Fudbalska igra bi bar u teoriji trebalo da bude primer praktične primene koncepta čiste proceduralne pravde. Da to baš i nije slučaj svedoče nam neke utakmice sa aktuelnog svetskog prvenstva gde zvezde postaju sudije koje svojim odlukama urušavaju sam koncept "pravednosti".
Za početak bi valjalo objasniti termin čiste proceduralne pravde koji se koristi u ovom tekstu, termin koji se može sa lakoćom primeniti na bilo koju vrstu igre sa "transparentnim" pravilima koju upražnjavamo – od ferke sa Ciganima koji sakupljaju aluminijum ispred zgrade, preko basketa sa komšijom do Mortal Kombata sa mlađim bratom na igračkoj konzoli. Koncept proceduralne pravde nije nov i karakteriše ga vezanost za Common Law sistem prava, ali ga je teorijski aktuelizovao Džon Rols, pripadnik tzv. liberalno-egalitarne struje američke političke filozofije, u već klasičnom delu Teorija pravde. On tu razlikuje tri vrste proceduralne pravde: savršenu (znamo kakav ishod treba da bude i znamo procedure koje vode do tog ishoda), nesavršenu (znamo kakav ishod treba da bude, ali nemamo efikasne procedure koje vode do njega) i čistu (imamo proceduru, pa kakav god da je ishod – pravedan je).
E sad, igranje igara potpada pod čistu proceduralnu pravdu baš iz razloga što je ishod igre - kakav god da je - pravedan ako se poštuje procedura, tj. upražnjavaju pravila igre. Pravila igre su tu mešavina svesnih ljudskih intervencija čiji je cilj da igru učine zanimljivijom, prijemčivijom ili komercijalnijom i nesvesnih prećutnih promena koje su plod iskustava samih učesnika u igri. Problem je što je većini igara potrebno arbitriranje u primeni pravila da bi uopšte došlo do nekakvog ishoda koji nas zanima. Kad kažem većina igara – mislim na one koje nas uglavnom interesuju. Npr. u dvoboju katanama uopšte nije potreban arbitar da bi utvrdio kome od suparnika je odsečena ruka ili glava, ali je recimo u fudbalu vrlo neophodno da arbitar svojom odlukom sankcioniše dešavanja na terenu. A pošto je arbitar samo čovek, koncept čiste proceduralne pravde je tu u problemu i prelazi u ono što bi Rols nazvao kvazičistom proceduralnom pravdom.
Fudbalska igra je tako ustrojena da sve što se tiče poštovanja pravila igre zavisi od sudije. Igrači znaju pravila igre i znaju da su ona uslov bez koga ta igra ne bi ni postojala na prvom mestu, ali su u svakom trenutku spremni da ih prekrše zarad povoljnijeg rezultata za svoj tim. I nije to samo pitanje podsticaja velikim novcem, statusom, slavom i mladim devicama što tera ljude da ne poštuju pravila igre, jer toga ima i u beton ligama u kojima igrači nemaju baš nekih velikih razloga da trče za loptom i lome sebi noge, a ipak to rade. Ne bih ulazio u razloge zbog čega fudbaleri ne poštuju pravila sopstvene igre jer je to kardinalni filozofski problem kome ja nisam dorastao, ali mogu da povučem paralelu sa pravnim poretkom jedne države, što hoću da uradim još od početka teksta.
U idealnotipskom slučaju pravnog sistema u kome bi se u empirijskom smislu primenjivala koncepcija proceduralne pravde, gotovo je izvesno da bi postojao razvijeni arbitražni, odnosno sudski sistem koji bi na svaki mogući način pokušao da zadrži pravednost procedure. Sudski sistem se bazira na dve premise. Prva je da sudska procedura mora biti takva da svojom "pravednošću" zadovolji sve strane u sporu bar do one tačke gde bi troškovi vođenja spora (žalbe, apelacione instance) bili manji od troškova prvobitnog kršenja proceduralnih pravila. Druga je da se činjenice koje su relevantne za spor pokušavaju objektivizovati (dokazni postupak) na takav način da bi svaki čovek koji je u poziciji sudije mogao da izrekne identičnu presudu.
Problem sa fudbalom je što postupak suđenja uopšte nije vezan za ove premise. Prvo, iako je moguće da kršenje pravila igre bude istovremeno očigledno obema stranama u meču, neadekvatnost i "nepravednost" sudske procedure će sasvim lagano proći preko tih kršenja u slučaju da ona nisu bila očigledna samom arbitru. Drugo, objektivizacija spornih činjenica u fudbalu uopšte ne postoji, sve je na trenutnoj, brzoj proceni jednog čoveka. Ili trojice njih, svejedno... Sudija u fudbalskom meču nije sudija u smislu u kome tu reč koristimo za pravni poredak. On je tu više svedok ili očevidac koji ima moć da svoj subjektivan stav o datom događaju svojom pištaljkom pretvori u konačnu odluku. Njegov subjektivan stav ili mišljenje je ujedno i presuda, a to je, rekao bih, vrlo neubedljiv način za dostizanje nekakvog ideala pravednosti.
Tu nemamo mehanizme koji mogu ispravljati kršenja pravila igre tokom same igre, kao u tenisu, ili posle nje, kao u automobilizmu. Sad, pobornik tradicionalnih metoda suđenja bi mogao reći da jeste važno održavanje pravedne procedure odnosno poštovanja pravila igre, ali da to već uključuje nulto pravilo koje glasi: "Ako sudija nije dosudio nešto što nije bilo po pravilima, onda se to efektivno nije ni desilo." Moj odgovor je da su onda jedna od dve stvari u fudbalu redundantni, ili pravila igre ili sudije.
Poenta svega ovoga je da smatram da bi bilo bolje kada bi se u fudbalskoj igri pojačali kapaciteti za zaštitu samih pravila igre. Prosta stvar poput definitivnog uvođenja sudija na gol-aut liniji bi sprečila tragikomičnu situaciju da par sekundi posle očitog Lampardovog gola ili Tevezovog ofsajda milijardu ljudi zajedno sa sudijama na terenu vidi da je greška napravljena, ali da ne postoje mehanizmi da se ispravi. (Bojim se da su sudije sada imale, uz više hrabrosti, jedinstvenu priliku da naprave neku vrstu presedana u tom smislu.) Možda bi mehanizmi za ispravljanje takvih grešaka poput pregledavanja video snimaka ili poništavanja čitavih mečeva (primer Francuske i Irske) bili previše radikalni, ali je zaista bizarno da se ne pokušava sa sprečavanjem da se greške uopšte pojave. I tu se ne radi o nekakvom pozivu na to da se igra učini bržom, zanimljivijom ili prijemčivijom za neinicirane u fudbal, već jednostavno o tvrdnji da je bolje za igru da se njena pravila poštuju nego obratno.
Za početak bi valjalo objasniti termin čiste proceduralne pravde koji se koristi u ovom tekstu, termin koji se može sa lakoćom primeniti na bilo koju vrstu igre sa "transparentnim" pravilima koju upražnjavamo – od ferke sa Ciganima koji sakupljaju aluminijum ispred zgrade, preko basketa sa komšijom do Mortal Kombata sa mlađim bratom na igračkoj konzoli. Koncept proceduralne pravde nije nov i karakteriše ga vezanost za Common Law sistem prava, ali ga je teorijski aktuelizovao Džon Rols, pripadnik tzv. liberalno-egalitarne struje američke političke filozofije, u već klasičnom delu Teorija pravde. On tu razlikuje tri vrste proceduralne pravde: savršenu (znamo kakav ishod treba da bude i znamo procedure koje vode do tog ishoda), nesavršenu (znamo kakav ishod treba da bude, ali nemamo efikasne procedure koje vode do njega) i čistu (imamo proceduru, pa kakav god da je ishod – pravedan je).
E sad, igranje igara potpada pod čistu proceduralnu pravdu baš iz razloga što je ishod igre - kakav god da je - pravedan ako se poštuje procedura, tj. upražnjavaju pravila igre. Pravila igre su tu mešavina svesnih ljudskih intervencija čiji je cilj da igru učine zanimljivijom, prijemčivijom ili komercijalnijom i nesvesnih prećutnih promena koje su plod iskustava samih učesnika u igri. Problem je što je većini igara potrebno arbitriranje u primeni pravila da bi uopšte došlo do nekakvog ishoda koji nas zanima. Kad kažem većina igara – mislim na one koje nas uglavnom interesuju. Npr. u dvoboju katanama uopšte nije potreban arbitar da bi utvrdio kome od suparnika je odsečena ruka ili glava, ali je recimo u fudbalu vrlo neophodno da arbitar svojom odlukom sankcioniše dešavanja na terenu. A pošto je arbitar samo čovek, koncept čiste proceduralne pravde je tu u problemu i prelazi u ono što bi Rols nazvao kvazičistom proceduralnom pravdom.
Fudbalska igra je tako ustrojena da sve što se tiče poštovanja pravila igre zavisi od sudije. Igrači znaju pravila igre i znaju da su ona uslov bez koga ta igra ne bi ni postojala na prvom mestu, ali su u svakom trenutku spremni da ih prekrše zarad povoljnijeg rezultata za svoj tim. I nije to samo pitanje podsticaja velikim novcem, statusom, slavom i mladim devicama što tera ljude da ne poštuju pravila igre, jer toga ima i u beton ligama u kojima igrači nemaju baš nekih velikih razloga da trče za loptom i lome sebi noge, a ipak to rade. Ne bih ulazio u razloge zbog čega fudbaleri ne poštuju pravila sopstvene igre jer je to kardinalni filozofski problem kome ja nisam dorastao, ali mogu da povučem paralelu sa pravnim poretkom jedne države, što hoću da uradim još od početka teksta.
U idealnotipskom slučaju pravnog sistema u kome bi se u empirijskom smislu primenjivala koncepcija proceduralne pravde, gotovo je izvesno da bi postojao razvijeni arbitražni, odnosno sudski sistem koji bi na svaki mogući način pokušao da zadrži pravednost procedure. Sudski sistem se bazira na dve premise. Prva je da sudska procedura mora biti takva da svojom "pravednošću" zadovolji sve strane u sporu bar do one tačke gde bi troškovi vođenja spora (žalbe, apelacione instance) bili manji od troškova prvobitnog kršenja proceduralnih pravila. Druga je da se činjenice koje su relevantne za spor pokušavaju objektivizovati (dokazni postupak) na takav način da bi svaki čovek koji je u poziciji sudije mogao da izrekne identičnu presudu.
Problem sa fudbalom je što postupak suđenja uopšte nije vezan za ove premise. Prvo, iako je moguće da kršenje pravila igre bude istovremeno očigledno obema stranama u meču, neadekvatnost i "nepravednost" sudske procedure će sasvim lagano proći preko tih kršenja u slučaju da ona nisu bila očigledna samom arbitru. Drugo, objektivizacija spornih činjenica u fudbalu uopšte ne postoji, sve je na trenutnoj, brzoj proceni jednog čoveka. Ili trojice njih, svejedno... Sudija u fudbalskom meču nije sudija u smislu u kome tu reč koristimo za pravni poredak. On je tu više svedok ili očevidac koji ima moć da svoj subjektivan stav o datom događaju svojom pištaljkom pretvori u konačnu odluku. Njegov subjektivan stav ili mišljenje je ujedno i presuda, a to je, rekao bih, vrlo neubedljiv način za dostizanje nekakvog ideala pravednosti.
Tu nemamo mehanizme koji mogu ispravljati kršenja pravila igre tokom same igre, kao u tenisu, ili posle nje, kao u automobilizmu. Sad, pobornik tradicionalnih metoda suđenja bi mogao reći da jeste važno održavanje pravedne procedure odnosno poštovanja pravila igre, ali da to već uključuje nulto pravilo koje glasi: "Ako sudija nije dosudio nešto što nije bilo po pravilima, onda se to efektivno nije ni desilo." Moj odgovor je da su onda jedna od dve stvari u fudbalu redundantni, ili pravila igre ili sudije.
Poenta svega ovoga je da smatram da bi bilo bolje kada bi se u fudbalskoj igri pojačali kapaciteti za zaštitu samih pravila igre. Prosta stvar poput definitivnog uvođenja sudija na gol-aut liniji bi sprečila tragikomičnu situaciju da par sekundi posle očitog Lampardovog gola ili Tevezovog ofsajda milijardu ljudi zajedno sa sudijama na terenu vidi da je greška napravljena, ali da ne postoje mehanizmi da se ispravi. (Bojim se da su sudije sada imale, uz više hrabrosti, jedinstvenu priliku da naprave neku vrstu presedana u tom smislu.) Možda bi mehanizmi za ispravljanje takvih grešaka poput pregledavanja video snimaka ili poništavanja čitavih mečeva (primer Francuske i Irske) bili previše radikalni, ali je zaista bizarno da se ne pokušava sa sprečavanjem da se greške uopšte pojave. I tu se ne radi o nekakvom pozivu na to da se igra učini bržom, zanimljivijom ili prijemčivijom za neinicirane u fudbal, već jednostavno o tvrdnji da je bolje za igru da se njena pravila poštuju nego obratno.
5 comments:
imam strahopoštovanje prema rolsu još iz osnovnostudentskih dana, tako da s teorijske strane mogu samo da ti čestitam na tekstu koji ću da kačim svuda po netu.
mišljenje nam se razilazi u pogledu rešenja koja si ponudio. prvo, što se tiče sudija na gol liniji, prošlosezonska iskustva iz lige evrope kada je bila prisutno još par sudija (iza golova po jedan) nisu redukovala mogućnost sudijske greške, ili bar ja to nisam primetio.
a sama ideja "sprečavanja greške" mi zvuči nekako totalitaristički i priziva u sećanje robote, ibermenšove i njima slične propagandne kolose. slažem se sa top class krimosima iz fifa da bi se na taj način ubila osnovna draž fudbala - mogućnost da se dese neobjašnjive stvari.
najzad, čini mi se da, slično rolsu, ne obraćaš dovoljno pažnje na nešto što bih mogao definisati pod simboličkom pravdom. fudbal je organizam koji ima svoju istoriju, pa ako se vratimo na 1966. pretpostavljam da znaš na šta mislim.
malo nategnuto, ali pod simboličku pravdu bi mogao da podvedem i fenomene varanja kao što je anrijev potez, ili ispucavanje nojera "kao da se ništa nije dogodilo" posle gola lamparda. iako mislimo za sebe da smo civilizovani jer poštujemo pravila, cenim da većina (pričam na osnovu životnog iskustva) preovlađujuće koristi svaku situaciju da izvrda pravila u svoju korist ako im se za to ukaže šansa. realno, mnogo je više onih koji bi da budu kao mišković, nego onih drugih koji to ni po koju cenu ne bi bili, pa fudbaleri u tom smislu nisu nikakav izuzetak iako simbolički mehanizam "ko ne plati na mostu..." pre ili kasnije počne da deluje, za šta je odličan primer francuska. sveukupno gledano, i sudijski previdi su deo magije koja od fudbala čini najpopularniji sport na svetu.
Nisam ja rolsovac, ali mu je ova klasifikacija porceduralnih pravdi zaista operativna, tako da sam ga iskoristio.
A sad da probam da odgovorim na tvoje zamerke.
Verovatno da ne postoje empirijski podaci o eventualnom boljitku upošljavanjem gol-aut sudija u Ligi Evrope, ali mi se bar na intuitivnom nivou čini da je po pravila igre bilo bolje da tu oni jesu nego da nisu.
Drugo, mislim da ti zamerka o totalitarizmu ne stoji iz razloga što pravila fudbala već jesu totalitarna. Ona su, kao svesna kreacija čoveka, u sebe već inkorporirala svaku do tada primećenu spornu situaciju i granični slučaj i o tome donela sud šta jeste ili nije dozvoljeno. Igrači kada izlaze na teren već znaju da imaju totalnu formalizovanost procedure u okviru koje moraju da delaju u skladu sa svojim svrhama. Ne verujem da se taktike prave na način "ajmo da izvrdamo pravila", već "računamo na veštinu, brzinu, sposobnost". Ako bi baš hteo još da zloupotrebljavam Rolsa, mogao bih da kažem da bi obe ekipe na početku ('veo neznanja') pristale na jaču kontrolu pravila zarad sigurnosti da se njima samima ne desi nepravda. Jer, može se u neku ruku reći, neprimenjivanje procedure koja je osnova igre više šteti onima čije su šanse i u konkretnom smislu manje. Brazil, Argentina ili Portugal mogu dati puno golova iz nedosuđenih ofsajda, ali Severna Koreja ne može jer njeni igrači uopšte neće stići u poziciju da budu u ofsajdu. Tako vidimo da je eventualna redistributivna pravda koja bi se tu primenjivala kao kompenzacija za nepoštovanje pravila samo bastard usvojene procedure koja je, bar po mom mišljenju, jedina pravedna.
Dalje, ta pozicija se može napadati pomoću reductio ad absurdum. Ako je pet sudija nepotrebno, onda otkud to da je tri magični broj. Zašto ne samo jedan? Ili zašto ne sudije birati nasumice iz gledalaca koji su došli na stadion? Zbog čega sude profesionalne sudije kad to može svako pod uslovom da poznaje pravila?
Što se tiče zamerke o simboličkoj pravdi, čini mi se da ona nije inkompatibilna sa procedurom poštovanja pravila. Fudbal može da se shvati kao organizam, ali više u smislu kreacije doktora Frankenštajna nego kao plod miliona godina evolucije. Njegove premise su ipak postavljene svesno od strane ljudi. Po tome je simbolički možda i važnije očuvati pravila (kakva god da su) od očuvanja "draži" igre koja je, bojim se, prilično subjektivna kategorija. U stvari, ja sam pobornik retributivnog koncepta pravde. Tu se gol zove golom, a ofsajd ofsajdom. Tu su kompenzacije tipa "vama sam dosudio nepostojeći penal pa ću i ovima" ili "urugvaj je mufte osvojio prvenstvo 1930. pa danas ispaštaju već 60 godina zbog toga" možda zanimljiv surogat koji dodaje na draži fudbalu, ali po mom shvatanju nije primarni razlog što je fudbal uopšte popularan.
Jako mi je žao na primer što italijanski sudija sinoć nije naknadno poništio prvi gol Teveza što bi bio masivan presedan i prilika za drastično premišljanje da li se igra upravo ubija nedovoljnom moći sudija da primene pravila. I to bi bilo pokrenuto baš od učesnika u igri, odozdo, od sudija, a ne od škembića sa kravatama iz FIFE.
Dalje, za razliku od društva, religije, kulture ili tržišta koji su koncepti koje niko pojedinačno nije ni hteo ni stvorio takvima kakvi jesu i čiji je apstraktni poredak potpuno nevezan za konkretne ljude koji će možda proći bolje ili lošije u tom okviru, igra je svesno stvoren sistem u kome će rezultati isto tako biti nepoznati ali sa pravilima nametnutim odozgo. Zato mislim da ispravljanje i preciziranje vođenja igre nije zlo čije posledice ne možemo da sagledamo poput veštačkog kalemljenja pravila u društvu koja ne samo da mogu da se ne prime, već mogu da izazovu još veće poremećaje.
Sad, može mi se uputiti zamerka da ne razumem fudbal takav kakav je, što u neku ruku prihvatam iako sam ga dugo i pratio i igrao. Takođe, sasvim je legitimna zamerka "pa vi idite i napravite Fudbal 2.0 u kome će se egzaktno primenjivati pravila i onda organizujte svetsko prvenstvo" koja više ide u prilog tvojoj teoriji o fudbalu kao nekakvoj dobroj tradiciji koju moram da prihvatim, ali ne bez naglaska na tome da je i ona promenljiva. Ne u konstruktivističkom, već u organskom smislu.
mogu na početku da primetim da se slažemo manje nego što sam u prvi mah mislio. time ne izražam žal ili zadovoljstvo, čisto konstatujem.
sad ću pokušati da ti odgovorim tačku po tačku radi preglednosti
1) pet sudija.
intuitivnost nije merilo efikasnosti. razmisli, da li postoji pozitivna korelacija između povećanja pripadnika snaga reda i mira u nekoj državi i poboljšanja sigurnosti građana na toj teritoriji? mislim da je pre suprotno. u tom smislu, što se mene tiče može da bude i 10 sudija na terenu, ali ne verujem da bi to značajno poboljšalo stvari osim u intuitivnom smislu, kao kad ljudi kupuju nekoliko "poslednja reč tehnike" brava pride plašeći se pljačke iako ih to ne amnestira od mogućnosti da im se pljačka zaista i dogodi.
2) totalitarna pravila.
u tvoju postavku se ne uklapa priča o "slobodnoj sudijskoj proceni". pravila verovatno jesu totalitarna, ali njihova primena retko kad može da se pohvali potpunom efikasnošću. sinoć je baldasi na utakmici španija - portugal podelio preko one stvari nekoliko kartona, a za te iste faulove bi maljenko (koji ne bi mogao da sudi taj meč pošto je španac) podelio kišu kartona. a inače, smatram da su obojica su dobre sudije.
ne osećam se dovoljno teorijski potkovanim za zamerke na teorijskom planu te mi preostaje da verujem tvom sudu dok se kritički ne osposobim za nešto drugo.
3) slažemo se u pogledu intencionalne prirode shvatanja nastanka fudbalske igre, i svestan sam da ni ti ni ja nismo u mogućnosti da bilo šta menjamo. meni se u svakoj priči ponaosob koju držim za atraktivnu prevashodno sviđa mit, kult i duh kojom zrače. iako čovek svim tim pravilima i dostignućima koje je ostvario sugeriše sebi da je gospodar situacije, fudbalska čar je i u tome što ova igra neretko pokazuje istinu gospodarenja situacije ljudima.
koliko god razmišljao i pokušavao da regulatorno pokrije sve aspekte svog delovanja, čovek će se uvek naći na brisanom prostoru jer nije u mogućnosti da sve sitaucije predvidi, a i, znamo, da je sklon greškama. možemo gubiti vreme u meta-promišljanju uzaludno tražeći odgovor na pitanje zbog čega se nešto dogodilo, s moje tačke gledišta je bitno da se dogodilo iako prevazilazi okvire pravila. kada pogledaš unazad, najveći deo istorije sa sastoji od upravo takvih događaja.
s druge strane, apsolutno sam svestan pada učestalosti tih atributa usled komercijalizacije fudbala i njegovog svođenja na industriju (iako takve tendencije nemaju snagu da ukinu grešku ili neobjašnjivosti u igri), ali i u tom smislu ova igra prati globalne trendove, tako da mi se čini da fudbal 2.0 i nije toliko daleko od ostvarenja kao što to izgleda u tvojoj interpretaciji. nisam previše zadovoljan zbog toga, ali nisam ni mnogo očajan. videćemo.
zz
Sve sam se nadao da ćete napraviti neku paralelu izmedju fudbalske i ovozemaljske pravde. Da nije "magija" upravo u sličnosti (tj. nesavršenosti)?
U svakom slučaju - vrlo inspirativno razmišljanje.
Post a Comment