Pre neku noć sam rešio da gledam B92. Motao tako kanale neodlučan da li da zaustavim na pornićima ili reprizi pretposlednje etape Tur de Fransa i slučajno mi pade na pamet da na devedesetdvojci možda ima nešto što će da me iznervira. I bi tako... Upao sam na pola neke epizode serije Paranormalna Srbija u kojoj se govorilo o vidovnjacima, magovima i vračarama (sa posebnim osvrtom na vlašku magiju), o tome kako varaju naivan narod i uzimaju mu zadnje pare.
Nisam ljubitelj vračara iz sasvim ličnih razloga. Naime, dok sam još bio keder i baba mi još bila živa, imao sam prilike da se nagledam opskurnih metoda za izlečenje raznih opskurnih boljki. Ne, nije se moja baba lično bavila time, ali je volela da s vremena na vreme poseti druge koje su se time bavile. Roditelji na poslu, a ona uprti moju sestru na leđa, mene za ruku i idemo la vrajitor. Tako mi je neka babuskera pre dvadesetak i kusur godina nabila pola ruke u grlo valjda pokušavajući da iščupa zlog duha iz mene. Druga mi je turila pola tuceta gujinih češljeva (životinja sa donje slike) u kosu kako bi me izlečila od noćnog mokrenja. Za sreću, berićet i protiv uroka je valjalo o nekom prazniku zapaliti za neku žešću vukojebinu kako bi vas opet neka starija žena blagosiljala prskajući vas mokrim bosiljkom i terajući vas da se neprestano krstite dok ona izgovara neku bizarnu bajalicu na vlaškom jeziku. Što veća vukojebina i što opskurnije metode, utoliko su očajni pacijenti dolazili iz sve udaljenijih krajeva zemlje. Jednom prilikom nisam verovao starijim pratiocima da su ljudi koji su pre nas ušli kod vračke bili uopšte iz Jugoslavije jer nisam ništa razumeo šta pričaju. Dalje, kada mi je prababa umirala, kroz kuću je prošla cela divizija vrački čiji je zadatak bio da je bezbedno dopreme do pradede na onom svetu (koji je umro u snu, bez sveće, pa je tamo bio slep) i spreče je da se pretvori u moroja (neka sorta vampira) koji bi posle napastvovao stoku i čeljad po kući i komšiluku. Sva je ta zajebancija prestala kada je porodica prestala da bude proširena, a mnoge epizode su sada zaboravljene.
Međutim, nisu vračke to što me je iznerviralo u emisiji sa devedesetdvojke. Jer, jednostavno, to su običaji čija živost proizlazi odozdo, od samih ljudi, i čije bi nasilno prosvetiteljsko iskorenjivanje bilo moguće taman koliko su i hrišćani uspeli da iskorene paganske običaje. Karakteristično za ovu emisiju je bio stav moralne i intelektualne superiornosti novinarki i njihovih 'stručnih sagovornika', baziran na svojevrsnom sujeverju složenije vrste. Pre svega, oni su lešinarski našli protivnika koji nema nikakve intelektualne kapacitete za odbranu, protivnika koji nema svoju izgrađenu filozofiju i pogled na svet, čiji su okviri omeđeni jedino tradicijom i protokom vremena bez ikakve samorefleksije o tome 'kako' i 'zašto'. Tako i mnoge druge slobodne transakcije u društvu bivaju napadane od progresivne elite iz razloga što, prema njihovom smatranju, nisu racionalne ili nemaju smisao ili ne doprinose boljitku pojedinca/društva. Racionalnost, smisao i boljitak su naravno, po njima, potpuno objektivne i apriorne kategorije...
Glavna poenta ove emisije se očigledno sastojala u konstataciji o društvenoj štetnosti postojanja jedne takve delatnosti poput vračanja za novac i pitanju zašto se društvo i država do kraja ne izbore s time. Zašto i kako je moguće da ljudi dobrovoljno stupaju u ekonomsku transakciju u kojoj zauzvrat ne dobijaju ništa što pre toga nisu imali? Odgovor je prost. Korist od ekonomske transakcije je potpuno subjektivna. To što se nekome čini da neko tu ne dobija ništa za svoj novac uopšte ne mora da bude tačno. Jer, da se razumemo, mnoge stvari za određene ljude nemaju nikakvu vrednost, a opet, drugi ljudi masovno troše svoje vreme i novac na njih.
To je svakako najradikalnije na primeru vračara i magova koji nude usluge koje su sa stanovišta racionalnog naučnog metoda potpuno neverovatne. Predviđanje budućnosti i izlečenje terminalnih bolesti su najbolji primer. Neki ljudi su spremni da se njima obrate baš iz razloga što su racionalni metodi nedovoljni. Neki ljudi ne prihvataju 'NE' kao odgovor i dalje se ponašaju u skladu sa tom premisom. Oni su spremni da kupe neku vrstu duševnog mira kao što su drugi ljudi spremni da plate ulaznicu za fudbalsku utakmicu jer im se jednostavno gleda fudbal. Suočen sa neizlečivom bolešću, čoveku je svejedno kome je dao svoj novac: zdravstvenom sistemu čiji je osiguranik bio decenijama, a koji ništa ne može zauzvrat da mu pruži, ili magu koji je nekim ezoteričnim metodom pokušao da ga izleči i omanuo. Iako se metodološki razlikuju, konsekvence su iste. U tom slučaju je potpuno racionalno od čoveka da pokuša sa svim mogućim opcijama koje su mu na raspolaganju jer ono što bi mogao da dobije mu neprocenjivo mnogo više znači od onoga što će da izgubi. Kao što je čoveku racionalno da u susretu sa krvoločnom divljom životinjom pokuša da beži iako je i sam možda uveren da je taj pokušaj uzaludan. Svi ga možemo smatrati ortodoksnom budalom, ali se za svoj groš on želi uveriti da su mu sve opcije zaista zatvorene.
Međutim, mogli bismo da vidimo kakva su nam objašnjenja i predloge dali u Paranormalnoj Srbiji. Jedan od stručnih sagovornika u emisiji, socijalni psiholog Dragan Popadić je pokušao da tu pojavu takođe opiše racionalnošću samih učesnika, ali su mu premise bile zaista bizarne. Njegovo polazište je da se u uređenom sistemu čovek mora ponašati racionalno ne iz subjektivnih razloga lične dobrobiti, već zbog toga što je racionalnost u takvom sistemu objektivno data i opštevažeća. Tako on ponudu na tržištu vidovnjaka i astrologa upoređuje sa ponudom prehrambenih proizvoda. Po njemu, kada kupuju pečurke na pijaci, ljudi to ne rade sa subjektivnom racionalnošću i individualnim znanjem o njihovoj jestivosti, već to rade zato što je ta racionalnost objektivisana od strane države. Pošto se pečurke već nalaze na pijaci, smatra on, onda to sigurno znači da kupci misle da su nadležni sankcionisali njihovu jestivost i neotrovnost. U suprotnom – one se uopšte ne bi ni prodavale. Odnosno, mutadis mutandis, ako se vidovnjaci, magovi i astrolozi reklamiraju u medijima to sigurno znači da je to uz zakonsku sankciju države. Ako bi poterali ovaj argument do kraja, mogli bismo slobodno reći da je u 'uređenoj državi' nemoguće da nešto postoji ili da se desi, a da ne bude predviđeno nekom zakonskom normom, pravilnikom ili birokratskom procedurom. Ako naiđemo na rupu pored puta duboku deset metara, onda je zasigurno sasvim bezbedno u nju skočiti jer bi u suprotnom nadležni jednostavno zabranili da ta rupa uopšte postoji! Romantičar u meni bi rekao da se radi o utopijsko ustrojenom mišljenju da ga cinik ne ućutkuje svojom tvrdnjom da se ipak radi o lepo zamotanom puzećem totalitarizmu.
To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?
Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.
Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.
Snježana Milivojević, profesorka na FPN, nije toliko daleko išla, verovatno shvatajući kuda bi mogao da vodi zahtev za čvršće regulisanje oblasti medija od strane države. Zato se ona bacila na sferu civilnog društva. Njen zaključak je takav da su sve te aberantne pojave poput vidovnjaka i magova (a i drugih stvari) proizvod nepostojanja - pazi sad - dijaloga u društvu u poslednjih dvadeset godina. Znači, do Zorke i Kleopatre (cinik bi rekao: i Srebrenice) ne bi uopšte ni došlo da smo jednostavno ovako kolektivno, kao društvo, upražnjavali malo Habermasovog komunikativnog delanja. Poštujem to mišljenje i verujem da sam ovim mojim postom malo ublažio tu profesorkinu zamerku jer zam izrmbačio cele tri strane na diskurzivnom nivou. To je moj doprinos društvenom dijalogu, moja šihta komunikativnog delanja. Gde je blagajna da podignem dnevnicu?
Nisam ljubitelj vračara iz sasvim ličnih razloga. Naime, dok sam još bio keder i baba mi još bila živa, imao sam prilike da se nagledam opskurnih metoda za izlečenje raznih opskurnih boljki. Ne, nije se moja baba lično bavila time, ali je volela da s vremena na vreme poseti druge koje su se time bavile. Roditelji na poslu, a ona uprti moju sestru na leđa, mene za ruku i idemo la vrajitor. Tako mi je neka babuskera pre dvadesetak i kusur godina nabila pola ruke u grlo valjda pokušavajući da iščupa zlog duha iz mene. Druga mi je turila pola tuceta gujinih češljeva (životinja sa donje slike) u kosu kako bi me izlečila od noćnog mokrenja. Za sreću, berićet i protiv uroka je valjalo o nekom prazniku zapaliti za neku žešću vukojebinu kako bi vas opet neka starija žena blagosiljala prskajući vas mokrim bosiljkom i terajući vas da se neprestano krstite dok ona izgovara neku bizarnu bajalicu na vlaškom jeziku. Što veća vukojebina i što opskurnije metode, utoliko su očajni pacijenti dolazili iz sve udaljenijih krajeva zemlje. Jednom prilikom nisam verovao starijim pratiocima da su ljudi koji su pre nas ušli kod vračke bili uopšte iz Jugoslavije jer nisam ništa razumeo šta pričaju. Dalje, kada mi je prababa umirala, kroz kuću je prošla cela divizija vrački čiji je zadatak bio da je bezbedno dopreme do pradede na onom svetu (koji je umro u snu, bez sveće, pa je tamo bio slep) i spreče je da se pretvori u moroja (neka sorta vampira) koji bi posle napastvovao stoku i čeljad po kući i komšiluku. Sva je ta zajebancija prestala kada je porodica prestala da bude proširena, a mnoge epizode su sada zaboravljene.
Međutim, nisu vračke to što me je iznerviralo u emisiji sa devedesetdvojke. Jer, jednostavno, to su običaji čija živost proizlazi odozdo, od samih ljudi, i čije bi nasilno prosvetiteljsko iskorenjivanje bilo moguće taman koliko su i hrišćani uspeli da iskorene paganske običaje. Karakteristično za ovu emisiju je bio stav moralne i intelektualne superiornosti novinarki i njihovih 'stručnih sagovornika', baziran na svojevrsnom sujeverju složenije vrste. Pre svega, oni su lešinarski našli protivnika koji nema nikakve intelektualne kapacitete za odbranu, protivnika koji nema svoju izgrađenu filozofiju i pogled na svet, čiji su okviri omeđeni jedino tradicijom i protokom vremena bez ikakve samorefleksije o tome 'kako' i 'zašto'. Tako i mnoge druge slobodne transakcije u društvu bivaju napadane od progresivne elite iz razloga što, prema njihovom smatranju, nisu racionalne ili nemaju smisao ili ne doprinose boljitku pojedinca/društva. Racionalnost, smisao i boljitak su naravno, po njima, potpuno objektivne i apriorne kategorije...
Glavna poenta ove emisije se očigledno sastojala u konstataciji o društvenoj štetnosti postojanja jedne takve delatnosti poput vračanja za novac i pitanju zašto se društvo i država do kraja ne izbore s time. Zašto i kako je moguće da ljudi dobrovoljno stupaju u ekonomsku transakciju u kojoj zauzvrat ne dobijaju ništa što pre toga nisu imali? Odgovor je prost. Korist od ekonomske transakcije je potpuno subjektivna. To što se nekome čini da neko tu ne dobija ništa za svoj novac uopšte ne mora da bude tačno. Jer, da se razumemo, mnoge stvari za određene ljude nemaju nikakvu vrednost, a opet, drugi ljudi masovno troše svoje vreme i novac na njih.
To je svakako najradikalnije na primeru vračara i magova koji nude usluge koje su sa stanovišta racionalnog naučnog metoda potpuno neverovatne. Predviđanje budućnosti i izlečenje terminalnih bolesti su najbolji primer. Neki ljudi su spremni da se njima obrate baš iz razloga što su racionalni metodi nedovoljni. Neki ljudi ne prihvataju 'NE' kao odgovor i dalje se ponašaju u skladu sa tom premisom. Oni su spremni da kupe neku vrstu duševnog mira kao što su drugi ljudi spremni da plate ulaznicu za fudbalsku utakmicu jer im se jednostavno gleda fudbal. Suočen sa neizlečivom bolešću, čoveku je svejedno kome je dao svoj novac: zdravstvenom sistemu čiji je osiguranik bio decenijama, a koji ništa ne može zauzvrat da mu pruži, ili magu koji je nekim ezoteričnim metodom pokušao da ga izleči i omanuo. Iako se metodološki razlikuju, konsekvence su iste. U tom slučaju je potpuno racionalno od čoveka da pokuša sa svim mogućim opcijama koje su mu na raspolaganju jer ono što bi mogao da dobije mu neprocenjivo mnogo više znači od onoga što će da izgubi. Kao što je čoveku racionalno da u susretu sa krvoločnom divljom životinjom pokuša da beži iako je i sam možda uveren da je taj pokušaj uzaludan. Svi ga možemo smatrati ortodoksnom budalom, ali se za svoj groš on želi uveriti da su mu sve opcije zaista zatvorene.
Međutim, mogli bismo da vidimo kakva su nam objašnjenja i predloge dali u Paranormalnoj Srbiji. Jedan od stručnih sagovornika u emisiji, socijalni psiholog Dragan Popadić je pokušao da tu pojavu takođe opiše racionalnošću samih učesnika, ali su mu premise bile zaista bizarne. Njegovo polazište je da se u uređenom sistemu čovek mora ponašati racionalno ne iz subjektivnih razloga lične dobrobiti, već zbog toga što je racionalnost u takvom sistemu objektivno data i opštevažeća. Tako on ponudu na tržištu vidovnjaka i astrologa upoređuje sa ponudom prehrambenih proizvoda. Po njemu, kada kupuju pečurke na pijaci, ljudi to ne rade sa subjektivnom racionalnošću i individualnim znanjem o njihovoj jestivosti, već to rade zato što je ta racionalnost objektivisana od strane države. Pošto se pečurke već nalaze na pijaci, smatra on, onda to sigurno znači da kupci misle da su nadležni sankcionisali njihovu jestivost i neotrovnost. U suprotnom – one se uopšte ne bi ni prodavale. Odnosno, mutadis mutandis, ako se vidovnjaci, magovi i astrolozi reklamiraju u medijima to sigurno znači da je to uz zakonsku sankciju države. Ako bi poterali ovaj argument do kraja, mogli bismo slobodno reći da je u 'uređenoj državi' nemoguće da nešto postoji ili da se desi, a da ne bude predviđeno nekom zakonskom normom, pravilnikom ili birokratskom procedurom. Ako naiđemo na rupu pored puta duboku deset metara, onda je zasigurno sasvim bezbedno u nju skočiti jer bi u suprotnom nadležni jednostavno zabranili da ta rupa uopšte postoji! Romantičar u meni bi rekao da se radi o utopijsko ustrojenom mišljenju da ga cinik ne ućutkuje svojom tvrdnjom da se ipak radi o lepo zamotanom puzećem totalitarizmu.
To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?
Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.
Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.
Snježana Milivojević, profesorka na FPN, nije toliko daleko išla, verovatno shvatajući kuda bi mogao da vodi zahtev za čvršće regulisanje oblasti medija od strane države. Zato se ona bacila na sferu civilnog društva. Njen zaključak je takav da su sve te aberantne pojave poput vidovnjaka i magova (a i drugih stvari) proizvod nepostojanja - pazi sad - dijaloga u društvu u poslednjih dvadeset godina. Znači, do Zorke i Kleopatre (cinik bi rekao: i Srebrenice) ne bi uopšte ni došlo da smo jednostavno ovako kolektivno, kao društvo, upražnjavali malo Habermasovog komunikativnog delanja. Poštujem to mišljenje i verujem da sam ovim mojim postom malo ublažio tu profesorkinu zamerku jer zam izrmbačio cele tri strane na diskurzivnom nivou. To je moj doprinos društvenom dijalogu, moja šihta komunikativnog delanja. Gde je blagajna da podignem dnevnicu?
10 comments:
superiorno, kako je to već uobičajeno na ovom mestu.
kroz čitav tekst provejava naopako shvaćenog liberalizma u srbiji koji se temelji na verovanju (sujeverju :)) po kome je dovoljno da budeš liberal da bi imao mogućnost da propisuješ šta je liberalno...
što se samog sujeverja tiče, iz ličnog ezoterijskog iskustva sto posto mogu da potvrdim da je suština u ovome:
"Oni su spremni da kupe neku vrstu duševnog mira kao što su drugi ljudi spremni da plate ulaznicu za fudbalsku utakmicu jer im se jednostavno gleda fudbal."
prosto i jednostavno to je kupovina savesti, kao da kupuješ polisu osiguranja. naravno, postoje varalice, kao i svemu (mada bankar zajebe svoje poverenike, bankrotira, pa država uskoči i upumpa mu keš i to se onda predstavlja kao svetli primer racionalnosti), ali čak ni to nije problem, već nemogućnost da se usluge tog tipa standardizuju i ozvaniče, pa onda preostaje moralno stigmatizovanje.
zaboravih da umetnem reč "dah" u početnoj rečenici drugog pasusa.
"Po najvišim standardima"
"Opšte-prihvaćene vrednosti"
"Civilizacijski nivo"
Potrebna je izvesna inteligencija da bi neko shvatio da svako društvo u svakom trenutku razvoja ima jednako pravo da upotrebljava te termine. Na primer: Civilizacijski nivo i opšteprihvaćene vrednosti dozvoljavaju nekim plemenima da skuvaju slučajne prolaznike, pod uslovom da pri tom primene najviše standarde... To na neki način izjednačava novinare pomenute u tekstu, i "kulinare" pomenute u komentaru.
Care,
razvalio si ih
Pozdrav iz Pule
Nekako mi se poslednjih godina učvrstio stav da je podmuklost najveće od svih zala, te da nema većeg zla od podmukle i hladne Države. Čak bih, vrlo uslovno naravno, tvrdio da su etablirane totalitarne države, totalitarne ideologije prihvatljivije od tih skrivenih krvopija. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga jer je mogućno jasno suprotstaviti im se. Tu su. Znaš ko su. Šta žele. Jasne su strategije otpora. Samo nedostaje neki Prle i Tihi, i stvar je (kad-tad) rešena. Dakle, čoveku je lakše usprotiviti. Sa druge strane, uvek su me radovale strategije razotkrivanja tih podmuklih, latentnih, nesvesnih ideologija i ideologema. Veliki je to posao koji je takođe manje eksplicitan. Teško da bi se neko takvom nekom Prletu divio, mada bi trebalo.
Po stranu to ko je tu u pravu, bitno je da je analiza bila uspešna u izvrtanju naglavačke i razotkrivanju jedne (naravno nesvesne) ideologeme. Tema koju je b92 izabrao je izvrsna, kao i naslov teme. Štos je samo u tome da se stvari potpuno invertuju. Jer još se malo zna i ko zna da li će se ikad potpuno spoznati, koliko su zapravo mediji slični vračevima i vračarama. U biti i jedna i druga praksa apeluju na ono u čoveku iracionalno koristeći se sredstvima ubeđivanja. Čak i kada emisaja nosi pečat onog obrazovno-informativnog, pa još u emisiju pozove stručnjake, tu zaista nema mesta ozbiljom razložnom razgovoru. (Voleo bih da se neko u sličnim emisijama seti da tzv. stručnjake sučeli sa nikako manje stručnim neistomišljenicima.)
Da zaključim, ovom prilikom se zahvaljujem autoru na podsticaju i na uspešnom poduhvatu dizanja u vazduh jednog od brojnih virtuelnih (ali nikako manje stvarnih) okupatorskih mostova. I to je odbrana zemlje! :)
Јако лепо написано и невероватно дубоко :)
Једна ствар само: кад кажеш да интелектуалци "ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija", мени се из тога чини да ти закључујеш да су све економске трансакције рационалне, па би требало и све да буду дозвољене? Укључујући и све врсте превара? Или негде грешим?
@ Nikola
Dobro pitanje i, samim tim, teško za odgovoriti...
Ne, ne mislim da su sve ekonomske (i druge društvene) transakcije racionalne, barem ako uzmemo tradicionalnu operativnu definiciju racionalnosti da je to primena metoda koji će zaista dovesti do postizanja ranije postavljenog cilja. Poenta koju sam pokušao da dostignem je da su društveni odnosi mnogo iracionalniji nego što se to na prvu loptu može zamisliti, ali da je to ex ante neutvrdivo. Tek kad dobijemo rezultat možemo zaključiti da je neka transakcija bila iracionalna. Tu je moje poređenje vračanja sa savremenom medicinom. U slučaju terminalnih bolesti, ex post facto je jednako iracionalno plaćati zdravstveno osiguranje kao i ići kod vračare. Ali ex ante je to sasvim racionalno imajući u vidu da moguće ishode još uvek ne znamo.
E sad dolazimo do prevare, jer mnoge vračare tvrde i garantuju da njihova usluga zaista leči bolesti koje naučna medicina ne može. Tek kada (ne) dobijemo rezultate možemo ustvrditi da smo prevareni, pre toga nikako. U istoj emisiji na B92 je neka policijska inspektorka (ili tužiteljka, ne sećam se) na islednička pitanja novinarke jednostavno odgovarala da se slučajevi prevare rešavaju u privatnoj tužbi i da zakon već ima mehanizam kojima kažnjava prevaru, ali tek kad kod nje dođe. U istoj emisiji mnogi 'pacijenti' takođe tvrde da im odlazak na 'terapije' zaista pomaže.
I tu je temelj celog problema. Po meni bi sve ekonomske transakcije (i one iracionalne, jer je to subjektivno pitanje)trebalo da budu dozvoljene, ali da ekonomska transakcija koja se ispostavi prevarom treba da bude ex post facto kažnjiva.
Uzmimo npr. značajnije pitanje oduzimanja života drugom čoveku. To nije pitanje koje se rešava tako što se u nekoj pravnoj normi kaže da je zabranjeno ubiti čoveka (za mnoge ljude je ubistvo vrlo racionalan poduhvat), već da je ex post facto kažnjivo ako se to već dogodi. Slično i sa prevarom. Da bi znali šta je prevara, potrebni su nam rezultati koji bi potvrdili da se radi o prevari. Ili drugačije rečeno, u logičkom smislu možemo reći samo 'prevara je prevara', ali ne i 'vračanje je prevara' ili 'doručak je prevara'. Mnoge ekonomske transakcije se ispostave kao prevare i tek onda se kao takve i mogu označiti, pre toga su samo ekonomske transakcije. Tj. da bismo imali prevaru, potrebni su nam ljudi koji su prevareni, odnosno oni koji subjektivno misle i osećaju da ugovor između dve strane na neki način nije ispoštovan.
PS
Takođe, u nekom širem smislu, prevara ima određene pozitivne vaspitno-obrazovne efekte. Takve socijalne situacije uče čoveka da 'se ne jede sve što leti' i da u datoj transakciji nije bio dovoljno racionalan što je dobar društveni podsticaj da se u budućim poduhvatima ponaša što racionalnije.
Не бих се сасвим сложио да је једнако ирационално плаћати здравствено осигурање и ићи код врачара, јер иако резултате не можемо предвидети можемо их проценити и рећи да је била већа вероватноћа да добијемо неку корист од здравственог него од врачаре чак и ако ту корист на крају не добијемо.
И не бих се сасвим сложио да одлазак код врачаре увек не мора обавезно бити превара, јер свакако има врачара које лече људе ни саме не верујући у ефикасност својих поступака, што не видим како би се могло назвати икако друкчије него превара.
Али се апсолутно слажем са крајњим закључцима :)
Вероватно би либералан одговор на све ово био да треба потпуно легализовати врачаре и пророке и допустити им да раде као регистрована предузећа са све фискалном касом. Плаћањем врачари ступаш у уговор по коме се она обавезује да те излечи, предвиди ти будућност или штагод. Ако те није излечила, није предвидела будућност, дужна је да ти (односно твојим наследницима) врати паре назад, као што добијаш своје паре назад ако платиш карту за фудбалску утакмицу а она се не одржи.
Наравно, једино праведно би било да се исто примени и на лекаре, који би ако не излече пацијента (или му не продуже живот за одређени период) такође морали да врате паре. Они од тога не би имали штете (јер би једноставно подигли цене за онолико колико је вероватноћа неуспеха) а имали би подстицај да се више труде око сваког појединачног пацијента. А и морали би да имају фискалне касе :)
Ne slažem se sa time da je nešto racionalnije ako je verovatnije, zato što je stepen verovatnoće samo neka vrsta brojčanog predviđanja koje upražnjavamo jer smo zavedeni time da je to 'naučni' metod. Skoro stoprocentna izlečivost pri operativnom zahvatu na slepom crevu ne mora da znači da doktor baš u narednom slučaju neće pogrešiti i ubiti pacijenta. To znači da je racionalnije da je u tom slučaju pacijent jednostavno uštedeo pare i umro kod kuće. Kao što rekoh, suditi o racionalnosti se može tek ex post facto, a onda se i stepen verovatnoće već pretvorio u binarnu logiku. Ili su naši poduhvati imali efekta (1) ili nisu (0).
Takođe, ne slažem se da je postojanje namere da se prevari isto što i prevara ('има врачара које лече људе ни саме не верујући у ефикасност својих поступака, што не видим како би се могло назвати икако друкчије него превара'), kao što i namera, želja ili volja da se ubije nije isto što i ubistvo. Prvu stvar ne možemo da dokažemo ni u snu, a druga je predmet pravne procedure.
Post a Comment