav moralne superiornosti i osećaj da je istina na njegovoj strani. I to je njegova sloboda koju ću pokušati da branim ovde. Naravno, to zahteva da se i taj skinhed stavi u isti koš. I njegova je sloboda da se oseća moralno, rasno ili kakogod superiornim nad nekim drugim pojedincem. Ako branimo lični stav prvog, moraćemo da branimo i isti takav stav drugog!

Odmah sam prešao na ekstremne političke opcije kako bih čitaoce poštedeo tako široko rasprostranjenog moralizatorskog diskursa o tome kako je sve u redu dok je stav umeren, kako samo ekstremi ne valjaju, kako samo treba zabraniti ovim drugima da se pojavljuju u medijima, pišu na forumima ili kandiduju na izborima. Takav način mišljenja polazi od predstavljanja političkog miljea kao nekog vida duži ili simetričnog geometrijskog tela kod koga što se više odmiče od centra – utoliko ekstremnije i po javni diskurs i politički sistem štetnije. Zaboravlja se da je takvo merenje uslovljeno relacionim odnosima među mogućim ekstremima. Ako zabranimo ili cenzurišemo neku ekstremnu političku opciju ne znači da se ekstremizam gubi (na stranu sad koliko je moguće mišljenje zabraniti), već da imamo novu najekstremniju opciju, a to je dotadašnja prva do zabranjene. Ukoliko i nju izbrišemo dobijamo prvu do nje i tako dalje, u beskonačan regres ili, bolje rečeno, u regres koji vodi do samo jedne moguće opcije koja nema u odnosu na šta da bude ekstremna.

Problem, dakle, nije u moralizatorskom diskursu koji je valjda imanentan čovekovom mišljenju, niti u osećaju mržnje, zavisti i pakosti koji su takođe deo ljudske prirode, već je problem u pokušaju da se gledište svoje moralne superiornosti poopšti pomoću oružja pretnje i primene fizičke sile, bilo individualno ili vaninstitucionalno, bilo kroz stvaranje zakonske norme. Postavlja se pitanje da li se na takav način borac za „bolje društvo“ u stvari bori protiv realnog sputavanja sloboda i prava čoveka ili se sputavanjem slobode mišljenja i iskazivanja mišljenja uvodi neka vrsta socijalno-ekološkog principa predostrožnosti zbog pretpostavljenje kauzalne veze između ekstremnog mišljenja i ekstremnog delanja (ugrožavanja života i imovine). Prostije rečeno, da li ono što mislim i kažem (a što je upereno protiv nekog) može da bude predmet ispitivanja od strane zakonske instance, a pod opravdanjem da je to moguće podsticanje na krivično delo? Ili još gore, da li se sama laž ili mržnja mogu smatrati aktima koji su van zakona? Ako mogu, zašto je to tako u diskursu javnosti (medija), a nije u odnosu dva privatna lica?

Mitologija javnog dobra

Bizarnost slova i duha predloženog Zakona o informisanju (ali i onog Zakona o diskriminaciji od pre par meseci) su me potakli da zabeležim nešto na ovu temu. Nemuštost tzv. građanske opcije kada su u pitanju takvi predlozi je ujedno i očekivana i razočaravajuća. Zapanjujuće je neshvatanje da popuštanje na principima slobode kada se radi o „našoj stvari“ može začas da se pretvori u bumerang koji će im se obiti o glavu ukoliko se politička konstelacija snaga preokrene. Neslaganje sa tim da kao garanciju naše slobode da mislimo i govorimo moramo dopustiti i drugima da misle i govore ono što hoće ma koliko se to nama ne sviđalo je postalo sasvim uobičajno čak i kod onih koji se u grudi busaju svojom otvorenošću i prihvatanjem kritike. Prihvatanje argumentacije da sučeljavanje mišljenja, uvreda, pogrda, laži i kleveta u vaninstitucionalnoj sferi može da se zameni dekretima o tome šta može a šta ne može je uistinu jadno.

A sve počinje iz shvatanja medijske sfere i šire sfere informisanja kao nekakvog monolitnog dobra po sebi koje je u službi svih jer se tiče svih. Radi se naravno o stavu rasprostranjenom među intelektualnom elitom, da je posao u medijskoj sferi za razliku od ostalih poslova usmeren na dobrobit svih bez ostatka (ostatak su eventualno ljudi koji se mogu staviti van zakona). Jedan takav romantičan izliv optimizma da je moguće odrediti šta opšte dobro jeste i da je moguće stalno raditi na njegovom dostizanju i unapređivanju bi bio jako šarmantan da nije u suštini još jedna maligna pojava proizvedena iz tzv. najboljih namera.

Ne postoji nešto što se zove neutralnost. Ljudi koji pišu i govore su od rođenja prožeti milionima socijalnih veza i uticaja i ne stoje na poziciji olimpskih bogova koji u autarkičnoj nezavisnosti posmatraju događaje sa objektivne distance. Ljudi koji pišu i govore imaju svoje stavove i oni ih implicitno iznose i onda kada smatraju da samo preslikavaju zatečeno stanje na medij koji koriste. Ne postoji tako nešto kao objektivna informacija. Samo plasiranje informacije kroz medij znači da onaj koji je plasira ima subjektivan stav o potrebi njenog plasiranja. Istu subjektivnost vidimo i kod onog koji smatra da ta informacija nije od opšteg značaja. Ko je od njih u pravu? Onaj koji smatra da je bitno sa kim je u ljubavnoj aferi neki političar ili onaj koji misli da je to potpuno irelevantno i senzacionalistički nastrojeno? Da li je bezvrednost, netačnost ili zlonamernost neke informacije dovoljan povod da se zakonski sankcioniše njen prenosilac? Da li time ograničavamo slobodno pravo tog čoveka da ima svoj vrednosni stav (ma koliko radikalan i užasavajuć) i da ga podeli sa drugima na način na koji želi? Da li mi time priznajemo svoju argumentacijsku impotenciju i uzimamo u ruke bič zakonske prisile?

Sfera međuljudskih odnosa nije monolitno javno dobro prihvaćeno od svih. Sfera mišljenja i govora takođe. Svaki čovek je jedini vlasnik svoga tela i uma i svih njihovih proizvoda. Ono što drugi o nama misle i govore je nešto što je njihovo neotuđivo pravo. Na to možemo da se ljutimo i da budemo kivni. Na promenu tog mišljenja možemo da pokušamo da utičemo ubeđivanjem, usmeravanjem, dokazivanjem, argumentima, otkrivanjem istine. Onog trenutka kada posegnemo za nasiljem (privatno ili institucionalno), prešli smo granicu i možemo slobodno očekivati odmazdu druge strane (privatno ili institucionalno).

Druga stvar, informisano građanstvo se posmatra kao jedan od stubova demokratskog poretka. Tu se pravi analogija sa idealnotipskom ekonomističkom konstrukcijom perfektnog tržišta sa potpunom informacijom, gde samo lične preference utiču na izbor imajući u vidu da je svima dostupna ista i (što je još bitnije) tačna informacija. Takvo jedno shvatanje vidim kao mit čije bi ostvarenje zahtevalo nasilan upliv u privatne sfere pojedinaca. Perfektna informacija je mogućnost a ne pravo, jer, kada bi se shvatila kao pravo, otvorili bi pitanje ko je dužan da tu informaciju pruži. Da bi neko na nešto imao pravo, to onda mora da postane obaveza nekog drugog. A ako se to ipak proglasi za opšte (ljudsko) pravo, onda su i obaveze i troškovi prebačeni na sve bez obzira koliko oni želeli da to pravo upražnjavaju. Postavlja se pitanje onda da li je moguć informacijski pluralizam i ko ima kapacitet da tačno utvrdi šta je istina a šta je odstupanje od nje.

Odbrana laži, mržnje i „neukusa“

Tu liniju posmatranja novinarske profesije kao zahvatanja nekakve najčistije vode sa izvora saznanja upražnjava i Miloš Vasić u tekstu u Danasu. Na jednom mestu on kaže:

Novinarstvo bilo koje vrste bavilo se, bavi se i baviće se jedino i isključivo prikupljanjem, obradom i plasmanom informacije koja treba da bude istinita, potpuna i blagovremena. Tačka.

Ili kako Ustav Srbije još nebuloznije to formuliše (kao pravo) u Članu 51. Stav 1:

Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.

U redu onda. To ćemo zvati novinarstvom. Da li onda informacija koja je neistinita, nepotpuna i neblagovremena nije novinarstvo? Nema problema. To ćemo nazvati piskaranjem. Da li treba zabraniti ili oglobiti piskaranje i zašto? Da li dve komšinice koje uz kafu ogovaraju svog komšiju, predsednika opštine, da je opštinskim sredstvima napravio sebi kuću govore celu istinu (bilo filozofski, bilo pravni pojam istine)? Da li novinar, muž jedne od tih žena, objavljujući takvu jednu priču u novinama čiji je vlasnik privatno lice kome napad na predsednika opštine odgovara čini neko delo koje ugrožava prirodne slobode verbalno napadnutog čoveka? Da li se radi o tome da kada su ulozi veliki (odnosno kad su napadnuti oni na vrhu) imamo jedno pravilo, a kada je to small talk među komšinicama imamo drugo pravilo samo zbog velikih troškova kontrolisanja svakog pojedinačnog čoveka u svakoj situaciji? Da, ali šta je sa ugledom? Mogu reći da je ugled relacioni odnos među ljudima, a ne isključivi posed čoveka čiji se ugled meri. Ugled je ocena drugih o nama. Život u društvenoj zajednici podrazumeva sve veća neslaganja sa stavovima nekog čoveka što je njegova moć da utiče na živote mnogih ljudi veća ili što je njegova socijalna ili etička pozicija u zamišljenom koordinatnom sistemu dalja od naše. Takva pozicija proizvodi sve više zavisti, pakosti i lošeg mišljenja o ocenjenom. I to je nešto što je intrinsično u društvenom opštenju. Jedini način da se čovek od toga spase nije zakon, već beg na pusto ostrvo. I svaki Petko koji vam se pojavi na vidiku „mora odmah biti ubiven“ prvim kokosovim orahom koga se dohvatite.

Ima kod Popera, na kraju knjige Pretpostavke i pobijanja, jedna anegdota o prvom novinarskom zadatku Marka Tvena kome je urednik izričito rekao da ne donosi informaciju „ako to ne može da verifikuje ili potvrdi na osnovu ličnog saznanja“. Tven je dakako posao shvatio najozbiljnije što je mogao i doneo sledeću vest:

Za ženu koja se predstavlja kao gospođa Džemsa Džonsa, za koga se tvrdi da je jedan od vodećih ljudi u društvenom životu grada, kaže se da je priredila ono što je trebalo da bude juče prijem određenom broju navodnih gospođa. Domaćica tvrdi da je žena uglednog advokata.

Ili, da iskoristimo tri kriterijuma razlikovanja novinarstva od piskaranja. Istinitost, potpunost i blagovremenost su uslovi koji ne mogu da budu ispunjeni zajedno. Može samo jedan od njih, jer npr. dok se formalno ispuni uslov istinitosti, uslov blagovremenosti ostaje neispunjen itd. Prema tome, novinarstvo se pretvara u neku vrstu piskaranja.

Vasić dalje nastavlja:

Nije mi, dakle, jasno šta je zakonodavac imao na umu sa ovim sadašnjim predlogom još jednog zakona o informisanju. (…) Kažu: pornografija, maloletnici, neistine. Sve to je bilo zabranjeno i ranije, ama se niko nije usuđivao da goni.

Slažem se da je ovo moglo i po ranijim zakonskim rešenjima, ali plata poslanička i ministarska je hleb sa sedam kora… Svejedno, staro ili novo, postavlja se pitanje zašto zabranjivati na primer pornografiju u jednom dnevnom listu. Možda ljudi hoće da list koji oni kupuju bude koncipran na sledeći način – stranica politike, stranice pornografije, stranica politike, stranica tračeva iz elite itd. Zašto mogu da se prodaju specijalizovani pornografski magazini, ali ne i političko-pornografski dnevni listovi?

Da, možete reći vi, ali ti ljudi u stvari sami sebi čine loše čitanjem tog smeća, oni ne znaju šta njima zaista treba, nisu svesni svojih “autentičnih potreba”, oni su puki “konzumenti”, žrtve “nemilosrdnog tržišnog povlađivanja najnižim čovekovim porivima”. Ili kako to Vasić kaže:

Medijskim multinacionalama stalo je do para i moći i ni do čega više i sve to sve više liči na Džordža Orvela i njegovu slutnju novina i medija budućnosti: prolokljuk (prolefodder), stočna hrana za proletere, danas građane i potrošače. Novinarstvo nam, očito, ne treba; treba nam „proizvodnja sadržaja“…

Sjajno. Ali koji su vaši suštinski argumenti da to nije zapravo ono šta ja hoću. Ko ovde najbolje zna šta ja hoću i zašto bi to bili vi u vidu zakonopisca ili zakonopodržavaoca? Mogu li ja baš zbog tog “neformalnog” sadržaja da kupujem novine? I sme li mi novinar, urednik i vlasnik tog medija tako nešto prodati? Ako mi ne sme prodati, sme li mi takvu vest besplatno poslati na mail? Ili i ako to ne sme, sme li mi to reći u privatnom razgovoru? Ko i kako odlučuje šta je tu javnost?

Za kraj ovog segmenta moram da iščupam i ovaj citat iz Vasićevog teksta koji je neka vrsta kolaboracije sa svojim saborcima iz Vremena:

Uzgred, podržavam predlog mog druga Teofila Pančića da se na internetskim forumima, blogovima i ostalim facebookovima zabrani pristup anonimnom šljamu. Taj smrad, naime, počeo je da se preliva u običnu javnost kao sasvim legitimna pojava, pa sam se tako zgadio nad Antonićem i Žarkovićem koji to sranje koriste kao legitimnu argumentaciju u svojim kolumnama. Mi, novinari, potpisujemo se, slikamo se i na raspolaganju smo svakom građaninu koji ima o našim mišljevinama neko svoje mišljenje, da citiram kolegu Harija Kalahana iz SFPD. Za razliku od „blogomladenaca“ kako ih zove moj drug Ljuba Živkov, koji pod zaštitom anonimnosti mogu da balegaju bilo šta. Predlog novog zakona o tome ne govori ništa, što je sramota.

Teofil je u matičnom nedeljniku već o ovome “balegao”, a jedan bloger mu je bogami i odgovorio. Žalosna je činjenica da se najslobodniji medij trenutno napada argumentima kojih se nijedan diktatorski političar ili centralni komitet ne bi stideo. Žao mi je dragi ugledni novinari i kolumnisti, vi ste javne ličnosti, pri čistoj svesti i zdravoj pameti ste odabrali da se bavite tom profesijom koja, je li, ima i svoje nusefekte koje sam već gore objašnjavao. To je cena života u društvu ljudi koji imaju drugačije mišljenje. I iz razlikovanja mišljenja u društvu vi i ostali koji “rade sedeći” crpete svoj posao i time kupujete ono čime se hranite.

Zaključak svega ovoga je da medijska sfera zasnovana ne na pružanju informacija već na interpretaciji njihovoj od strane primalaca. Oni koji informacije pružaju mogu da to rade u ime političara, tajkuna, sindikata, crvenih, zelenih, crnih, belih, radeći u javnom servisu, radeći u svoje ime ili u ime svog shvatanja opšteg dobra. Primalac bira i interpretira. On odlučuje šta je za njega laž, a šta istina i gde su granice ukusa. Ja sam bar za toliko optimističan da imam poverenje u ljude koji novine čitaju i televiziju gledaju (ja lično, doduše, ne radim ni jedno ni drugo). Nisu oni prazne table koji bez pitanja prihvataju svaki stav koji je emitovan i publikovan.

Neki od branilaca ovakvog zakonskog normiranja sfere mišljenja i ispoljavanja mišljenja impliciraju odlučujući uticaj medijske sfere na političku kulturu zajednice, što je, čini se, uspostavljanje kauzalne veze tamo gde ona ne može sa sigurnošću da se utvrdi, odnosno gde je broj i kvalitet varijabli toliki da ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo kako i koliko one utiču na političke preferencije pojedinaca. Za razliku od političara – zakonopisaca čije su namere prilikom donošenja ovakvih zakona mnogo profanije (a to je postizanje efekta autocenzure čak i u slučaju da se sama primena zakona ne shvata ozbiljno), intelektualci koji žele da brane ovakav vid sputavanja slobode moraju prihvatiti neka stanovišta moralnog elitizma i superiornosti u odnosu na one koji to ne žele da rade. Pre svega, kod njih se implicira da su mediji mnogo više od sredstava za disperziju nečijeg mišljenja (koja vrede manje ili više, zavisno od interpretatora). Medij je tu više sredstvo formiranja političke kulture, permanentni vid obrazovanja. Obrazovanje za šta? To se na žalost ne može reći dok se ne vidi ko je na vlasti. Naime, ostavljen prostor u Ustavu Srbije za regulisanje slobode mišljenja i izražavanja omogućava arbitrarnost. Član 46. Stav 2. kaže:

Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

U rukama benevolentnih vladalaca je i ovakva formulacija benevolentna. Ali, čini mi se da bi i jedan komunistički ili nacistički konstitucionalni aranžman bili sasvim srećni gorenavedenom formulacijom, a sve u skladu sa demokratskim principom većine…

Dakle, mišljenje i izražavanje mišljenja su stvar individualne slobode svakog od nas nezavisno od sadržaja. Argument da nemaju svi pravo da imaju mišljenje (ma koliko ta mišljenja u suštini bila “tuđa”) ili da neka mišljenja u stvari i nisu prava autonomna mišljenja iz razloga njihovog “neadekvatnog sadržaja” su puka naknadna vrednovanja sadržaja, a ne utvrđivanje principa koji važi univerzalno.

Pozovi RNIDS radi Radikalne Sodomije

2009-07-07T02:32:00.003+02:00

Listajući jedan domaći kompjuterski časopis, na nekoj dvadesetoj strani naleteh na full size reklamu za nekakav vebsajt za koji sam isprva mislio da pripada još jednoj hosting firmi koja pokušava da se reklamira na pompezan način. Adresa je želim.rs, glavni slogan je "registrujmo srpski", a poentu ne razumem potpuno... Valjda se .yu domen definitivno gasi 30. septembra pa je tu negde ta poenta. Svaka sličnost sa kampanjom Kupujmo domaće je namerna, a kolika je sličnost između proizvodnje domaćeg soka od brusnice i registracije domena sa .rs sufiksom - to mi baš nije jasno. Agitprop ekipa koja je radila ovu kampanju je svakako duhovita kad se ovako jako potrudi, problem je svakako što mi obični gedžovani ne uspevamo da dostignemo tu njihovu razinu duha i ukapiramo na primer ovo.

Rekoh, dakle, kako sam isprva mislio da se radi o nekoj privatnoj firmi sa krš reklamom što nije da nismo videli u prošlosti, niti bi ovo bila poslednja takva stvar u univerzumu. Međutim, pogledam malo bolje i vidim logo RNIDS-a koji mu dođe kao neki konzorcijum pravnih lica ovlašćen da "hendluje" i reguliše korišćenje lokalnog top-level domena (.rs) i to crno na belo od ICANN-a. Ne, ne radi se o privatnoj firmi, ne radi se doduše ni o državnoj agenciji, radi se o tome da je naš RNIDS pokrenuo kampanju za masovnu registraciju domaćih domena iz razloga (mislim) popularizacije tog sufiksa i nastavljanja sveopšte fame da vam, kad okačite nešto na Internet, odmah rastu profiti, skaču dividende, naviru mušterije i, je li, posledično vam i seksualni život postaje bogatiji i raznovrsniji.

Jesam ja neinformisani dunster koji je za ovo čuo više od mesec dana po početku realizacije kampanje, jeste da se u teoriju marketinga i odnosa sa javnim mnjenjem uopšte ne razumem, ali to ne menja osećaj koji se često javlja kod svakog od nas - a to je osećaj stida zbog gluposti nekog drugog. Kao kad neko tiho prdne u prepunoj sali bioskopa, a onda se vi okrećete okolo znojeći se i razmišljajući neće li valjda ova simpatična alternativka koju merkate već par meseci pomisliti da ste to vi prdnuli i uveli novi ugođaj (doduše, najveća je šansa da je to ipak bila ona). E, tako sad ljudima koji su višegodišnji online profesionalci valjda dođe neprijatno kad shvate da oni koji još nisu inicirani na mrežu vide dimenziju gluposti i šabanstva kojom se ova kampanja njima obraća. Ja niti sam mnogo online, niti sam profesionalac, ali me je, svejedno, sramota...

Šta reći na kraju? Kolege blogeri koje držim u rollu desno i ja svojim piskaranjem već dugo pokušavamo da izlečimo svoju hroničnu zagorelost, nedostatak emotivne inteligencije, neregulisane radne staževe i nenapisane diplomske radove, neuspešno društveno angažovanje i nepriznavanje od strane okoline. Ali pogrešili smo samo u jednom, zajebali smo se u sufiksu u adress baru. Nemojte ponoviti naše greške! Koliko sutra upalite Google, rentirajte pravi domen i uspite u životu! O Stažu nećete više brinuti, Seks će vam postati dosadan, a Samundari kazanom ćete hraniti svoje bengalske mačke! RS FTW!