Ljudi, ide međed!

Izborna strategija post-đinđidevske Demokratske stranke se moze sumirati u jednoj rečenici “Ako ne skočite u bunar, poješće vas medved.“ Mi uporno skačemo u taj bunar već godinama, da bi se onako polomljeni i olupani polako ispentravali napolje. Tu bi nas dočekali drugovi iz MMF-a, podelili po par injekcija i flastera, eventualno stavili malo gipsa. Cijena? Prava sitnica. Taman bi se mi, onako na štakama, malo okrenuli životu, plaćanju poreza, gledanju Farme i ostalog, kad eto ih Tadić, Đilas, Trivan i ostala ekipa trkom iz šume: „Ljudi, ide međed, skačite u bunar!“ i 'ajd Jovo nanovo...' Skači, lomi se, penji, plaćaj zavoje i gips... Do sledećih izbora.

Oni koji ne skaču, to jest, ekipa koja nas je naterala u taj jebeni bunar, nalaze druga skrovišta, otporna na međeda. Neko u skupštinu, neko u vladu, neko u Pariz kao ambasador pri UNESCO-u, UNICEF-u, OPEC-u, Udruženju proizvođača pereca i ostalim vrlo bitnim međunarodnim asocijacijama. Jednom rečju, na poslovima od izuzetnog državnog značaja koji zahtevaju blindirane mercedese i telohranitelje. Međed, naravno, ne sme na takvu silu.

Ovaj sled događaja, kao što ste verovatno i sami primetili, ima veoma lošu dugoročnu prognozu za nas koji skačemo. Po mojoj slobodnoj proceni, do sada nam je prosek tri polomljena ekstremiteta, što ruku, što nogu, kako kome. Razne posekotine, modrice i uboje ne računam, to će (valjda) zaceliti bez ozbiljnijih posledica. Šta i kako dalje?

Jednoj grupi među nama se bunar toliko smučio da su odlučili da sledeći put sačekaju tog famoznog međeda, pa kom obojci a kom Ribok patike. Mi probasmo da ih odgovorimo, ističući da je međed vrlo prljav, ružan i zao, da smrdi na kilometar, krade državne stanove i da se još nismo oporavili od njegove prošle posete. Podsetismo ih kako je jurio druge životinje po šumi zarđalom kašikom i podmetao im kore od banane i kako smo onomad, kada je komšiji krao kruške, zbog njega svi izvukli batine od lovočuvara. Međutim, nije vredelo. Ljudi prosto neće više da skaču u bunar. Kažu, dojadilo im. A i međed se, kažu, promenio. Sad poštuje evropske vrednosti. Hoće da nas uvede i u zadrugu, iako je godinama tvrdio da je to najveće zlo na svetu (posle lovočuvara, naravno). Džaba im mi pričamo da međed dlaku menja, ali ćud nikada. Ne mogu da kažem da ih ne razumem, i meni je dojadilo to skakanje, ali mi se ipak ne čeka međed.

Međutim, u poslednje vreme se pojaviše neke priče i o trećoj mogućnosti. Kažu, a zašto mi ne bi oterali u majčinu i bunardžije i međed. Uostalom, od onog belaja sa lovočuvarem, mi smo lepo proterali međeda u najudaljeniji deo šume i nismo imali problema s njim sve dok bunardžije nisu krenule da ga spominju, što ga je i okuražilo da se vrati. Nego, neka oni lepo čekaju međeda i neka se obračunaju s njim. Mi stem nećemo ništa. Imamo mi posla i bez bunara i međeda. Škola nam prokišnjava, putevi nam raskaljani, vodenica na izdisaju... A i lepo bi bilo da najzad bacimo ove štake i skinemo gips i zavoje.

Pošto nas uskoro očekuje još jedno skakanje u bunar, bojim se da čak ni MMF nema tu količine gipsa koja će nas ponovo zakrpiti, da ne pričam o posledicama susreta sa međedom. Rezultati ovog skakanja mogu biti veoma drastični. Gangrena se već oseća i ako se nešto ne uradi, amputacija nam ne gine. Mada ima eksperata koji ne isključuju ni eutanaziju. Vele, neće ništa da nas boli, samo ćemo da zaspemo.