1. Najveća budala na svetu trenutno živi u Venecueli i zove se Ugo Čaves. To vesti iz ove zemlje lepih ‘glumica’ uvek čini specijalnim. Pošto je krajem prošle godine zabranio nasilne video igre, a početkom ove uveo restrikcije struje (u jednoj od najvećih članica OPEC-a!), drug Čaves je odlučio da se obračuna sa velikim trgovinskim lancima. Devalvirao je bolivar, trgovci su naravno podigli cene, a ovaj im je prvo učinio uslugu privremeno ih zatvorivši, da bi ih na kraju nacionalizovao. Zemljotres na Haitiju je došao kao poručen za još jednu plauzibilnu hipotezu: Chavez says US 'weapon' caused Haiti quake. Ja da sam na njegovom mestu, usrao bih se od straha od tako naoružanih Amerikanaca.
2. Da li ste znali da jedan osrednji pas ima carbon footprint koliko i jedan oveći džip: Are dogs the real population problem on climate change? Rešenje su, naravno, odavno izumeli Kinezi. Treba ih pojesti! Pse, ne Kineze. Mada, ako je carbon footprint u pitanju...
3. A sad jedan ozbiljan tekst: Revolucija “ruke koja daje”. Nemački filozof Peter Sloterdajk ovde fantastično piše o eksploatisanim eksploatatorima i najnaduvanijem od svih balona – državi blagostanja.
4. Svi jedva čekamo da Srbija konačno završi svoj evropski put. Onda ćemo i mi da im plaćamo skijanje: EU ski holiday paid for by taxpayers.
5. Nenameravane posledice I: The Relentless Misery of 1.6 Gallons. Državno regulisanje veličine vodokotlića za sobom ostavlja veliko sranje.
6. Nenameravane posledice II: Kenya fishermen see upside to pirates: more fish. Somalijski pirati kao ribočuvari na istoku Afrike.
7. Kako izgleda susret između bivšeg čuvara u Gvantanamu i njegovih bivših zatvorenika: Guantanamo guard reunited with ex-inmates.
8. O Kameronovom Avataru sam čak i ja pisao. Film je najviše zasvrbeo konzervativce, ali izgleda da ne ostavlja ravnodušnim i njihove arhineprijatelje: Russian Communists: Ban Avatar!
9. Najurnebesniji prikaz ovog filma je ipak ovaj: Avatar.
10. Na Ebayu možete kupiti umetničko delo koje se zove: A Tool to Deceive and Slaughter. Ono što je ovde karakteristično je da se radi o elektronskoj kocki stalno povezanoj na internet koja samu sebe stavlja na aukciju svakih sedam dana. Noćna mora za kolekcionare...
11. Google autocomplete ponekad ume da ponudi urnebesne opcije: What boyfriends and girlfriends search for on Google?
Tuesday, January 26, 2010
Thursday, January 21, 2010
Keks za mačke
- Daj dinar za leba.
- Jedi bez leba!
Konverzacija između gladnog cigančeta i jednog studenta šumarskog fakulteta.
- Jedi bez leba!
Konverzacija između gladnog cigančeta i jednog studenta šumarskog fakulteta.
Inspekcija Ministarstva poljoprivrede je juče izašla u medije sa podacima kako je hleb u Srbiji zadovoljavajućeg kvaliteta, a samo jedan odsto uzoraka iz 728 pekara je sadržao hemijske materije u količini većoj od dozvoljene. Komentatori na devedesetdvojkinom sajtu i građani intervjuisani u RTS-ovom Dnevniku se ne slažu i smatraju da kvalitet hleba u Srbiji treba da bude znatno bolji.
Ukoliko niste zadovoljni kvalitetom hleba koji kupujete, evo nekoliko predloga da to promenite:
1. Prestanite da koristite hleb ili umesto njega koristite neki supstitut.
2. Hleb koji kupite odnesite u laboratoriju kako bi ga ispitali. Eventualnim lošim rezultatom testa “ucenjujte” proizvođača i ubeđujte ljude da tu više ne kupuju (osnujte neformalno udruženje potrošača).
3. Kupite brašno i sami pravite hleb. Možda otvorite i pekaru...
4. Obezbedite parcelu na kojoj možete uzgajati odgovarajuću žitaricu od koje biste kasnije pravili hleb.
Hleb je proizvod kao i svaki drugi. Razlika je u tome što se cene i fizičke karakteristike standardnih vrsta hleba utvrđuju tradicionalnim metodama dogovorne ekonomije, te je kvalitet u skladu sa konkurencijom.
U konkretnom slučaju, a imajući u vidu prilično pohvalne rezultate pekara, može se posumnjati na sitnu korupciju na relaciji proizvođači hleba – inspekcija. Mogućnost korupcije u ovakvim slučajevima je neizbežna, bez obzira da li je ovde stvarno bilo. I tu se ne radi o postavljanju boljih i poštenijih ljudi na položaje niti o boljim metodama kontrole njihovog rada od strane drugih institucija. Kada određeni organ ima ovlašćenje da drastično kazni nekoga odnosno zabrani mu obavljanje delatnosti od koje zarađuje za, jelte, hleb, onda nema sile koja može obezbediti stoprocentnu primenu pravne norme.
Friday, January 15, 2010
Avatar i politika ili Hrabro srce štrumpfovsko
Ovo je prvi i verovatno poslednji put da pišem o nekom filmu. Naime, najzad sam uspeo da odgledam Kameronovu aždaju nateran na to permanentnim diskusijama na internetu o eksplicitnim i implicitnim političkim porukama koje nam Avatar šalje. Za razliku od profesionalnih filmskih kritičara koji su uglavnom pozitivno ocenili film (barem tako vele srednje ocene na Metacriticu i RT-u), sajtovi i blogovi koji se bave pitanjima društvene, političke i ekonomske problematike ne prestaju da bruje o mogućim čitanjima ovog filma, uglavnom osuđujući njegov plitki politikantski pristup.
Moram da priznam da sam bio prilično iznenađen mišljenjima da Avatar u sebi sadrži neku ozbiljnu političku i društvenu poruku, verovatno iz razloga što ofrljativno referenciranje na sistem zdravstvenog osiguranja u Americi ili na štetnost igranja online igara ne smatram ozbiljnom društvenom porukom. Ti preaching momenti se u ovom filmu neprestano gomilaju i stvaraju jedan monument političke korektnosti koji traje dva i po sata i čija se sva poruka sadrži u progresivnom kredu – “sva nepravda ovoga sveta meni je mrska”. To razlikovanje između pokušaja da se politički i društveni konteksti pre svega razumeju i objasne i pokušaja da se ljudi nateraju na angažovanost “za bolji svet” je isto ono razlikovanje koje Snajderov prošlogodišnji pokušaj prepisivanja remek-dela Alana Mura čini pravom političkom enciklopedijom u odnosu na Kameronov film. Ovako, Avatar se može gledati sa olovkom i dva papira u ruci. Na prvom bismo štiklirali stavke na spisku scenarističkih opštih mesta, a na drugom hvatali beleške o nadirućim referencama na sve i svašta. Aha, evo ga onaj lik iz Apokalipse; oho, ovo je kao na slikama Rodžera Dina; he, ovo je rekao Donald Ramsfeld/General Kaster/Ratko Mladić; uh, ovo su svetleće pečurke iz Morovinda; ah, slow motion i vokal a la Liza Džerard dok helikopter pada itd. Ponekad to izgleda simpatično, a ponekad izgleda suptilno otprilike kao kad Leks Stil suptilno svojom kitom opali Brianu Lav po nosu...
Naravno, sve nas to ne sprečava da učitavamo i igramo se mogućih značenja, kao što ću ja da sad da radim...
DA LI VANZEMALJAC PRAVI JE MUŠKARAC?
Ono što na prvu loptu vidimo kod stanovnika Pandore je da se potpuno uklapaju u rusoovski arhetip plemenitog divljaka kod kojih su individualni prohtevi i opšta volja identični, gde su pravda, pravo, običaj i tradicija sinonimi, gde su smisao života i smrti dokučeni, gde su potrebe svih usklađene sa potrebama drugih i prirodom... Jednom rečju, pravo utopijsko uređenje kao sa početka rađanja tog žanra podstaknutog otkrićem Novog sveta. Čak i ruda po koju zemaljska korporacija dolazi na Pandoru dobija ime unobtanium, asocirajući na negativno postavljenu topologiju Tomasa Mora u njegovoj Utopiji. Međutim, iako sve to možda izgleda kao savršenstvo prirodnog poretka, utisak je da je to najveštačkiji mogući konstrukt koga čovek može da se seti. Tu Avatar iz SF-a prelazi u fentezi žanr jer potpuno suspenduje realnost ekonomskih i antropoloških zakonitosti na koje verovatno isprva i hoće da povuče analogiju.
No, to je manje važno. Dobri momci u Avataru, starosedeoci Pandore, plavi humanoidi po imenu Na’avi, komuniciraju sa onim detinjim u nama. Jer, Na’avi su ono što bi mi trebali da budemo: ponosni, slobodni, jednaki, plemeniti ljudi koji žive svoj život bez ikakvih sumnji u to gde se njihovo mesto u ovom svetu zaista nalazi. Kameron nam gotovo eksplicitno natura na nos da je iluzija to što sreću tražimo idući neprestano unapred. Možda bi trebali da preispitamo premise (da zloupotrebim sad omiljenu kovanicu Ajn Rend, još jednog ljubitelja romantičnih pogleda na svet) na kojima zasnivamo svoja gledišta i sreću potražimo u suprotnom smeru. Kvantitet ne rađa kvalitet, a vraćanje nekim starim vremenima u političkom, ekonomskom, tehnološkom i biološkom smislu se možda pokaže primerenije “pravom” čoveku.
Dolazak zemaljske korporacije na Pandoru je još jedna inkarnacija klasičnog naučnofantastičnog motiva prvog kontakta koji se iz antropološke sfere prebacuje u čistiji, eksperimentalni svet fantastike. Nažalost, eksperimentalni činioci kojima se Kameron bavi su odavno već ispitani te je utisak posle odgledanog filma da se sva njegova politička poruka iscrpljuje u ideološko-akcionim pogledima svog autora, a gotovo nimalo ne pruža na planu političko-saznajnog. Pod naletima replika koje čujemo u filmu, a koje su jako obojene jednodimenzionalnom dnevnom politikom, ostaje zamagljen fiktivni odnos dveju različitih bioloških vrsta, kultura i vrednosnih matrica i mogućnost njihove suštinske komunikacije. Zašto su Zemljani uopšte došli na Pandoru? Na’aviji to ne mogu da pojme kao što ni mi ne možemo da pojmimo šta elijeni hoće od nas kada nam napadnu planetu ili se usele na naš brod. U Avataru se to manifestuje i bukvalno, jer uvek kada Džejk Sali pred okupljenim plavim humanoidima pokuša da objasni zašto je on ovde, njega fizički diskonektuju od svog avatara i on pada u hibernaciju ostavljajući zbunjene stanovnike Pandore u uverenju da ne postoji logičko objašnjenje za Dolazak osim da Oni žele da unište Nas i naš način života. Logike dva sveta su skupovi koji se ne presecaju, a komunikacija može da se vodi samo preko nišana.
MINIMALNA VS. VELIKA DRŽAVA
Zanimljivije je film posmatrati sa jednog čistijeg politološkog stanovišta, neopterećenog danas tako čestim kultura/rasa/klasa/gender analizama.
Možemo reći da se u Avataru govori o jednom jako bitnom teorijskom problemu – stvaranju države. Naime, kada u jeku borbe sa zemaljskim plaćenicima Džejk Sali pokušava od Ejve (ekvivalent “naše” Gaje) da zatraži pomoć, njegova Na’avi partnerka Nejtiri mu objašnjava kako Ejva ne zauzima stranu već samo održava ravnotežu. Tu imamo neku vrstu lokovski shvaćenog predržavnog stanja koje se približava nozikovskoj ultraminimalnoj državi. Ultraminimalna država je ustvari udruženje ili korporacija koja na određenoj teritoriji ima monopol u policijskim i sudskim funkcijama, ali čije se usluge pružaju samo onima koji to žele i za to daju nadoknadu (cena bezbednosti je život u zajednici). Ostale moguće funkcije ostaju van institucionalnog aparata, utemeljene u običajima i tradiciji, zasnovane na dobrovoljnosti. Pravda je tu shvaćena kao restorativni (“održavanje ravnoteže”), a ne redistributivni princip (“zauzimanje strane”).
Sa druge strane imamo konkurentnu kvazi-državnu agenciju koja nudi širi spektar “usluga” i pravdu shvata na više distributivan način. Iako se radi o zemaljskoj korporaciji (potpuno nebitno da li je privatna ili državna), ona mnogo više liči na savremenu državu od zajednice Na’avija. Prvo, ona ne prihvata položaj jedne od konkurentskih kvazi-državnih agencija na određenoj teritoriji i spremna je upotrebiti sva sredstva kako bi tu činjenicu promenila. Nemoguće je da pojedinac ili grupa dobrovoljno bude van nje, svesno ne koristi njene usluge, i ne bude subjekat određenih prava i dužnosti. Pored očiglednog posedovanja vojne sile kao metoda prisvajanja suvereniteta, mnogo karakterističnije su paternalističke usluge jedne države blagostanja koje se nude domorocima. Šef zemaljske ekspedicije nudi Na’vijima besplatno obrazovanje i infrastrukturu u zamenu za plaćanje određenog poreza u obliku dobrovoljnog ustupanja nalazišta unobtaniuma. U jednom tako čistom obliku, sa dve jasno suprotstavljene grupe, vidi se koliko je koncept besplatnosti logički ništavan. U prljavijim uslovima realne ovozemaljske politike ovaj koncept ipak može da prođe zbog svoje disperziranosti na veliki broj obveznika i korisnika.
“SLOBODA OD...” I “PRAVO NA...”
Konflikt na Pandori je konflikt oko svojine. Iako neko može reći da Na’avi ne poznaju naš koncept svojine koji je strogo konsensualan (da li?), ispostavlja se da to nije bitno jer mi u vrednovanju nepravde koja se njima nanosi ne polazimo od njihovog mogućeg shvatanja te šume u kojoj žive, već od našeg shvatanja da je ta šuma njihova. Mi smatramo da su oni u pravu baš zato što ne relativizujemo princip svojine, inače bi nam bilo svejedno čak i ako dođe do toga da se svi oni deportuju u neki sličan biološki habitat na drugoj planeti u kome bi mogli da nastave svoj način života. Nije ni čudo što se pojedini sledbenici austrijske ekonomske škole (pre svega Mises i Antiwar ekipa) oduševljavaju Avatarom. Svojinsko pravo je kod njih sankrosanktno imajući u vidu da se njegovim relativizovanjem može opravdati svaka tiranija nad pojedincem, a kamo li grupama. Zanimljivo je da u prilog verzije da Na’aviji ipak poznaju “naš” koncept svojine ide i način na koji oni prisvajaju ikrane (leteće životinje na kojima domoroci jašu i koji su vezani za samo jednog “vlasnika”). Primer “pripitomljavanja” ikrana kao da je prepisan iz Lokovih pasaža o prvobitnom prisvajanju (homesteading), gde prirodni resurs uz pomoć čovekovog rada postaje predmet prisvajanja.
Zemaljska korporacija, sa druge strane, smatra da ta svojina nije dobro iskorišćena i da sve strane trpe više štete u situaciji u kojoj Na’avi zadržavaju svojinsko pravo nad tom teritorijom. Po njima, svima bi bilo bolje kada bi oni dobili pravo na eksploataciju rude unobtaniuma. I zemljani i domoroci bi bili na dobitku. To je sada već klasičan sukob u sferi ekonomije između makro i mikroekonomista, odnosno u etičkom smislu između utilitarista i kantovaca. Tako kejnzijanski utilitarizam pokušava da deluje na agregatne veličine ne obraćajući pažnju na to da li time primorava pojedince da rade nešto što inače ne bi radili da nije institucionalnih pritisaka. Sa tog stanovišta sasvim je prihvatljivo podržati preuzimanje unobtaniuma od Na’avija. Kameron daje šefu zemaljske misije na Pandori da kaže kako su na Zemlji spremni da plate velike pare za tu rudu. To samo znači da je tražnja za unobtaniumom velika, da nema odgovarajućih supstituta itd. Tu agregatne veličine ne obuhvataju samo zemaljsku korporaciju i narod Na’avija, već u utilitarnu kalkulaciju ulazi celokupno stanovništvo na Zamlji plus ovi prethodno pobrojani. U takvoj računici, a držeći se utilitarne logike, unobtanium postaje neka vrsta opšteg dobra jer omogućava najveću moguću korist najvećem broju subjekata (ostavićemo sad po strani veliki problem merenja i upoređivanja utilitarne vrednosti jedne humanoidne vrste u odnosu na drugu). Ekvivalentnu situaciju na Zemlji imamo prilikom izgradnje velikih infrastrukturnih objekata, kada se zemljište pleni od vlasnika i daje im se “pravedna nadoknada” bez obzira hteli je oni ili ne. Ako je Kameron hteo da kritikuje liberalni kapitalizam, onda je ovakvim setingom prilično promašio temu i više pucao u nogu ekonomskim ingerencijama same države.
REALISTIČKA TEORIJA
Realizam u društvenim odnosima je teorija koju socijalnu i međunarodnu sferu opisuje terminima iz evolucione biologije. Vrednosno ocenjivanje političkih postupaka je tu bezvredno, osim u smislu u kome su vrednosne orijentacije i same element političkog odlučivanja. Odnosi među pojedincima ili vrstama su odnosi jačeg i slabijeg, onog ko se bolje prilagođava datim uslovima i onog neprilagodljivog itd. Jači i snalažljiviji ne samo da individualno duže uspevaju da opstanu, već i da produže svoju vrstu. Iako Kameron pokušava da Na’avi zajednicu učini egalitarističkim rajem gde su svi jednako sposobni, ispostavlja se da ipak onaj ko ume da jaše najvećeg šišmiš-guštera u filmu postaje lider i ujedno jahač domorodačke princeze (no, o rasizmu u filmu mnogi su već pisali). Prema tome, sve je u proceduri izbora...
Ako se sukob između zemljana i Na’avija posmatra kao međunarodni sukob, onda je vrlo umesno spomenuti realističku teoriju pre svega zbog pretpostavke nepostojanja ikakvih pravila koja se tiču sukoba interesa sa drugim vrstama. Razne humanističke koncepcije su vekovima dokazivale intrinsičnu jednakost svih ljudi. Dodeliti isti status drugoj vrsti realno ne bi bilo uopšte lako. Zato u jednom takvom vakuumu pobeđuje jači. Na’avi su odbranili Pandoru ne zato što su vodili pravedni rat i što su inače miroljubivi, već iz razloga bolje organizovanosti i fizičke premoći. I zato što tako piše u scenariju...
EXPERIENCE MACHINE I GAJA TEORIJA
Za čoveka koji ovim filmom pokušava da kritikuje i gejmerske džankije, Kameron je napravio najduži igrački cinematic na svetu. Kao i kod većine igara, scenario je kliše (to valjda i nije poenta kod igara), ali je zaraznost tolika da bi neki rado promenili svoje ovozemaljske živote za život na Pandori.
U redu, u filmu je sasvim očigledan još jedan klasičan SF motiv - život u simuliranoj, virtuelnoj realnosti. Iako se može pričati o tome koliko je avatar u kome Džejk Sali obitava kompenzacija za njegovu bedu u invalidskim kolicima na ovom svetu i šta u tom kontekstu znači opaska pukovnika Kvariča da je izdao svoju vrstu, postoji zanimljivija stvar.
U nekim starijim SF delima smo naučili da je sve povezano. I pesak i voda i crvi i začin... Kameronova Pandora je u tom svetlu najgrandioznije prikazana gaja teorija do sada. Radi se o toliko složenom neurološkom sklopu i tolikoj povezanosti svih bića (uz ujedno beskonfliktni socijalni sistem Na’avija) da je opravdano pitati da li plavi humanoidi uopšte poseduju slobodnu volju ili su i sami avatari boginje Ejve, tj. same planete. Završne scene filma više ukazuju na to da se zemaljska korporacija borila protiv inteligentne planete čiji imuni sistem ima antropomorfni oblik. U svojim istraživanjima zemaljska profesorka Augustin otkriva složen neurološki sistem koji čini vegetacija Pandore, sistem na koji se svaki autohtoni stvor može povezati na određenim tačkama. Životinjski oblici se tu doimaju kao imuni sistem, a Na’aviji i kao vitalna čula koja “majku” obaveštavaju o aktuelnim događajima. Trenutak Salijevog ulaska u sistem (kada su ga označile svetleće meduze? ili kada su ga primili Na’aviji? ili kada je postao ratnik?) je poput prijema vakcine koja je omogućila Pandori da istera uljeze. Šta reći, osim da je šteta što Pinbek, Talbi, Dulitl i Bojler nisu na vreme našli ovu planetu...
No, sve je ovo preterivanje. Prava politička poruka Avatara se iscrpljuje u antitehnološkom i envajromentalističkom rantu i ništa više od toga.
Ah, da... Takođe, Kameron ovim filmom Džordžu Lukasu šalje poruku sledeće sadržine:
IMAM DUŽI KURAC OD TEBE!
Moram da priznam da sam bio prilično iznenađen mišljenjima da Avatar u sebi sadrži neku ozbiljnu političku i društvenu poruku, verovatno iz razloga što ofrljativno referenciranje na sistem zdravstvenog osiguranja u Americi ili na štetnost igranja online igara ne smatram ozbiljnom društvenom porukom. Ti preaching momenti se u ovom filmu neprestano gomilaju i stvaraju jedan monument političke korektnosti koji traje dva i po sata i čija se sva poruka sadrži u progresivnom kredu – “sva nepravda ovoga sveta meni je mrska”. To razlikovanje između pokušaja da se politički i društveni konteksti pre svega razumeju i objasne i pokušaja da se ljudi nateraju na angažovanost “za bolji svet” je isto ono razlikovanje koje Snajderov prošlogodišnji pokušaj prepisivanja remek-dela Alana Mura čini pravom političkom enciklopedijom u odnosu na Kameronov film. Ovako, Avatar se može gledati sa olovkom i dva papira u ruci. Na prvom bismo štiklirali stavke na spisku scenarističkih opštih mesta, a na drugom hvatali beleške o nadirućim referencama na sve i svašta. Aha, evo ga onaj lik iz Apokalipse; oho, ovo je kao na slikama Rodžera Dina; he, ovo je rekao Donald Ramsfeld/General Kaster/Ratko Mladić; uh, ovo su svetleće pečurke iz Morovinda; ah, slow motion i vokal a la Liza Džerard dok helikopter pada itd. Ponekad to izgleda simpatično, a ponekad izgleda suptilno otprilike kao kad Leks Stil suptilno svojom kitom opali Brianu Lav po nosu...
Naravno, sve nas to ne sprečava da učitavamo i igramo se mogućih značenja, kao što ću ja da sad da radim...
DA LI VANZEMALJAC PRAVI JE MUŠKARAC?
Ono što na prvu loptu vidimo kod stanovnika Pandore je da se potpuno uklapaju u rusoovski arhetip plemenitog divljaka kod kojih su individualni prohtevi i opšta volja identični, gde su pravda, pravo, običaj i tradicija sinonimi, gde su smisao života i smrti dokučeni, gde su potrebe svih usklađene sa potrebama drugih i prirodom... Jednom rečju, pravo utopijsko uređenje kao sa početka rađanja tog žanra podstaknutog otkrićem Novog sveta. Čak i ruda po koju zemaljska korporacija dolazi na Pandoru dobija ime unobtanium, asocirajući na negativno postavljenu topologiju Tomasa Mora u njegovoj Utopiji. Međutim, iako sve to možda izgleda kao savršenstvo prirodnog poretka, utisak je da je to najveštačkiji mogući konstrukt koga čovek može da se seti. Tu Avatar iz SF-a prelazi u fentezi žanr jer potpuno suspenduje realnost ekonomskih i antropoloških zakonitosti na koje verovatno isprva i hoće da povuče analogiju.
No, to je manje važno. Dobri momci u Avataru, starosedeoci Pandore, plavi humanoidi po imenu Na’avi, komuniciraju sa onim detinjim u nama. Jer, Na’avi su ono što bi mi trebali da budemo: ponosni, slobodni, jednaki, plemeniti ljudi koji žive svoj život bez ikakvih sumnji u to gde se njihovo mesto u ovom svetu zaista nalazi. Kameron nam gotovo eksplicitno natura na nos da je iluzija to što sreću tražimo idući neprestano unapred. Možda bi trebali da preispitamo premise (da zloupotrebim sad omiljenu kovanicu Ajn Rend, još jednog ljubitelja romantičnih pogleda na svet) na kojima zasnivamo svoja gledišta i sreću potražimo u suprotnom smeru. Kvantitet ne rađa kvalitet, a vraćanje nekim starim vremenima u političkom, ekonomskom, tehnološkom i biološkom smislu se možda pokaže primerenije “pravom” čoveku.
Dolazak zemaljske korporacije na Pandoru je još jedna inkarnacija klasičnog naučnofantastičnog motiva prvog kontakta koji se iz antropološke sfere prebacuje u čistiji, eksperimentalni svet fantastike. Nažalost, eksperimentalni činioci kojima se Kameron bavi su odavno već ispitani te je utisak posle odgledanog filma da se sva njegova politička poruka iscrpljuje u ideološko-akcionim pogledima svog autora, a gotovo nimalo ne pruža na planu političko-saznajnog. Pod naletima replika koje čujemo u filmu, a koje su jako obojene jednodimenzionalnom dnevnom politikom, ostaje zamagljen fiktivni odnos dveju različitih bioloških vrsta, kultura i vrednosnih matrica i mogućnost njihove suštinske komunikacije. Zašto su Zemljani uopšte došli na Pandoru? Na’aviji to ne mogu da pojme kao što ni mi ne možemo da pojmimo šta elijeni hoće od nas kada nam napadnu planetu ili se usele na naš brod. U Avataru se to manifestuje i bukvalno, jer uvek kada Džejk Sali pred okupljenim plavim humanoidima pokuša da objasni zašto je on ovde, njega fizički diskonektuju od svog avatara i on pada u hibernaciju ostavljajući zbunjene stanovnike Pandore u uverenju da ne postoji logičko objašnjenje za Dolazak osim da Oni žele da unište Nas i naš način života. Logike dva sveta su skupovi koji se ne presecaju, a komunikacija može da se vodi samo preko nišana.
MINIMALNA VS. VELIKA DRŽAVA
Zanimljivije je film posmatrati sa jednog čistijeg politološkog stanovišta, neopterećenog danas tako čestim kultura/rasa/klasa/gender analizama.
Možemo reći da se u Avataru govori o jednom jako bitnom teorijskom problemu – stvaranju države. Naime, kada u jeku borbe sa zemaljskim plaćenicima Džejk Sali pokušava od Ejve (ekvivalent “naše” Gaje) da zatraži pomoć, njegova Na’avi partnerka Nejtiri mu objašnjava kako Ejva ne zauzima stranu već samo održava ravnotežu. Tu imamo neku vrstu lokovski shvaćenog predržavnog stanja koje se približava nozikovskoj ultraminimalnoj državi. Ultraminimalna država je ustvari udruženje ili korporacija koja na određenoj teritoriji ima monopol u policijskim i sudskim funkcijama, ali čije se usluge pružaju samo onima koji to žele i za to daju nadoknadu (cena bezbednosti je život u zajednici). Ostale moguće funkcije ostaju van institucionalnog aparata, utemeljene u običajima i tradiciji, zasnovane na dobrovoljnosti. Pravda je tu shvaćena kao restorativni (“održavanje ravnoteže”), a ne redistributivni princip (“zauzimanje strane”).
Sa druge strane imamo konkurentnu kvazi-državnu agenciju koja nudi širi spektar “usluga” i pravdu shvata na više distributivan način. Iako se radi o zemaljskoj korporaciji (potpuno nebitno da li je privatna ili državna), ona mnogo više liči na savremenu državu od zajednice Na’avija. Prvo, ona ne prihvata položaj jedne od konkurentskih kvazi-državnih agencija na određenoj teritoriji i spremna je upotrebiti sva sredstva kako bi tu činjenicu promenila. Nemoguće je da pojedinac ili grupa dobrovoljno bude van nje, svesno ne koristi njene usluge, i ne bude subjekat određenih prava i dužnosti. Pored očiglednog posedovanja vojne sile kao metoda prisvajanja suvereniteta, mnogo karakterističnije su paternalističke usluge jedne države blagostanja koje se nude domorocima. Šef zemaljske ekspedicije nudi Na’vijima besplatno obrazovanje i infrastrukturu u zamenu za plaćanje određenog poreza u obliku dobrovoljnog ustupanja nalazišta unobtaniuma. U jednom tako čistom obliku, sa dve jasno suprotstavljene grupe, vidi se koliko je koncept besplatnosti logički ništavan. U prljavijim uslovima realne ovozemaljske politike ovaj koncept ipak može da prođe zbog svoje disperziranosti na veliki broj obveznika i korisnika.
“SLOBODA OD...” I “PRAVO NA...”
Konflikt na Pandori je konflikt oko svojine. Iako neko može reći da Na’avi ne poznaju naš koncept svojine koji je strogo konsensualan (da li?), ispostavlja se da to nije bitno jer mi u vrednovanju nepravde koja se njima nanosi ne polazimo od njihovog mogućeg shvatanja te šume u kojoj žive, već od našeg shvatanja da je ta šuma njihova. Mi smatramo da su oni u pravu baš zato što ne relativizujemo princip svojine, inače bi nam bilo svejedno čak i ako dođe do toga da se svi oni deportuju u neki sličan biološki habitat na drugoj planeti u kome bi mogli da nastave svoj način života. Nije ni čudo što se pojedini sledbenici austrijske ekonomske škole (pre svega Mises i Antiwar ekipa) oduševljavaju Avatarom. Svojinsko pravo je kod njih sankrosanktno imajući u vidu da se njegovim relativizovanjem može opravdati svaka tiranija nad pojedincem, a kamo li grupama. Zanimljivo je da u prilog verzije da Na’aviji ipak poznaju “naš” koncept svojine ide i način na koji oni prisvajaju ikrane (leteće životinje na kojima domoroci jašu i koji su vezani za samo jednog “vlasnika”). Primer “pripitomljavanja” ikrana kao da je prepisan iz Lokovih pasaža o prvobitnom prisvajanju (homesteading), gde prirodni resurs uz pomoć čovekovog rada postaje predmet prisvajanja.
Zemaljska korporacija, sa druge strane, smatra da ta svojina nije dobro iskorišćena i da sve strane trpe više štete u situaciji u kojoj Na’avi zadržavaju svojinsko pravo nad tom teritorijom. Po njima, svima bi bilo bolje kada bi oni dobili pravo na eksploataciju rude unobtaniuma. I zemljani i domoroci bi bili na dobitku. To je sada već klasičan sukob u sferi ekonomije između makro i mikroekonomista, odnosno u etičkom smislu između utilitarista i kantovaca. Tako kejnzijanski utilitarizam pokušava da deluje na agregatne veličine ne obraćajući pažnju na to da li time primorava pojedince da rade nešto što inače ne bi radili da nije institucionalnih pritisaka. Sa tog stanovišta sasvim je prihvatljivo podržati preuzimanje unobtaniuma od Na’avija. Kameron daje šefu zemaljske misije na Pandori da kaže kako su na Zemlji spremni da plate velike pare za tu rudu. To samo znači da je tražnja za unobtaniumom velika, da nema odgovarajućih supstituta itd. Tu agregatne veličine ne obuhvataju samo zemaljsku korporaciju i narod Na’avija, već u utilitarnu kalkulaciju ulazi celokupno stanovništvo na Zamlji plus ovi prethodno pobrojani. U takvoj računici, a držeći se utilitarne logike, unobtanium postaje neka vrsta opšteg dobra jer omogućava najveću moguću korist najvećem broju subjekata (ostavićemo sad po strani veliki problem merenja i upoređivanja utilitarne vrednosti jedne humanoidne vrste u odnosu na drugu). Ekvivalentnu situaciju na Zemlji imamo prilikom izgradnje velikih infrastrukturnih objekata, kada se zemljište pleni od vlasnika i daje im se “pravedna nadoknada” bez obzira hteli je oni ili ne. Ako je Kameron hteo da kritikuje liberalni kapitalizam, onda je ovakvim setingom prilično promašio temu i više pucao u nogu ekonomskim ingerencijama same države.
REALISTIČKA TEORIJA
Realizam u društvenim odnosima je teorija koju socijalnu i međunarodnu sferu opisuje terminima iz evolucione biologije. Vrednosno ocenjivanje političkih postupaka je tu bezvredno, osim u smislu u kome su vrednosne orijentacije i same element političkog odlučivanja. Odnosi među pojedincima ili vrstama su odnosi jačeg i slabijeg, onog ko se bolje prilagođava datim uslovima i onog neprilagodljivog itd. Jači i snalažljiviji ne samo da individualno duže uspevaju da opstanu, već i da produže svoju vrstu. Iako Kameron pokušava da Na’avi zajednicu učini egalitarističkim rajem gde su svi jednako sposobni, ispostavlja se da ipak onaj ko ume da jaše najvećeg šišmiš-guštera u filmu postaje lider i ujedno jahač domorodačke princeze (no, o rasizmu u filmu mnogi su već pisali). Prema tome, sve je u proceduri izbora...
Ako se sukob između zemljana i Na’avija posmatra kao međunarodni sukob, onda je vrlo umesno spomenuti realističku teoriju pre svega zbog pretpostavke nepostojanja ikakvih pravila koja se tiču sukoba interesa sa drugim vrstama. Razne humanističke koncepcije su vekovima dokazivale intrinsičnu jednakost svih ljudi. Dodeliti isti status drugoj vrsti realno ne bi bilo uopšte lako. Zato u jednom takvom vakuumu pobeđuje jači. Na’avi su odbranili Pandoru ne zato što su vodili pravedni rat i što su inače miroljubivi, već iz razloga bolje organizovanosti i fizičke premoći. I zato što tako piše u scenariju...
EXPERIENCE MACHINE I GAJA TEORIJA
Za čoveka koji ovim filmom pokušava da kritikuje i gejmerske džankije, Kameron je napravio najduži igrački cinematic na svetu. Kao i kod većine igara, scenario je kliše (to valjda i nije poenta kod igara), ali je zaraznost tolika da bi neki rado promenili svoje ovozemaljske živote za život na Pandori.
U redu, u filmu je sasvim očigledan još jedan klasičan SF motiv - život u simuliranoj, virtuelnoj realnosti. Iako se može pričati o tome koliko je avatar u kome Džejk Sali obitava kompenzacija za njegovu bedu u invalidskim kolicima na ovom svetu i šta u tom kontekstu znači opaska pukovnika Kvariča da je izdao svoju vrstu, postoji zanimljivija stvar.
U nekim starijim SF delima smo naučili da je sve povezano. I pesak i voda i crvi i začin... Kameronova Pandora je u tom svetlu najgrandioznije prikazana gaja teorija do sada. Radi se o toliko složenom neurološkom sklopu i tolikoj povezanosti svih bića (uz ujedno beskonfliktni socijalni sistem Na’avija) da je opravdano pitati da li plavi humanoidi uopšte poseduju slobodnu volju ili su i sami avatari boginje Ejve, tj. same planete. Završne scene filma više ukazuju na to da se zemaljska korporacija borila protiv inteligentne planete čiji imuni sistem ima antropomorfni oblik. U svojim istraživanjima zemaljska profesorka Augustin otkriva složen neurološki sistem koji čini vegetacija Pandore, sistem na koji se svaki autohtoni stvor može povezati na određenim tačkama. Životinjski oblici se tu doimaju kao imuni sistem, a Na’aviji i kao vitalna čula koja “majku” obaveštavaju o aktuelnim događajima. Trenutak Salijevog ulaska u sistem (kada su ga označile svetleće meduze? ili kada su ga primili Na’aviji? ili kada je postao ratnik?) je poput prijema vakcine koja je omogućila Pandori da istera uljeze. Šta reći, osim da je šteta što Pinbek, Talbi, Dulitl i Bojler nisu na vreme našli ovu planetu...
***
No, sve je ovo preterivanje. Prava politička poruka Avatara se iscrpljuje u antitehnološkom i envajromentalističkom rantu i ništa više od toga.
Ah, da... Takođe, Kameron ovim filmom Džordžu Lukasu šalje poruku sledeće sadržine:
IMAM DUŽI KURAC OD TEBE!
Monday, January 4, 2010
Bježmo ljudi, stižu deca
Ne može pošteno da prođe ni mesec dana a da veliki stručnjaci za opštedruštveno zdravlje i ocenjivanje prihvatljivih društvenih vrednosti sa diplomama društvenih fakulteta i budžetski finansiranim radnim mestima ne saopšte zabrinutoj javnosti da nam vrednosni sistem kolabira pod težinom grehova kosmičkih razmera. Opšte mesto o našoj omladini koja pije, drogira se, sluša narodnjake, tuče pedere i ne završava fakultete je zahvalna novinarska tema. Krivci? Sve što vam padne na pamet! Tom logikom se vodila i reporterka Večernjih novosti i njene učene sagovornice u tekstu koji je toliko pun otrcanih floskula koje se među našom wannabe elitom samorazumljivo uzimaju zdravo za gotovo da poštenom čoveku koji se gnuša kvazielitističkog popovanja ne preostaje ništa nego da tekst lepo fiskuje rečenicu po rečenicu. Da počnemo...
Prvo, Ministarstvo omladine i sporta u normalnoj državi ne bi trebalo uopšte ni da postoji, a kamo li da radi istraživanja i studije. Što se tiče podataka o idolima, o tome više u daljem tekstu.
Do sada je tekst imao koliko toliko deskriptivan ton. Sada počinje vrednovanje. Koja to ponašanja stručnjaci anatemišu? Pevanje turbo-folk muzike i igranje tenisa? Stručnjaci za šta? Za vrednovanje šta su to poželjna ponašanja u jednom društvu? Koju je školu potrebno da završim da bih i ja mogao meritorno da vrednujem šta su to poželjna ponašanja? Ako su ugledni profesori i “stručnjaci” svoje diplome stekli kako bi davali čisto površne vrednosne iskaze tipa “ne sviđa mi se što današnja deca slušaju narodnjake”, onda je Mao Ce bio u pravu kad ih je sve lepo poslao da pleve pasulj.
Gospođa Govorko se verovatno sa setom seća Štulićeve trzalice koja joj je pre 25 godina upala u dekolte za vreme Azrinog koncerta u SKC-u, šta li? Mladima su idoli bili rokeri? Poput Lepe Brene i Zdravka Čolića? Poput onih likova koji su pevali Računajte na nas? Prosto mi nije jasno kako su ljudi uopšte nalazili smisao života tolikih vekova pre nego što je izmišljen rokenrol. Vezivati kritičke mogućnosti pojedinca za pripadanje određenom muzičkom pravcu (a taj rok nije mnogo više od toga) je tragično uprošćavanje stvari koje zaista puno govori o načinu razmišljanja dotične gospođe.
Erm... Oni? Kao – rokeri? Pre svega, kategorije poput “bolji svet” i “negativna pojava” su jako relativne i prilično ispražnjene od sadržaja. Zato se slobodno može reći da se svaki čovek na ovoj planeti zalaže za bolji svet i protiv negativnih pojava, barem kako ih on shvata. To što neki ljudi misle da je određena supkulturna grupa vrednija i bolja od druge zato što im se vrednosni nadzori poklapaju je njihovo privatno mišljenje koje nikakva “stručnost” ne može da transcendira na poziciju oficijelnog mišljenja.
Neimanje stava prema društvu u doba kada je najlakše imati stav je nešto što današnje idole i svrstava u idole. Ovi sa “stavovima” su samo politikanti koji se ne bave profesionalnom politikom. Činjenica da idoli (i njihovi sledbenici) nemaju ideju kako bi društvo trebalo da izgleda je po meni jako pozitivna. Mnogi veliki umovi nikada nisu mogli da dokuče kako bi društvo trebalo da izgleda, ali oni izgleda nisu imali psihologe i centre za socijalni rad koji bi im objasnili kako je to pogubno po mladež. Neka ti sa idejama to primenjuju na svojoj deci, a ostale neka puste da žive svoj život.
A Jupi i Kokta su nekad bili mnogo slađi? Mislim, shvatam ja poziciju ove gospođe. Kad primaš platu za radno mesto koje nema realno utemeljenje onda je bolje da to opravdaš. A jedan od načina je plasiranje mitova o zlatnom dobu i kvarenju čoveka. Od toga nas mogu spasiti samo stručnjaci. Jer oni su učili škole za procenjivanje morala i poštenja na intergeneracijskom nivou. Nisam baš siguran, ali mi zvuči logički neverovatno da ranije generacije kojima su moral i poštenje izlazili na džepove ne uspeju da to prenesu na svoje potomke. S druge strane, ne vidim šta fali novcu? To uvođenje novca kao neke smrdljive i prljave kategorije je jedan od najlicemernijih poteza i pokazatelj obične zavisti. Ako nekoga u životu zanima novac i ako ga stiče na legitiman način, šta koga briga za to? Ali izgleda da naši elitni društveni konstruktivisti ne mogu da istrpe a da ne pokažu svoju kvazimoralnu superiornost propovedajući drugima vrednosti koje su prihvatljive.
Ovo su već ozbiljne optužbe. Sećam se kako je Seka Aleksić u nekim novinama izjavila kako je upravo stigla sa depilacije i kako trenutno nema nijednu dlaku na svom telu. To je dokaz da današnji idoli svojim ćelavim vaginama promovišu bogatstvo. Nije mi baš jasan argumentacijski niz dotične gospođe Govorko, niti koje vitamine koristi, ali bih baš voleo da vidim metodologiju određivanja stepena bogatstva na osnovu načina češljanja kose. Zato su iskazi poput ovih citiranih običan kulturrasizam. Mnoge etničke ili religijske grupe promovišu sebe svojom odećom, frizurama i ponašanjem i sa tim nemamo problema. Rokerske supkulture se prepoznaju po odeći, frizurama i ponašanju i to je njihov način života. Ali ako bogati ljudi upražnjavaju odeću, frizure i ponašanje koje su sami odabrali, onda kao imamo problem. Možeš da promovišeš da si Šiptar/Budista/Metalac, ali ako nosiš odelo od par hiljada evra onda ugrožavaš vrednosni sistem društva? Ko ovde govori o jednoumlju? I jesam li već spomenuo licemerje?
Imamo političare koji pljačkaju, imamo univerzitetske profesore koji su korumpirani, imamo sportiste silovatelje, imamo rokere koji su umrli zbog droge, imamo filozofe koji su podržavali Hitlera ili Staljina, imamo naučnike koji su tukli svoje žene, imamo pekare koji vam stave mrtvu mušicu u kiflu sa sirom... Dokazuje li to bilo šta?
Jeste... A ja krivim Muhameda što mi je dete prešlo u Islam...
Ma Naomi Klajn ti nije ravna. To je onaj benevolentni rasizam. Za razliku od “magnata” koji masu iskorišćavaju, imamo osobe poput gđe Govorko koji bi masu izveli na pravi put tako što bi ih naučili šta su prave vrednosti. Niko tu ljude ne posmatra kao individue koji imaju svoje izbore (pa makar taj izbor bio i utapanje u masu), već samo kao glinu za oblikovanje u skladu sa svojim vrednosnim nazorima, koji su, naravno, najbolji na svetu. No, Pajtonovci su odavno razbili ovaj argument mnogo bolje od mene:
Promenimo narod!
Ako neko ima pozajmljene stavove, onda je to gđa psihološkinja. Mislim, davanje tolikog kulturološkog značaja takvim glupostima i od toga izvoditi neke velike zaključke je glupost svoje vrste.
Pa ako roditelji ove dece nisu mogli njih da vaspitaju u skladu sa svojim vrednostima (a to su, jelte, poštenje, skromnost i seks posle venčanja), kako da očekujemo da će ovi vaspitati svoju decu svojim vrednostima. I šta je to kog đavola “kopernikanski obrt”? Zvuči uzbudljivo i svakako revolucionarno!
Pronicljiva psihološkinja nam je otkrila skrivene muzičke paralele i procese glazbene globalizacije. Nisam ljubitelj popularne muzike, ali pojedine pop pevačice sa MTV-a su subverzivnije i političnije od svih pankera i metalaca zajedno. O reperima i porno glumicama da ne govorim...
OK je ovo, mada ova formulacija oko formiranja muzičkog ukusa ima jednu začkoljicu. Kako je, naime, moguće da eksperimentalna grupa koju bi činilo jedno srednjoškolsko odeljenje iz nekog malog mesta ne pokaže da svi njeni pripadnici imaju identičan muzički ukus? Kako je moguće da iako je uticaj medija na sve pripadnike ovog misaonog eksperimenta identičan, na kraju dobijemo da deca imaju tako različite muzičke ukuse? Odgovor – i deca znaju da biraju, čak iako su, zamislite, deca.
Ne, puštaće Mocarta i Betovena, Crass i Conflict, Darkthrone i Immortal, Tori Amos i Rachael Yamagatu? Ja sam čak čuo da Slavica Ćukteraš peva po svadbama koje po definiciji organizuju punoletni ljudi, ali to je valjda dozvoljeno... Jebote, rođendanska žurka sa pesmama iz Muzičkog tobogana? Minja Subota, Želimir i Višnja ili Nataša Bekvalac dok još nije pravila frizuru? Pa i Seka Aleksić je bolja od toga... Objektivno...
Pa zato i postoje kodovi oblačenja. Kome se ne sviđa može da napusti datu ustanovu ili firmu.
Ne vidim šta je ovde alarmantno. Sociološka zakonitost da većina razmišlja većinski ili šta?
I? Donećemo zakon kojim ćemo srednjoškolce terati da se interesuju za politiku, da se pretplate na devedesetdvojkin feed i da se u pola osam nacrtaju ispred televizora? Da čitaju Markuzea i Habermasa, a kompjutere koriste samo za istraživanje kataloga Kongresne biblioteke i Jstora? Neka hvala, odradite vi vaše školske kurikulume i pustite roditelje da se sami brinu o svojoj deci. I dozvolite deci da budu apolitična, nepismena i navučena na Fejsbuk. Jer to jednostavno nisu vaša deca!
ZAKLJUČAK
Kratko samo. Ja da sam na mestu svih onih spomenutih pevaljki, ja bih ovu što je tekst pisala tužio. Te žene pare zarađuju sopstvenim sisama i guzicama, skačući, falširajući ili samo otvarajući usta. Drugi su spremni da im za to plate. A ne kao neki sportisti koji traže da im država (poreski obveznici) reše stambeno pitanje ili mladi perspektivni naučnici koji svoje privatne projekte uslovljavaju novčanim garancijama države (poreskih obveznika). Toliko o moralu i poštenju.
PS
Evo slučajnosti. Tekst na NSPM o "uticajnosti" novog talasa.
Prve štikle obuju već u osnovnoj školi, maturu dočekaju u napadnim haljinama, frizure biraju u "Grand paradi"... I sve bi se to moglo pripisati modnim trendovima da poslednje istraživanje o uzorima i navikama mladih u Srbiji nije upalilo alarm!Uzvičnik ovde verovatno označava iznenađenje, a po ostatku teksta reklo bi se i indignaciju. Devojčice koje hoće da budu odraslije nego što jesu? Pa to zaista nismo sretali do sada. Tek kad smo zakoračili u tranzicioni kapitalizam dobili smo idole iz udarnih televizijskih emisija. U prethodnom periodu su to bili avangardni pisci i nadrealistički slikari?
Bilans - idoli su na estradi i delimično u sportu!
U poslednjoj studiji Ministarstva omladine i sporta, koja je obuhvatila bezmalo 5.000 ispitanika uzrasta od 15 do 30 godina, stoji da se ova grupacija najčešće identifikuje sa Svetlanom Ražnatović i Novakom Đokovićem, a sudeći po ostalim anketama rađenim na ovu temu, odlično se "kotiraju" i Seka Aleksić, Jelena Karleuša...
Prvo, Ministarstvo omladine i sporta u normalnoj državi ne bi trebalo uopšte ni da postoji, a kamo li da radi istraživanja i studije. Što se tiče podataka o idolima, o tome više u daljem tekstu.
Tako su mladi u Srbiji u poželjna ponašanja uvrstili upravo ona koja stručnjaci anatemišu.
Do sada je tekst imao koliko toliko deskriptivan ton. Sada počinje vrednovanje. Koja to ponašanja stručnjaci anatemišu? Pevanje turbo-folk muzike i igranje tenisa? Stručnjaci za šta? Za vrednovanje šta su to poželjna ponašanja u jednom društvu? Koju je školu potrebno da završim da bih i ja mogao meritorno da vrednujem šta su to poželjna ponašanja? Ako su ugledni profesori i “stručnjaci” svoje diplome stekli kako bi davali čisto površne vrednosne iskaze tipa “ne sviđa mi se što današnja deca slušaju narodnjake”, onda je Mao Ce bio u pravu kad ih je sve lepo poslao da pleve pasulj.
- Nekada su idoli mladima bili rokeri koji, iako su imali masnu kosu, bili su kritički opredeljeni prema društvenom uređenju - objašnjava Vanja Govorko, psiholog beogradskog centra za socijalni rad.
Gospođa Govorko se verovatno sa setom seća Štulićeve trzalice koja joj je pre 25 godina upala u dekolte za vreme Azrinog koncerta u SKC-u, šta li? Mladima su idoli bili rokeri? Poput Lepe Brene i Zdravka Čolića? Poput onih likova koji su pevali Računajte na nas? Prosto mi nije jasno kako su ljudi uopšte nalazili smisao života tolikih vekova pre nego što je izmišljen rokenrol. Vezivati kritičke mogućnosti pojedinca za pripadanje određenom muzičkom pravcu (a taj rok nije mnogo više od toga) je tragično uprošćavanje stvari koje zaista puno govori o načinu razmišljanja dotične gospođe.
- Oni su želeli da taj svet poboljšaju, imali su otpor prema negativnim pojavama, dakle i određenu humanost jer su želeli boljitak za sve.
Erm... Oni? Kao – rokeri? Pre svega, kategorije poput “bolji svet” i “negativna pojava” su jako relativne i prilično ispražnjene od sadržaja. Zato se slobodno može reći da se svaki čovek na ovoj planeti zalaže za bolji svet i protiv negativnih pojava, barem kako ih on shvata. To što neki ljudi misle da je određena supkulturna grupa vrednija i bolja od druge zato što im se vrednosni nadzori poklapaju je njihovo privatno mišljenje koje nikakva “stručnost” ne može da transcendira na poziciju oficijelnog mišljenja.
Današnji idoli, međutim, nemaju nikakav stav prema društvu, pa čak ni ideju kako bi ono trebalo da izgleda. Njihova je jedina moć u popularnosti.
Neimanje stava prema društvu u doba kada je najlakše imati stav je nešto što današnje idole i svrstava u idole. Ovi sa “stavovima” su samo politikanti koji se ne bave profesionalnom politikom. Činjenica da idoli (i njihovi sledbenici) nemaju ideju kako bi društvo trebalo da izgleda je po meni jako pozitivna. Mnogi veliki umovi nikada nisu mogli da dokuče kako bi društvo trebalo da izgleda, ali oni izgleda nisu imali psihologe i centre za socijalni rad koji bi im objasnili kako je to pogubno po mladež. Neka ti sa idejama to primenjuju na svojoj deci, a ostale neka puste da žive svoj život.
Govorkova podseća na to da su ranijim generacijama bile važnije druge vrednosti kao što su moral i poštenje, a danas se samo broji - novac.
A Jupi i Kokta su nekad bili mnogo slađi? Mislim, shvatam ja poziciju ove gospođe. Kad primaš platu za radno mesto koje nema realno utemeljenje onda je bolje da to opravdaš. A jedan od načina je plasiranje mitova o zlatnom dobu i kvarenju čoveka. Od toga nas mogu spasiti samo stručnjaci. Jer oni su učili škole za procenjivanje morala i poštenja na intergeneracijskom nivou. Nisam baš siguran, ali mi zvuči logički neverovatno da ranije generacije kojima su moral i poštenje izlazili na džepove ne uspeju da to prenesu na svoje potomke. S druge strane, ne vidim šta fali novcu? To uvođenje novca kao neke smrdljive i prljave kategorije je jedan od najlicemernijih poteza i pokazatelj obične zavisti. Ako nekoga u životu zanima novac i ako ga stiče na legitiman način, šta koga briga za to? Ali izgleda da naši elitni društveni konstruktivisti ne mogu da istrpe a da ne pokažu svoju kvazimoralnu superiornost propovedajući drugima vrednosti koje su prihvatljive.
- A ovi idoli upravo to propagiraju. Promovišu bogatstvo svojom odećom, frizurama, ponašanjem.
Ovo su već ozbiljne optužbe. Sećam se kako je Seka Aleksić u nekim novinama izjavila kako je upravo stigla sa depilacije i kako trenutno nema nijednu dlaku na svom telu. To je dokaz da današnji idoli svojim ćelavim vaginama promovišu bogatstvo. Nije mi baš jasan argumentacijski niz dotične gospođe Govorko, niti koje vitamine koristi, ali bih baš voleo da vidim metodologiju određivanja stepena bogatstva na osnovu načina češljanja kose. Zato su iskazi poput ovih citiranih običan kulturrasizam. Mnoge etničke ili religijske grupe promovišu sebe svojom odećom, frizurama i ponašanjem i sa tim nemamo problema. Rokerske supkulture se prepoznaju po odeći, frizurama i ponašanju i to je njihov način života. Ali ako bogati ljudi upražnjavaju odeću, frizure i ponašanje koje su sami odabrali, onda kao imamo problem. Možeš da promovišeš da si Šiptar/Budista/Metalac, ali ako nosiš odelo od par hiljada evra onda ugrožavaš vrednosni sistem društva? Ko ovde govori o jednoumlju? I jesam li već spomenuo licemerje?
Imamo zvezde koje su bile u zatvoru, ali ne zbog bunta već zbog kriminalnih veza, zvezde koje su postale poznate po uživanju narkotika, bahatim ponašanjima, agresivnim izjavama...
Imamo političare koji pljačkaju, imamo univerzitetske profesore koji su korumpirani, imamo sportiste silovatelje, imamo rokere koji su umrli zbog droge, imamo filozofe koji su podržavali Hitlera ili Staljina, imamo naučnike koji su tukli svoje žene, imamo pekare koji vam stave mrtvu mušicu u kiflu sa sirom... Dokazuje li to bilo šta?
Psiholozi, koji se u svom radu svakodnevno susreću sa mladim ljudima, koji imaju poremećaje u ponašanju ili odrastaju u porodicama čiji su odnosi znatno narušeni, delimično za takve probleme krive upravo pogrešne uzore.
Jeste... A ja krivim Muhameda što mi je dete prešlo u Islam...
- Odgovor na pitanje zašto naša deca vole Seke, Cece i slične zvezde može se naći u medijima, a prvenstveno u onima koji ovakve (ne)vrednosti i promovišu - nastavlja Vanja Govorko. - Mediji ne dozvoljavaju da neko izrazi svoje mišljenje, jer ne žele da promene svest ljudi već da održe otupljenost mase kako bi njome lakše manipulisali. A time medijski magnati lakše i bolje zarađuju.
Ma Naomi Klajn ti nije ravna. To je onaj benevolentni rasizam. Za razliku od “magnata” koji masu iskorišćavaju, imamo osobe poput gđe Govorko koji bi masu izveli na pravi put tako što bi ih naučili šta su prave vrednosti. Niko tu ljude ne posmatra kao individue koji imaju svoje izbore (pa makar taj izbor bio i utapanje u masu), već samo kao glinu za oblikovanje u skladu sa svojim vrednosnim nazorima, koji su, naravno, najbolji na svetu. No, Pajtonovci su odavno razbili ovaj argument mnogo bolje od mene:
A koliko su "prave vrednosti" potisnute i odbačene među mnogim mladim ljudima, Vanja Govorko obrazlaže primerom sa nedavno završenog rijaliti šoua "Farma".
- Bebi Dol je slala neku poruku, promovisala je toleranciju i zajedništvo, a narod je odlučio da je izbaci i da zadrži prosek.
Promenimo narod!
Tako, na našoj sceni, kao po pravilu, pobeđuju priproste osobe, forsirajući samo sopstveno telo, a neretko i pozajmljeni glas i pozajmljene stavove.
Ako neko ima pozajmljene stavove, onda je to gđa psihološkinja. Mislim, davanje tolikog kulturološkog značaja takvim glupostima i od toga izvoditi neke velike zaključke je glupost svoje vrste.
Ako ne dođe do nekog "kopernikanskog obrta", ovaj stručnjak strahuje da ćemo još dugo da osećamo posledice loših uzora, jer će upravo ovi mladi ljudi koji odrastaju uz maštarije o glamuru, vaspitati svoju decu na isti način.
Pa ako roditelji ove dece nisu mogli njih da vaspitaju u skladu sa svojim vrednostima (a to su, jelte, poštenje, skromnost i seks posle venčanja), kako da očekujemo da će ovi vaspitati svoju decu svojim vrednostima. I šta je to kog đavola “kopernikanski obrt”? Zvuči uzbudljivo i svakako revolucionarno!
Ipak, ovakva slika nije svojstvena samo Srbiji. Naprotiv.
- To su svetske tendencije. Pa ni Britni Spirs nije ništa ni bolja ni drugačija od naših lokalnih pevačica - zaključuje Vanja Govorko.
Pronicljiva psihološkinja nam je otkrila skrivene muzičke paralele i procese glazbene globalizacije. Nisam ljubitelj popularne muzike, ali pojedine pop pevačice sa MTV-a su subverzivnije i političnije od svih pankera i metalaca zajedno. O reperima i porno glumicama da ne govorim...
Ipak, da se kurs možda može zaokrenuti ka starim i dobrim vrednostima, tvrdi čovek kojeg mnogi smatraju glavnim protagonistom turbo-folk kulture.
Saša Popović, prvi čovek "Grand produkcije", koja je izrodila bezbroj estradnih "umetnika", danas pravi ozbiljne rezove. Iz svoje imperije rešio je da izbaci sve ono što promoviše pornografiju i bizarnost. Jedan od motiva mu je upravo, kako i sam kaže, svest koliki uticaj imaju njegove emisije na srpsku omladinu.
- Dovoljno je pogledati rejtinge naših emisija i tada nema sumnje koliko je veliki naš uticaj i kako delujemo na te mlade ljude - kaže Saša Popović. - Nije problem sa onima koji imaju 40, 50, 60 godina, jer oni znaju šta je dobro, ali je situacija sasvim drugačija kada su u pitanju deca i omladina. Oni su na raskrsnici da formiraju svoj muzički ukus, kao i na raskrsnici koje bi vrednosti trebalo da prihvate. Zato nameravamo da vratimo sistem koji je vladao osamdesetih godina, da vratimo pravu narodnu muziku, da podignemo nivo kvaliteta tekstova, pa i kompletnog scenskog nastupa i prezentacije pevača.
OK je ovo, mada ova formulacija oko formiranja muzičkog ukusa ima jednu začkoljicu. Kako je, naime, moguće da eksperimentalna grupa koju bi činilo jedno srednjoškolsko odeljenje iz nekog malog mesta ne pokaže da svi njeni pripadnici imaju identičan muzički ukus? Kako je moguće da iako je uticaj medija na sve pripadnike ovog misaonog eksperimenta identičan, na kraju dobijemo da deca imaju tako različite muzičke ukuse? Odgovor – i deca znaju da biraju, čak iako su, zamislite, deca.
Šta je nova scena donela klincima, rođenim sredinom devedesetih, najbolje se vidi u osnovnim školama. Dečji rođendani i žurke retko će da prođu bez nekog aktuelnog hita Seke Aleksić ili Slavice Ćukteraš, a izjednačavanje sa likom i delom tih umetnika vidi se i po stajlingu devojčica.
Ne, puštaće Mocarta i Betovena, Crass i Conflict, Darkthrone i Immortal, Tori Amos i Rachael Yamagatu? Ja sam čak čuo da Slavica Ćukteraš peva po svadbama koje po definiciji organizuju punoletni ljudi, ali to je valjda dozvoljeno... Jebote, rođendanska žurka sa pesmama iz Muzičkog tobogana? Minja Subota, Želimir i Višnja ili Nataša Bekvalac dok još nije pravila frizuru? Pa i Seka Aleksić je bolja od toga... Objektivno...
- Devojčice bi volele da oblače kratke majice i plitke pantalone, ali kodeks oblačenja u školi im to ne dozvoljava pa se suzdržavaju - objašnjava Milica Janjić, nastavnik u beogradskoj OŠ "Ivan Milutinović". - U poslednje vreme aktuelne su "Zvezde Granda". Ti su pevači sve jači uzori našim đacima.
Pa zato i postoje kodovi oblačenja. Kome se ne sviđa može da napusti datu ustanovu ili firmu.
Istraživanje, urađeno 2002. godine, otkrilo je da se trećina mladih u Srbiji ugleda na estradne zvezde, 19 odsto "sluša" sportiste, ali one koji dobro zarađaju, a 18 odsto bi volelo da nalikuje ličnostima iz kulture i istorije.
Ne vidim šta je ovde alarmantno. Sociološka zakonitost da većina razmišlja većinski ili šta?
Ni sadašnja situacija ne pokazuje da se odmaklo u vrednosnim orijentacijama. Poslednje istraživanje o ponašanju srednjoškolaca, koje je uradio Institut za psihologiju, takođe je pokazalo da su mladi najviše okupirani - novcem. Većinu srednjoškolaca ne interesuje politika, ne prate vesti, trećina učenika uopšte ne čita, kompjutere koriste za igrice i muziku...
I? Donećemo zakon kojim ćemo srednjoškolce terati da se interesuju za politiku, da se pretplate na devedesetdvojkin feed i da se u pola osam nacrtaju ispred televizora? Da čitaju Markuzea i Habermasa, a kompjutere koriste samo za istraživanje kataloga Kongresne biblioteke i Jstora? Neka hvala, odradite vi vaše školske kurikulume i pustite roditelje da se sami brinu o svojoj deci. I dozvolite deci da budu apolitična, nepismena i navučena na Fejsbuk. Jer to jednostavno nisu vaša deca!
ZAKLJUČAK
Kratko samo. Ja da sam na mestu svih onih spomenutih pevaljki, ja bih ovu što je tekst pisala tužio. Te žene pare zarađuju sopstvenim sisama i guzicama, skačući, falširajući ili samo otvarajući usta. Drugi su spremni da im za to plate. A ne kao neki sportisti koji traže da im država (poreski obveznici) reše stambeno pitanje ili mladi perspektivni naučnici koji svoje privatne projekte uslovljavaju novčanim garancijama države (poreskih obveznika). Toliko o moralu i poštenju.
PS
Evo slučajnosti. Tekst na NSPM o "uticajnosti" novog talasa.
Tuesday, December 22, 2009
Agro linkovi #2
Druga tura obuhvata:
1. Da klimatske promene mogu da imaju brojne efekte to svaki profesionalni novinar zna. Od povećanja broja silovanih žena i ponovne pojave bubonske kuge do prestanka organizovanja olimpijskih igara i ubrzavanja Zemljine rotacije. Lista sa 690 mogućih posledica globalnog zagrevanja sve sa linkovima ka originalnim novinskim člancima - A complete list of things caused by global warming.
2. Envajromentalista Martin Koen protiv alarmizma i sejanja straha - Beyond debate?
3. Poslednji dani samita u Kopenhagenu su ispraćeni ogromnim snežnim padavinama u Evropi i Severnoj Americi. Takva pojava se dešavala i ranije i poznata je kao Gorov efekat – The Gore Effect.
4. Doprinos Cigana napretku i kapitalizmu u Bugarskoj.
5. Poštovani, online test Vaše inteligencije je pokazao da ste kompletan idiot - Žalbe na Internet IQ testove.
6. Body count među meni poznatim ličnostima je prošle nedelje bio jako visok. Napustio nas je i SF/Horor scenarista Den O’Banon čiji Dark Star spada u mojih Top 5 filmova - Remembering the late, great Dan O'Bannon.
7. Politička teorija Srednje Zemlje - Law and Institutions in the Shire.
8. Doprinos superheroja istoriji kakvu danas poznajemo – Super Hero.
9. Najgej igre po izboru gej magazina Out - The Gayest Video Games.
10. A kad smo već tu, evo i lepog izbora desktop pozadina sa motivima iz (uglavnom konzolnih) igara - Videogame Remakes.
1. Da klimatske promene mogu da imaju brojne efekte to svaki profesionalni novinar zna. Od povećanja broja silovanih žena i ponovne pojave bubonske kuge do prestanka organizovanja olimpijskih igara i ubrzavanja Zemljine rotacije. Lista sa 690 mogućih posledica globalnog zagrevanja sve sa linkovima ka originalnim novinskim člancima - A complete list of things caused by global warming.
2. Envajromentalista Martin Koen protiv alarmizma i sejanja straha - Beyond debate?
3. Poslednji dani samita u Kopenhagenu su ispraćeni ogromnim snežnim padavinama u Evropi i Severnoj Americi. Takva pojava se dešavala i ranije i poznata je kao Gorov efekat – The Gore Effect.
4. Doprinos Cigana napretku i kapitalizmu u Bugarskoj.
5. Poštovani, online test Vaše inteligencije je pokazao da ste kompletan idiot - Žalbe na Internet IQ testove.
6. Body count među meni poznatim ličnostima je prošle nedelje bio jako visok. Napustio nas je i SF/Horor scenarista Den O’Banon čiji Dark Star spada u mojih Top 5 filmova - Remembering the late, great Dan O'Bannon.
7. Politička teorija Srednje Zemlje - Law and Institutions in the Shire.
8. Doprinos superheroja istoriji kakvu danas poznajemo – Super Hero.
9. Najgej igre po izboru gej magazina Out - The Gayest Video Games.
10. A kad smo već tu, evo i lepog izbora desktop pozadina sa motivima iz (uglavnom konzolnih) igara - Videogame Remakes.
Monday, December 21, 2009
Neželjene posledice
U crtanim filmovima smo često imali prilike da vidimo scenu u kojoj naš junak pokušava da spasi brod koji tone tako što bi ručno pokušavao da začepi rupe kroz koje je voda prolazila. I uvek je problem bio u tome što je on imao samo N ekstremiteta kojima je mogao da radi, a rupa je uvek bilo N+1.
Sličnu situaciju imamo u društvenim odnosima kada planiramo naše aktivnosti u odnosu na druge ljude. Problem sa drugim ljudima je što oni sami imaju svoje planove, motive i namere koji mogu da budu nekompatibilni sa našim ili, što je još značajnije, koji su nama potpuno nepoznati. U tom kontekstu jako složenih odnosa ne samo pojedinaca međusobno, već i pojedinaca sa nekim prirodnim datostima i grupnim entitetima, izgleda nemoguće ostvariti svoje namere bez posledica koje ne samo da su bile nenameravane, već za koje uopšte nismo bili svesni da su moguće.
Problem postaje još veći kada se popnemo na nivo opšteg društvenog organizovanja. Što plan obuhvata veći front delovanja to je nivo nenameravanih posledica nepregledniji. To ne znači da plan neće rešiti konkretan problem koji je ciljan. Problem može biti itekako rešen, ali je moguće da posledice toga budu novi problemi koji su još veći od prethodnog i koji će zahtevati još rešavanja koje će proizvoditi nove nenameravane posledice itd.
Iako se neke posledice mogu smatrati benignim ili pozitivnim nusproduktima akcije (to najčešće zavisi od samog ideološkog stanovišta onoga koji akciju preduzima), u društvenim naukama se najčešće govori o neželjenim posledicama. Primera je puno. Plafoniranje cena u ekonomiji dovodi do nestašica ili loših usluga, zabrana legalnog prometa određenih dobara stvara velike premije na rizik i korupciju, sve jače eksplicitno regulisanje korupcije je pomera ka sve višim nivoima (“ko kontroliše kontrolore” paradoks) itd.
Kako je sve to proizvod složenosti društvenih odnosa, tako je i broj varijabli kojima se objašnjava pojavljivanje neželjenih posledica ogroman. Od pukog sukoba različitih interesa sa jedne strane, do teorija zavere, efekta leptira i Marfijevih zakona sa druge. Pri ispitivanju neželjenih posledica institucionalno sprovedenih odluka valjalo bi se zadržati na dva faktora.
Prvi je faktor znanja, odnosno, u ovom slučaju – neznanja. Tu se ne radi o neznanju u konvencionalnom smislu da nešto ne znamo, ali možemo da naučimo, već u smislu da znanje o nečemu jednostavno još uvek ne postoji. Iako je teorijski moguće da se sva pojedinačna znanja ovoga sveta uskladište u neki superkompjuter koji bi kasnije izrađivao modele mogućih uzročno-posledičnih veza, obim sfere nepoznatog uvek ostaje veći od sfere poznatog. Tako je moguće učiti na greškama, ali je nemoguće izbeći potpuno nove, do tad nepoznate greške. Sa ovim znanjem ljudi ne bi u Australiju doveli zečeve, ali kada bi to znanje nekako bilo izbrisano verovatno je da bi se greška ponovila. U tom smislu je ovo pitanje jako važno za institucionalno dizajniranje u sferi politike. Radikalni konstruktivizam prenebregava jednostavnu činjenicu da društvene institucije i veze najčešće nastaju spontano i da njihovo dobronamerno popravljanje može izazvati neželjene posledice. Isprobavanje novih društvenih aranžmana se sa makronivoa može posmatrati kao prihvatljivo u smislu koncepta pokušaja i pogreške. Ukoliko se pokušaj pokaže neuspešnim, vratićemo se starom sistemu. Problem je opravdati jedan takav radikalni preokret na mikronivou. Konstruktivistički pokušaj košta pojedince njihovog vremena ili čak života. Pokušaj može trajati i više generacija i postavlja se pitanje da li bi i pozitivan konačni ishod opravdao pojedinačne prisilne žrtve.
Drugi faktor koji najčešće proizvodi neželjene posledice proizilazi iz logike političkog delovanja i zasniva se na političkim interesima. Kako je horizont dešavanja u političkom delanju ograničen sa dva faktora, a to su borba za dobijanje ili očuvanje demokratskog mandata i pokušaj ispunjavanja zahteva koji dolaze iz sektora civilnog društva, tako su politički interesi sve manje omeđeni sferom ideologije (liberalizam, socijalizam, konzervativizam itd.), a sve više kratkoročnim planovima političke elite usklađenim sa hirovitim i međusobno suprotstavljenim željama koje dolaze iz sfere društva. Jednostavnije rečeno, u politici je oportunije raditi nešto nego ne raditi ništa. Uputnije je uvek nešto reformisati, regulisati, popravljati jer se time jednim udarcem ubijaju dve muve. Legitimiše se svoja pozicija kao nekog ko radi za dobrobit društva, i drugo, stvara se utisak da je formalna državna struktura svemoguća i da samo treba sačekati da državni aparat procesuira zahtev (preduzetnika, sindikata, udruženja građana, religijske zajednice...) kako bi rešio postojeći problem. Ili kako bi Ronald Regan u svojo slavnoj doskočici rekao: “Ako vidiš da nešto mrda – oporezuj, ako još mrda – reguliši, ako prestane da mrda – subvencioniši.” Takva logika je samoreprodukujuća baš iz razloga otvaranja sve novijih i sve specifičnijih problema i zahteva koji zahtevaju novu turu političke ekspertize i pravnog kanonizovanja.
Na kraju, evo i vesti zbog koje sam i hteo sve ovo da napišem. Grin Bej, Viskonsin. Zainteresovana strana: ekološki prosvećena javnost. Problem: semafori troše previše energije. Rešenje: postavljanje LED semafora. Nenameravana posledica: semafori ne proizvode toplotu kako bi istopili sneg koji je pao na njih, te je njihova vidljivost manja.
Sličnu situaciju imamo u društvenim odnosima kada planiramo naše aktivnosti u odnosu na druge ljude. Problem sa drugim ljudima je što oni sami imaju svoje planove, motive i namere koji mogu da budu nekompatibilni sa našim ili, što je još značajnije, koji su nama potpuno nepoznati. U tom kontekstu jako složenih odnosa ne samo pojedinaca međusobno, već i pojedinaca sa nekim prirodnim datostima i grupnim entitetima, izgleda nemoguće ostvariti svoje namere bez posledica koje ne samo da su bile nenameravane, već za koje uopšte nismo bili svesni da su moguće.
Problem postaje još veći kada se popnemo na nivo opšteg društvenog organizovanja. Što plan obuhvata veći front delovanja to je nivo nenameravanih posledica nepregledniji. To ne znači da plan neće rešiti konkretan problem koji je ciljan. Problem može biti itekako rešen, ali je moguće da posledice toga budu novi problemi koji su još veći od prethodnog i koji će zahtevati još rešavanja koje će proizvoditi nove nenameravane posledice itd.
Iako se neke posledice mogu smatrati benignim ili pozitivnim nusproduktima akcije (to najčešće zavisi od samog ideološkog stanovišta onoga koji akciju preduzima), u društvenim naukama se najčešće govori o neželjenim posledicama. Primera je puno. Plafoniranje cena u ekonomiji dovodi do nestašica ili loših usluga, zabrana legalnog prometa određenih dobara stvara velike premije na rizik i korupciju, sve jače eksplicitno regulisanje korupcije je pomera ka sve višim nivoima (“ko kontroliše kontrolore” paradoks) itd.
Kako je sve to proizvod složenosti društvenih odnosa, tako je i broj varijabli kojima se objašnjava pojavljivanje neželjenih posledica ogroman. Od pukog sukoba različitih interesa sa jedne strane, do teorija zavere, efekta leptira i Marfijevih zakona sa druge. Pri ispitivanju neželjenih posledica institucionalno sprovedenih odluka valjalo bi se zadržati na dva faktora.
Prvi je faktor znanja, odnosno, u ovom slučaju – neznanja. Tu se ne radi o neznanju u konvencionalnom smislu da nešto ne znamo, ali možemo da naučimo, već u smislu da znanje o nečemu jednostavno još uvek ne postoji. Iako je teorijski moguće da se sva pojedinačna znanja ovoga sveta uskladište u neki superkompjuter koji bi kasnije izrađivao modele mogućih uzročno-posledičnih veza, obim sfere nepoznatog uvek ostaje veći od sfere poznatog. Tako je moguće učiti na greškama, ali je nemoguće izbeći potpuno nove, do tad nepoznate greške. Sa ovim znanjem ljudi ne bi u Australiju doveli zečeve, ali kada bi to znanje nekako bilo izbrisano verovatno je da bi se greška ponovila. U tom smislu je ovo pitanje jako važno za institucionalno dizajniranje u sferi politike. Radikalni konstruktivizam prenebregava jednostavnu činjenicu da društvene institucije i veze najčešće nastaju spontano i da njihovo dobronamerno popravljanje može izazvati neželjene posledice. Isprobavanje novih društvenih aranžmana se sa makronivoa može posmatrati kao prihvatljivo u smislu koncepta pokušaja i pogreške. Ukoliko se pokušaj pokaže neuspešnim, vratićemo se starom sistemu. Problem je opravdati jedan takav radikalni preokret na mikronivou. Konstruktivistički pokušaj košta pojedince njihovog vremena ili čak života. Pokušaj može trajati i više generacija i postavlja se pitanje da li bi i pozitivan konačni ishod opravdao pojedinačne prisilne žrtve.
Drugi faktor koji najčešće proizvodi neželjene posledice proizilazi iz logike političkog delovanja i zasniva se na političkim interesima. Kako je horizont dešavanja u političkom delanju ograničen sa dva faktora, a to su borba za dobijanje ili očuvanje demokratskog mandata i pokušaj ispunjavanja zahteva koji dolaze iz sektora civilnog društva, tako su politički interesi sve manje omeđeni sferom ideologije (liberalizam, socijalizam, konzervativizam itd.), a sve više kratkoročnim planovima političke elite usklađenim sa hirovitim i međusobno suprotstavljenim željama koje dolaze iz sfere društva. Jednostavnije rečeno, u politici je oportunije raditi nešto nego ne raditi ništa. Uputnije je uvek nešto reformisati, regulisati, popravljati jer se time jednim udarcem ubijaju dve muve. Legitimiše se svoja pozicija kao nekog ko radi za dobrobit društva, i drugo, stvara se utisak da je formalna državna struktura svemoguća i da samo treba sačekati da državni aparat procesuira zahtev (preduzetnika, sindikata, udruženja građana, religijske zajednice...) kako bi rešio postojeći problem. Ili kako bi Ronald Regan u svojo slavnoj doskočici rekao: “Ako vidiš da nešto mrda – oporezuj, ako još mrda – reguliši, ako prestane da mrda – subvencioniši.” Takva logika je samoreprodukujuća baš iz razloga otvaranja sve novijih i sve specifičnijih problema i zahteva koji zahtevaju novu turu političke ekspertize i pravnog kanonizovanja.
Na kraju, evo i vesti zbog koje sam i hteo sve ovo da napišem. Grin Bej, Viskonsin. Zainteresovana strana: ekološki prosvećena javnost. Problem: semafori troše previše energije. Rešenje: postavljanje LED semafora. Nenameravana posledica: semafori ne proizvode toplotu kako bi istopili sneg koji je pao na njih, te je njihova vidljivost manja.
Tuesday, December 15, 2009
Agro linkovi
Treći post, a još nije prošlo pola meseca? Tja, pošto sam završio sa dvomesečnim proučavanjem RTS-ovog televizijskog programa i pošto sam konačno prešao (posle deset godina instaliranja, aninstaliranja i bekapovanja sejvova) Might and Magic VI – imam vremena da visim na netu i čitam šta su drugi u međuvremenu pisali. Zato ću i ja otpočeti sa praksom koju dosta blogera praktikuje, a to je linkovanje zanimljivih članaka na koje naletim tokom nedelje.
Za početak 10 komada. Uglavnom se tiču Kopenhagena, zelenih i slično, ali ima i zabavnih stvari.
1. Klimatski poslenici koji još nisu izmislili hibridne avione, ali mogu da uživaju u prostitutkama koje rade pro bono - Copenhagen climate summit: 1,200 limos, 140 private planes and caviar wedges.
2. Sociolog Frank Furedi je jedan od osnivača britanske Revolucionarne Komunističke Partije. Danas je levi libertarijanac. Na Spajkdu ima odličan tekst o intelektualnom stanju na levici u doba recesije - Anything ‘sustainable’ is not worth having.
3. Češki fizičar Luboš Motl o uticaju velikih farmi vetrogeneratora na prenosnu mrežu - Wind turbines in Germany: possible blackouts.
4. Biti progresivan ne znači da niste rasista. To dokazuju urednici Gardijana sa novim idejama za “spasavanje” sveta - Rich nations to offset emissions with birth control.
5. Envajromentalista Klajv Hamilton objašnjava deci Australije zašto su im roditelji zli jer neće da daju otkaz na naftnoj platformi. Definitivno jedan od bizarnijih likova - A letter to your father.
6. A kad smo već kod dece i klimatskih promena, jedan američki NGO je utvrdio čega se mladi najviše plaše - Kids Fear Global Warming More Than Terrorism, Car Crashes, and Cancer, According to National Earth Day Survey.
7. Robert Nozik je bio jedan od retkih političkih filozofa koji je argumente anarhista shvatao ozbiljno i pokušavao da ih pobije. Kako je na konto toga dobio jedan cameo u Sopranosima - Tony Soprano and Robert Nozick.
8. Dejvid Fridman - fizičar, anarho-kapitalista, fentezi pisac i sin Miltona Fridmana - piše o ekonomskim zakonitostima u WoW-u - Arbitrage, Comparative Advantage, and World of Warcraft.
9. Univerzalno osiguranje za vaše travnjake - Republicans Back Universal Lawn-Care Bill.
10. Naslov sam govori - 12 World's weirdest stadiums.
Za početak 10 komada. Uglavnom se tiču Kopenhagena, zelenih i slično, ali ima i zabavnih stvari.
1. Klimatski poslenici koji još nisu izmislili hibridne avione, ali mogu da uživaju u prostitutkama koje rade pro bono - Copenhagen climate summit: 1,200 limos, 140 private planes and caviar wedges.
2. Sociolog Frank Furedi je jedan od osnivača britanske Revolucionarne Komunističke Partije. Danas je levi libertarijanac. Na Spajkdu ima odličan tekst o intelektualnom stanju na levici u doba recesije - Anything ‘sustainable’ is not worth having.
3. Češki fizičar Luboš Motl o uticaju velikih farmi vetrogeneratora na prenosnu mrežu - Wind turbines in Germany: possible blackouts.
4. Biti progresivan ne znači da niste rasista. To dokazuju urednici Gardijana sa novim idejama za “spasavanje” sveta - Rich nations to offset emissions with birth control.
5. Envajromentalista Klajv Hamilton objašnjava deci Australije zašto su im roditelji zli jer neće da daju otkaz na naftnoj platformi. Definitivno jedan od bizarnijih likova - A letter to your father.
6. A kad smo već kod dece i klimatskih promena, jedan američki NGO je utvrdio čega se mladi najviše plaše - Kids Fear Global Warming More Than Terrorism, Car Crashes, and Cancer, According to National Earth Day Survey.
7. Robert Nozik je bio jedan od retkih političkih filozofa koji je argumente anarhista shvatao ozbiljno i pokušavao da ih pobije. Kako je na konto toga dobio jedan cameo u Sopranosima - Tony Soprano and Robert Nozick.
8. Dejvid Fridman - fizičar, anarho-kapitalista, fentezi pisac i sin Miltona Fridmana - piše o ekonomskim zakonitostima u WoW-u - Arbitrage, Comparative Advantage, and World of Warcraft.
9. Univerzalno osiguranje za vaše travnjake - Republicans Back Universal Lawn-Care Bill.
10. Naslov sam govori - 12 World's weirdest stadiums.
Subscribe to:
Posts (Atom)
Posts
