Algoritam i silogizam

Prošle godine sam pisao o Earth Hour akciji, ali ću i sad nešto dodati... Takođe sam u više navrata objašnjavao zašto su takve simboličke akcije ništa drugo do masovni treninzi usiljene moralnosti koji se (sa sumnjivim efektima) ponavljaju u redovnim intervalima. Doduše, ako imate nevladinu organizaciju, obeležavanje ovakvih događaja vam svakako dobro dođe...

Da pređemo na stvari iz naslova. Pre svega – algoritam. Protekle zime se u Americi usijala debata o klimatskim promenama imajući u vidu da su mnogi delovi severnoameričkog kontinenta bili zatrpani snegom otprilike koliko i istočna Srbija. Skeptici su, naravno, to jedva dočekali da nastave paljbu po pobornicima globalnog zagrevanja započetu još za Climategate afere (a i ranije). Naučnici su se branili od takvih napada na dva načina, od kojih mislim da je jedan legitiman, a drugi nije. Legitimna odbrana se sastojala u konstataciji da jedan tako kratak vremenski interval ne mora ništa da znači u utvrđivanju statističkih pravilnosti. Taj argument su koristili i skeptici imajući u vidu tendenciju da se o naučnom problemu tolikih razmera zaključuje na osnovu merenja koja obuhvataju period od samo nekoliko godina ili decenija.

Drugi, nelegitiman argument je onaj koji je tvrdio da se hladni talas potpuno uklapa u predviđanja pobornika globalnog zagrevanja. Naime, teorija antropogenog globalnog zagrevanja upravo predviđa pojavu takvih ekstremnih vremenskih obrazaca u sve većem broju. Zovite me poperovcem, ali takva argumentacija je jedna obična glupost. To ne samo da je nemušto proročanstvo na nivou sastavljača horoskopa, već je i isprazna tautologija koju “poznaje” svako živo biće na ovoj našoj planeti. Činjenica da se vreme menja je usađena u genetski kod svake zeljaste biljke, kišne gliste ili daždevnjaka. Dokazati da je za određene atmosferske “ekstreme” zaslužan čovek je jednako dokazati da takvi ekstremi nisu postojali pre čovekovog silaska sa drveta ili odakle već kreacionisti misle da je čovek sišao... Čini mi se da je teorija da je Bog lezbejka u ovom slučaju ipak plauzabilnija...

Međutim, tu dolazimo do spoja klimatskog alarmizma i masovnih medija. Modus koji se upotrebljava u medijima prilikom izveštavanja o naučnim istraživanjima klime ima oblik envajromentalističkog algoritma. On je karakterističan po tome što upoređuje određeni parametar (temperatura, gasovi staklene bašte u atmosferi) iz sadašnjeg doba sa istim tim parametrom iz tzv. preduindustrijskog doba (šta je kog đavola to predindustrijsko doba kada Zemlja postoji već par milijardi godina?) i na osnovu toga iznosi zaključke. U sledećem primeru envajromentalističkog algoritma uzećemo temperaturu kao parametar (T je temperatura iz nekog ranijeg doba, a T1 sadašnja temperatura). Algoritam izgleda ovako:

IF T < T1
OR T > T1
THEN “najebali smo”
ELSE “unesi nove parametre”

Po ovakvom algoritmu možemo da zaključimo nekoliko stvari. Prvo, klimatske promene postoje uvek i svuda, termin “promena” je tu redundantan imajući u vidu da je već obuhvaćen terminom “klima”. Drugo, ako ste skloni alarmizmu, verovatnoća da ne najebete od klimatskih promena je manja od verovatnoće da će vas u glavu udariti meteorit dok odrađujete svoju šihtu u podzemnom kopu u Resavskim rudnicima. Treće, sto mu gromova, moramo nešto da učinimo povodom toga.

Tu dolazimo do društvenog delanja kao metoda za rešavanje percipiranih problema i ispunjavanje interesa. I tu na scenu stupa politički silogizam koji glasi:

Moramo da učinimo nešto.
Ovo je nešto.
Dakle, moramo da učinimo ovo.

Ranije sam takođe pisao kako je u političkom delanju daleko probitačnije raditi nešto nego ne raditi ništa, iako nam ama baš ništa ne garantuje da to “nešto” daje bilo kakve rezultate. Sa stanovišta javnog mnjenja je skandalozno da se po nekom pitanju ne radi ništa, čak i ako je raditi nešto mnogo gore od nedelanja. Da ne govorimo sada o formalnoj neispravnosti gornjeg silogizma imajući u vidu da “nešto” iz prve premise uopšte nije identično sa “nešto” iz druge. Ako ovakav politički silogizam primenimo na situaciju protiv koje se bore envajromentalisti, možemo reći da je za sprečavanje klimatskih promena bolje da se svi kolektivno uhvatimo za uši i igramo nego da jednostavno ne radimo ništa.


Zašto ljudi uopšte gase svetlo na sat vremena? Ima više mogućih odgovora, poput osećaja da se doprinosi rešenju nekog velikog problema, učvršćivanja svog stava moralne superiornosti, pripadanja grupi koja čini ispravnu stvar, pomodarstva, kratkotrajne zabave, “davanja poruke”, ali ćemo sva ta objašnjenja sada zaobići i okrenuti se primarnom razlogu. Ljudi se uključuju u ovu akciju pre svega zato što imaju struju u svojim kućama. Zato što su jednostavno na samo korak od prekidača kojim će sve ponovo vratiti u normalu ako im ta normala bude hitno potrebna. Sat vremena u mraku godišnje kao kupovanje nekakvog oblika ekološke savesti je lak, brz i bezbolan posao koji pritom ima ogroman medijski odjek. A da bi se osećali kao deo grupe koja je na pravoj strani, potrebno je samo da imate uvedenu električnu energiju i volju da je sat vremena ne upotrebljavate. Siguran indikator da Srbija jeste na “pravom putu” je i proslava sata za našu planetu u našim gradovima. Zamislite da se neko setio da obeležava ovu stvar pre samo 10-11 godina kada smo rešili da obaramo Miloševića jer nam je, između ostalog, bilo prekipilo i od silnih restrikcija struje. Vrlo je verovatno da bi od tog pametnjakovića u to doba ostale samo cipele koje bi pronašli u kavezu sa belim medvedima beogradskog zoološkog vrta.

Sat za našu planetu je siguran znak da su se i u našu zemlju uselile popularne pomodnosti sa zapada, poput onih koje ja volim da zovem “sindromom punog stomaka”. Earth Hour je jedan od oblika tog sindroma, stvar koja može da padne na pamet samo ljudima koji ne znaju šta će više od udobnosti koje poseduju pa su rešili da se malo igraju indijanaca. Siromašnim ljudima trećeg sveta (ako su uopšte čuli za to) tako nešto mora da izgleda kao kompletna ludost. Ne pomaže ni to što ih mnogi odavde gledaju kao ideal zelene utopije, oni bi u svakom trenutku prihvatili negativne eksternalije klimatskih promena za udobnost celodnevnog posedovanja električne energije. Dalje, Earth Hour je takođe pogodan zbog njegove potpune izvesnoti. Ne samo da su oni koji ga upražnjavaju potpuno sigurni da svakog trenutka mogu da upale svetlo ukoliko postoji neka hitna potreba, nego je u kalendarskom smislu njegovo održavanje potpuno izvesno (zadnja subota marta). Zamislimo situaciju kada smo usred nekog važnog posla za kompjuterom, ili čujemo kako je dete počelo da urla u krevetu usred noći, ili kako pokušavamo da skuvamo mleko na električnom šporetu ili smo u metrou sto metara ispod površine zemlje. I baš tada nestane struje. Naša reakcija sigurno nije – uh, baš super, nestalo struje, bilo je vreme da se već jednom doprinese borbi protiv globalnog zagrevanja. Naša reakcija je bes jer posao koji nas čeka sada moramo da obavimo na teži način ili nikako, jer svi u suštini znamo da struju ne koristimo zato što smo varvarske ubice sopstvene planete, već zato što nam ona neizmerno olakšava život. Međutim, svake poslednje subote marta, neki od nas pronalaze prekidač infantilnosti u svom mozgu kako bi se malko igrali pravednika koji spašavaju svet...

Sat za našu planetu je zato, po mom mišljenju, globalni festival licemerja. Ljudi koji upražnjavaju ovu akciju su zato, po mom mišljenju, licemeri kojima bih verovao samo ako lepo odjave svoje električno brojilo i naviknu se da žive bez struje svaki dan. Smatrao bih ih onda doslednim ludacima, doduše, ali sigurno ne licemerima. Rukovodioci gradova koji danas daju naloge da se ulična rasveta isključi na sat vremena su, po mom mišljenju, politički populisti koji padaju na pritiske jedne infantilne interesne grupe. Zašto ne razmontiraju tu uličnu rasvetu i ostave svoje gradove u mraku tokom cele godine?