UPOZORENJE: Sledeći tekst uopšte nije vezan za Boljevac i nimalo nije interesantan za čitanje. Ovo je post sa jednog foruma na temi o anarhizmu koji sam napisao juče. Pošto nikako da nađem vremena da napišem novi tekst na blogu, ko hoće da čita - mora se zadovoljiti ovim...
Problemu anarhizma pristupam sa stanovišta konsekventnog liberalizma (ono što neznalice zovu libertarijanizmom ili neoliberalizmom), a dodirnuću i neke tačke koje su karakteristične za anarho-liberalizam i anarho-kapitalizam.
TEZA 1
Prvo i osnovno, o razlikama i sličnostima između ljudi i drugih životinja, a u pogledu uspostavljanja hijerarhije u međusobnim odnosima. Moja teza je da je hijerarhija jako moguća i ostvariva i u anarhizmu. Anarhizam ne znači odsustvo hijerarhije u međusobnim odnosima zato što je hijerarhija jedan od osnovnih organizacionih preduslova za ostvarivanje bilo kakve socijalne reprodukcije. To znači da i jedan apstraktni anarhistički sistem (ovo je možda oksimoron) može da sačuva vrlo jake hijerarhizovane odnose u međuljudskom opštenju. Anarhizam ne znači odsustvo svakog mogućeg odnosa nadređeni-podređeni, već on znači odsustvo monopola vlasti koja se sažima u jednoj fokalnoj tački, a to je državni sistem. Dakle, teorija anarhizma pokušava da uspostavi takav socijalni aranžman u kome bi ljudska sloboda bila ispred svih drugih socijalnih vrednosti. U apstraktnom anarhističkom sistemu je moguće da vam nadređen bude otac u porodici, učitelj u školi, poslovođa u kibucu ili prvi među jednakima u seoskoj skupštini. Svi na početku, svojim rođenjem imaju podjednaka apstraktna prava, ali se to posle ograničava društvenom diferencijacijom koja bi nastupila u svakom tipu političkog udruživanja, pa i u anarhizmu. Niko ni u anarhizmu ne može da preživi tako što će biti svaštar, već će i tu da dođe do diferencijacije poslova tako da će za pravljenje obuće biti nadređen obućar, za varenje oluka varilac, a za pravljenje luksuznih automobila neki apstraktni Enco Ferari. To znači da ja kao obućar neću moći da budem jednak u hijerarhiji ako sam rešio da pomognem komšiji variocu da zavari oluke. Pošto je on varilac, njegova reč će po tom pitanju biti poslednja i bilo bi ispravno da ga ja kao laik slušam, bar što se tiče varenja oluka, a za pravljenje cipela, vaspitavanje dece i količinu bosiljka u sosu za špagete sam sam svoj majstor. Dakle, anarhizam ne znači odsustvo svakog odnosa nadređenosti i podređenosti kao što rekoh, anarhizam znači da ne može postojati zadnja instanca koja će odlučivati npr. o tome kako se vare oluci. Bolje je da poslušam komšiju varioca kako se vare oluci, ali ako ga ne poslušam, niko mi neće zameriti jer su to oluci na mojoj kući. Ne postoji zadnja instanca ni u čemu, pa ni u varenju oluka, konačna odluka o poštovanju apstraktnih pravila (i moralnih i prirodnopravnih) je samo na pojedincu. E upravo iz te zadnje instance anarhizam crpi svoju snagu. On ne prihvata da mu jedna tvorevina (država) bilo šta diktira. A država može da diktira svašta (zaboravimo sad na oluke): država tera ljude da plate porez da bi se to kasnije presipalo na drugačiji način, država tera ljude da uplaćuju zdravstveno osiguranje svojim novcem iako možda nikad u životu neće ići kod lekara, država propisuje obavezno osnovno obrazovanje iako neko možda ne bi išao u školu, država tera ljude na služenje vojnog roka čime individua gubi autonomiju svog prostora i vremena, država propisuje vezivanje pojaseva u kolima iako su svi ljudi svesni da će ih nevezivanje koštati života, država zabranjuje korišćenje heroina a čak i mladi maloletnici znaju šta heroin znači i kakve posledice mogu od toga da imaju itd... Anarhizam ne znači da je svaki pojedinac sam svoj majstor i da treba da se plaši ostalih zbog hobsovski shvaćenog prirodnog stanja, u anarhizmu mogu postojati svi oni oblici koji su karakteristični i za obično društvo. Fabrike mogu postojati i u anarhizmu jer ljudi neće sve što im treba proizvoditi sami, pojedinci i agencije koji vrše usluge zaštite će takođe postojati jer će ljudi i dalje ugrožavati jedni druge i njihovu imovinu, privatni zubari (lekari, advokati) će i dalje postojati jer će ljudima i dalje trebati njihove usluge. Jedino što se pod tim podrazumeva je da fabrike neće voditi ministar privrede, zaštitne agencije ministar policije, a zubare ministar zdravlja. Svi će oni biti odgovorni za svoj posao i svoj neuspeh u tom poslu će platiti svojim opstankom u društvu.
Apendiks na tezu 1. Čitalac će sada reći da je ovo o čemu pričam ustvari konsekventni liberalizam, a ne anarhizam i tu je donekle u pravu jer još nisam uveo uslov razlikovanja jednog anarhističkog aranžmana od liberalne minimalne države. Za razliku od anarhizma koji ne prihvata nikakvu državu (što je i njegova najslabija tačka), liberalizam prihvata jedan vid države koja bi imala najmanji mogući broj funkcija. O toj razlici malo kasnije...
TEZA 2
Drugo, odgovor svima koji vole da se bacaju pridevima levo i desno. Elem, pridevi levo i desno se ne mogu primeniti na dva socijalna aranžmana, a to su anarhizam i totalitarizam. Znači, reći da je anarhizam po sebi levi, a totalitarizam po sebi desni ili obrnuto, da je anarhizam desni, a totalitarizam levi je logička besmislica iz prostog razloga što se pridevima levo i desno opisuju samo one ideologije koje u svom aranžmanu imaju međusobni odnos društva i države. Anarhizam kao totalno bezdržavlje je stanje društva u kome nema levog ni desnog po sebi. Za totalitarizam kao potpuno ostvarenje etatizma se može reći isto. Dakle ako nema države, to nije nikakva levica, tu jednostavno nema države. Ako je sve država, to nije desnica, tu je društvo jednostavno kolonizovano prevlašću državnog sistema. Može se samo govoriti o ideološkim težnjama, tako da se težnja ka jačanju društvenih sloboda smatra levičarskom, a težnja ka jačanju državne regulacije desničarskom. Međutim, i ovo je prilično konfuzno imajući na umu da se npr. Lenjin smatra levičarem a jačao je državu, dok se s druge strane Margaret Tačer smatra desničarem a deregulisala je društvo. Hoću da kažem da su kategorije levice i desnice prilično opskurne i vrlo loše analitičke kategorije.
TEZA 3
O tome da li je anarhizam utopija. Idealnotipski shvaćena, svaka politička doktrina je utopija. Anarhizam je utopija, liberalizam je utopija, komunizam je utopija, totalna državna kontrola je utopija. Naime, utopija se uglavnom prevodi kao mesto koje ne postoji (mogući prevod je i lepo, dobro mesto) i sledstveno tome, zaista možemo reći da idealnotipski nigde i nikad u ljudskoj istoriji neće postojati konsekventni anarhizam (predržavno ili postdržavno stanje), liberalizam (potpuna sloboda pojedinca u svakom smislu, ograničena istom tom slobodom drugih), komunizam (potpuno kolektivno vlasništvo nad svim društvenim dobrima) ili potpuni totalitarizam (Orvelova 1984, totalitarizam totalitarizma, metatotalitarizam). Ali to ne znači da neka ovozemaljska ideologija, ideologija koja se primenjuje ovde i sada ne može da bude ostvariva samo zato što su njene krajnje konsekvence tako naizgled neostvarive. Reformski pokušaji su mogući u svakoj političkoj ideologiji, pa tako biti anarhista ne znači tući policajca na svakom ćošku ili ne koristiti novac koji je propisala država jer ljudi razmišljaju racionalno (koristeći cost-benefit paradigmu) u odnosu na sadašnji sistem i uvek sagledavaju moguću količinu dobiti i štete koju njihova akcija može dati ili oduzeti njihovoj preferiranoj ideji vodilji (u ovom slučaju, anarhizmu). Koraci ka anarhoidnom sistemu (opet oksimoron) se mogu povlačiti, ali to ne znači da iste takve korake u istom tom vremenu i na istom tom mestu ne mogu povlačiti i pripadnici drugih ideologija (nacional-socijalisti npr.) kojima će se prvi koraci anarhista smanjiti ili čak činiti uzaludnim. Dakle, nešto što je utopijsko po sebi ne treba odbacivati kao neki misaoni konstrukt jer upravo se ljudi koji svoja ponašanja ispoljavaju u društvu vode tim misaonim konstruktima koji u svojim krajnjim oblicima jesu utopijski. Utopizam je možda neostvariv (i to je i glupaku jasno), ali je jako socijalno relevantan.
TEZA 4
Hm, ajde npr. o demokratiji i njenoj mogućoj pogubnosti po anarhizam i liberalizam. Demokratija je vladavina naroda u teoriji, a u praksi je to vladavina većine. Liberalizam ima ipak branu od naroda kao "divlje zveri", a to je konstitucionalizam koji je uspostavljen sa uspostavljanjem države. Osnovna postavka liberalizma je sloboda pojedinca od svega i svačega sve dok ne ugrožava iste takve slobode drugih. Pojedinčev duh, telo i imovina su potpuno neprikosnoveni, kako od bilo kog drugog pojedinca tako i od 51% drugih pojedinaca u društvu/državi koji možda hoće da mu uzmu ruku, nogu ili pare i misle da su u pravu samo zato što ih ima 51% (ili 99%, svejedno). Ustavom se, kao inicijalnom kapislom države, garantuje ta sloboda i autonomija pojedinca. Ako je on zaradio milione dolara više od drugih, a ne postoje dokazi da ja to stekao pljačkom, iznudom i prevarom, onda nikakva demokratska većina nema pravo da mu to oduzme samo zato što oni nemaju toliko. To je demokratska pljačka. Po anarhizam je pogubno što nema ovakvu jednu branu od vulgarne demokratije, jer je društvo tu zasnovano na apstraktnom a ne realnom pravu. Prirodno pravo važi i u društvu i u državi, ali samo zakon države može to apstraktno pravo učiniti realnim jer se činom ustavnog ugovora njen legitimitet (kao minimalne države) poopštava na sve pojedince koji joj potpadaju, tako da je ona dužna da prirodna prava pojedinaca brani kako bi zadržala svoj legitimitet. Ustav je ujedno i ograničenje za demokratska "tumačenja" šta je to prirodno pravo i šta su sve prava ljudi i građana. Čovek ima pravo da živi i traži sreću na svoj način, ali nema pravo da u saradnji sa 50% drugih ljudi oduzima slobodno stečenu imovinu drugih ljudi pravdajući se nekim konceptom (ne)pravde. Sloboda bilo kog pojedinca je uvek ispred volje većine ukoliko ta volja ugrožava slobodu tog pojedinca. Anarhizam ovakvu (minimalnu) zaštitu ne može baš da garantuje. Demokratija ga može uništiti na taj način što se 51% pripadnika društva može dogovoriti da ipak napravi državu i tako kontroliše ostalih 49% građana. Ili ako se 70% građana nekog sela odluči da linčuju seoskog kmeta zato što ima najlepšeg pevca u selu. Šta ćemo onda i ko će da zaštiti tog čoveka ako se i preostalih 30% ućutalo od straha? Branioci anarhizma iz anarho-liberalne struje se brane da i bezdržavno društvo ima privatne zaštitne agencije (privatna policija, detektivi, zatvori, sudstvo), ali se postavlja pitanje šta ako osiguranik kod jedne agencije napravi štetu osiguraniku kod druge agencije, kako će se te dve agencije složiti kolika je šteta i kolika je adekvatna nadoknada? Zar svaka agencija neće naći svoje tumačenje kršenja prirodnih prava? Moj zaključak je da je anarhizam prilično nesigurno mesto. Ta nesigurnost može biti apstraktna ukoliko mi apstrahujemo da su baš svi ljudi u jednoj takvom stanju dobri, ali takva jedna apstrakcija je prilično neozbiljna stvar. Zaključak je da društvo bez države i ne može dugo opstati, a konsekventna primena demokratije ponekad ubrzava nastanak države.
TEZA 5
Zašto anarhizam ni u kom slučaju nije nužno (čak uopšte) antikapitalistički? Zato što ljudi nemaju jednake potrebe ni u kakvom sistemu, pa ni u anarhizmu. Ukoliko se potrebe ljudi pokušaju ustrojiti kako bi svi imali isto, odmah gubimo i A od anarhije. Da parafraziram Rusoa: nije za društvo poguban onaj koji je ogradio parče zemlje i rekao "ovo je moje" već je poguban onaj koji je rekao "laže, nije to njegovo, to je naše, to je zajedničko". Zajednička svojina je oksimoron. Čovek koji je svojim rukama obradio određeni predmet i dodao mu određenu tržišnu vrednost (tržišnu, zato što je prihvatljiv predmet razmene za druge pojedince) je potpuni vlasnik tog predmeta. Ako kažemo da su svi predmeti do kojih pojedinci dolaze svojim fizičkim i intelektualnim radom zajednički, onda mi na mala vrata uvodimo ne minimalnu, već maksimalnu državu. Pojedinci u anarhizmu dakle imaju iste potrebe kao i u svako drugo doba godine, potrebu za jelom, pićem, odećom, kućom, a možda čak i za luksuznijim stvarima kao što su knjige, sveće, igračke, alatke za obradu zemljišta, kišobrani itd. Pošto jedan čovek ne može sve to sam da proizvede, on će stupati u slobodnu (anarhoidnu) razmenu sa drugim ljudima i time uvećavati svoje bogatstvo. Niko mu ne može zabraniti da on to bogatstvo gomila (jer je on možda baš dobar zidar ili šeširdžija čije su kreacije trenutno u modi) jer se zabranjivanjem slobodne razmene u anarhoidnom poretku, sa opravdanjem da to vodi socijalnim nejednakostima, u suštini uvodi naddruštvena arbitrarnost o tome šta je prihvatljivo u društvu a šta nije, a time se uvodi jaka država. Potpuna ekonomska sloboda pojedinca je nešto o čemu možemo govoriti kao uslovu bez koga nema anarhizma. Zašto bi anarhizam bio sloboda za sve u svakom mogućem smislu, a onda se ogradimo uslovom "ali svi da imamo jednako". Pa svi i imaju jednako na početku, imaju svoje dve ruke i nešto mozga u glavi i tu je kraj. Različiti izbori u životu mogu (ali ne moraju!) kasnije da učine razlike u imovini znatnim, ali se postavlja pitanje zašto to nije pravedno ako su svi na početku počinjali pod istim uslovima i sledili ista pravila da ne kradu, ubijaju ili varaju. Naddruštveno uspostavljanje jednakosti je bastard anarhizma, to je kao kad bi iglu nazvali stolicom. Moj zaključak je da konsekventni anarhizam vodi stoprocentnom čistokrvnom kapitalizmu i da se onda braća anarhisti (anarho-komunisti i anarho-sindikalisti) udružuju sa svojim arhineprijateljem, državom, kako bi sprečili izlivanje čorbe koju su sami zakuvali. Anarhija je branilac individualnih prava od svakog državnog monopola, onda treba da brani i individualno pravo da se čovek obogati svojim radom i da onda taj novac ulaže na druge načine, zapošljava druge ljude (ako njima odgovaraju uslovi rada i plata) i to su one klice kapitalizma koje ima svaki anarhizam. Taj čovek može kasnije zapošljavati na stotine radnika (ukoliko im odgovaraju uslovi i plata) i to je njegova sloboda kao i sloboda tih radnika. Ukoliko radnicima ne odgovaraju uslovi i plata, oni će možda udružiti svoje kapitale i formirati svoju firmu, možda će zaposliti i profesionalnog menadžera kako bi poslovali još bolje, to je njihovo pravo i sloboda. Anarhizam ne zabranjuje privatne kompanije kao što ni kapitalizam ne zabranjuje samoupravljanje i društveno samoorganizovanje, ali i jedan i drugi gube svoj smisao ukoliko se neka naddruštvena instanca počne mešati u bilo koje slobode (nacionalne, rasne, polne, verske, ekonomske)!
Problemu anarhizma pristupam sa stanovišta konsekventnog liberalizma (ono što neznalice zovu libertarijanizmom ili neoliberalizmom), a dodirnuću i neke tačke koje su karakteristične za anarho-liberalizam i anarho-kapitalizam.
TEZA 1
Prvo i osnovno, o razlikama i sličnostima između ljudi i drugih životinja, a u pogledu uspostavljanja hijerarhije u međusobnim odnosima. Moja teza je da je hijerarhija jako moguća i ostvariva i u anarhizmu. Anarhizam ne znači odsustvo hijerarhije u međusobnim odnosima zato što je hijerarhija jedan od osnovnih organizacionih preduslova za ostvarivanje bilo kakve socijalne reprodukcije. To znači da i jedan apstraktni anarhistički sistem (ovo je možda oksimoron) može da sačuva vrlo jake hijerarhizovane odnose u međuljudskom opštenju. Anarhizam ne znači odsustvo svakog mogućeg odnosa nadređeni-podređeni, već on znači odsustvo monopola vlasti koja se sažima u jednoj fokalnoj tački, a to je državni sistem. Dakle, teorija anarhizma pokušava da uspostavi takav socijalni aranžman u kome bi ljudska sloboda bila ispred svih drugih socijalnih vrednosti. U apstraktnom anarhističkom sistemu je moguće da vam nadređen bude otac u porodici, učitelj u školi, poslovođa u kibucu ili prvi među jednakima u seoskoj skupštini. Svi na početku, svojim rođenjem imaju podjednaka apstraktna prava, ali se to posle ograničava društvenom diferencijacijom koja bi nastupila u svakom tipu političkog udruživanja, pa i u anarhizmu. Niko ni u anarhizmu ne može da preživi tako što će biti svaštar, već će i tu da dođe do diferencijacije poslova tako da će za pravljenje obuće biti nadređen obućar, za varenje oluka varilac, a za pravljenje luksuznih automobila neki apstraktni Enco Ferari. To znači da ja kao obućar neću moći da budem jednak u hijerarhiji ako sam rešio da pomognem komšiji variocu da zavari oluke. Pošto je on varilac, njegova reč će po tom pitanju biti poslednja i bilo bi ispravno da ga ja kao laik slušam, bar što se tiče varenja oluka, a za pravljenje cipela, vaspitavanje dece i količinu bosiljka u sosu za špagete sam sam svoj majstor. Dakle, anarhizam ne znači odsustvo svakog odnosa nadređenosti i podređenosti kao što rekoh, anarhizam znači da ne može postojati zadnja instanca koja će odlučivati npr. o tome kako se vare oluci. Bolje je da poslušam komšiju varioca kako se vare oluci, ali ako ga ne poslušam, niko mi neće zameriti jer su to oluci na mojoj kući. Ne postoji zadnja instanca ni u čemu, pa ni u varenju oluka, konačna odluka o poštovanju apstraktnih pravila (i moralnih i prirodnopravnih) je samo na pojedincu. E upravo iz te zadnje instance anarhizam crpi svoju snagu. On ne prihvata da mu jedna tvorevina (država) bilo šta diktira. A država može da diktira svašta (zaboravimo sad na oluke): država tera ljude da plate porez da bi se to kasnije presipalo na drugačiji način, država tera ljude da uplaćuju zdravstveno osiguranje svojim novcem iako možda nikad u životu neće ići kod lekara, država propisuje obavezno osnovno obrazovanje iako neko možda ne bi išao u školu, država tera ljude na služenje vojnog roka čime individua gubi autonomiju svog prostora i vremena, država propisuje vezivanje pojaseva u kolima iako su svi ljudi svesni da će ih nevezivanje koštati života, država zabranjuje korišćenje heroina a čak i mladi maloletnici znaju šta heroin znači i kakve posledice mogu od toga da imaju itd... Anarhizam ne znači da je svaki pojedinac sam svoj majstor i da treba da se plaši ostalih zbog hobsovski shvaćenog prirodnog stanja, u anarhizmu mogu postojati svi oni oblici koji su karakteristični i za obično društvo. Fabrike mogu postojati i u anarhizmu jer ljudi neće sve što im treba proizvoditi sami, pojedinci i agencije koji vrše usluge zaštite će takođe postojati jer će ljudi i dalje ugrožavati jedni druge i njihovu imovinu, privatni zubari (lekari, advokati) će i dalje postojati jer će ljudima i dalje trebati njihove usluge. Jedino što se pod tim podrazumeva je da fabrike neće voditi ministar privrede, zaštitne agencije ministar policije, a zubare ministar zdravlja. Svi će oni biti odgovorni za svoj posao i svoj neuspeh u tom poslu će platiti svojim opstankom u društvu.
Apendiks na tezu 1. Čitalac će sada reći da je ovo o čemu pričam ustvari konsekventni liberalizam, a ne anarhizam i tu je donekle u pravu jer još nisam uveo uslov razlikovanja jednog anarhističkog aranžmana od liberalne minimalne države. Za razliku od anarhizma koji ne prihvata nikakvu državu (što je i njegova najslabija tačka), liberalizam prihvata jedan vid države koja bi imala najmanji mogući broj funkcija. O toj razlici malo kasnije...
TEZA 2
Drugo, odgovor svima koji vole da se bacaju pridevima levo i desno. Elem, pridevi levo i desno se ne mogu primeniti na dva socijalna aranžmana, a to su anarhizam i totalitarizam. Znači, reći da je anarhizam po sebi levi, a totalitarizam po sebi desni ili obrnuto, da je anarhizam desni, a totalitarizam levi je logička besmislica iz prostog razloga što se pridevima levo i desno opisuju samo one ideologije koje u svom aranžmanu imaju međusobni odnos društva i države. Anarhizam kao totalno bezdržavlje je stanje društva u kome nema levog ni desnog po sebi. Za totalitarizam kao potpuno ostvarenje etatizma se može reći isto. Dakle ako nema države, to nije nikakva levica, tu jednostavno nema države. Ako je sve država, to nije desnica, tu je društvo jednostavno kolonizovano prevlašću državnog sistema. Može se samo govoriti o ideološkim težnjama, tako da se težnja ka jačanju društvenih sloboda smatra levičarskom, a težnja ka jačanju državne regulacije desničarskom. Međutim, i ovo je prilično konfuzno imajući na umu da se npr. Lenjin smatra levičarem a jačao je državu, dok se s druge strane Margaret Tačer smatra desničarem a deregulisala je društvo. Hoću da kažem da su kategorije levice i desnice prilično opskurne i vrlo loše analitičke kategorije.
TEZA 3
O tome da li je anarhizam utopija. Idealnotipski shvaćena, svaka politička doktrina je utopija. Anarhizam je utopija, liberalizam je utopija, komunizam je utopija, totalna državna kontrola je utopija. Naime, utopija se uglavnom prevodi kao mesto koje ne postoji (mogući prevod je i lepo, dobro mesto) i sledstveno tome, zaista možemo reći da idealnotipski nigde i nikad u ljudskoj istoriji neće postojati konsekventni anarhizam (predržavno ili postdržavno stanje), liberalizam (potpuna sloboda pojedinca u svakom smislu, ograničena istom tom slobodom drugih), komunizam (potpuno kolektivno vlasništvo nad svim društvenim dobrima) ili potpuni totalitarizam (Orvelova 1984, totalitarizam totalitarizma, metatotalitarizam). Ali to ne znači da neka ovozemaljska ideologija, ideologija koja se primenjuje ovde i sada ne može da bude ostvariva samo zato što su njene krajnje konsekvence tako naizgled neostvarive. Reformski pokušaji su mogući u svakoj političkoj ideologiji, pa tako biti anarhista ne znači tući policajca na svakom ćošku ili ne koristiti novac koji je propisala država jer ljudi razmišljaju racionalno (koristeći cost-benefit paradigmu) u odnosu na sadašnji sistem i uvek sagledavaju moguću količinu dobiti i štete koju njihova akcija može dati ili oduzeti njihovoj preferiranoj ideji vodilji (u ovom slučaju, anarhizmu). Koraci ka anarhoidnom sistemu (opet oksimoron) se mogu povlačiti, ali to ne znači da iste takve korake u istom tom vremenu i na istom tom mestu ne mogu povlačiti i pripadnici drugih ideologija (nacional-socijalisti npr.) kojima će se prvi koraci anarhista smanjiti ili čak činiti uzaludnim. Dakle, nešto što je utopijsko po sebi ne treba odbacivati kao neki misaoni konstrukt jer upravo se ljudi koji svoja ponašanja ispoljavaju u društvu vode tim misaonim konstruktima koji u svojim krajnjim oblicima jesu utopijski. Utopizam je možda neostvariv (i to je i glupaku jasno), ali je jako socijalno relevantan.
TEZA 4
Hm, ajde npr. o demokratiji i njenoj mogućoj pogubnosti po anarhizam i liberalizam. Demokratija je vladavina naroda u teoriji, a u praksi je to vladavina većine. Liberalizam ima ipak branu od naroda kao "divlje zveri", a to je konstitucionalizam koji je uspostavljen sa uspostavljanjem države. Osnovna postavka liberalizma je sloboda pojedinca od svega i svačega sve dok ne ugrožava iste takve slobode drugih. Pojedinčev duh, telo i imovina su potpuno neprikosnoveni, kako od bilo kog drugog pojedinca tako i od 51% drugih pojedinaca u društvu/državi koji možda hoće da mu uzmu ruku, nogu ili pare i misle da su u pravu samo zato što ih ima 51% (ili 99%, svejedno). Ustavom se, kao inicijalnom kapislom države, garantuje ta sloboda i autonomija pojedinca. Ako je on zaradio milione dolara više od drugih, a ne postoje dokazi da ja to stekao pljačkom, iznudom i prevarom, onda nikakva demokratska većina nema pravo da mu to oduzme samo zato što oni nemaju toliko. To je demokratska pljačka. Po anarhizam je pogubno što nema ovakvu jednu branu od vulgarne demokratije, jer je društvo tu zasnovano na apstraktnom a ne realnom pravu. Prirodno pravo važi i u društvu i u državi, ali samo zakon države može to apstraktno pravo učiniti realnim jer se činom ustavnog ugovora njen legitimitet (kao minimalne države) poopštava na sve pojedince koji joj potpadaju, tako da je ona dužna da prirodna prava pojedinaca brani kako bi zadržala svoj legitimitet. Ustav je ujedno i ograničenje za demokratska "tumačenja" šta je to prirodno pravo i šta su sve prava ljudi i građana. Čovek ima pravo da živi i traži sreću na svoj način, ali nema pravo da u saradnji sa 50% drugih ljudi oduzima slobodno stečenu imovinu drugih ljudi pravdajući se nekim konceptom (ne)pravde. Sloboda bilo kog pojedinca je uvek ispred volje većine ukoliko ta volja ugrožava slobodu tog pojedinca. Anarhizam ovakvu (minimalnu) zaštitu ne može baš da garantuje. Demokratija ga može uništiti na taj način što se 51% pripadnika društva može dogovoriti da ipak napravi državu i tako kontroliše ostalih 49% građana. Ili ako se 70% građana nekog sela odluči da linčuju seoskog kmeta zato što ima najlepšeg pevca u selu. Šta ćemo onda i ko će da zaštiti tog čoveka ako se i preostalih 30% ućutalo od straha? Branioci anarhizma iz anarho-liberalne struje se brane da i bezdržavno društvo ima privatne zaštitne agencije (privatna policija, detektivi, zatvori, sudstvo), ali se postavlja pitanje šta ako osiguranik kod jedne agencije napravi štetu osiguraniku kod druge agencije, kako će se te dve agencije složiti kolika je šteta i kolika je adekvatna nadoknada? Zar svaka agencija neće naći svoje tumačenje kršenja prirodnih prava? Moj zaključak je da je anarhizam prilično nesigurno mesto. Ta nesigurnost može biti apstraktna ukoliko mi apstrahujemo da su baš svi ljudi u jednoj takvom stanju dobri, ali takva jedna apstrakcija je prilično neozbiljna stvar. Zaključak je da društvo bez države i ne može dugo opstati, a konsekventna primena demokratije ponekad ubrzava nastanak države.
TEZA 5
Zašto anarhizam ni u kom slučaju nije nužno (čak uopšte) antikapitalistički? Zato što ljudi nemaju jednake potrebe ni u kakvom sistemu, pa ni u anarhizmu. Ukoliko se potrebe ljudi pokušaju ustrojiti kako bi svi imali isto, odmah gubimo i A od anarhije. Da parafraziram Rusoa: nije za društvo poguban onaj koji je ogradio parče zemlje i rekao "ovo je moje" već je poguban onaj koji je rekao "laže, nije to njegovo, to je naše, to je zajedničko". Zajednička svojina je oksimoron. Čovek koji je svojim rukama obradio određeni predmet i dodao mu određenu tržišnu vrednost (tržišnu, zato što je prihvatljiv predmet razmene za druge pojedince) je potpuni vlasnik tog predmeta. Ako kažemo da su svi predmeti do kojih pojedinci dolaze svojim fizičkim i intelektualnim radom zajednički, onda mi na mala vrata uvodimo ne minimalnu, već maksimalnu državu. Pojedinci u anarhizmu dakle imaju iste potrebe kao i u svako drugo doba godine, potrebu za jelom, pićem, odećom, kućom, a možda čak i za luksuznijim stvarima kao što su knjige, sveće, igračke, alatke za obradu zemljišta, kišobrani itd. Pošto jedan čovek ne može sve to sam da proizvede, on će stupati u slobodnu (anarhoidnu) razmenu sa drugim ljudima i time uvećavati svoje bogatstvo. Niko mu ne može zabraniti da on to bogatstvo gomila (jer je on možda baš dobar zidar ili šeširdžija čije su kreacije trenutno u modi) jer se zabranjivanjem slobodne razmene u anarhoidnom poretku, sa opravdanjem da to vodi socijalnim nejednakostima, u suštini uvodi naddruštvena arbitrarnost o tome šta je prihvatljivo u društvu a šta nije, a time se uvodi jaka država. Potpuna ekonomska sloboda pojedinca je nešto o čemu možemo govoriti kao uslovu bez koga nema anarhizma. Zašto bi anarhizam bio sloboda za sve u svakom mogućem smislu, a onda se ogradimo uslovom "ali svi da imamo jednako". Pa svi i imaju jednako na početku, imaju svoje dve ruke i nešto mozga u glavi i tu je kraj. Različiti izbori u životu mogu (ali ne moraju!) kasnije da učine razlike u imovini znatnim, ali se postavlja pitanje zašto to nije pravedno ako su svi na početku počinjali pod istim uslovima i sledili ista pravila da ne kradu, ubijaju ili varaju. Naddruštveno uspostavljanje jednakosti je bastard anarhizma, to je kao kad bi iglu nazvali stolicom. Moj zaključak je da konsekventni anarhizam vodi stoprocentnom čistokrvnom kapitalizmu i da se onda braća anarhisti (anarho-komunisti i anarho-sindikalisti) udružuju sa svojim arhineprijateljem, državom, kako bi sprečili izlivanje čorbe koju su sami zakuvali. Anarhija je branilac individualnih prava od svakog državnog monopola, onda treba da brani i individualno pravo da se čovek obogati svojim radom i da onda taj novac ulaže na druge načine, zapošljava druge ljude (ako njima odgovaraju uslovi rada i plata) i to su one klice kapitalizma koje ima svaki anarhizam. Taj čovek može kasnije zapošljavati na stotine radnika (ukoliko im odgovaraju uslovi i plata) i to je njegova sloboda kao i sloboda tih radnika. Ukoliko radnicima ne odgovaraju uslovi i plata, oni će možda udružiti svoje kapitale i formirati svoju firmu, možda će zaposliti i profesionalnog menadžera kako bi poslovali još bolje, to je njihovo pravo i sloboda. Anarhizam ne zabranjuje privatne kompanije kao što ni kapitalizam ne zabranjuje samoupravljanje i društveno samoorganizovanje, ali i jedan i drugi gube svoj smisao ukoliko se neka naddruštvena instanca počne mešati u bilo koje slobode (nacionalne, rasne, polne, verske, ekonomske)!
No comments:
Post a Comment