Drvoseče protiv opšteg dobra

Živeti u šumi ovih dana apsolutno ne znači biti uskraćen metropolitenskih vesti i urbanih furtutmi iz glavnoga grada. Tako smo prethodnog meseca imali frku oko odstranjivanja izvesne količine drveća, uglavnom na zvezdarskoj opštini. Kako se u određenim krugovima razvio žargon u kome se Priroda zove Drvo, a Drvo kaže Platan (uostalom, zar sinonim za Životinju nije Pas?), tako smo na inicijativu beogradskih poglavara da ogole Bulevar revolucije i prepolove Zvezdarsku šumu dobili adekvatnu green-rooted reakciju. Od anarho-primitivista sa asfalta, preko fanbojeva Slavoja Žižeka, do slobodnih intelektualaca i kulturnih “radnika”, uključujući “ako vam je dobro, onda ništa” i “ako vam je do morala u politici, idite u...” medije, dobar deo srbijanskih medijskih opinionmejkera je imalo da kaže šta misli o seči platana, a i šire.

Da vidimo sad šta je to šire o čemu su gospoda pisala, a da platane ostavimo pored puta (horizontalno ili vertikalno, svejedno je). Jer, za sudbinu platana me odavde nešto i baš briga, kao što je i nekog žitelja Bulevara briga da li neko tamo u Srbiji ima tekuću vodu ili prohodan drum. Interesantnije je osvrnuti se na kompleksne socio-ekonomske analize i seciranje današnjeg političkog i društvenog zeitgeista i weltanschauunga, a povodom grupe testerama naoružanih i oficijelnim štambiljom ovlašćenih drvoseča.

Kada u političkoj raspravi čovek želi da jeftino i na brzinu učvrsti svoju poziciju on se laća samorazumljivih pojmova čiji su zvučni efekti jaki, ali čija je sadržina prilično nejasna. Neki od tih samorazumljivih pojmova koji ništa ne koštaju a puno daju su i “javno dobro” i “privatni interes”. Kada neko pokušava da podupre svoje argumente, onda se pozove na javno dobro i opšti interes. Kada želi da ih još više ojača od moguće kritike, onda se deklarativno izjasni protiv partikularnih interesa. Takav način postavljanja stvari kod političara npr. volimo da okarakterišemo kao populizam. Međutim, ako sličan argumentacijski niz koji isparava u svojoj samorazumljivosti upotrebi neki uvaženi intelektualac, onda je to lični stav, kolumna ili blog.

Tako smo poslednjih mesec dana imali prilike da čitamo da je seča drveća po Beogradu još jedan obred žrtvovanja javnog dobra na oltar privatnog interesa, profita ili samog nečastivog – kapitalizma. Ili kako bi to Teofil Pančić slikovito prikazao:

Rekao bih, jedno je van sumnje: građani se na sopstvenoj koži uče životu u kapitalizmu. To jest, uče da je taj život neka vrsta neprestane, danonoćne borbe za javni prostor i za javni interes, strukturalno neprestano ugrožen od parcijalnog interesa zvanog Profit; baš onako kako je život u socijalizmu uglavnom bio neprestana borba za individualne slobode, neprestano ugrožavane totalitarnom, monopolističkom interpretacijom "javnog interesa", kako su ga već proizvoljno tumačili Ovlašćeni Žreci.

Ako ostavimo sad po strani uputstvo jednog mog prijatelja da je u pisanju jako probitačno s vremena na vreme otkrivati dijalektičku strukturu stvarnosti kako bi se ispadalo pametan pred čitalaštvom, možemo ostati na pitanju ko su ti građani i šta su to javni prostor i javni interes? Pre svega, kako se dolazi do tog javnog interesa? Da li je to neki permanentni telepatski plebiscit, rusoovska opšta volja, stav koji zastupaju profesionalni zastupnici javnog interesa ili nešto deseto? Mnogo je spekulacija oko toga šta će se desiti sa Bulevarom kada platani budu zamenjeni novim drvećem. Kao da parkiranje automobila nije javni interes? Kao da izgradnja lakog metroa nije javni interes? Kao da zaposlenje za drvoseče nije javni interes? Kao da snabdevanje bejzbol saveza Srbije velikim brojem palica od platana nije javni interes? Neko može legitimno da kaže da su platani veći javni interes od povećanja broja parking mesta na Bulevaru, ali bi i obrnuto mišljene bilo sasvim legitimno. Ispostavlja se na kraju da je javni interes samo najmasovniji i najglasniji skup privatnih mišljenja i, u krajnjem slučaju, privatnih interesa. Jer, nije za mene javni interes da se asfaltira put kroz selo zato što ja ZNAM da to zaista jeste javni interes, već zato što SMATRAM da je tako bolje za mene i one do kojih mi je stalo.

U modernim društvima se to smatranje o poželjnim opštim dobrima i opštim interesima razrešava u izbornim ciklusima. Što je veća sfera koju obuhvataju javna dobra i javni interesi to je i veća moć uticaja izabranih u upravljanju tim dobrima. Tu ne pomažu ni Platonovi filozofi-upravljači koje odnekud izvlači V. Milutinović u svom tekstu na Peščaniku, jer je i benevolentna moć upravljanja široko shvaćenim javnim dobrom neprocenjivo opasnija od malicioznog privatnog sopstvenika.

Moram da priznam da mi je u slučaju platana i Zvezdarske šume npr. najnejasnija optužba za profiterstvo. Ili kako to Feđa Dimović u Politici kaže:

Широм Србије природа се константно уништава зарад приватних интереса и профита.

Ove zime sam utrošio sigurno preko 15 kubika ogrevnog drveta iz čistog privatnog interesa – da se ne bih smrzao. Jesenas smo odsekli tri naočita bagrema kako bismo od njih napravili bandere za električnu mrežu (EPS smatra da nije od javnog interesa postavljati betonske stubove) iz čistog privatnog interesa – volim da koristim aparate koji koriste električnu energiju jer mi olakšavaju život. JP Srbijašume svake godine poseku par stotina hiljada kubnih metara drveta koja se pretvaraju u čist profit. Ali taj profit se ne stvara iz ekocidnih namera ljudi, već iz njihove želje da žive lakše i udobnije, kao što ni ostali proizvođači i trgovci ne profitiraju zbog toga što su zli i lukavi već što se nama više isplati (ne samo u ekonomskom smislu) da kupimo stvari od njih nego da ih sami pravimo ili sakupljamo.

Borba za platane na Bulevaru i Zvezdarsku šumu prema tome nije nikakva borba za javni interes po sebi, jer njega kao takvog i nema. Imamo samo ono što mi kao pojedinci i grupe smatramo da je javni interes, sve ostalo je sofisterija i politički populizam koji je, ovoga puta, uperen protiv samih političara.