Dodatak

Tri dana pošto sam napisao prošli post, na opisanom mestu sam naleteo na novu situaciju:

Još dve gomile nastale privatnom inicijativom...

Ničija zemlja

Već godinu-dve dana u našem gradiću pod Rtnjem (uvek sam želeo da upotrebim ovu konstrukciju) postoji opcija odlaganja PET otpada i slične plastikarije u posebne kontejnere. Naravno, izbor je na građanima, znam ljude koji ne žele da bacaju PET ambalažu u te kontejnere tvrdeći da ne žele da džabe daju plastiku ljudima koji će na toj plastici kasnije zaraditi. Takvo ponašanje jeste malo ekstravagantno, ali je po meni i sasvim legitimno. Međutim, ne želim sad da pričam o takvim ljudima, oni bar bacaju smeće tamo gde mu je mesto, tj. u kontejnere ma kakvi oni bili... Naravo, broj kontejnera po gradu je značajno smanjen zbog toga što je svako domaćinstvo dobilo i svoju kantu za otpatke koju komunalci prazne u redovitim intervalima. I lepo je to, samo da meni kontejneri nisu služili kao kante za smeće... Sa povlačenjem klasičnih kontejnera iz upotrebe (osim na nekoliko tačaka u gradu) i sa poslovičnim nedostatkom bilo kakvih javnih kanti za smeće (osim na nekoliko već pomenutih tačaka u gradu), dolazimo do toga da ako krenemo pešaka van centra grada jedući čokoladu, posle par minuta nemamo priliku gde da bacimo ostatke pakovanja jer tu niti ima više kontejnera niti je ikad bilo kanti za smeće. Jedino rešenje je upadati kod ljudi po kućama i iskoristiti njihove kante za vaš otpad. No, nije to neki greh, preživljavaju to ljudi, neki čuvajući otpad do kuće po džepovima, a neki bacajući ga gde se tog trenutka zateknu.

No, počeo sam da pričam o onim kavezima za odlaganje otpadne plastike. Dakle ti PET kontejneri se kasnije prazne i ta se plastikarija tera negde. Kažu na reciklažu, ali mene ne bi čudilo da sve to zajedno teraju i u Dunav sudeći po ovome što ću sada napisati. Naime, pošto živim par kilometara izvan grada, i pošto put kojim prolazim leži pored nekadašnje gradske deponije imao sam prilike da kao klinac u tih par kilometara iskusim razne doživljaje, od naletanja na leševe celih krava do bežanja od čopora polubesnih pasa koji su došli da tu kravu obrade. Međutim, kako se poludivlja deponija ugasila pre deceniju i po, kako sam ja otišao u veći grad, tako su se i moje "tomsojerovske" avanture od škole do kuće svele na nulu. Ali da li je deponija zaista ugašena? Što se tiče javnih preduzeća - da, što se tiče građana - ne. Tamo gde je stala država, nadovezala se privatna inicijativa. Naime građani su u nedostatku adekvatnog mesta za izvoženje svog otpada rešili da ožive tradiciju. Međutim, kako je suviše očigledno voziti traktorima i kamionima otpad na bivše smetlište jer to može videti svako, oni su rešili da to rade konspirativnije - sav otpad lepo istovare usred šume jer će ih tamo bilo ko teže primetiti. Tako da sam u poslednjih par godina imao prilike da se bukvalno saplićem i preskačem opanke i patike, crepove, palete, gajbice, burad sa turšijom i kupusom (ove godine su iznikla dva struka paradajza na jednom mestu), kokošija govna, usrane jorgane, kondome, lavore i kotliće, svinjske kože i lobanje, WC šolje itd. Sve što ne mogu baciti u svoju kantu za smeće koju su dobili od opštine, građani koji žive u blizini dovoze u šumu i žrtvuju njenim bogovima. Ali, pitanje je da li je samo privatna inicijativa kada neko istovari pun kamion plastike nasred puta, a na obodu šume, ili se tu umešao i neko "nadležan":



I što je još bolje, doveze posle par dana još malo i lepo svu tu plastiku zapali. Em što je ta šuma i taj kraj već pun smeća o koje se saplićem, em što je ta šuma gorela bar četiri puta u zadnjih trideset godina... A onda dođe najmlađi provajder mobilne telefonije u Srbiji (VIP) da pravi predajnik i, dok je na nogama, da napravi i put do predajnika. Put je ispao pola-pola, pola je od vrlo kvalitetne rizle, a druga polovina od vrlo kvalitetnog i jako lepljivog blata. No dobro, baš me briga za put, ali možete misliti da li su ostavili prilog u gomilanju smeća pored puta? Jesu, naravno...

I pre par dana, konačno - fatality. JKP Usluga sa svojom cisternom koja služi za pražnjenje septičkih jama daje primer svima ostalima. A taj primer se zasniva na tome da su put i šuma u državnom (društvenom, javnom, kakvomgod) vlasništvu. To znači da možemo da radimo tu šta hoćemo, pa čak i da izlivamo gradske fekalije. Shit dwells na samo par metara od asfalta, od puta Boljevac-Valakonje, ali jebiga, put je njihov, govna su njihova (dobili ih besplatno) a nemaju gde da ih stave. Ovo je blizu grada, već ima reputaciju da svi tu bacaju šta god stignu, zašto ne bi i gospoda iz Usluge premostila proceduru i uštedela koji litar nafte i koji minut dragocenog vremena. Šta bi bilo da sam uzeo neku bačenu lopatu i da sam krenuo da mlatim govna u njihovim glavama ili da im bušim gume na kamionu? Krivično bih odgovarao. Zato bolje ćuti, zapuši nos, zatvori oči i gledaj si pos'o.

Toliko, i nije da sam ja neki eko-fundamentalista. Naprotiv. Mene apokaliptička ekologija i ceo taj fuss oko klimatskih promena i ostalih metafizika nimalo ne dotiče, ali me jako nervira kada ljudi, političari, obični građani daju primat teorijskim razglabanjima o opasnostima od zagađenja, a drugom rukom zaboravljaju na ono što ekologija u svom elementarnom obliku treba da bude. A to je estetika prirode. Dakle ne radi se o tome da prirodu čuvamo zarad nje same - priroda će nadživeti svakog čoveka pojedinačno, radi se o tome da od šume napravimo šumu, od livade livadu, a od puta put. Ništa više. Kad lepo napravimo uređenu deponiju gde će da se, jelte, smešta SAV otpad, onda možemo da razglabamo o solarnim i vetro-generatorima, o agendi održivog razvoja i ostalim modernostima do kojih mi još nismo ni stigli...

Mirko i Slavko u gvozdenom rovu

U organizaciji boračkih organizacija, svoju podršku Vladi Srbije o inicijativi da Generalna skupština UN zatraži mišljenje međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašenja Republike Kosovo na teritoriji Srbije, na skupu u Boljevcu, pružili su, pored predstavnika potomaka učesnika Prvog svetskog rata, boraca ratova od 1990-99 godine i Organizacije SUBNORA i predstavnici Opštine i članovi političkih partija koje učestvuju u vlasti. Skup je održan u 12 časova i 44 minuta, što simbolički asocira na kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, a koja se odnosi na legalni status Kosova.

Ovo je vest od pre četiri dana. Kao što se da videti, boljevačke drmadžije nastavljaju sa svetlom tradicijom borbe na simboličkom planu na svim mogućim frontovima. Istu stvar su istog dana uradili i Zaječarci, dali su podršku Vladi Srbije što se tiče politike oko Kosova, ovo oko Ujedinjenih Nacija i Međunarodnog suda pravde ili kako li se već zove ta jako kurčevita organizacija (koja, da budemo iskreni, služi samo tome da ljudi iz trećeg i četvrtog sveta ispadnu moralni pobednici).

Nemam ništa protiv dotičnog plana Vlade koji se tiče ispitivanja legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, ali mi je ova gorecitirana humoreska jako legla, pa rekoh da je podelim sa vama. Mislim, stvarno je šteta što je Savet bezbednosti u periodu do 1999. godine doneo toliki broj rezolucija. Zamislite da se radi o kršenju rezolucije 328. Morali bi da održe sednicu u pola četiri noću, zamislite tu svitu naduvenih vojnih penzionera, krmeljivih veterana iz domovinskih ratova, a sa posebnim guštom zamišljam sveprisutnog predsednika Skupštine Opštine sa onom spavaćom kapom a la Gručo Marks (bez brkova). Kakva ih je to nužda naterala da sastanče u doba kada čak i fanovi porno kanala od iznemoglosti padaju u zasluženi san?

Kakva nužda, takav sastanak. Mene žao kafe i kisele vode koja se popila za tih pola sata/sat. Da ne govorim kako se na slici uz gorenavedeni tekst vidi da sastanku prisutni piju kiselu vodu koja se zove - Heba! A svi znamo da tu vodu proizvode Šiptari i da iz tog razloga nije dobra za špricer. Ne znam da li Arnauti imaju tradiciju ispijanja špricera, ali se dobro sećam kada mi je jedan sadašnji odbornik Vlaške stranke na nekoj slavi objašnjavao kako je Knjaz Miloš majka za špricer, a Heba nije pošto tu vodu prave Šiptari iz Bujanovca. Kakav argument čoveče, priterao me čovek uza zid svojom dokaznom aparaturom. Knjaz Miloš - Vlaška stranka edition - there is no špricer like one made in Valakonje! Gluperde!

I tako se krug zatvara, zmija grize sopstveni rep, pije se "šiptarska" voda u čast ukidanja "šiptarske države", dolazi nova Mala Gospojina na kojoj je red utući špricer u slavu Stepe Stepanovića, Save Kovačevića i, hm, Ratka Mladića i jebati svima majku koji se ne slažu sa vama u pogledu Kosova, Tome Nikolića, Haga, južnog toka i izbora u Pakistanu. Boljevački političari su jako obavešteni, a političari iz Vlaške stranke su najobaveštenija sorta na svetu. Oni istinu o smislu života, univerzuma i svega dobijaju direktnim posmatranjem oblika kravlje balege koji se formira pri udarcu dotične (balege) o čvrstu podlogu, a po pravilima Njutnove mehanike koja govori da kravlja balega ima tendenciju pada prema Zemlji, osim ako njena težina nije manja ili jednaka nuli. A i tada kada je balega samo metafizički pojam, kada je još ne-biće, i tada ćemo umeti da iz njene potencijalnosti izvučemo adekvatne zaključke.

Šta sam hteo reći beše? Da, hteo sam reći da je ovaj sastanak military NGO-ovaca i predstavnika lokalne politike jedna velika metafizička balega. Pošto njena težina jeste manja ili jednaka nuli, dakle, tu se čak i ne radi o balegi, to je jedan veliki kravlji prdež koji se mogao čuti iz zgrade boljevačke Opštine. Koga svrbi pimpek šta vi imate da kažete povodom inicijative Vlade? Vi ste bre lokalna samouprava, Mirko Cvetković i onaj Jeremić odgovaraju lično građanima (i parlamentu), a ne vama konjine jedne dokone!

Nusprodukti čoveka koji se pravi pametan...

UPOZORENJE: Sledeći tekst uopšte nije vezan za Boljevac i nimalo nije interesantan za čitanje. Ovo je post sa jednog foruma na temi o anarhizmu koji sam napisao juče. Pošto nikako da nađem vremena da napišem novi tekst na blogu, ko hoće da čita - mora se zadovoljiti ovim...

Problemu anarhizma pristupam sa stanovišta konsekventnog liberalizma (ono što neznalice zovu libertarijanizmom ili neoliberalizmom), a dodirnuću i neke tačke koje su karakteristične za anarho-liberalizam i anarho-kapitalizam.

TEZA 1
Prvo i osnovno, o razlikama i sličnostima između ljudi i drugih životinja, a u pogledu uspostavljanja hijerarhije u međusobnim odnosima. Moja teza je da je hijerarhija jako moguća i ostvariva i u anarhizmu. Anarhizam ne znači odsustvo hijerarhije u međusobnim odnosima zato što je hijerarhija jedan od osnovnih organizacionih preduslova za ostvarivanje bilo kakve socijalne reprodukcije. To znači da i jedan apstraktni anarhistički sistem (ovo je možda oksimoron) može da sačuva vrlo jake hijerarhizovane odnose u međuljudskom opštenju. Anarhizam ne znači odsustvo svakog mogućeg odnosa nadređeni-podređeni, već on znači odsustvo monopola vlasti koja se sažima u jednoj fokalnoj tački, a to je državni sistem. Dakle, teorija anarhizma pokušava da uspostavi takav socijalni aranžman u kome bi ljudska sloboda bila ispred svih drugih socijalnih vrednosti. U apstraktnom anarhističkom sistemu je moguće da vam nadređen bude otac u porodici, učitelj u školi, poslovođa u kibucu ili prvi među jednakima u seoskoj skupštini. Svi na početku, svojim rođenjem imaju podjednaka apstraktna prava, ali se to posle ograničava društvenom diferencijacijom koja bi nastupila u svakom tipu političkog udruživanja, pa i u anarhizmu. Niko ni u anarhizmu ne može da preživi tako što će biti svaštar, već će i tu da dođe do diferencijacije poslova tako da će za pravljenje obuće biti nadređen obućar, za varenje oluka varilac, a za pravljenje luksuznih automobila neki apstraktni Enco Ferari. To znači da ja kao obućar neću moći da budem jednak u hijerarhiji ako sam rešio da pomognem komšiji variocu da zavari oluke. Pošto je on varilac, njegova reč će po tom pitanju biti poslednja i bilo bi ispravno da ga ja kao laik slušam, bar što se tiče varenja oluka, a za pravljenje cipela, vaspitavanje dece i količinu bosiljka u sosu za špagete sam sam svoj majstor. Dakle, anarhizam ne znači odsustvo svakog odnosa nadređenosti i podređenosti kao što rekoh, anarhizam znači da ne može postojati zadnja instanca koja će odlučivati npr. o tome kako se vare oluci. Bolje je da poslušam komšiju varioca kako se vare oluci, ali ako ga ne poslušam, niko mi neće zameriti jer su to oluci na mojoj kući. Ne postoji zadnja instanca ni u čemu, pa ni u varenju oluka, konačna odluka o poštovanju apstraktnih pravila (i moralnih i prirodnopravnih) je samo na pojedincu. E upravo iz te zadnje instance anarhizam crpi svoju snagu. On ne prihvata da mu jedna tvorevina (država) bilo šta diktira. A država može da diktira svašta (zaboravimo sad na oluke): država tera ljude da plate porez da bi se to kasnije presipalo na drugačiji način, država tera ljude da uplaćuju zdravstveno osiguranje svojim novcem iako možda nikad u životu neće ići kod lekara, država propisuje obavezno osnovno obrazovanje iako neko možda ne bi išao u školu, država tera ljude na služenje vojnog roka čime individua gubi autonomiju svog prostora i vremena, država propisuje vezivanje pojaseva u kolima iako su svi ljudi svesni da će ih nevezivanje koštati života, država zabranjuje korišćenje heroina a čak i mladi maloletnici znaju šta heroin znači i kakve posledice mogu od toga da imaju itd... Anarhizam ne znači da je svaki pojedinac sam svoj majstor i da treba da se plaši ostalih zbog hobsovski shvaćenog prirodnog stanja, u anarhizmu mogu postojati svi oni oblici koji su karakteristični i za obično društvo. Fabrike mogu postojati i u anarhizmu jer ljudi neće sve što im treba proizvoditi sami, pojedinci i agencije koji vrše usluge zaštite će takođe postojati jer će ljudi i dalje ugrožavati jedni druge i njihovu imovinu, privatni zubari (lekari, advokati) će i dalje postojati jer će ljudima i dalje trebati njihove usluge. Jedino što se pod tim podrazumeva je da fabrike neće voditi ministar privrede, zaštitne agencije ministar policije, a zubare ministar zdravlja. Svi će oni biti odgovorni za svoj posao i svoj neuspeh u tom poslu će platiti svojim opstankom u društvu.

Apendiks na tezu 1. Čitalac će sada reći da je ovo o čemu pričam ustvari konsekventni liberalizam, a ne anarhizam i tu je donekle u pravu jer još nisam uveo uslov razlikovanja jednog anarhističkog aranžmana od liberalne minimalne države. Za razliku od anarhizma koji ne prihvata nikakvu državu (što je i njegova najslabija tačka), liberalizam prihvata jedan vid države koja bi imala najmanji mogući broj funkcija. O toj razlici malo kasnije...

TEZA 2
Drugo, odgovor svima koji vole da se bacaju pridevima levo i desno. Elem, pridevi levo i desno se ne mogu primeniti na dva socijalna aranžmana, a to su anarhizam i totalitarizam. Znači, reći da je anarhizam po sebi levi, a totalitarizam po sebi desni ili obrnuto, da je anarhizam desni, a totalitarizam levi je logička besmislica iz prostog razloga što se pridevima levo i desno opisuju samo one ideologije koje u svom aranžmanu imaju međusobni odnos društva i države. Anarhizam kao totalno bezdržavlje je stanje društva u kome nema levog ni desnog po sebi. Za totalitarizam kao potpuno ostvarenje etatizma se može reći isto. Dakle ako nema države, to nije nikakva levica, tu jednostavno nema države. Ako je sve država, to nije desnica, tu je društvo jednostavno kolonizovano prevlašću državnog sistema. Može se samo govoriti o ideološkim težnjama, tako da se težnja ka jačanju društvenih sloboda smatra levičarskom, a težnja ka jačanju državne regulacije desničarskom. Međutim, i ovo je prilično konfuzno imajući na umu da se npr. Lenjin smatra levičarem a jačao je državu, dok se s druge strane Margaret Tačer smatra desničarem a deregulisala je društvo. Hoću da kažem da su kategorije levice i desnice prilično opskurne i vrlo loše analitičke kategorije.

TEZA 3
O tome da li je anarhizam utopija. Idealnotipski shvaćena, svaka politička doktrina je utopija. Anarhizam je utopija, liberalizam je utopija, komunizam je utopija, totalna državna kontrola je utopija. Naime, utopija se uglavnom prevodi kao mesto koje ne postoji (mogući prevod je i lepo, dobro mesto) i sledstveno tome, zaista možemo reći da idealnotipski nigde i nikad u ljudskoj istoriji neće postojati konsekventni anarhizam (predržavno ili postdržavno stanje), liberalizam (potpuna sloboda pojedinca u svakom smislu, ograničena istom tom slobodom drugih), komunizam (potpuno kolektivno vlasništvo nad svim društvenim dobrima) ili potpuni totalitarizam (Orvelova 1984, totalitarizam totalitarizma, metatotalitarizam). Ali to ne znači da neka ovozemaljska ideologija, ideologija koja se primenjuje ovde i sada ne može da bude ostvariva samo zato što su njene krajnje konsekvence tako naizgled neostvarive. Reformski pokušaji su mogući u svakoj političkoj ideologiji, pa tako biti anarhista ne znači tući policajca na svakom ćošku ili ne koristiti novac koji je propisala država jer ljudi razmišljaju racionalno (koristeći cost-benefit paradigmu) u odnosu na sadašnji sistem i uvek sagledavaju moguću količinu dobiti i štete koju njihova akcija može dati ili oduzeti njihovoj preferiranoj ideji vodilji (u ovom slučaju, anarhizmu). Koraci ka anarhoidnom sistemu (opet oksimoron) se mogu povlačiti, ali to ne znači da iste takve korake u istom tom vremenu i na istom tom mestu ne mogu povlačiti i pripadnici drugih ideologija (nacional-socijalisti npr.) kojima će se prvi koraci anarhista smanjiti ili čak činiti uzaludnim. Dakle, nešto što je utopijsko po sebi ne treba odbacivati kao neki misaoni konstrukt jer upravo se ljudi koji svoja ponašanja ispoljavaju u društvu vode tim misaonim konstruktima koji u svojim krajnjim oblicima jesu utopijski. Utopizam je možda neostvariv (i to je i glupaku jasno), ali je jako socijalno relevantan.

TEZA 4
Hm, ajde npr. o demokratiji i njenoj mogućoj pogubnosti po anarhizam i liberalizam. Demokratija je vladavina naroda u teoriji, a u praksi je to vladavina većine. Liberalizam ima ipak branu od naroda kao "divlje zveri", a to je konstitucionalizam koji je uspostavljen sa uspostavljanjem države. Osnovna postavka liberalizma je sloboda pojedinca od svega i svačega sve dok ne ugrožava iste takve slobode drugih. Pojedinčev duh, telo i imovina su potpuno neprikosnoveni, kako od bilo kog drugog pojedinca tako i od 51% drugih pojedinaca u društvu/državi koji možda hoće da mu uzmu ruku, nogu ili pare i misle da su u pravu samo zato što ih ima 51% (ili 99%, svejedno). Ustavom se, kao inicijalnom kapislom države, garantuje ta sloboda i autonomija pojedinca. Ako je on zaradio milione dolara više od drugih, a ne postoje dokazi da ja to stekao pljačkom, iznudom i prevarom, onda nikakva demokratska većina nema pravo da mu to oduzme samo zato što oni nemaju toliko. To je demokratska pljačka. Po anarhizam je pogubno što nema ovakvu jednu branu od vulgarne demokratije, jer je društvo tu zasnovano na apstraktnom a ne realnom pravu. Prirodno pravo važi i u društvu i u državi, ali samo zakon države može to apstraktno pravo učiniti realnim jer se činom ustavnog ugovora njen legitimitet (kao minimalne države) poopštava na sve pojedince koji joj potpadaju, tako da je ona dužna da prirodna prava pojedinaca brani kako bi zadržala svoj legitimitet. Ustav je ujedno i ograničenje za demokratska "tumačenja" šta je to prirodno pravo i šta su sve prava ljudi i građana. Čovek ima pravo da živi i traži sreću na svoj način, ali nema pravo da u saradnji sa 50% drugih ljudi oduzima slobodno stečenu imovinu drugih ljudi pravdajući se nekim konceptom (ne)pravde. Sloboda bilo kog pojedinca je uvek ispred volje većine ukoliko ta volja ugrožava slobodu tog pojedinca. Anarhizam ovakvu (minimalnu) zaštitu ne može baš da garantuje. Demokratija ga može uništiti na taj način što se 51% pripadnika društva može dogovoriti da ipak napravi državu i tako kontroliše ostalih 49% građana. Ili ako se 70% građana nekog sela odluči da linčuju seoskog kmeta zato što ima najlepšeg pevca u selu. Šta ćemo onda i ko će da zaštiti tog čoveka ako se i preostalih 30% ućutalo od straha? Branioci anarhizma iz anarho-liberalne struje se brane da i bezdržavno društvo ima privatne zaštitne agencije (privatna policija, detektivi, zatvori, sudstvo), ali se postavlja pitanje šta ako osiguranik kod jedne agencije napravi štetu osiguraniku kod druge agencije, kako će se te dve agencije složiti kolika je šteta i kolika je adekvatna nadoknada? Zar svaka agencija neće naći svoje tumačenje kršenja prirodnih prava? Moj zaključak je da je anarhizam prilično nesigurno mesto. Ta nesigurnost može biti apstraktna ukoliko mi apstrahujemo da su baš svi ljudi u jednoj takvom stanju dobri, ali takva jedna apstrakcija je prilično neozbiljna stvar. Zaključak je da društvo bez države i ne može dugo opstati, a konsekventna primena demokratije ponekad ubrzava nastanak države.

TEZA 5
Zašto anarhizam ni u kom slučaju nije nužno (čak uopšte) antikapitalistički? Zato što ljudi nemaju jednake potrebe ni u kakvom sistemu, pa ni u anarhizmu. Ukoliko se potrebe ljudi pokušaju ustrojiti kako bi svi imali isto, odmah gubimo i A od anarhije. Da parafraziram Rusoa: nije za društvo poguban onaj koji je ogradio parče zemlje i rekao "ovo je moje" već je poguban onaj koji je rekao "laže, nije to njegovo, to je naše, to je zajedničko". Zajednička svojina je oksimoron. Čovek koji je svojim rukama obradio određeni predmet i dodao mu određenu tržišnu vrednost (tržišnu, zato što je prihvatljiv predmet razmene za druge pojedince) je potpuni vlasnik tog predmeta. Ako kažemo da su svi predmeti do kojih pojedinci dolaze svojim fizičkim i intelektualnim radom zajednički, onda mi na mala vrata uvodimo ne minimalnu, već maksimalnu državu. Pojedinci u anarhizmu dakle imaju iste potrebe kao i u svako drugo doba godine, potrebu za jelom, pićem, odećom, kućom, a možda čak i za luksuznijim stvarima kao što su knjige, sveće, igračke, alatke za obradu zemljišta, kišobrani itd. Pošto jedan čovek ne može sve to sam da proizvede, on će stupati u slobodnu (anarhoidnu) razmenu sa drugim ljudima i time uvećavati svoje bogatstvo. Niko (i samo niko) mu ne može zabraniti da on to bogatstvo gomila (jer je on možda baš dobar zidar ili šeširdžija čije su kreacije trenutno u modi) jer se zabranjivanjem slobodne razmene u anarhoidnom poretku, sa opravdanjem da to vodi socijalnim nejednakostima, u suštini uvodi naddruštvena arbitrarnost o tome šta je prihvatljivo u društvu a šta nije, a time se uvodi jaka država. Potpuna ekonomska sloboda pojedinca je nešto o čemu možemo govoriti kao uslovu bez koga nema anarhizma. Zašto bi anarhizam bio sloboda za sve u svakom mogućem smislu, a onda se ogradimo uslovom "ali svi da imamo jednako". Pa svi i imaju jednako na početku, imaju svoje dve ruke i nešto mozga u glavi i tu je kraj. Različiti izbori u životu mogu (ali ne moraju!) kasnije da učine razlike u imovini znatnim, ali se postavlja pitanje zašto to nije pravedno ako su svi na početku počinjali pod istim uslovima i sledili ista pravila da ne kradu, ubijaju ili varaju. Naddruštveno uspostavljanje jednakosti je bastard anarhizma, to je kao kad bi iglu nazvali stolicom. Moj zaključak je da konsekventni anarhizam vodi stoprocentnom čistokrvnom kapitalizmu i da se onda braća anarhisti (anarho-komunisti i anarho-sindikalisti) udružuju sa svojim arhineprijateljem, državom, kako bi sprečili izlivanje čorbe koju su sami zakuvali. Anarhija je branilac individualnih prava od svakog državnog monopola, onda treba da brani i individualno pravo da se čovek obogati svojim radom i da onda taj novac ulaže na druge načine, zapošljava druge ljude (ako njima odgovaraju uslovi rada i plata) i to su one klice kapitalizma koje ima svaki anarhizam. Taj čovek može kasnije zapošljavati na stotine radnika (ukoliko im odgovaraju uslovi i plata) i to je njegova sloboda kao i sloboda tih radnika. Ukoliko radnicima ne odgovaraju uslovi i plata, oni će možda udružiti svoje kapitale i formirati svoju firmu, možda će zaposliti i profesionalnog menadžera kako bi poslovali još bolje, to je njihovo pravo i sloboda. Anarhizam ne zabranjuje privatne kompanije kao što ni kapitalizam ne zabranjuje samoupravljanje i društveno samoorganizovanje, ali i jedan i drugi gube svoj smisao ukoliko se neka naddruštvena instanca počne mešati u bilo koje slobode (nacionalne, rasne, polne, verske, ekonomske)!

Šumarski panegirik jednog wannabe liberala

Individue imaju prava i postoje stvari koje im nijedna osoba ili grupa ne sme učiniti (a da ne povredi njihovih prava). Ta su prava toliko čvrsta i dalekosežna da se postavlja pitanje šta država i njeni službenici uopšte mogu ili smeju da urade.

Robert Nozik; Anarhija, država i utopija

Gledam Google Analytics malopre i vidim veći broj poseta Agro Gerili sa pretraživača nego obično, keywords su ziloti this, ziloti that... Izgleda da ljudi dosta čitaju tekstove onog Internet reakcionara Teofila Pančića koji se u zadnjem broju Vremena osvrnuo na probleme zilotizma u Srbiji i njihove sukobe sa nadošlim buljukom golih hipika koji su održali nekakvo okupljanje na Južnom Kučaju. Pa dobro, ionako sam hteo da napišem još jedan tekst o tome (čim mi ruka bude oslobođena gipsa) imajući u vidu da su i novinari naših dnevnih listova uspeli da se dovuku u onu vukojebinu i napišu svakojake tekstove o, kako ih oni zovu, "golaćima". Ovo je kao neki odgovor na tekstove iz tih dnevnih listova, ali i na neke argumente koji se daju levom nogom na nekim forumima koji su imali prilike da vide i komentarišu moj prethodni post o šumarskoj dijalektici. Ovaj tekst neće biti: prvo, smešan jer mnogi misle da se ja samo zajebavam i drugo, kratak jer je mojoj levoj šaci potrebna fizikalna terapija.

Ubedljivo najgluplji tekst je izašao 19. avgusta u dnevnom listu Politika od autorke Nikoline Miletić, a po površnosti ih je pratila i ekipa RTS-a koja je pre par dana objavila prilog o Rainbow mitingu u okviru Dnevnika 2. Da je autorka teksta u Politici jedan običan "šumarski dijalektičar", a da su to i njeni "stručni" sagovornici, svedoče i aluzije na sve i svašta u gore linkovanom tekstu. Ima tu i vlaške magije, drekavaca, vampira, ali moj omiljeni pasus je onaj koji daje argumente u prilog tvrdnji da se tu radi o sekti, a argumente je dao niko drugi nego Slađan Mijaljević, naš poznati sektolog (zanimanje koje je relevantno kao i ufolog ili možda politikolog). On (pasus, a ne Slađan) izgleda ovako u ćirilici:

Велики број људи у Западној Европи враћа се паганским обичајима, а неке од тих секти крију се под маском очувања природе. Чим постоји обожавање неких култова, попут месеца и централне ватре у овом случају, припадници ове организације мењају своје обичаје, а потом и свест. То што не једу месо и не користе хемију, попут шампона и сапуна, ходају наги, такође указује на верску секту. У каснијој фази прелазе на прорицања и предвиђање разних катастрофа, што је добро познати сценарио – тврди Мијаљевић.

Moj prethodni post je imao i anticipiran odgovor na jednu ovakvu sinergiju gluposti urezanu u samo četiri rečenice:

Strah od sekte je kod Srba rašireniji od straha od promaje, sekti se plaše svi, a promaje samo oni sa 40+ godina. Sekte su slične promaji inače, nevidljive su, nečujne, niko ih ne pominje u medicinskim enciklopedijama, ali su ipak smrtonosne.

Ili ako ne verujete da je ovo hrpa sofističkog proseravanja, da upotrebim sledeći silogizam:

1. Svi ljudi su smrtni.
2. Sokrat je žena.
3. Prema tome, Aristotel je šrafciger.

Iz prve (1) i druge premise (2) sledi konkluzija (3). A imaju li (1), (2) i (3) nekakve veze? Naravno da nemaju, ali to je logika koju upotrebljava gospodin Mijaljević u svoje genijalne četiri rečenice, to je ta peta figura silogizma za koju zna samo naš proslavljeni sektolog. Nego, da se ja bacim na stvar...

ODELJAK I - O PRIRODNIM PRAVIMA ČOVEKA

Da pođemo prvo od kategorije prirodnih prava prema kojima čovek ima pravo i mogućnost da radi sve što mu njegove prirodne karakteristike dozvoljavaju apstrahujući hipotezu da je taj čovek sam na celom svetu. Sve što on uradi u takvom jednom apstraktnom univerzumu u skladu je sa prirodnim pravom. Jedine granice su njegove intelektualne i biološke sposobnosti. E sad, pošto čovek nije sam na svetu, pošto je Bog od rebaraca pravio i ženu (a oni zajedno decu), dolazimo do toga da društvo utemeljuje koncept ugovora kojim se ta prirodna prava poopštavaju na način da ona i dalje ostaju prava i mogućnosti svakog čoveka dok on ne ugrožava ista ta prava drugih ljudi. Sa fiktivnim nastankom države nastaju i zakoni koji na prirodna prava deluju na dva načina. Prvo, zakoni države mogu da još čvršće zaštite ta prirodna prava svojim aktima, bilo pravnim bilo fizičkim. Pravo na život, pravo na slobodu misli, savesti i izražavanja, pravo na svojinu i njeno korišćenje, nekorišćenje ili uništavanje (usus, fructus, abusus što bi rekli Rimljani) su neka od prava koja su sama po sebi svima razumljiva i kojima najveći broj ljudi teži jer su ona u skladu sa njihovom prirodom. Po prvom slučaju dakle država može još čvrće utvrditi ta prava svojim argumentima sile. Po prirodnom pravu je zabranjeno ugroziti nečiji život jer je taj život upravo prirodno pravo tog Nekog koji taj život poseduje. Po zakonima države je to takođe zabranjeno i tu vidimo da se pisano i prirodno pravo poklapaju.

Drugo, zakoni države mogu derogirati prirodno pravo čoveka. Uzmimo dva primera, jedan radikalan i jedan suptilan, da ih tako nazovem... Radikalan primer je recimo homoseksualizam. Ja smatram da je prirodno pravo čoveka da seksualno opšti sa svakim drugim čovekom ako od njega ima nedvosmisleni pristanak za to, pa bio on muško, žensko, Olivera Jovićević ili Sandra Perović. Pedofilija, sodomija i silovanje nisu prirodna prava jer ne ispunjavaju uslov o nedvosmislenom pristanku. Međutim, neke države ugrožavaju to prirodno pravo šaljući homoseksualce na vešala. I ne radi se ovde o nekoj NGO postmodernističkoj odbrani svih prava čoveka kojih možemo da se setimo, radi se jednostavno o tome da su seksualne preferencije (ovde uzete kao radikalan primer, a možemo govoriti i o preferencijama prema čokoladi ili fudbalskom klubu) pravo koje čovek ima i koje je usađeno u njegovu prirodu. Straight, gay, bi, onanisanje, celibat, swingovanje, sve je to privatna stvar pojedinca dok god on ne ugrožava prirodna prava drugih ljudi i dok god ne pokuša da monopoliše to svoje pravo na način da natera organe države da deluju u njegovu korist. Da nisam politički korektan NGO-vac možete otkriti iz sledećeg primera. U zakonima velikog broja država postoje odredbe o pozitivnoj diskriminaciji određenih društvenih grupa samo zato što su one monopolisale svoj manjinski politički uticaj. Diskriminacija je diskriminacija i nije u skladu sa prirodnim pravima, pa bila ona pozitivna ili negativna. Pozitivno diskriminisanje Crnaca u Americi pod uticajem njihovog lobija, žena u Evropi pod uticajem levičarskog feminizma ili homoseksualaca negde zbog sistemski infiltriranog gay lobija je jednako kao i negativno diskriminisanje adventista ili zilota u Srbiji zbog infiltriranja SPC-a u državu ili istih tih homoseksualaca i žena u Iranu zbog teokratski utemeljene države. Svi trebaju imati jednake početne pozicije, svi trebaju imati jednake uslove, svi imaju ista prava, država ne može da se meša ni pozitivnim ni negativnim diskriminisanjem. Sad to ne znači da je zabranjeno da neko misli nešto o pederima, adventistima ili SPC što je sve najgore, naravno da nije, ali to znači da niko ne može da tera državni sistem da on donosi (pravne i fizičke) akte protiv pedera, adventista ili SPC samo zato što ih on i njegovi istomišljenici mrze i zato što država ima monopol sile da nešto učini po tom pitanju. Neko može biti "progresivan" ili "konzervativan" koliko želi i taj svoj stav može argumentovati, ali ga ne može nasilno poopštavati na celo društvo jer onda čini nasilje nad drugim ljudima koji možda ne misle isto. O neisključivosti liberalizma i kulturnog konzervativizma možete pročitati ovaj tekst Voltera Bloka, sa kojim se ja, doduše, dosta i ne slažem... Pored radikalnog imamo i suptilan primer derogiranja prirodnih prava od strane državnih zakona, a to je recimo plaćanje poreza. Postavlja se pitanje zašto neko mora da uplaćuje u budžet države doznake za zdravstveno osiguranje ako je siguran da će se lečiti manje od drugih ili se neće lečiti uopšte? Zašto da svi uplaćuju istu količinu novca pod opravdanjem da mogu da koriste lekarske usluge koliko god hoće? Ali šta ako nekom nikad i ne zatrebaju te lekarske usluge, šta je bilo sa njegovim novcem? Ali to je tema za neki od narednih tekstova...

ODELJAK II - O SLOBODI RELIGIJSKIH UBEĐENJA

Izvinjavam se na ovolikoj predigri, pretpostavljam da ste već svršili... Ko nije, može da nastavi sa čitanjem, sad bih trebao da odgovorim na primedbe uvaženog sektologa i nekih forumaša koje se tiču velike opasnosti od sekti...

Gore sam naveo da je sloboda mišljenja i savesti takođe prirodno pravo čoveka, a isto je i sa izražavanjem tog mišljenja. Ali nasilno naturanje svog mišljenja ide protiv tog prava. Sloboda misli i savesti u sebe inkorporira i slobodu verovanja ili neverovanja u bilo koji religijski koncept koji je blizak tom čoveku. Prvo čovek ima slobodu da veruje u nešto kao što ima slobodu i da ne veruje ni u šta ili da veruje u ništa. Teista za ateistu može reći da je glupak koliko hoće i obratno, ali nema pravo da pomoću instrumenata prisile ugrožava njegovu slobodu religijskog ubeđenja kao što su Talibani proganjali neverujuće, a komunisti verujuće. Država sa tim nema nikakve veze. Dalje, ako postoji neki teološki koncept u koji čovek veruje, on ga može zvati kako hoće. Bog, Bogovi, Priroda, On, Ona, Kosmos, Sve, Ništa, Satana, El, Alah, Nkulukulu, Amaterasu, Iluvatar, Cthulhu, Guybrush Threepwood ili štagod, sve je legitimno. Takođe i način upražnjavanje vere, kult, dogma i obred, sve je dozvoljeno ukoliko se ne ugrožavaju prava drugih.

Dakle, da apstrahujemo sad da su rainbowci (goli hipici) možda sekta, mada svako ko je u stanju da čita duže od pet minuta verovatno shvata da nisu, onda ćemo videti da oni ne ugrožavaju ničija prirodna prava, upravo kao ni većina tih alternativnih i malih verskih zajednica. Ne ugrožavaju tuđ život, imovinu ili mišljenje. Oni žive svoju utopiju, i ma koliko se ja ne slagao sa njihovim gledištima ili sa gledištima bilo koje druge religijske zajednice, ne mogu pozivati na to da se oni rasteraju, zatvore, rasformiraju samo zato što ne misle na moj način. Možda među njima ima kriminalaca, narko-dilera, ubica, silovatelja, Kardasijanaca, ali oni imaju ime i prezime. Nikom pametnom ne pada na pamet da napada vascelo Hrišćanstvo ili vascelo Pravoslavlje zbog jednog Pahomija.

Dakle, ako ne volite sekte, ako nećete da vam deca budu članovi istih, a vi ih tako vaspitavajte! Ne očekujte od društva i države da radi stvari umesto vas. Svako ima svoj izbor i država uopšte u to i ne treba da se meša. Neko je izabrao Hare Krišnu, i nama se to ne sviđa i to je OK. I svima ćemo da pričamo da nam se to ne sviđa i da mrzimo Hare Krišnu i sekte, ali nemojte gospodo da budete veći pravoslavci od patrijarha. Ni prirodno ni pisano pravo nemaju ništa protiv toga, nikoga tu niko ne ugrožava, o čemu vi onda pričate? Odakle vam ideje da se oni trebaju pohapsiti ili streljati? Neko je počeo da koristi heroin. Gospodo, to je bio njegov izbor. Dete od tri godine zna nuspojave heroinske zavisnosti, to je bio samo njegov izbor. Šta, sad država treba da uposli višemilionske resurse da bi popravljala nečije glupe lične izbore? Zašto?

Jednom rečju, nemate vi nikakvu tapiju na istinu ili ispravan način života. Svako živi na onaj način koji mu se najviše sviđa, pa bio on hipik, narkoman, zilot, fudbaler ili anarhista! Ako nekoga ispunjava druženje sa sličnomišljenicima u nekoj vukojebini, držanje za ruke i igranje za vreme pomračenja Meseca, konzumiranje marihuane i hrane biljnog porekla, šta vi imate sa tim? Može da vam se to ne dojmi, možda se to ne dojmi ni meni, ali imate da kušujete sa pozivima da država treba da spreči takve stvari pozivajući se na javni moral i stanje nacije (što bi rekla Olivera Kovačević). Niti vas niti vašu decu teraju da puše travu, da igraju u ritmu tam-tama na mesečini, niti da jedu famoznu čorbu od zelja. Vi o tome ne biste ni imali pojma da nije bilo novinara koji su vam to rekli, da li bi vam bilo lakše da to uopšte niste znali? Da niste za to saznali ne bi ni ispadali glupi u društvu, verujte mi. Manje kontakata sa dnevnim novinama i televizijom, a više vašeg života rekao bih, i to baš onog života koji ste vi sami izabrali...

ODELJAK III - PRAVILA OBLAČENJA

Ovo je tako bizarna tema za raspravljanje, ali ajde da joj posvetim par minuta... Naše telo dakle služi svemu i svačemu, pa je tako ono i jedan od medijuma komunikacije, a da bi se ta komunikacija pospešila, dolazi i do oblačenja. Ljudi su se oblačili zbog bioloških zahteva njihovog organizma, a kasnije da bi iskomunicirali svoju socijalnu poziciju i status, a različita društva i različite geografske širine imaju različite dress codove. Kod nas je npr. normalno biti obučen na ulici, to je socio-kulturno pitanje, nikog normalnog ne možete videti golog. Golotinja na ulici nije privatno pravo svakog od nas jer to može uznemiriti druge ljude ili im učiniti susret sa tuđim golim telom neprijatnim. Meni bi se sviđalo recimo da većina devojaka hoda golo po Beogradu, ali takođe ne bih uopšte voleo da gledam babe u istoj toj odeći. Rešenje je onda da je bolje da svi budu obučeni nego da budu goli, jer ako postoji pravilo, bilo ono prirodno ili društveno postavljeno, ono mora važiti za sve.

Elem, jedan aspekt sablažnjavanja oko cele ove Rainbow priče je što su se novinari uhvatili za to da su oni goli. Ostavićemo na stranu to što je, prema mom svedočenju, samo deset posto njih tamo zaista bilo golo i to samo u dotičnom kampu. Nisu oni išli ni preko Beograda, ni preko Paraćina, ni preko Boljevca potpuno nagi. Oni su poštovali nepisana pravila oblačenja, bili su odeveni ovako ili onako, ali ipak nisu bili goli. Kada su stigli tamo, kao štovaoci prirode (vulgarni štovaoci, rekao bih) skinuli su gaće i našli se u svom elementu. E sad, da li su oni ugrožavali one koji nisu goli? Verovatno nisu, jer bi oni ili otišli ili napravili alternativni kamp. A pošto se radi o javnom okupljanju određene grupe ljudi koja deli slične senzibilitete onda imamo i opravdanje za njihovu golotinju ma koliko to čudno bilo. Ako se nudisti okupljaju na nudističkoj plaži, mi se možemo osećati čudno, može nam biti neprijatno i mi ćemo nudističku plažu napustiti. Ako u Rainbow kampu ima golih ljudi i nama to smeta, mi ćemo kamp napustiti. Ako se u manastir ne ulazi sa papučama i kratkim pantalonama, onda ćemo ih nositi na drugom mestu, a tu dolaziti formalnije obučeni ili nećemo dolaziti uopšte. Ako se ne puši u bioskopu za vreme filma, mi ćemo izaći napolje da ispušimo cigaretu ili možda ceo šleper istih.

Da li to ruši koncept prirodnog prava kao konstituentu anarhoidnog sistema slobode? Mislim da ne imajući u vidu da smo mi slobodni da osnujemo svoje pušačke bioskope, manastire u kojima bi bili goli i plaže na kojima bi svi bili u perjanim jaknama. To su ta ostrva u društvenom sistemu koja su sva skrojena od razlika po mnogim pitanjima, sve su to male utopije u kojima ljudi žive ne prisiljavajući nikog drugog da živi na taj isti način. Ako mislimo da se ne uklapamo u jednu takvu priču, mi ćemo tu priču zaobići, a možda ćemo i započeti svoju, alternativnu priču koju ćemo deliti sa istomišljenicima. Ako ljudi na 4 sata vožnje od najbližeg naseljenog mesta, na okupljanju koje ima karakter "privatne žurke" žele da budu goli, onda im dopustimo da goli i budu! Ako se vi pojavite tamo niko vas neće terati da se skinete, a ako vam se i dalje ne sviđa, imate isti taj put kojim ste došli, pa se vratite nazad!

Sveti Ilija Čvorović ili Šta je to šumarska dijalektika?

Poštovaoci mog lika i dela već znaju da se po pozivu Vojske Srbije već pet meseci bavim šumarstvom, a uz svesrdnu pomoć trojice giliptera (Ljubiša, Šujo i Bložiću, i dalje možete da mi oralno opštite sa spolovilom). Tako smo i danas imali zadatak da izmarkiramo nekih 35 hektara drveta za obaranje, ali provod je bio dobar... Elem, mesto dešavanja sledeće dogodovštine je radilište Straža, to je ono kad krenete za Paraćin, pa pre Čestobrodice, levo... Nas šestorica sedi u kancelariji šefa radilišta, prozor gleda na put Paraćin-Zaječar i šumarke koji se pružaju preko njega. Pričaju ljudi tako o budućnosti JP Srbijašuma kad sa one strane puta iz šume ispada neki momak sa ogromnim rancem na leđima, sa kosom do pola leđa i praznom plastičnom flašom. Tematika razgovora se menja...

...jer se ispostavlja da postoji izvesno okupljanje ljudi sa rancima, šatorima i ostalom kamp opremom u brdima prema Brezovici (srce Kučajskih planina). Šumari lucidno iznalaze dve varijante: ili je to sekta ili su narkomani. Šef radilišta (inače, taj čovek je moj utisak godine u negativnom smislu) izlazi sa respektabilnom tezom kako bi snage bezbednosti trebalo obavestiti o tome i kako bi tu njih trebalo držati na oku jer postoji realna opasnost od ugrožavanja bezbednosti poretka, imovine, lica i u tom pravcu. Sranje, rekoh ja, i izađoh da popričam sa tim momkom koji je već prešao na našu stranu puta i došao do obližnje česme da natoči vodu.

I ispostavlja se da je dečko iz Varšave, Republika Poljska. Time to brush my English... Došao je tu jer su tu organizovali okupljanje ljubitelja prirode, pacifista, anarhista, komunitarista i ostalih pripadnika tih tzv. alternativnih životnih stilova. Momak mi objašnjava kako ih ima iz cele Evrope, kako su svake godine u nekoj drugoj zemlji, pričamo dvadesetak minuta, razmenjujemo mejlove i čovek me poziva da ih posetim u brdima neki dan. O čemu se tu zapravo radi pogledajte ovde i ovde.

Kad sam se vratio "kolegama" šumarima i kad sam im rekao da je dečko iz Poljske, prva reakcija bistrog šefa radilišta je bila: "Katolik!" Ostali ga pratili u stopu objasnivši mi kako su i juče videli par njih i kako su odmah zaključili "da to nisu naši." Po čemu? Po izgledu dakako!

Toliko o dnevničkoj strukturi ovog pisanija, sad malo analize. U daljem tekstu ću pokušati da se poserem na sve četiri "šumarske teze" (Hajdeger inače ima knjigu Šumski putevi, sic!) koje su se pojavile u roku od pola sata: teza o sekti, teza o narkomanima, teza o Katoličanstvu i teza o razlikovanju od nas.

1. Strah od sekte je kod Srba rašireniji od straha od promaje, sekti se plaše svi, a promaje samo oni sa 40+ godina. Sekte su slične promaji inače, nevidljive su, nečujne, niko ih ne pominje u medicinskim enciklopedijama, ali su ipak smrtonosne. Šumarska dijalektika nas uči tome da pripadnici sekti imaju duge kose i brade, oblače se čudno (obično vrlo šareno), nose čudne ogrlice i narukvice, glave su im pune perli, govore više jezika, putuju auto-stopom i ne jedu hranu životinjskog porekla. E da, okupljaju se po šumama i deluju anti-državno. U konkretnom slučaju, ova komuna planira verovatno da izvrši invaziju na Krivi Vir i izvrši žrtvovanje svih muških i ženskih devica na oltar svog boga u obliku falusa, a potom pojede njihove genitalije?

Zanimljivo je da kod nas u Homoljskim planinama postoje manastiri zilota koji su neka vrsta ekstremnih pravoslavaca i koji se mogu smatrati pravoslavnom sektom u smislu alternativne religijske zajednice. Ziloti su imali i svoj neki shrine u Krivom Viru, ali ih je odatle proterala grupa pravovernih dizel pravoslavaca smatrajući ih, naravno, satanistima... Što se mene tiče, meni su sekte simpatične, čak i one satanističke. Sve što ide uz britvu velikim religijskim zajednicama i malim, glupim "šumarskim dijalektičarima" ima moje poštovanje. Uvek ću više ceniti iskrenog pravoslavnog zilota koji se drži maksime "Pravoslavlje ili smrt" od nekog ateiste sa krstom oko vrata (naša profesorka filozofije u srednjoj školi) ili od neke dobre pravoslavne devojčice koja u subotu uveče pred Uskrs ide u crkvu, pokrivajući kaputom sise koje će pokazati par desetina minuta kasnije u diskoteci, a na pohotnu radost pripadnika svih konfesija!

2. Narkomani su takođe opasna društvena grupacija. Radovi iz oblasti šumarske dijalektike nam ukazuju da su oni jako organizovana mala zajednica, nešto poput terorističke ćelije. Mosad je odskora počeo da se bavi i narkomanskim terorizmom svedoče pisani mediji iz Jerusalima i Tel Aviva. Opšte je poznato da je Osama bio navučen na gibanicu sa makom koju mu je spremala njegova četvrta žena gledano unazad. A i on ima bradu, čudno odelo i čudan šešir...

Moje naklapanje o narkomaniji ste mogli naslutiti u pretprošlom tekstu, ali mene i dalje oduševljava boljevačko gledište na uzimanje droge. To gledište se otprilike zasniva na tome da je drogiranje određeno kolektivno preduzimanje akcije... Šumari npr. misle da je za drogiranje potrebno da se skupi dosta ljudi na nekom tajnovitom i zabačenom mestu i da se onda svi zajedno naroljaju neke droge, a gde je kolektivno drogiranje, tu su i orgije, pederi i sam crni đavo! Ne, šupci retardirani, onaj ko se drogira radi to uglavnom sam kod kuće, a ako se nađe na javnom mestu, onda nađe neki toalet... A vi "šumarska braćo" ste uroljani od alkohola i kod kuće, i na radnom mestu, i u WC-u, i u Ladi Nivi i u bukovoj šumi! Vi ste narkomani!

3. Poljak=Katolik. Srbin=Pravoslavac. Turčin=Musliman. Japanac=žut. Papuac-Novogvinejac=? A šta da radimo mi ateisti i agnostici? Šta da radi dečko koji je ljubitelj prirode, vegetarijanac i pacifista i još je iz Varšave? Koju on religiju ispoveda? Možda je ateista, možda panteista, možda paganin, možda nešto sasvim levo... Ne, kaže nama osnivač šumarske dijalektike i šef radilišta Straža u Šumskoj upravi Boljevac. Ne, on implicira Poljakovu vezu sa samim Vatikanom, a ako ne znate šta je sve Vatikan onda niste Srbin već običan ustaša koji čita blog na latiničnom pismu!

4. Šumari su poznati po oku sokolovom, sa sto metara po izgledu razlikuju naše od onih koji to nisu, vrsni su poznavaoci srpske anatomije i boljevačke frenologije. Ja još ne mogu da budem iniciran u šumara pošto stvarno nisam ukapirao da je onaj dečko stranac dok mi sam nije rekao, ne bih mogao da ukapiram čak ni da mu je kurac izrastao nasred čela, ali to je moj problem nedovoljne posvećenosti srži šumarskih misterija. E sad, postoji realna opasnost da će ti stranci seksualno opštiti sa našim ženskinjama i tako ukaljati rasnost, pa zato predlažem nekoliko ljudi koje moramo klonirati da šire srpsko seme diljem Balkana:

Ratko Mladić, vojnik. Provereno razlikuje Srbe od Muslimana i Holanđana. Određeni krugovi tvrde da se razume u šumarstvo i geomorfologiju Dinarskih planina. Pije, puši i nije homoseksualac. Trenutno u bekstvu.

Danilo Ikodinović, uspešan sportista, neuspešan motociklista i opsesija dokonih i priglupih fejsbuklija. Lep kao Apolon, jak kao Atlas, ali sa trajnom onaničkom disfunkcijom desne ruke. Trenutno u komi.

Aleksandar Vučić, političar. Da nije oženjen i da imam ćerku spremnu za udaju, pojurio bih ovog čoveka za zeta. Harizmatičan, blagoglagoljiv, erudita. Navija za Crvenu Zvezdu i bio je u Bariju 1991. Trenutno u modricama.

Moj favorit je ipak Velimir "The Stallion" Ilić. On je kombinacija genetskog koda prethodne trojice. Političar i intelektualac (magistar železničke mostogradnje), izuzetan sportista (mali fudbal) i prekaljeni ratnik (kafana Zlatno burence) + čovek sa patrijarhalno usađenom mizoginijom, jednom rečju Srbin za budućnost. Treba ga klonirati i postaviti ga za Predsednika opštine Boljevac, a takođe bi po jedan trebao da bude i predsednik u svakoj mesnoj zajednici. Čovek za 22. vek!

Zaključak. Rasplinuo sam se malo, ali na kraju ću da postavim pitanje: Koja je razlika između Boljevčana i krupne stoke? Pa osim toga što ovi prvi nemaju kopita, te se onda i ne potkuju, ja druge razlike ne mogu da pohvatam. Toliko od mene, tri je sata ujutru, vreme je za prelazak u horizontalno agregatno stanje. Hvala na pažnji. Prijatno veče.

Mladi, lepi i pametni

Ljudi su društveni. Čovek nije ono što jeste zbog svojih bioloških, već upravo zbog svojih socijalno-kulturoloških osobina. Interakcija sa drugim ljudima je uslov bez koga čovek jednostavno ne bi postojao. E sad, postoje vrlo različiti oblici interakcije, neke od njih možemo smatrati i vrlo čudnim, ali pravilo je i nužnost da nijedan čovek ne može ostati potpuno izvan okvira zajednice u kojoj obitava. Potpuna samostalnost je nemoguća.

Hm, šta vaš omiljeni hroničar želi da kaže? Ljudi žele da obaveste druge ljude da jednostavno postoje. Neko piše blog, neko napravi profil na Myspaceu, neko prodaje lubenice na pijaci, neko se skine go za vreme fudbalske utakmice, neko vodi kviz, a neko postane ratni zločinac... Uspesi i neuspesi se lakše vare kada se dele sa drugima, pa makar te druge i ne poznavali eksplicitno. Smrt se obznanjuje javno, u čituljama i na umrlicama, ljudi se odriču svojih najbližih putem novina, preko radija se upućuju čestitke i pozdravi, na televizijama se prikazuju svadbe potpunih anonimusa...

Jedan od običaja neverbalne komunikacije u manjim zajednicama u Srbiji je i obznanjivanje slika dece koja su maturirala te godine. Uspeh završetka jednog perioda života za tu decu postaje javna stvar koja se daje na znanje svima. Neću sad o tome da li se to meni sviđa ili ne, koga to briga, ali hoću malo da vidimo zašto je tu zanimljiv boljevački slučaj.

Naime, od ove godine i u našem gradu imamo nasmejane slike devojaka i momaka koji su završili srednju školu istaknute na javnom mestu u centru grada. Oba uslova za to (postojanje svršenih srednjoškolaca i postojanje bivše robne kuće u čijem će izlogu njihove slike stajati) su naravno ispunjena. OK, u čemu je tu problem? Well, naša se srednja škola bavi obrazovanjem četiri profila: gimnazijalci i ekonomski tehničari su četvorogodišnje, a šumari i automehaničari su trogodišnje škole. Ali svi su oni zajedno maturirali onog trenutka kada su odradili ceo svoj program, završili sa pozitivnim uspehom i dobili svedočanstva. Maturant je maturant pa završio on Matematičku gimnaziju u Beogradu ili Srednju školu za svinjogojstvo u Gadžinom Hanu!

Zašto su onda istaknute samo slike dva četvorogodišnja profila, gimnazijalaca i ekonomista kog đavola? Gde su mehaničari i (meni posebno dragi) šumari!? Ovo pisanije odlagao sam preko mesec dana želeći da vidim da li će ipak okačiti i njih, ali nisu naravno... E sad, postoje razna opravdanja: možda ta odeljenja to nisu htela, možda nisu obezbeđene njihove slike ili je to bila inicijativa samih razreda, a ne škole ili nešto četvrto? Mislim ipak da tako trivijalna objašnjenja ne drže vodu, to su banalna opravdanja, škola je jednostavno trebala da okači slike svih učenika ili ni jednog jedinog bez obzira ko je pokrenuo tu inicijativu.

Mislim da je objašnjenje za ovako nešto ipak - nemar. Jedan gimnazijalac iz te generacije mi je tvrdio da to nisu uradili iz jednostavnog razloga zato što se radi o šumarima i mašincima. Jednostavno, ko ih jebe što nisu tako mladi, lepi i pametni kao dva elitna odeljenja (koliko god se taj pojam elite rastegao da obuhvati boljevačke učenike). Ko ih jebe, njih ionako niko ne zna, došli su iz Slatine, Žagubice, Podgorac-Timoka, zašto da degradiramo lepotu i simetriju izloženog panoa takvim divljim životinjama? Zašto da savršenost jednog parčeta kartona unizimo uključivanjem rugoba i idiota u jednu takvu savršenost?

Sad, ne tvrdim ja da da je to eksplicitno objašnjenje koje bi uprava škole dala, ali tvrdim da se to podsvesno nalazi u glavama svakog profesora koji gore predaje. Ne kažem ja sad da su ta odeljenja nešto preterano dobro i da zaslužuju vanredne počasti, ali i oni su maturirali boga mu, i to ih čini jednakim sa ostalim učenicima! A kad već kačite njihove slike u holu škole ne vidim nikakvo opravdanje da ih ne zakačite i dole u centru.

Mislim, ako nije bilo uslova da se stave svi, jednostavno nemojte da stavite nikoga. Ta praksa je ionako glupa! Jak ti je achievement da završiš srednju školu u Boljevcu, to svaka četvrta šimpanza može da uradi. Verovatno je to onaj sindrom iz američkih filmova - "that's my son" - koji progovara iz starijih i želja da se svi upoznamo sa "nadrealnim" uspehom mlade boljevačke "elite".

Moja generacija je srećom u srednju školu išla još pre uvođenja demokratije u boljevačke ustanove, a ljudima tada na pamet nisu padale nikakve ideje, pa ni one glupe. I mi smo tada bili mladi, lepi i pametni i, srećom, uskraćeni za javnu promociju. Doduše ja sam još uvek mlad, lep i pametan. Jesam stariji jedno sedam godina od prosečnog maturanta koji nije ponavljao, ali mi ništa ne fali. Da sam lep i fotogeničan, to je opštepoznata činjenica, pogledajte npr. ovu sliku ispod uslikanu pre jedno dve godine.


Ipak, pamet je moja glavna osobina. Toliko sam pametan da na Wikipediji u članku o bozi (bezalkoholnom piću) postoji link na ovaj blog u odeljku o metaforičkoj upotrebi reči boza. Sve u svemu, ako su naši sugrađani propustili jednu takvu veličinu da vide na panou u robnoj kući pre nekoliko godina, kog vraga su onda stavili ove?