Sat za našu planetu vs Big Muzzy ili Mala (psiho)analiza ekološkog pokreta

Strašno me mrzi da pišem nešto u poslednje vreme pa ćete mi oprostiti što će i ovaj tekst da izgleda kao neopeglane dugačke gaće Ministra za infrastrukturu. Dakle, odmah na početku da se izvinim što će doleprotežući napis da bude pun malih logičkih nekoherentnosti, skakanja sa argumenta na argument i drugih literarnih zbrzavanja. Pa zašto kog đavola onda uopšte pišem pitate se vi. Pa zbog odgovornosti pred Bogom, Rasom i Nacijom, a ponajviše jer je ostalo samo tri dana do događaja koji je povod ovog pisanija. A glupo je da o nečemu pišem kada je voz već prošao ako hoću da moja ingeniozna naklapanja naprave nekakav impact.

Svako ko u Srbiji ima televizor, radio ili pristup Internetu, ko ume da čita papirna izdanja (bilo da se radi o dnevnim novinama, nedeljnicima ili magazinima) sigurno zna za akciju 'Sat za našu planetu' koja se organizuje u subotu uveče simboličnim gašenjem sijalica po kućama, a ko hoće može da ugasi još i koješta pride... Dakle, nemam pojma ko to organizuje (valjda neka lokalna podružnica WWF-a), ali im se mora odati priznanje da su bar što se medijske strane tiče stvar odlično pokrili i, da se tako izrazim, isporučili. E sad, to što mene takve akcije koje se odvijaju na simboličkom planu, na planu nekih metafora i alegorija, u suštini nerviraju – to ima da pojasnim u daljem tekstu.

Elem, svaki put kad na netu vidim baner sa natpisima '60 minuta', 'pridruži se', 'spasimo prirodu i grbave kitove', moje telo ima fiziološku reakciju. Automatski dolazi do ispuštanja znatne količine metana i ugljen-dioksida kroz sve telesne pore i otvore koje, jelte, kao čovek i pojedinac posedujem. Odeš na sajt sa vestima - baner. Odeš da vidiš najnovije tračeve sa estrade – baner. Registruješ se na forum čija su tematika black metal i satanizam – baner. Odeš na neki sajt koji pruža usluge virtuelnog seksa, poput Fejsbuka – a ono tamo pozivi za učlanjivanje u ekološke grupe i rikvestovi za upoznavanje od strane ljudi čiji profil šljašti zelenom bojom (btw. pozivam sve devojke da overe moj profil na fejsu, spejsu, tviteru i karikama. Tamo sam registrovan kao Pauk Židovski. Turci i pederi stop!).

Ne mogu a da ne napravim hipotezu kako je ovu akciju gašenja svetla smislio i u delo sproveo neki geek iz Grinpisa u Sidneju samo da bi svoju angažovanu devojku (koja je ujedno anarhistkinja, feministkinja, alterglobalistkinja i envajromentalistkinja) naterao na analni seks! Nema drugog objašnjenja za ovu blasfemičnu perverziju! Psihoanaliza nam tu obilato pomaže stavljajući elemente ove teorije u istu ravan i otkrivajući skrivene veze među njima. Tama koju stvaramo u subotu je obitavalište Smrti, Thanatosa, ne-bića, to je sfera odbačena i od samog Boga. Tama je mesto na kome ne želimo da budemo, ona je naša totalna negacija. Ono što je tama za kosmos, to je anus za anthropos. Najmračnije mesto na čovekovom telu, sušta suprotnost Umu, mesto stvaranja nečistog otpada, mesto koje mi kao ljudska vrsta uvek držimo sakrivenim od svetlosti. Ova ekološka akcija se onda sa ovog stanovišta doima kao metod preventivnog delanja. Radikalni ekolozi budućnost sveta tu vide mračnom na dvostrukom nivou. Prvo, industrijska isparenja i nuklearni holokaust će zakloniti izvor svetlosti i od Zemlje napraviti samo još jedan kamen u Vasioni. Sa druge strane, na mikro-planu, to se očitava kao nemogućnost pravilnog razmnožavanja, budući da u mraku ljudi više neće videti razliku između normalnog i analnog seksa, što dalje dovodi do toga da se više neće praviti ni razlika između seksa sa muškarcem ili ženom, što daljom Darvinovom metodologijom dovodi do toga da je krajnji produkt eko-katastrofe – evolucija ljudi u čmarove!

Ovakvo čitanje akcije 'Sat za našu planetu' je meni jedino prihvatljivo i logično. Envajromentalisti pokušavaju da ljude kroz jednočasovni analni seks u totalnom mraku dovedu do katarze (upaljene sijalice) i time ih nateraju na nekoliko stvari. Prvo, nateraju ih da novim očima sagledaju vrednost Svetlosti. Drugo, nauče ih da prljavi izvori energije (odnosno prljave igre) znače Mrak i Smrt (odnosno odsustvo stvaranja Života). Treće, nateraju ljude na čiste izvore energije, a time i na produžetak života.

Ne, ozbiljno. Svašta mogu da ukapiram i shvatim, ali mi nikad neće biti jasni efekti tzv. simboličkih akcija. Šta kad ugasimo svetlo sat vremena? Hoćemo li dobiti nekakve opipljive rezultate koji će možda čak biti publikovani ili opet imamo samo još jednu infantilnu igrariju građanskog sektora koji, hvala nebesima, vrvi od ideja za kratkotrajnu zanimaciju. Koliki je efekat jednočasovnog sijaličnog blackouta na klimatske promene i zašto ne traje duže? Do đavola, zašto ne idu direktno na lobiranje kod političke elite da se korišćenje električne energije drastično oporezuje ili možda zabrani? To je ipak suviše radikalno. Zato imamo samo jednočasovnu svetkovinu i to baš u onom smislu koga podrazumeva Jelena Đorđević opisujući političke svetkovine i rituale, a na tragu Dirkemovog razlikovanja svetog i profanog. Tih sat vremena mraka je vreme svetkovine, sveto vreme, ekvivalent mističnoj molitvi religioznog čoveka. Svakodnevica je vreme prolaznosti, materijalne stvarnosti, rada i potrošnje, stvaranja i konzumiranja, ličnih patnji... Svetkovina stoji nasuprot svakodnevici kao onostranost, kao približavanje suštini, kao pripadnost jednoj široj celini. U ovom slučaju se ta šira celina oslikava u vidu Prirode i Humaniteta, a u drugim slučajevima koji su mnogo stariji i vidljiviji imamo odnos sa Bogom, Etnosom, Ideologijom, Vođom... I ništa novo neću reći ako primetim da je ovakav jedan vid masovne simbolike samo New Age oblik premodernog tribalizma i paganstva. I ponavljaću se kad kažem da je postojanje jedne takve ideologije sasvim legitimno dok god ne počne negativno da utiče na ostatak populacije kojoj neohipici nisu njihova šolja čaja.

Koja je glavna poenta Earth Houra? Jednostavno ta da su klimatske promene u svetu uzrokovane čovekovim delanjem i da je jedan od najvećih problema u stvari emisija ugljen-dioksida, a jedni od najvećih emitera su infrastrukturni objekti koji služe za proizvodnju električne ili toplotne energije, a koji koriste prljave i neobnovljive izvore poput uglja, nafte, drveta ili gasa. Ljudi koji imaju stavove o klimatskim promenama se u suštini dele na nekoliko grupa. Jedni misle da one uopšte ne postoje ili da su u okvirima normalnog, drugi da postoje ali da nisu uzrokovane ljudskim faktorom, a treći tvrde da je za sve kriv čovek.

Ostavićemo prve dve kategorije po strani i osvrnuti se samo na poslednju, a imajući pre svega u vidu samu temu, tj. potrebe ljudi za energijom i uticaj tih potreba na eventualne promene klime. Svi prisutni se tu slažu da je hitno potrebna seča emisije greenhouse gasova, ali kada pokušamo to da sprovedemo u praksi, dolazimo do nemalih problema. Zaustavljanje proizvodnje energije na konvencionalan način odmah bi ljude dovelo do neprocenjivih i trenutno nezamislivih negativnih posledica. Zato je ovakav teroristički scenario (koji doduše priželjkuju neki eko-fundamentalisti) potpuno neostvariv, rekao bih. Većina se zalaže za postepeno (brže ili sporije) prelaženje na čiste izvore energije, ali tu dolazi do neslaganja šta jesu čisti izvori. Nuklearke npr. ne emituju štetne gasove pa ih neki racionalni envajromentalisti vide kao jedinu zamenu za ugalj i naftu, ali većina je ipak protiv tog vida stvaranja energije pod izgovorom mogućih nezgoda poput Černobilja ili ostrva Tri milje. Ta većina je jako glasna u svojoj kampanji što bržeg prelaska na obnovljive (renewable) izvore energije poput vetra, sunčeve svetlosti i toplote, talasa i sl. Koliko su u pravu?

Imajući u vidu da svaka geografska oblast (poput države npr.) pokušava da energetski bude što nezavisnija, da energiju svojim građanima i ekonomijama pruža 24 časa dnevno uz što ispeglaniji napon, onda zaključujemo da se energetski sistem te oblasti mora što više oslanjati na izvore energije koji ne zavise od hirovitosti prirode. Jednom rečju, ako smo već utvrdili da termoelektrane nisu dobre, onda je jedini efikasan način zameniti ih nuklearnim elektranama.

Hirovitost prirodnog faktora, vetra ili sunca, znači energetsku neodrživost sistema. I što se sistem više zasniva na vetro ili solarnim generatorima, to je i više neefikasan proporcionalno ulaganjima. A ako hoćemo da u praksi pokušamo da se bavimo održivim razvojem, tom svetlozelenom doktrinom koja hoće i jare i pare, onda je rešenje u kontrolabilnim izvorima energije.

Zato, ako će već da se ulažu pare iz subvencija i budžeta, uvek je bolje davati ih na nuklearni program a ne na obnovljive izvore energije. Dobija se realna, a ne fiktivna održivost. A nuklearofobima i ekofundamentalistima poput Ramba Amadeusa koji svoje pare zarađuju svirajući električnu (sic!) gitaru poručujem da očekujem da ih posle subote na koncertima vidim sa propelerom ili solarnim panelom na glavi koji će da napaja ozvučenje i 'dvije noge na monitoru'.

Ja znam da ću u subotu uveče uključiti helikopterski reflektor u dvorištu kako bih mogao cirkularom da sečem drva. A vi?