Neko bi, možda, probao da ospori istinitost izjavne rečenice kojoj sam dodelio ulogu naslova: insistirao bi na činjenici da je za laž, osim nestinitosti iskaza, neophodan uslov i namera da se drugi dovedu u zabludu, iliti da se obmanu. Gomilu budalaština iz napisa “Lažna fantastika“ pripisao bi osobi sa manjkom obrazovanja i viškom nadobudnosti, osobi koja ima poteškoća u korišćenju viših kognitivnih funkcija (ukoliko ih poseduje). Ponosna potpisnica teksta − Svetlana Slapšak – ispala bi glupača (vanserijska glupača, ali, ipak, samo glupača). Oni skloni eufemizmima i/ili političkoj korektnosti rekli bi da je u pitanju osoba koja greši jer ne zna šta radi. Narodski rečeno − neko ko stalno pokušava da pametuje, a uvek ispada glup u društvu. Ali, ako je broj netačnosti u tekstu veći od broja rečenica (pedeset, i naslov ubrojan) – to nije moguće opisati kao veliki broj grešaka, niti prosto pripisati VELIKOJ gluposti: da je tolika glupača ne bi umela ni da sastavi pedeset rečenica! Da izbegnem nesporazume: glupan/glupača se odnosi na mentalno normalnu osobu koja je neupotrebom svojih potencijala dovela sebe u stanje samoskrivljene maloumnosti. Dakle, u pitanju su laži, izrečene ili implicirane svejedno. A zbog njihove brojnosti bilo bi prosto nepristojno ne upotrebiti augmentativ − lažovčina! Tačka.
Ipak, pre nego što počnem da odmotavam klupko laži rečenicu po rečenicu, da se ogradim i od potencijalnih prigovora analitičkih pedanata: pretpostavka o mešavini lupetanja i podmetanja (autorka bi bila hibrid lažovčine i glupače) nije prihvatljiva iz metodoloških razloga – nemamo jasan kriterijum za razlikovanje ta dva slučaja. A pošto je u pitanju osoba koja ima akademsko zvanje, plauzibilnije je pretpostaviti da namerno obmanjuje. Sa velikim žaljenjem moram da odbacim i pretpostavku da je u pitanju fantastična priča: iako sam se ježio tokom čitanja (a nekoliko puta sam se i štrecnuo), ne može biti reči o horor priči. Jednostavno ne ispunjava formalne uslove: tekst ne poseduje ni fabulu niti siže, a kamoli smislenu narativnu strukturu.
Nabrajanje laži otpočinje oksimoronskim naslovom: ”Lažna fantastika”. Ni ”istinita fantastika” ne postoji. I to iz prostog razloga što je za fantastiku, po definiciji, realnost (kao osnovni kriterijum istinitosti za iskaze koji referiraju na stvarnost) – nebitna (uverljivost je nešto drugo, sasvim različit kriterijum). U istom smislu ne postoji ”bljutava/ukusna toplota”.
Fantastika se ne deli po kriterijumu naučnosti, već po narativnim žanrovima (postoje i formalni žanrovi, na primer, u književnosti − pesma, pripovetka, roman…), a oni se ne dedukuju iz teorijskih postavki (i ne mogu biti u ekskluzivnom ili/ili odnosu), već se generišu kodiranjem motiva i narativnih ”dekora” i kanonizuju se paradigmatskim delima koja reprezentuju određeni narativni žanr i njegov senzibilitet (za epsku fantastiku, na primer, paradigmatska dela su Konan i Gospodar prstenova). Nova dela, osim što mogu i mešati žanrove, mogu se držati postojećih kodova, mogu ih menjati, ili mogu uspostavljati nove kodove i kanone. Naučna fantastika jeste jedan žanr (još od Verna i Velsa) među drugim žanrovima, a ”nenaučna fantastika” nema na šta da referira.
Pojednostavljeno rečeno, oblici narativnih umetnosti (gde spada i fantastika) su književnost, pozorište, film i strip. Mediji u kojima se narativne umetnosti oblikuju − jesu jezik (pisani, prvenstveno), scena, film i strip. Knjige, televizija, bioskopi, Internet… − jesu kanali.
Peta laž u prvoj rečenici, što se vidi i iz daljeg teksta, tiče se prvonapisane reči – samo ne znam da li laže da voli naučnu fantastiku, ili laže da ono što voli spada u neki žanr fantastike – ili oboje…
Zapravo, ono čega nema jesu sporedne serije franšize Zvezdanih staza, a ima bar još nekoliko nepomenutih naučnofantastičnih serija boljih od Andromede, a i od Zvezdanih staza − a ni sama autorka nije uspela da pobroji sve dobre, iako tvrdi da ih nema mnogo.
Nešto može biti ”jeftino” u ekonomskom (malo košta) ili u vrednosnom (niskog kvaliteta) smislu, ali ne može biti jeftino ”po svom pojmu” – osim, možda, samog pojma ”jeftino”. Dakle, u pitanju je ekonomski smisao − autorka je u prethodnoj rečenici prihvatila da bar neke serije jesu dobre, a time je logički onemogućila sebe da u ovoj ustvrdi kako su sve vrednosno jeftine. Po svoj prilici, sve serije će i u budućnosti ostati jeftine, jer izgradnja pravog Enterprajza (umesto modela) i funkcionalnog vorpa − o stvaranju čudovišta genetičkim inženjeringom da ne govorimo − zahteva više novca nego što svi producenti na svetu imaju u zbiru. E, da – tuču će verovatno izazvati oni koji su time ostali uskraćeni za gomilu Nobelovih nagrada…
Kvalitet bilo kog dela u narativnim umetnostima pre svega zavisi od priče i od načina na koji je ispričana (u tom smislu su sva dela u narativnim umetnostima pomalo retorička). Kvalitet žanrovskog dela zavisi i od stepena u kom sadrži (ili uspešno uspostavlja) kodove i kanone žanra. Predmete antropološkog proučavanja pre svega proučava – antropologija. Naravno, postoje dela koja su neko antropološko pitanje uspešno pretvorila u priču (Izopačene životinje Verkora, na primer), ali to nije žanrovsko obeležje naučne fantastike − to je kontigentna osobina dela, a ne kriterijum za svrstavanje. Možda nepotrebno, ali uputio bih na Zonu sumraka kao seriju koja svoju vrednost duguje idejama, i na Fajerflaj − u kojoj su to dijalozi.
Etičkim problemima se bave etičari, a pisci se bave pričama, tačnije – pisci vredni čitanja dobro pričaju priče. Ne znam šta bi tročlana sintagma na kraju trebalo da imenuje…
Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji, nego, prilično proizvoljno, na utopije made by Mali Perica – ”ala bi to bilo lepo da su kuće od čokolade…” Osobe s takvim stavovima komunisti su zvali – ”korisni idioti”. No, ništa od toga nije vezano za Zvezdane staze.
Novac, naravno, postoji − zove se Federation Credit za internu upotrebu, a za međucivilizacijsku razmenu koristi se Gold Pressed Latinum. Retko se pojavljuje zbog pojednostavljenja konteksta za priču (kao što u seriji Zvezdana kapija skoro svi vanzemaljci govore engleski, iako imaju svoj jezik) i zbog postojanja replikatora koji sintetišu sve što je nekome potrebno pa se potreba za sticanjem razmenom relativno retko javlja; kao što je Rodenberi isticao: buduće društvo je prikazao utopijski da bi se dovoljno razlikovalo od savremenosti, upravo da bi izbegao političke teme – a ne da bi ih uvodio. Istorija naučne fantastike je puna takvih utilitarno uvedenih infantilnih premisa, poput onih o malim zelenim vanzemaljcima, o ekonomiji bez novca, ili o tuđinima koji redovno govore engleski.
Nema ničeg ”posebno vidljivog” u činjenici da članovi posade − koji su bili među najboljima na najprestižnijoj akademiji − tokom svog višegodišnjeg, ili višedecenijskog življenja na prestižnom svemirskom brodu priređuju predstave. To nije simptom po kome se može davati dijagnoza društva. Uostalom, čak je i Neron negovao pozorište i koncerte…
Da se ne ponavljam o učitavanju komunizma: najpoznatiju utopiju u popularnoj kulturi u Americi napisala je Ajn Rend – kapitalističku utopiju Atlas je slegao ramenima.
Veza s naukom nije ključno opredelila naučnu fantastiku, upravo je spoj nauke i fantastičnosti njenih posledica doveo do stvaranja posebnog žanra. Razvoj nauke je obećavao dosezanje zvezda pa su ljudi počeli da maštaju šta bi sve mogli da dožive u tom kosmosu...
Nije lepo mešati futuristiku i naučnu fantastiku, to je uvredljivo za SF.
Nejasno je da li Ursulu Legvin (ne Le Gvin) navodi kao primer pisca koji se približava naučnoj fantastici (što bi bilo netačno), ili kao jednog od pisaca čiju vrednost prepoznaju i oni koji ne vole naučnu fantastiku, što jeste tačno. Mada, najbolji primer bi pre bio Filip K. Dik, verovatno najcitiraniji ne-filozof u filozofskoj literaturi tokom poslednjih decenija prošlog veka.
Ovo poslednje je skoro tačno: zbog vladajućih kulturnih konvencija koje insistiraju na kolektivnim i grupnim identitetima kao nužnim za suštinu pojedinca (nacija, klasa, rasa, rod, konfesija…) suspenduju se temeljna ljudska prava na život, slobodu, svojinu i ličnu potragu za srećom, iako su sva legitimna ljudska prava izvedena upravo iz njih. Osim pomenute, ne treba zaboraviti ni Herbetovu Dinu (najrazvijenija i najodrživija nezemaljska ekologija), Lemov Solaris, ili Simakov Grad.
Naučna fantastika je žanr i ima svoje podžanrove (ne žanrove). Ko poznaje kodove i kanone žanra zna da je naučna fantastika najbliža epskoj fantastici i hororu, a ne bajci. Naravno, uvek postoje primeri koji povezuju bilo koja dva žanra: na primer, Zvezdani ratovi su naučnofantastično delo sa strukturnim elementima bajke.
Kad smo kod bajki, one se bitno razlikuju od žanrovske književnosti upravo po tome što za njih etika jeste konstitutivni element. Klasične bajke, one iz usmene književnosti, imaju i etičku funkciju – da deci, kod koje se sposobnost moralnog mišljenja tek formira, na primerima pokaže šta je suština morala: razlikovanje dobra i zla. U teorijskoj etici tu funkciju vrši Kantov kategorički imperativ. Nije poenta bajki u pobedi dobra, niti u sretnom kraju, već da pokažu da je neophodan uslov za prevagu dobra nad zlom – njihovo razlikovanje. U ovom smislu, potpuna suprotnost bajkama su utopije: u njima se željeno stanje stvari pretpostavlja kao osnov moralnosti, iako upravo time suspenduju sam moral. Što bi Kant rekao, koriste se instrumentalnim imperativom. Takve su, na primer, radikalne kolektivističke ideologije koje apsolutizuju određeno stanje društva – one su u bukvalnom smislu ideologije zla − fašizam, komunizam, rasizam…
Žanrovi, pak, nemaju takav konstitutivan elemenat u sebi. Odlično žanrovsko delo može biti bilo protiv moralnosti, bilo za. Hajnlanov Građanin galaksije je još jedan primer koji svojom pričom ističe suštinu moralnosti. Asimovljeva Zadužbina bi bila primer naučnofantastičnog dela koje suspenduje moral svojom totalitarnom vizijom društva. Ali, oba romana su žanrovsko-estetski odlična.
Horor je povezan sa eksploatacijom straha, a to je već drugi žanr.
Niti su bajke naučne, niti su napustile nauku, niti su žanrovi fantastike svodivi na naučnu fantastiku ili na bajku. Priče koje se pričaju u bajkama se razlikuju od priča u naučnoj fantastici, hororu, krimiću, epskoj fantastici… Razlike se uočavaju i u formama pripovedanja, i u morfologijama narativa i u funkcijama. No, ovo nije mesto za prepričavanje Propa.
Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji su čitali i predgovor.
Luisove priče, pak, imaju veze s tim ratom… Ali, više s decom i dečjom maštom.
Luis je pisao isključivo dečju fantastiku (Tolkin i epsku), a emotivna zanimljivost dela (za razliku od kvaliteta) jeste stvar senzibiliteta… Kao što je to i izbor omiljenog žanra.
Da prestanem da se ponavljam: u daljem tekstu nijedan pomenuti autor ne spada u SF. Kao ni Tolkin. A što se sunčeve svetlosti tiče, nje ima u velikim količinama u Dini, koja jeste SF roman.
Ovde se pogrešno insinuira da izraz ”autora ima ogromno” spada u maternji nam jezik, da su pisci naučne fantastike ranije uglavnom bili glupi, da epska fantastika trenutno nije žanr s najvećim brojem kvalitetnih autora i dela.
Piše dečju fantastiku, kao i Luis…
Ne spada nešto u naučnu fantastiku zato što je pisac naučnik, popularnost nikoga ne sprečava da bude pisac, Sunce se ne okreće oko Zemlje. A Pulman nikada nije bio prvenstveno naučnik; bio je nastavnik, a to nije isto.
Pulman jeste izuzetan pisac, a Njegova mračna tkanja su vrhunsko delo. Potražiti u rečnicima odrednicu animizam.
Dubravka Ugrešić nije žanrovski pisac, a Martin ne piše treš.
Upravo suprotno – oboje su svoje svetove stvorili na osnovu sopstvenog intelektualnog iskustva, svog znanja i mašte.
Baš voli da meša dede i žabe – babe bar slično zvuče. ”Kritika realnosti” nije smislen koncept − kritikujete ono što smatrate lošim, na primer tekst krcat lažima, ali samo psihotičari kritikuju realnost kao takvu. A i takva kritika nije uslov umetnosti, pa ni pričanja priča. Ali, čak i da prihvatimo njenu budalastu pretpostavku, opaske bi bile netačne. Kod oba autora likovi su stalno suočeni sa suštinom moralnosti, sa problemom razlikovanja dobra i zla, ispravnog i moralno pogrešnog. A to što su popularni, pa bi po pretpostavci elitizma morali da budu plitki i senzacionalistički, ne opravdava ex ante potcenjivanje.
Dobro, priznajem − ovde je prosto dušebrižnička glupača koja smatra da su deca maloumna ako im se svidi neka knjiga. Nakon čitanja prve knjige prožela me ”žal za mlados' od deset leta” – potpuno bih uživao da sam je čitao u tom dobu. Ovako, pročitao sam dva puta ceo serijal i ništa nisam kupio…
Bravo Slovenci!
Ne, Igra prestola nije domaća serija, niti je u pitanju loša ekranizacija istorijskih romana. To je vrhunska serija epske fantastike za odrasle – uz Legendu o Tragaču, jedina vredna gledanja.
Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima. Uzgred, zanimljivo je što neosnovani prigovor Roulingovoj i Martinu zapravo ima čvrstih osnova kada se uputi Slapšakovoj.
Upravo motivi poput zmajeva, veštica, svemirskih brodova i vampira spadaju u konstitutivne elemente određenog žanra, a promišljanje konstituiše teoriju i filozofiju.
Čak je i stereotipni prosečni skinhed inteligentniji i manje psihotičan od idealnog subjekta recepcije po Slapšakovoj: ne meša žanrovsku fantastiku s istorijom, ne stvara svoje stavove pasivnim preuzimanjem trenutne ponude, razlikuje pamfletizam/angažovanost od književnosti i ne skače na scenu da bi Cezara odbranio od zaverenika. P. S. Častim pivom osobu koja iznađe smisleno tumačenje za: ”i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način”.
Ovo dvoje pisaca ne spadaju u tekst o žanrovskoj fantastici, ali vredi podsetiti da ni oni ne mešaju književnost sa pretencioznim pokušajima menjanja sveta u stilu ”svi ste vi glupi, sad ću ja da vam kažem šta treba da bude, kako da mislite i šta da želite i volite”.
A neke nastanjuju samo duhovi, dok druge nemaju ni to…
Ponavljanjem, laži neće postati istine, ma šta PR-učitelji Slapšakove tvrdili…
A tek jučerašnje utopije fašizma, komunizma, rasizma…
Hm, možda moj naslov ipak nije potpuno istinit: po broju jeste lažovčina, ali po sadržaju svojih ”plemenitih laži” (kako to nazva jedan od najpoznatijih totalitarista) ona je – intelektualni zločinac.
Ipak, pre nego što počnem da odmotavam klupko laži rečenicu po rečenicu, da se ogradim i od potencijalnih prigovora analitičkih pedanata: pretpostavka o mešavini lupetanja i podmetanja (autorka bi bila hibrid lažovčine i glupače) nije prihvatljiva iz metodoloških razloga – nemamo jasan kriterijum za razlikovanje ta dva slučaja. A pošto je u pitanju osoba koja ima akademsko zvanje, plauzibilnije je pretpostaviti da namerno obmanjuje. Sa velikim žaljenjem moram da odbacim i pretpostavku da je u pitanju fantastična priča: iako sam se ježio tokom čitanja (a nekoliko puta sam se i štrecnuo), ne može biti reči o horor priči. Jednostavno ne ispunjava formalne uslove: tekst ne poseduje ni fabulu niti siže, a kamoli smislenu narativnu strukturu.
Nabrajanje laži otpočinje oksimoronskim naslovom: ”Lažna fantastika”. Ni ”istinita fantastika” ne postoji. I to iz prostog razloga što je za fantastiku, po definiciji, realnost (kao osnovni kriterijum istinitosti za iskaze koji referiraju na stvarnost) – nebitna (uverljivost je nešto drugo, sasvim različit kriterijum). U istom smislu ne postoji ”bljutava/ukusna toplota”.
Obožavam naučnu i nenaučnu fantastiku u svim oblicima, od knjiga, televizije, filma, sve do stripa.
Fantastika se ne deli po kriterijumu naučnosti, već po narativnim žanrovima (postoje i formalni žanrovi, na primer, u književnosti − pesma, pripovetka, roman…), a oni se ne dedukuju iz teorijskih postavki (i ne mogu biti u ekskluzivnom ili/ili odnosu), već se generišu kodiranjem motiva i narativnih ”dekora” i kanonizuju se paradigmatskim delima koja reprezentuju određeni narativni žanr i njegov senzibilitet (za epsku fantastiku, na primer, paradigmatska dela su Konan i Gospodar prstenova). Nova dela, osim što mogu i mešati žanrove, mogu se držati postojećih kodova, mogu ih menjati, ili mogu uspostavljati nove kodove i kanone. Naučna fantastika jeste jedan žanr (još od Verna i Velsa) među drugim žanrovima, a ”nenaučna fantastika” nema na šta da referira.
Pojednostavljeno rečeno, oblici narativnih umetnosti (gde spada i fantastika) su književnost, pozorište, film i strip. Mediji u kojima se narativne umetnosti oblikuju − jesu jezik (pisani, prvenstveno), scena, film i strip. Knjige, televizija, bioskopi, Internet… − jesu kanali.
Peta laž u prvoj rečenici, što se vidi i iz daljeg teksta, tiče se prvonapisane reči – samo ne znam da li laže da voli naučnu fantastiku, ili laže da ono što voli spada u neki žanr fantastike – ili oboje…
Neumorno gledam sve epizode pet glavnih serija Star Trek (među mojim ukućanima važi ime Star Drek, koje jasno pokazuje stav prema mojoj popkulturnoj slabosti), Stargejte (tri serije do sada), Galaktika, Andromeda i druge: nema mnogo dobrih.
Zapravo, ono čega nema jesu sporedne serije franšize Zvezdanih staza, a ima bar još nekoliko nepomenutih naučnofantastičnih serija boljih od Andromede, a i od Zvezdanih staza − a ni sama autorka nije uspela da pobroji sve dobre, iako tvrdi da ih nema mnogo.
Sve su one po definiciji jeftine, sa modelićima koji vise na koncu pred kamerom, uvek istim enterijerima, i ponekim gipsano-kartonskim čudovištem, i, ako ponestane zapleta, tučom.
Nešto može biti ”jeftino” u ekonomskom (malo košta) ili u vrednosnom (niskog kvaliteta) smislu, ali ne može biti jeftino ”po svom pojmu” – osim, možda, samog pojma ”jeftino”. Dakle, u pitanju je ekonomski smisao − autorka je u prethodnoj rečenici prihvatila da bar neke serije jesu dobre, a time je logički onemogućila sebe da u ovoj ustvrdi kako su sve vrednosno jeftine. Po svoj prilici, sve serije će i u budućnosti ostati jeftine, jer izgradnja pravog Enterprajza (umesto modela) i funkcionalnog vorpa − o stvaranju čudovišta genetičkim inženjeringom da ne govorimo − zahteva više novca nego što svi producenti na svetu imaju u zbiru. E, da – tuču će verovatno izazvati oni koji su time ostali uskraćeni za gomilu Nobelovih nagrada…
Kvalitet SF je zavisan pre svega od dijaloga i ideja: to je prevashodno retorički žanr, u kojem se izvežbavaju odbrana i napad na opšteljudske osobine, prikazane kroz različitosti - vanzemaljaca, njihovih običaja, verovanja i filozofije.
Kvalitet bilo kog dela u narativnim umetnostima pre svega zavisi od priče i od načina na koji je ispričana (u tom smislu su sva dela u narativnim umetnostima pomalo retorička). Kvalitet žanrovskog dela zavisi i od stepena u kom sadrži (ili uspešno uspostavlja) kodove i kanone žanra. Predmete antropološkog proučavanja pre svega proučava – antropologija. Naravno, postoje dela koja su neko antropološko pitanje uspešno pretvorila u priču (Izopačene životinje Verkora, na primer), ali to nije žanrovsko obeležje naučne fantastike − to je kontigentna osobina dela, a ne kriterijum za svrstavanje. Možda nepotrebno, ali uputio bih na Zonu sumraka kao seriju koja svoju vrednost duguje idejama, i na Fajerflaj − u kojoj su to dijalozi.
Veoma važan deo ovog retoričkog bavljenja etičkim problemima je podrazumevajuća jednakost Zemljana.
Etičkim problemima se bave etičari, a pisci se bave pričama, tačnije – pisci vredni čitanja dobro pričaju priče. Ne znam šta bi tročlana sintagma na kraju trebalo da imenuje…
Tu su serije Star Trek posebno važne, jer od samoga početka propovedaju - komunizam.
Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji, nego, prilično proizvoljno, na utopije made by Mali Perica – ”ala bi to bilo lepo da su kuće od čokolade…” Osobe s takvim stavovima komunisti su zvali – ”korisni idioti”. No, ništa od toga nije vezano za Zvezdane staze.
Ne samo da su društveni problemi, kao što su glad, nejednakost i eksploatacija iskorenjeni, nema novca (sem u primitivnim kulturama), u politici svemira vladaju federalizam i nesvrstanost, nego su i i ljudi postali bolji, uživaju u razvijanju svoga znanja, kulture, talenata.
Novac, naravno, postoji − zove se Federation Credit za internu upotrebu, a za međucivilizacijsku razmenu koristi se Gold Pressed Latinum. Retko se pojavljuje zbog pojednostavljenja konteksta za priču (kao što u seriji Zvezdana kapija skoro svi vanzemaljci govore engleski, iako imaju svoj jezik) i zbog postojanja replikatora koji sintetišu sve što je nekome potrebno pa se potreba za sticanjem razmenom relativno retko javlja; kao što je Rodenberi isticao: buduće društvo je prikazao utopijski da bi se dovoljno razlikovalo od savremenosti, upravo da bi izbegao političke teme – a ne da bi ih uvodio. Istorija naučne fantastike je puna takvih utilitarno uvedenih infantilnih premisa, poput onih o malim zelenim vanzemaljcima, o ekonomiji bez novca, ili o tuđinima koji redovno govore engleski.
To je posebno vidljivo u seriji Star Trek - Sledeća generacija, u kojoj posada svemirskoga broda neguje pozorište i koncerte.
Nema ničeg ”posebno vidljivog” u činjenici da članovi posade − koji su bili među najboljima na najprestižnijoj akademiji − tokom svog višegodišnjeg, ili višedecenijskog življenja na prestižnom svemirskom brodu priređuju predstave. To nije simptom po kome se može davati dijagnoza društva. Uostalom, čak je i Neron negovao pozorište i koncerte…
Američka komunistička utopija imala je svoj prostor u popularnoj kulturi, gde je niko nije dirao.
Da se ne ponavljam o učitavanju komunizma: najpoznatiju utopiju u popularnoj kulturi u Americi napisala je Ajn Rend – kapitalističku utopiju Atlas je slegao ramenima.
Veza sa naukom, posebno “tvrdim” naukama, ključno je opredelila SF žanr, počev od Žil Verna, koji je praktično izmislio žanr da bi u njemu opisao sva tehnička čuda koja su logično izlazila iz ostvarenja industrijskog 19. veka, ali nije bilo nikoga da razmišlja o novim upotrebama, i da ih poetizuje: jedino je železnica uspela da mimo Verna uđe i u prozu i u poeziju.
Veza s naukom nije ključno opredelila naučnu fantastiku, upravo je spoj nauke i fantastičnosti njenih posledica doveo do stvaranja posebnog žanra. Razvoj nauke je obećavao dosezanje zvezda pa su ljudi počeli da maštaju šta bi sve mogli da dožive u tom kosmosu...
Linija ozbiljnog, naučno zasnovanog promišljanja drugih svetova se nastavila, premda je tanka.
Nije lepo mešati futuristiku i naučnu fantastiku, to je uvredljivo za SF.
Najbolji primer visoke književnosti koji se približava SF je delo američke književnice Ursule Le Gvin, koja kao antropolog uvodi teme socijalnih problema, ekologije, rasizma, feminizma, i poliseksualnosti u svoje cikluse romana i priča o imaginarnim svetovima, kakav je recimo Zemljamore.
Nejasno je da li Ursulu Legvin (ne Le Gvin) navodi kao primer pisca koji se približava naučnoj fantastici (što bi bilo netačno), ili kao jednog od pisaca čiju vrednost prepoznaju i oni koji ne vole naučnu fantastiku, što jeste tačno. Mada, najbolji primer bi pre bio Filip K. Dik, verovatno najcitiraniji ne-filozof u filozofskoj literaturi tokom poslednjih decenija prošlog veka.
Njen roman Leva ruka tame, sa bićem iz svemira koje periodično menja pol, je jedna od najuzbudljivijih knjiga o kulturnim konvencijama koje danas tako katastrofalno opredeljuju politiku i ljudska prava.
Ovo poslednje je skoro tačno: zbog vladajućih kulturnih konvencija koje insistiraju na kolektivnim i grupnim identitetima kao nužnim za suštinu pojedinca (nacija, klasa, rasa, rod, konfesija…) suspenduju se temeljna ljudska prava na život, slobodu, svojinu i ličnu potragu za srećom, iako su sva legitimna ljudska prava izvedena upravo iz njih. Osim pomenute, ne treba zaboraviti ni Herbetovu Dinu (najrazvijenija i najodrživija nezemaljska ekologija), Lemov Solaris, ili Simakov Grad.
Po osnovnom ključu za čitaoca, da poznaje i priznaje kodove žanra, SF žanrovi su zapravo najbliži bajci.
Naučna fantastika je žanr i ima svoje podžanrove (ne žanrove). Ko poznaje kodove i kanone žanra zna da je naučna fantastika najbliža epskoj fantastici i hororu, a ne bajci. Naravno, uvek postoje primeri koji povezuju bilo koja dva žanra: na primer, Zvezdani ratovi su naučnofantastično delo sa strukturnim elementima bajke.
Kad smo kod bajki, one se bitno razlikuju od žanrovske književnosti upravo po tome što za njih etika jeste konstitutivni element. Klasične bajke, one iz usmene književnosti, imaju i etičku funkciju – da deci, kod koje se sposobnost moralnog mišljenja tek formira, na primerima pokaže šta je suština morala: razlikovanje dobra i zla. U teorijskoj etici tu funkciju vrši Kantov kategorički imperativ. Nije poenta bajki u pobedi dobra, niti u sretnom kraju, već da pokažu da je neophodan uslov za prevagu dobra nad zlom – njihovo razlikovanje. U ovom smislu, potpuna suprotnost bajkama su utopije: u njima se željeno stanje stvari pretpostavlja kao osnov moralnosti, iako upravo time suspenduju sam moral. Što bi Kant rekao, koriste se instrumentalnim imperativom. Takve su, na primer, radikalne kolektivističke ideologije koje apsolutizuju određeno stanje društva – one su u bukvalnom smislu ideologije zla − fašizam, komunizam, rasizam…
Žanrovi, pak, nemaju takav konstitutivan elemenat u sebi. Odlično žanrovsko delo može biti bilo protiv moralnosti, bilo za. Hajnlanov Građanin galaksije je još jedan primer koji svojom pričom ističe suštinu moralnosti. Asimovljeva Zadužbina bi bila primer naučnofantastičnog dela koje suspenduje moral svojom totalitarnom vizijom društva. Ali, oba romana su žanrovsko-estetski odlična.
Ovo ogromno područje proizvođenja značenja je davno napustilo male zelene, premda još dobar deo SF kulture ekspolatiše strah od drugoga.
Horor je povezan sa eksploatacijom straha, a to je već drugi žanr.
No bajka i verovanja su našli nov izraz, napuštajući nauku i tehniku.
Niti su bajke naučne, niti su napustile nauku, niti su žanrovi fantastike svodivi na naučnu fantastiku ili na bajku. Priče koje se pričaju u bajkama se razlikuju od priča u naučnoj fantastici, hororu, krimiću, epskoj fantastici… Razlike se uočavaju i u formama pripovedanja, i u morfologijama narativa i u funkcijama. No, ovo nije mesto za prepričavanje Propa.
Nesumnjivo je najbolji primer takvoga pisanja imaginarni svet Dž. R. R. Tolkina, čije delo, zasnovano na skandinavskoj i anglosaksonskoj mitologiji, upozorava na strahote i opasnost drugog svetskoga rata.
Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji su čitali i predgovor.
Njegov prijatelj i pripadnik iste književne grupe u Oksfordu, Inklingovci, koja je sastajala u istome pubu nekih dvadeset godina, K.S. Luis, otišao je u neku vrstu hrišćanstva, premda ga je Tolkin opominjao na opasnost.
Luisove priče, pak, imaju veze s tim ratom… Ali, više s decom i dečjom maštom.
Njegova fantastična hronika o Narniji je postala dodatno popularna zbog filmske serije, ali je, u poređenju sa Tolkinovim romanima, naprosto dosadna.
Luis je pisao isključivo dečju fantastiku (Tolkin i epsku), a emotivna zanimljivost dela (za razliku od kvaliteta) jeste stvar senzibiliteta… Kao što je to i izbor omiljenog žanra.
Postoji samo jedna stvar zbog koje Tolkin nije prvi među mojim omiljenim SF autorima: u njegovim romanima ima veoma malo, ili uopšte nema sunčeve svetlosti.
Da prestanem da se ponavljam: u daljem tekstu nijedan pomenuti autor ne spada u SF. Kao ni Tolkin. A što se sunčeve svetlosti tiče, nje ima u velikim količinama u Dini, koja jeste SF roman.
Danas su stvari veoma različite: inteligentnih SF autora ima ogromno, to je jedan od najbolje preživelih književnih žanrova.
Ovde se pogrešno insinuira da izraz ”autora ima ogromno” spada u maternji nam jezik, da su pisci naučne fantastike ranije uglavnom bili glupi, da epska fantastika trenutno nije žanr s najvećim brojem kvalitetnih autora i dela.
Jedan od najboljih je Filip Pulman.
Piše dečju fantastiku, kao i Luis…
Kao i svi gore pomenuti autori, i on je pre svega akademik, naučnik, pa onda i pisac - bez obzira na ogromnu popularnost.
Ne spada nešto u naučnu fantastiku zato što je pisac naučnik, popularnost nikoga ne sprečava da bude pisac, Sunce se ne okreće oko Zemlje. A Pulman nikada nije bio prvenstveno naučnik; bio je nastavnik, a to nije isto.
Njegova serija Njegovi tamni materijali, u kojoj je najpoznatiji roman Zlatni kompas (pojavio se i kao film) je kritička vizija verovanja - svih verovanja. Pulman je naime ateista. U Zlatnom kompasu svaka ličnost ima dušu - životinju koja se menja sve do puberteta, a onda se ustali kao spoljni identitet osobe. Pulmanovi romani su puni pametnih, ljupkih, duhovitih životnja, uz nešto zlobnih, naravno.
Pulman jeste izuzetan pisac, a Njegova mračna tkanja su vrhunsko delo. Potražiti u rečnicima odrednicu animizam.
Dubravka Ugrešić, koja je već na početku karijere pisala fantastične priče (Život je bajka) i knjigu o kućnim čudovištima za decu, napisala je duhovitu persiflažu fantastične mitološke literature, Baba Jaga snela jaje, u kojoj bajkovitu priču o starim ženama preostalim iz socijalističke kulture razvija u novom, nemilosrdnom svetu posttranzicijskog divljaštva. Bajka groze, koja bez prestanka izaziva smeh, i sasvim nov pristup fantastici. Dogodilo se da je Dubravka Ugrešić gostovala u Sloveniji skoro istovremeno sa novim književnim uspešnikom treš fantastike, Džordžom R. R. Martinom.
Dubravka Ugrešić nije žanrovski pisac, a Martin ne piše treš.
Na drugoj strani treš fantastike od Dž. K. Rauling, autorke “Poterijade”. Oboje pišu sa znanjem iz Vikipedije, ne iz sopstvenog intelektualnog iskustva.
Upravo suprotno – oboje su svoje svetove stvorili na osnovu sopstvenog intelektualnog iskustva, svog znanja i mašte.
Umesto kritike realnosti, koju prepoznajemo iz imaginarnih svetova, ovo dvoje najuspešnijih (i najprevođenijih) autora treš fantastike opisuju svetove koji su etički savršeno irelevantni, intelektualno plitki, i grubo senzacionalistički.
Baš voli da meša dede i žabe – babe bar slično zvuče. ”Kritika realnosti” nije smislen koncept − kritikujete ono što smatrate lošim, na primer tekst krcat lažima, ali samo psihotičari kritikuju realnost kao takvu. A i takva kritika nije uslov umetnosti, pa ni pričanja priča. Ali, čak i da prihvatimo njenu budalastu pretpostavku, opaske bi bile netačne. Kod oba autora likovi su stalno suočeni sa suštinom moralnosti, sa problemom razlikovanja dobra i zla, ispravnog i moralno pogrešnog. A to što su popularni, pa bi po pretpostavci elitizma morali da budu plitki i senzacionalistički, ne opravdava ex ante potcenjivanje.
Ona žalosna dečica koja u šiljatim šeširima u gluvo doba noći čekaju na novu knjigu žive u uverenju da je TO jedina knjiga, jer u Poterijadi nema ničega što bi izazivalo na druga čitanja. Kupi knjigu, kostim, igru, gledaj film, pojedi jogurt ili čokoladu sa likom: čitalac je nezanimljiv ako ne može da kupuje.
Dobro, priznajem − ovde je prosto dušebrižnička glupača koja smatra da su deca maloumna ako im se svidi neka knjiga. Nakon čitanja prve knjige prožela me ”žal za mlados' od deset leta” – potpuno bih uživao da sam je čitao u tom dobu. Ovako, pročitao sam dva puta ceo serijal i ništa nisam kupio…
Martin je u Ljubljani doživeo veličanstven doček, potvrđen kupovinom ogromne količine njegovih već prevedenih romana.
Bravo Slovenci!
U njima su glavni psovanje, seks, prolivanje krvi i drugih telesnih tečnosti, ulični jezik, savršena nepovezanost sa istorijom.
Ne, Igra prestola nije domaća serija, niti je u pitanju loša ekranizacija istorijskih romana. To je vrhunska serija epske fantastike za odrasle – uz Legendu o Tragaču, jedina vredna gledanja.
Dvoje najpopularnijih autora od ostalih koje sam navela razlikuje pre svega potpuna neodgovornost prema znanju: njihovi imaginarni svetovi ne referiraju na istoriju i kulturu, ne izazivaju poređenja, ne provociraju mišljenje.
Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima. Uzgred, zanimljivo je što neosnovani prigovor Roulingovoj i Martinu zapravo ima čvrstih osnova kada se uputi Slapšakovoj.
Ofucani motivi zmajeva, veštica, čudovišta zamenjuju kako misao o tehnici i tvrdoj nauci, tako i o humanistici.
Upravo motivi poput zmajeva, veštica, svemirskih brodova i vampira spadaju u konstitutivne elemente određenog žanra, a promišljanje konstituiše teoriju i filozofiju.
Tako prosečni skinhed, bez trunke znanja o Srednjem veku čak i u svojoj zemlji, može da beskonačno uživa u uzorima groze i vulgarnosti, i da dobije sve mogućne obrasce netolerancije i jezika mržnje: ne mora da čita, stvar je već na TV i na filmu, može da svoj stav samo minimalno aktualizuje pomoću tekućeg političkog i medijskog diskurza, i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način. Iza ugla je rat.
Čak je i stereotipni prosečni skinhed inteligentniji i manje psihotičan od idealnog subjekta recepcije po Slapšakovoj: ne meša žanrovsku fantastiku s istorijom, ne stvara svoje stavove pasivnim preuzimanjem trenutne ponude, razlikuje pamfletizam/angažovanost od književnosti i ne skače na scenu da bi Cezara odbranio od zaverenika. P. S. Častim pivom osobu koja iznađe smisleno tumačenje za: ”i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način”.
Na razgovoru sa Dubravkom Ugrešić i Nenadom Veličkovićem, još jednim piscem koji voli da povezuje fantastiku i humor da bi opisao nepodnošljiv svet u kojem živi, bilo je nekih pedesetak ljudi. Knjige dva autora su uglavnom kupili i pročitali. Nemam ništa protiv odnosa snaga - stotine na Martinu, odabrano duštvo kod Dubravke i Nenada.
Ovo dvoje pisaca ne spadaju u tekst o žanrovskoj fantastici, ali vredi podsetiti da ni oni ne mešaju književnost sa pretencioznim pokušajima menjanja sveta u stilu ”svi ste vi glupi, sad ću ja da vam kažem šta treba da bude, kako da mislite i šta da želite i volite”.
U SF i uopšte fantastičnom sazvežđu su neke planete manje naseljene i udobnije.
A neke nastanjuju samo duhovi, dok druge nemaju ni to…
Ono što ne mogu da ne primetim, jeste opasna proizvodnja stereotipa koja, u velikoj izloženosti trashu, može da ima posledice u društvenim odnosima. Jeste, nekada davno je Karl Maj bio proglašen opasnim za omladinu, i branio ga je samo Ernst Bloh, filozof koji se ozbiljno bavio srećom običnog čoveka. No deca toga doba nisu bila izložena ničemu drugome sem školi, i to je, kako je tvrdio i Bloh, sasvim dovoljno: ostatak slobodnog vremena sa Majom nije mogao škoditi.
Ponavljanjem, laži neće postati istine, ma šta PR-učitelji Slapšakove tvrdili…
Utopije su danas mnogo, mnogo ambicioznije i pokvarenije.
A tek jučerašnje utopije fašizma, komunizma, rasizma…
Hm, možda moj naslov ipak nije potpuno istinit: po broju jeste lažovčina, ali po sadržaju svojih ”plemenitih laži” (kako to nazva jedan od najpoznatijih totalitarista) ona je – intelektualni zločinac.
41 comments:
Well, ovo je prvi post koji je napisao novi član ovog bloga - Shoppy, boljevačkoj crkvenoj opštini poznatiji kao Slobodan Radosavljević, inače jedan od očeva osnivača Katalaksije.
Svaka cast na tekstu.
Nego meni je upala u oci jedna sintaksa koja je odraz ne znam cega:
"inteligentnih SF autora ima ogromno"
U Zlatnom kompasu svaka ličnost ima dušu - životinju koja se menja sve do puberteta, a onda se ustali kao spoljni identitet osobe. Pulmanovi romani su puni pametnih, ljupkih, duhovitih životnja, uz nešto zlobnih, naravno.
"Hronike Narnije" su pune "pametnih, ljupkih, duhovitih" i ostalih životinja, u romanima serijala "Njegova Mračna tkanja" svega tri ili četiri životinje imaju značajniju ulogu, dok ostale pomenute životinje (daimoni-u Pulmanovim romanima fizičke manifestacije ljudske duše, vidljive svima) služe tek da dopune likove osoba kojima pripadaju - psi su često daimoni slugu, morske ptice daimoni mornara its.
Pretpostavljam da je ovo neki intimni konflikt koji je izbio na površinu jednog do sada korektnog bloga. Nakon čitanja vidimo gomilu neslaganja ali ne i suštinu tog neslaganja, koja je valjda ideološka, budući da je autor osnivač Katalaksije. Nikakav drugi razlog ne vidim za ovo cjepidlačenje, Svetlana Slapšak (iako se i sam ne slažem sa stvarima koje je pisala u nekim knjigama) nije literarni kritičar i ne mora da koristi filološku terminologiju. Sve što je rekla je sasvim razumljivo, i nema potrebe da je rastržu bijesni psi.
No ja ću malo da se osvrnem na neke druge stvari:
''Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji ''
Ja bih rekao da Slapšakova ipak nije mislila na kapitalizam, koji je zbrisao 80% indijanskih plemena sa lica Zemlje kako bi ''mirno i prirodno'' uspostavio ''humani'' kapitalistički poredak. A po nekim podacima riječ je o skoro 50 miliona Indijanaca. Takođe ne bih rekao da su komunisti spaljivali vještice, već su to upravo činili očevi kapitalizma na čelu sa protestantskim sveštenicima. Naravno, te genocide ''prevazišao'' je samo nacional-socijalizam.
I ne zaboravimo kolonijalni genocid u Indiji, zbog kojeg je skapalo oko 27 miliona ljudi pod Britanskom krunom.
Krvavi komunizam? Poštedite me.
''Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji su čitali i predgovor.''
Pomalo licemjerno nakon ''suočavanja'' originalne komunističke ideje sa Gulagom. Ne, Tolkin nije o tome pisao, a Marks je baš mislio na Staljina, sanjao ga je noćima.
Ili je Tolkin bio inspirisan Drugim svjetskim ratom ili komunizam i Staljin ne mogu da se izjednačavaju.
''Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima.''
Da, jer kapitalizam nije izmišljeni svijet... Samo je trebalo spaliti milione vještica i istrijebiti Indijance da bi se ''prirodno'' utemeljio i postao ''human''.
Uostalom Borhesov Tlon, Uqbar, Orbis Tertius je dovoljno rekao o kapitalizmu i njegovoj ''spontanosti''.
@Zoon
Problem sa ovim tekstom Svetlane Slapšak je što je sa čisto faktičke strane na toliko mesta omanuo da je njegov kredibilitet, kao celine, jako upitan. Jednostavno rečeno, autorka jako slabo poznaje temu o kojoj želi da govori.
Problem je takođe što ona poput besnog psa rastrže neke autore čije bibliografije nije upoznala ni na nivou bibliografskih odrednica sa Vikipedije (Martin npr. je veliko ime SF-a i pre nego što je postojala ikakva skica za Igru prestola), a kamoli sa "izvornom literaturom". Zato se kvalifikovala da je "rastržu besni psi".
Treća i odlučujuća zamerka je pretencioznost kojom se učitavaju značenja (nešto što je na levici danas jako, jako popularno, barem dok se Žižekov leš ne ohladi neko vreme) i taj arogantni poklič kojim se traži društvena angažovanost SVEGA po svaku cenu inače se ima okarakterisati trešom i predmetom plitke i jeftine konzumacije. Npr. paradoksalno je sa elitističkih pozicija optuživati komercijalnost serijala o Hariju Poteru "zbog eto tako", a braniti Star Trek bljuvotine jer su eto propovedale nešto što je autorki ideološki blisko.
Što se tiče kapitalizma, on je u tekstu pomenut samo jednom (u kontekstu ilustrativnog povezivanja sa Ajn Rend), a kod tebe u komentaru pet puta. Javiće se autor teksta do večeras, ali mislim da je poenta ovog fiskovanja (barem onoga što ja nisam imao vremena da napišem) upravo u davanju do znanja da književnost (a time i književni SF) ne može da se svodi na analizu kontigentnih stvari i na to što ne propoveda našu ideologiju. Eto, ti znaš moju ideološku poziciju, ali bih bez problema branio intrinsični kvalitet pisanja recimo Legvinove ili Asimova, iako se ne slažem sa njihovim političkim stavovima. Isto tako, bez problema ću u nekom od narednih tekstova na ovom blogu da napadnem Ajn Rend i njeno pisanije kao svojevrsni treš.
Ali ako se baš upuštamo u brojanje indijanaca i veštica, bojim se da to nisu radili ljudi koji su sprovodili u delo ideje Adama Smita i Dejvida Hjuma (za razliku od paralele Staljin-Marks), već oni koji su otvoreno stajali iza jasnih kolektivističkih priča poput belog suprematizma ili verskog fundamentalizma. Najmanje bih želeo da uđemo sad u priču koja bi se bavila jednačinama poput kapitalizam = SAD = zapad = protestantizam ili komunizam = SSSR/Kina = istok, jer to su jeftina uprošćavanja koja ni prvu prepreku najelementarnije logike ne mogu da savladaju.
Što se tiče Tolkina i Gospodara prstenova, on jeste pisan tokom WWII, ali je bogami i počet i skiciran znatno ranije. U literaturi se češće sreće da se on povezuje sa Tolkinovim iskustvom u WWI, a na nivou "kreativnih objašnjenja", može se čitati kao panegirik pastoralnoj utopiji ili možda afirmacija nekog konstitucionalno-monarhističkog sistema. Ali, sve su to puka učitavanja koja se, kao što rekoh, bave kontigentnim stvarima samog dela.
''arogantni poklič kojim se traži društvena angažovanost SVEGA po svaku cenu inače se ima okarakterisati trešom i predmetom plitke i jeftine konzumacije''
Za mene je problem nešto drugačiji, naime, treš je itekako društveno angažovana književnost, ne naravno u sartrovskom smislu, ali angažovana sigurno jeste. Pitanje je šta ona angažuje, a prvo kod Potera jeste osjećaj ''magične'' posebnosti pojedinca, što je ''pedagoški'' temelj za kasnije prihvatanje kvaziindividualističke filozofije, to jest samo prihvatanje neke ideologije u navodnom dobu zrelosti jeste prejudicirano takvim serijalima. Za Martina ne znam, i to jeste moj propust koji ću pokušati da ispravim, ali ne mislim da nova ljevica i Žižekov leš posmatraju Potera kao nešto kontingentno u odnosu na kapitalizam. Sasvim suprotno: Poter jeste kapitalizam.
''Ali ako se baš upuštamo u brojanje indijanaca i veštica, bojim se da to nisu radili ljudi koji su sprovodili u delo ideje Adama Smita i Dejvida Hjuma (za razliku od paralele Staljin-Marks), već oni koji su otvoreno stajali iza jasnih kolektivističkih priča poput belog suprematizma ili verskog fundamentalizma.''
Paralela Staljin-Marks je eksplicitna, što ne znači da je sadržajna ili suštinska. mislim, prva stvar koja mora kod tumačenja teksta da se uzme u obzir jeste podjela na označitelja, označeno i značenje. Da li su Marks i Staljin koristili iste označitelje da bi označili ista označena, i da li su im davali ista značenja? Da ne komplikujem, jer to je moja oblast koja tebe možda uopšte ne interesuje, ali to što Smit i puritanci nisu imali isto označeno (a jesu imali isti označitelj, to jest pozivanje na slobodu, liberalizam) ne znači da između njih ne postoji nikakva veza.
Samo kažem da autor ovog teksta pokušava marksističku ideju da korumpira konkretnim izvrtanjima te ideje, primjerima njene zloupotrebe, a katalaksiju želi da zadrži ''čistom'', neukaljanom istorijom Zapada, koja je valjda istorija za koju Adam Smit uopšte nije odgovoran. Onda ni Marks nije odgovoran za Staljina.
Dakle, ako je Slapšakova u nečemu u pravu to je startrekovski dijalog koji počinje sa jednakih pozicija. Autor ove kritike ne želi ejdnake pozicije, želi superiornost katalaksije i odatle započinje svoj krstaški rat. U tom slučaju, jeftina uprošćavanja nisam ja uveo u priču, ja sam ih samo principijelno upotrebio na čitavom predmetu istraživanja, što on nije učinio.
P.S. Taj tekst o Randovoj obećavaš još od prošle godine :)
etotako
Prosto nije familijarna s maternjim jezikom...
Yex
Hvala za dopunu.
Zoon
"Pretpostavljam da je ovo neki intimni konflikt koji je izbio na površinu jednog do sada korektnog bloga."
Ništa lično, damu ne poznajem i pre ovog pročitao sam samo tri njena intelektualno bleda teksta.
"Nakon čitanja vidimo gomilu neslaganja ali ne i suštinu tog neslaganja, koja je valjda ideološka, budući da je autor osnivač Katalaksije. Nikakav drugi razlog ne vidim za ovo cjepidlačenje, (...)"
Bilo bi pristojno da se pre komentarisanja teksta on i pažljivije pročita, no dobro. Suština neslaganja je prvenstveno u njenom pokušaju da falsifikujuje žanrove i žanrovska dela, između ostalog i pokušajem da nametne ideološke normative narativnim umetnostima. Jesam cepidlaka i ne trpim terminološko mešetarenje. Pogrešnu i šacometrijsku upotrebu pojmova i termina prezirem i ne opraštam.
Zoon
"Ja bih rekao da Slapšakova ipak nije mislila na kapitalizam, koji je zbrisao 80% indijanskih plemena sa lica Zemlje kako bi ''mirno i prirodno'' uspostavio ''humani'' kapitalistički poredak. A po nekim podacima riječ je o skoro 50 miliona Indijanaca. Takođe ne bih rekao da su komunisti spaljivali vještice, već su to upravo činili očevi kapitalizma na čelu sa protestantskim sveštenicima. Naravno, te genocide ''prevazišao'' je samo nacional-socijalizam.
I ne zaboravimo kolonijalni genocid u Indiji, zbog kojeg je skapalo oko 27 miliona ljudi pod Britanskom krunom.
Krvavi komunizam? Poštedite me."
Slapšakova nije koristila “kapitalizam“. Upotrebila je “komunizam“, termin čije je značenje u publicističkoj upotrebi određeno referiranjem na marksističku ideologiju u službenoj upotrebi u konkretnim državama (Sovjetski Savez, Kina, Kambodža,...). To je uobičajeno, prvo značenje. Termin može da se koristi i u ne-marksističkom smislu, kao naziv za neku amorfnu utopiju, ili u vajtlingovskom smislu, ali to su sekundarna značenja pa, zato, treba istaći kada se ne koristi u svom primarnom značenju.
Intelektualnim zločinom smatram neopravdanu zamenu jednog kriterijuma njemu različitim kriterijumom, primenu kriterijuma koji nije primenljiv za konkretni predmet, proizvoljnu upotrebu pojmova, zamenu i podmetanje teza, i druge, slične jezičko-kognitivne manipulacije. Raširena upotreba termina “kapitalizam“ u smislu u kome se koristi termin “ideologija“ spada u česte intelektualne zločine. “Kapitalizam“ je naziv za određeni ekonomski poredak, najefikasniji i najpravedniji ekonomski poredak, koji podrazumeva privatnu svojinu, slobodno tržište i vladavinu prava. “Ideologija“ je generički naziv za određeni skup postulata koji pojedincima omogućava zauzimanje političkih stavova, a određenom političkom poretku služi kao kriterijum za stepenovanje njegove legitimnosti. Pojedinac, po svom političkom stavu, može biti liberal, socijaldemokrata, konzervativac, socijalista, komunista, fašista, itd. Jednostavno rečeno , “kapitalista“ nije naziv koji se koristi da bi imenovao određeni politički stav neke osobe.
Pokušaj opravdavanja, ili umanjivanja nečijih zločina poređenjem sa drugim zločinima, kao što neki Mladićev genocid opravdavaju zločinima nad srpskim stanovništvom, osim što je moralno neprihvatljiv, predstavlja izraz intelektualne infantilnosti. Nadam se da komentator Zoon nije imao takvu nameru, već da je u pitanju nesporazum koji sam raščistio prethodnim pasusom.
Teško da je Staljin Marksovo “željeno dete“, ali jeste potpuno logična i prirodna posledica marksističkog silovanja ekonomije i društva uopšte. Ovo nije sarkastična metafora ideološkog neprijatelja, već figurativno sažimanje činjenice koju su isticali i filozofi dosledni marksizmu, poput Lukača i Merlo-Pontija. Komunizam zaista deluje manje odvratno od srodnog mu fašizma, ili srodnog nacizma (mešavina fašizma i nacizma), ali nije i manje zločinačaka ideologija, zločinački karakter tih ideologija prosto nije moguće stepenovati. Po “Beloj knjizi komunizma“, broj žrtava komunističke ideologije prevazilazi sto miliona osoba. To potpuno opravdava pridev “krvavi“.
"Ili je Tolkin bio inspirisan Drugim svjetskim ratom ili komunizam i Staljin ne mogu da se izjednačavaju."
Tolkin je pisanje Gospodara otpočeo 1936, a u predgovoru sam odbacuje pokušaje takvog učitavanja. Ni fabula ni siže dela takođe ne daju argumente koji bi potkrepili tvrdnju da je u pitanju delo aluzivnog žanra, a ne epske fantastike. Ko želi, može sam da pročita šta je Tolkin rekao. Na drugu propoziciju sam već odgovorio. Kao i na nezgrapnu upotrebu termina "kapitalizam" u nastavku komentara.
Zoon
”Za mene je problem nešto drugačiji, naime, treš je itekako društveno angažovana književnost, ne naravno u sartrovskom smislu, ali angažovana sigurno jeste. Pitanje je šta ona angažuje, a prvo kod Potera jeste osjećaj ''magične'' posebnosti pojedinca, što je ''pedagoški'' temelj za kasnije prihvatanje kvaziindividualističke filozofije, to jest samo prihvatanje neke ideologije u navodnom dobu zrelosti jeste prejudicirano takvim serijalima. Za Martina ne znam, i to jeste moj propust koji ću pokušati da ispravim, ali ne mislim da nova ljevica i Žižekov leš posmatraju Potera kao nešto kontingentno u odnosu na kapitalizam. Sasvim suprotno: Poter jeste kapitalizam.”
Izvinjavam se ako ako sam upao u privatnu polemiku, ali pošto je povodom mog posta dodao bih par stvari.
Angažovano delo je ono u kome je politička poruka bitnija od priče, angažovana, iliti pamfletska književnost (kako se to ranije zvalo) jeste ona koja kjiževnost posmatra isključivo kao političko sredstvo.
U slobodnim društvima je pretpostavka individualizma sasvim normalna stvar – bez individualizma ni sloboda nije moguća.
Meni je Žižekov intelektualni egzibicionizam zabavan – zgodan je za razbibrigu u časovima dokolice, i ništa više. Samo neko naivan može ozbiljno da prihvati njegovo proglašavanje terorizma za suštinu političkog. A njegova učitavanja me uglavnom samo zasmejavaju.
”Poter” jeste kapitalizam samo u smislu da je autorki doneo puno para.
Zoon
”Paralela Staljin-Marks je eksplicitna, što ne znači da je sadržajna ili suštinska. mislim, prva stvar koja mora kod tumačenja teksta da se uzme u obzir jeste podjela na označitelja, označeno i značenje. Da li su Marks i Staljin koristili iste označitelje da bi označili ista označena, i da li su im davali ista značenja? Da ne komplikujem, jer to je moja oblast koja tebe možda uopšte ne interesuje, ali to što Smit i puritanci nisu imali isto označeno (a jesu imali isti označitelj, to jest pozivanje na slobodu, liberalizam) ne znači da između njih ne postoji nikakva veza.”
Ako smo kod semiotike, ne sme se zaboraviti propust strukturalizma da uoči da znak skoro nikad nije nezavisan od referencije i referenta, i da je svođenje značenja na ulančavanje označitelja odlika psihotičnog mentalnog stanja, ali ne i normalne semioze. Razlike između Marksa i praktičara Lenjina i Staljina nisu posledica razlika u semiozi nego razlika u referenciji. Jednostavno rečeno, kada su sproveli ono što je Marks rekao da treba sprovesti, stvarnost nije htela da se prilagodi njihovim željama, pa su oni svim sredstvima prionuli da je disciplinuju. Marksova pisanija nisu stupila nogom na živo tlo realnosti, tako da su njegova označena ostala bezbedana u svom zamišljenom svetu – da ne bude zabune, zamišljeno nije isto što i izmišljeno, izmaštano.
Puritanci su se pozivali na slobodu veroispovesti, u ostalim pitanjima su se rukovodili svojom religijom, ne liberalnom ideologijom.
"Pokušaj opravdavanja, ili umanjivanja nečijih zločina poređenjem sa drugim zločinima, kao što neki Mladićev genocid opravdavaju zločinima nad srpskim stanovništvom, osim što je moralno neprihvatljiv, predstavlja izraz intelektualne infantilnosti"
Ju baš genocid? Idi...
Voleo bih da mi gosn Radosavljević ukaže, kao neko ko "ne voli terminološko mešetarenje" gde se zbio taj genocid.
Inače, sam inicijalni tekst mu je dobar. Na stranu ova ideološka prepucavanja u koja ne bih da ulazim, Svetlana Slapšak definitivno nema blage veze sa naučnom fantastikom. Ja bih samo pre rekao da lupa gluposti nego da laže.
Zoon
“ Samo kažem da autor ovog teksta pokušava marksističku ideju da korumpira konkretnim izvrtanjima te ideje, primjerima njene zloupotrebe, a katalaksiju želi da zadrži ''čistom'', neukaljanom istorijom Zapada, koja je valjda istorija za koju Adam Smit uopšte nije odgovoran. Onda ni Marks nije odgovoran za Staljina.
Dakle, ako je Slapšakova u nečemu u pravu to je startrekovski dijalog koji počinje sa jednakih pozicija. Autor ove kritike ne želi ejdnake pozicije, želi superiornost katalaksije i odatle započinje svoj krstaški rat. U tom slučaju, jeftina uprošćavanja nisam ja uveo u priču, ja sam ih samo principijelno upotrebio na čitavom predmetu istraživanja, što on nije učinio.”
Marksistička ideja nije ”korumpirana konkretnim izvrtanjima”, prosto tako izgleda kada se primeni u relnosti. Ne funkcioniše po zamisli ne zato što je neko pokvario mašinu, nego zato što projekat nije predvideo praktične posledice.
Adam Smit je pokušavao da opiše zašto nešto što funkcioniše može da funkcioniše, a Marks kako to treba da funkcioniše da bi bilo na nivou pojma funkcionisanja, a to je suštinski različita stvar.
Jednakost se tiče formalnih uslova – Slapšakova je objavila svoj tekst o fantastici kao žanru, ja sam objavio svoje komentare na taj tekst. To što je moj tekst sadržajno bolji nije stvar nevaljale nejednakosti već je pitanje tačnosti i argumenata. Zato je i katalaksija superiornija.
vrabacusteni
Srebrnica.
Možda i samo lupeta, ali pošto je nosilac akademskih zvanja iz pristojnosti sam usvoji ometodološku premisu da kada o nečemu piše to i poznaje, tako da je laganje ostalo kao jedina opcija.
Dakle, na osnovu čega se desio baš "genocid" u Srebrenici?
Ajmo ovako:
1. Genocid nad Jermenima u Turskoj 1915-17
ubijenih Jermena (oba pola i svih uzrasta): 600 000 (konsenzus, procene se krecu od 500 000 do 1 500 000)
ukupan broj Jermena u Turskoj pred sam genocid: neshto vishe od 2 000 000
procenat ubijenih Jermena u odnosu na celokupnu jermensku popilaciju u Turskoj tog vremena: 30%
2. Nacistichki genocid nad Jevrejima u Evropi 1933-45
ubijenih Jevreja (oba pola i svih uzrasta): 6 000 000
ukupan broj Jevreja u Evropi tridesetih godina 20tog veka: neshto preko 9 000 000
procenat ubijenih Jevreja u odnosu na ukupnu jevrejsku populaciju u Evropi u tom periodu: 66%
3. Genocid nad pripadnicima naroda Tutsi u Ruandi 1994
ubijenih Tutsija (oba pola i svih uzrasta): konsenzus 600 000 (procene od 500 000 do 1 000 000)
ukupna populacija u Ruandi u tom periodu oko 3 000 000
procenat ubijenih Tutsija u odnosu na ukupnu populaciju u Ruandi: 20%
procenat ubijenih Tutsija u odnosu na ukupan broj ruandskih Tutsija (bili su manjina): bar 40%
4. Srpski genocid nad Muslimanima u Srebrenici 1995
ubijenih Muslimana (uglavnom muškog pola i uzrasta 16-60 godina): propagandni konsenzus 8 000 (verovatno manje, al nek bude i ovoliko)
ukupan broj Muslimana u BiH po popisu iz 1991: 1 900 000
procenat ubijenih Muslimana u odnosu na ukupnu Muslimansku populaciju u BiH: 0.5%
4.a Srpski genocid nad Muslimanima u BiH 1992-1995
ubijenih Muslimana: 68 000
ukupan broj Muslimana u BiH po popisu iz 1991: 1 900 000
procenat ubijenih Muslimana u odnosu na ukupnu Muslimansku populaciju u BiH: 3.6%
Vidi li gosn Radosavljević kao neko ko se već više puta pozvao na logiku neku nedoslednost u ovom nizu?
(ostavimo za sad po strani "terminološka mešetarenja")
''Upotrebila je “komunizam“, termin čije je značenje u publicističkoj upotrebi određeno referiranjem na marksističku ideologiju u službenoj upotrebi u konkretnim državama''
U čijoj publicističkoj upotrebi? Marks, Bloh, Markuze, oni ga ne koriste na taj način. Dakle, pitanje je ko određuje značenje pojma, a jasno je da to čini autor, dakle Slapšakova.
''Raširena upotreba termina “kapitalizam“ u smislu u kome se koristi termin “ideologija“ spada u česte intelektualne zločine. “Kapitalizam“ je naziv za određeni ekonomski poredak, najefikasniji i najpravedniji ekonomski poredak, koji podrazumeva privatnu svojinu, slobodno tržište i vladavinu prava.''
To naravno nije tačno, jer vladavina prava i tržište su širi pojmovi od ekonomskog poretka. Povrh toga, postoji pojam tržišnog socijalizma.
Takođe, ne vidim zašto ne bih termin ''kapitalizam'' koristio u smislu ideologije, kada i za to postoje sasvim relevantne reference, poput Herberta Markuzea koji je prije 50 godina dijagnostifikovao spuštanje ideologije ''iz nadgradnje u bazu'', a o postrukturalistima da ne pričamo.
''Jednostavno rečeno , “kapitalista“ nije naziv koji se koristi da bi imenovao određeni politički stav neke osobe.''
Ideologija nije politički stav neke osobe. Ideologija je sredstvo za promovisanje političkih stavova. Ako mislite da je to ''terminološko mešetarenje'' onda uzmite da je kapitalizam – diskurs. Ali mislim da vam to neće ništa olakšati.
''Pokušaj opravdavanja, ili umanjivanja nečijih zločina poređenjem sa drugim zločinima, kao što neki Mladićev genocid opravdavaju zločinima nad srpskim stanovništvom, osim što je moralno neprihvatljiv, predstavlja izraz intelektualne infantilnosti. Nadam se da komentator Zoon nije imao takvu nameru, već da je u pitanju nesporazum koji sam raščistio prethodnim pasusom.''
Moralno je neprihvatljivo da se komunizam diskredituje počinjenim zločinima nekog Petra Petrovića, a znamo da autor teksta jeste imao tu namjeru.
Drugo, kad se govori o zločinima postoje oni koji su ih iskusili i postojite vi koji niste. Griješim li ili vi pričate o nečemu o čemu nemate ama baš nikakvog iskustva? Iz Bosne niste, zar ne? Ušuškani ste negdje u srcu Srbije, rat vidjeli niste. Srebrenica nije foteljaško pitanje. Nije ni relevantno za ovu priču, osim u smislu da vi u stvari ne znate šta je to zločin, niste ga iskusili i stoga o njemu sudite na osnovu intelektualnih apstrakcija. Ja ne mogu biti intelektualno infantilan u toj oblasti, jer ja ne moram da intelektualno konstruišem (dakle stvaram ''lažnu fantastiku'' u sopstvenoj glavi) zločin, jer posjedujem iskustvo zločina. Sve do Jasenovca.
Dakle, griješim li ili sudite o nečemu sa bezbjedne razdaljine?
Ali ni to me ne čudi, mislim Mizes, Hajek i Randova završiše državne fakultete i onda počeše da propagiraju kako fakulteti ne bi trebali biti državni. Valjda su mislili na sebe i sopstveno loše (državno) obrazovanje... Hoće to tako, prebroje bijele ovce i sude o crnoj koju nisu ni vidjeli.
''Po “Beloj knjizi komunizma“, broj žrtava komunističke ideologije prevazilazi sto miliona osoba. To potpuno opravdava pridev “krvavi“.''
Čak i da prihvatim tu cifru ona se odnosi na teritoriju od 4 kontinenta i nekoliko milijardi ljudi koji su iskusili staljinizam, maoizam itd... Ti PROCENTI se ne mogu porediti sa 80% istrijebljenog domorodačkog stanovništva u Sjevernoj Americi, što je najčistiji primjer genocida svih vremena.
''Komunizam zaista deluje manje odvratno od srodnog mu fašizma''
Da, u tom ''srodnom'' fašizmu je 1942. godine ekranizovan roman Ayn Rand We the Living u sred Musolinijeve Italije. Pitam se šta je kome srodno...
''Tolkin je pisanje Gospodara otpočeo 1936, a u predgovoru sam odbacuje pokušaje takvog učitavanja. Ni fabula ni siže dela takođe ne daju argumente koji bi potkrepili tvrdnju da je u pitanju delo aluzivnog žanra, a ne epske fantastike. Ko želi, može sam da pročita šta je Tolkin rekao.''
Neki širi odgovor na ovo bio bi besmislen, dovoljno je reći da Tolkin nije gospodar hermeneutike pa da mu vjerujemo na riječ, a drugo, osnovna stvar stara je koliko i mitologija, borba dobra i zla u kojem npr mesopotamijska boginja Tiamat mora biti uništena kako bi moglo da nastane društvo... sve od najranijih začetaka ljudske kulture postoje mitovi o konačnoj bici, pobjedi protiv velikog neprijatelja i uspostavljanju zlatnog doba, i malom djetetu je jasno da je 1936. godine taj ''mit'' ponovo proradio. Mene ne zanimaju sličnosti na nivou fabule, tipa lupetanja da je prsten nekakav simbol za atomsku bombu, u to samo degenerici mogu da povjeruju. Ali sasvim je jasno je svjetski rat (a postoje autori koji tvrde da je postojao i jedna rat od 1914. do 1945) itekako uticao na stvaranje LOTRa. Postoji kod Fredrika Džejmsona termin ''političko nesvjesno'', to je upravo to.
Uostalom, sad kad bih rekao da je Andrićeva Prokleta avlija kritika komunizma vjerovatno bi bezuspješno tražili aluzije, a poenta uopšte nije u aluzijama, poenta je u cjelini. U političkom nesvjesnom.
''Angažovano delo je ono u kome je politička poruka bitnija od priče, angažovana, iliti pamfletska književnost (kako se to ranije zvalo) jeste ona koja književnost posmatra isključivo kao političko sredstvo.''
Vrlo ste zanimljiva osoba, mislim osnivač Katalaksije koji uporno koristi terminološka objašnjenja opće jugoslavenske enciklopedije naroda i narodnosti i radničkog samoupravljanja. To je stvarno zanimljivo.
Sasvim je jasno da je sam napor da se napiše knjiga ili snimi film koji će se ''prodati'', a prodaće se valjda publici, a ta publika je valjda društvo, što znači da se ugađa željama (pa i pogrešnim i opasnim i infantilnim željama) tog društva, svaki proizvod kulture, od fotografije do filma, i od novinskog članka do knjige, ako učestvuje na tržištu društveno je angažovan.
Osim ako mislite da je nevažno šta vam djeca gledaju i čitaju jer će neminovno prihvatiti kapitalizam kao bolju opciju. U tom slučaju ne bi ni napadali Slapšakovu, sve tvrdeći da Martin nije društveno angažovano djelo. Zašto, kada kulturna politika nije relevantna za formiranje nečijih političkih stavova?
”Poter” jeste kapitalizam samo u smislu da je autorki doneo puno para.''
Sigurno, zato je naomraženiji intelektualac i prvi na listi Dirty Thirty – profesor pedagogije. Jer Poter nije kapitalizam. Samo se taj kapitalizam usrao od skoro intelektualno beznačajnog profesora pedagogije. Zato što pedagogija i kapitalizam nisu povezani. To je samo umišljaj, ''lažna fantastika''. Osim što je pop smeće itekako politički relevantno.
''U slobodnim društvima je pretpostavka individualizma sasvim normalna stvar – bez individualizma ni sloboda nije moguća.''
Postoje razne vrste individualizma, pitanje je koja vrsta je ispravna. Postoji npr personalizam, a on je suprotstavljen Poteru. I vama.
''Jednostavno rečeno, kada su sproveli ono što je Marks rekao da treba sprovesti, stvarnost nije htela da se prilagodi njihovim željama''
Jedino što oni nisu sproveli ono što je Marks rekao, a on nikad nije prognozirao nastanak komunističkog društva u Rusiji. Bar ne u 20. vijeku.
''Puritanci su se pozivali na slobodu veroispovesti, u ostalim pitanjima su se rukovodili svojom religijom, ne liberalnom ideologijom.''
Ako se dijete ne rađa sa liberalnom ideologijom na usnama, onda razlika baš i nije velika. Džon Lok je poznat kao dasa koji je propagirao autoritarno vaspitavanje djece kako bi postali liberali. Ja sam siguran da se to ne kosi sa vašim stavovima, mislim autoritarnim stvaranjem liberalizma (navodno neautoritarne ideologije), ali to prodajite nekom drugom, kod mene vam je slabija tržišna potražnja, jer znam za jadac. Naučili me profesor pedagogije i Hari Poter.
''Marksistička ideja nije ”korumpirana konkretnim izvrtanjima”, prosto tako izgleda kada se primeni u relnosti. Ne funkcioniše po zamisli ne zato što je neko pokvario mašinu, nego zato što projekat nije predvideo praktične posledice.''
Izvinite, ali praktične posljedice se ne mogu predviđati u individualističkom društvu, jer onda to nije društvo slobodnih individua. Nadam se da ste sposobni da to shvatite, da ne moram da vam duže objašnjavam. Ovo nije terminološko mešetarenje, ovo je suština.
de si bre Zoon, kako je?
:)
evo, kako god okreneš ja protiv vetrenjača (Katalaksije :)
vrabac
Prvo, moj argument se ticao stava da se zločini ne mogu opravdavati tuđim zločinima i da je argumentacija tipa “on je mene jače udario; a on me je prvi pljunuo“ – infantilna i bez argumentativne snage. Mladiću, koga sam pomenuo u svom primeru, u Hagu se sudi za genocid i ja sam preuzeo njihovu kvalifikaciju zločina. Moj primer ostaje pogodan i ako se ispostavi da je u pitanju “samo“ ratni zločin, a ne genocid. Onda bih morao da se izvinim zbog materijalne greške, ali i moralno i logički argument ostaje netaktnut. I nemam nameru da bilo koga ubeđujem da je zločin počinjen i da se upuštam u infatilne mi-oni polemike – to kažem ako neko pokuša da diskusiju preseli na to polje.
A sad da odgovorim na primedbu o logičkom aspektu termina “genocid“.
Pitanje kvalifikacije za genocid jeste pitanje i broja žrtava, ali ne samo toga. Bitna je i namera da se uništi određena etnička grupa. Oba uslova su načelno ispunjena u slučaju Mladić.
Ukoliko je ono što vrabac ističe kao problem čisto problem gde povući granicu od koje nešto treba nazivati genocidom, logika je tu nemoćna. U logici postoji paradoks gomile: koliko zrna kukuruza čini gomilu? Ako dodajete zrno po zrno, a jedno zrno ne čini kvalitativnu promenu, kako odrediti kada se ona dešava? Logički je to nerešivo. Problem su rešili psiholozi – treba 7 zrna, plus, minus dva. Većina ispitanika je odgovorila sedam, nijedan manje od pet, nijedan više od devet. U slučaju genocida pravnici su povukli crtu i odredili granicu. Logički je to rešenje pomalo proizvoljno, ali ni problem nije logički u svojoj osnovi, nego moralni i pravni.
A postoji nekoliko mogućih scenarija za rešenje disproporcije iz vrapčeve tabele. Možda u Hagu usvoje novu, višu granicu i time genocid otpadne kao optužba. Možda se pokaže da je, zapravo, broj ubijenih ispod granice za genocid (teško da je zaista u pitanju osam hiljada, ali na pravi broj moramo da sačekamo; no bez obzira na broj, sam čin jeste užasan zločin). Možda se uzme procenat ubijenih na teritoriji pod komandom Mladića. Možda se uzme procenat na teritoriji opštine Srebrenice. A možda se to konkretno streljanje postavi kao početak genocidnog projekta koji iz raznih razloga nije nastavljen, ali kvalifikacija genocida ostane − započeto silovanje ostaje silovanje.
Time završavam svoje postovanje na ovu temu.
''Pitanje kvalifikacije za genocid jeste pitanje i broja žrtava, ali ne samo toga. Bitna je i namera da se uništi određena etnička grupa. Oba uslova su načelno ispunjena u slučaju Mladić.''
Mladića koji je tvrdio da su Bošnjaciu u stvari Srbi. Dakle, Mladić je imao namjeru da istrijebi samog sebe.
A broj žrtava je sporedan faktor, jer genocid podrazumijeva uništenje populacije, dakle i žena i djece. U Hagu su ''dokazali'' da je riječ o genocidu tako što su doveli antropologa koji je objasnio da je SOCIJALNA PSIHOLOGIJA svake grupe takva da kada joj ubijete muškarce, udovice u muslimanskoj kulturi ne mogu da se preudaju, što znači da je stanovništvo na toj teritoriji uništeno.
To je pravnički dokaz koliko sam ja Argentinac.
Dakle, stanovništvo u toj oblasti nije sistematski uništavano (za razliku od Nasera Orića koji je klao neselektivno), a povrh toga potrebna je DRŽAVNA ORGANIZACIJA koja jasno sprovodi takav plan u djelo, a nje nije bilo.
Ali kao što rekoh, mene malo šta od vas više može da začudi.
@Zoon
Znam da mnogo volis ucitavanja, digresije, zamene teza i strawmene, ali to uopste ne doprinosi bilo cemu u raspravi. O kakvim indijancima, haskim antropolozima i We the Living mi ovde pricamo?a, digresije, zamene teza i strawmene, ali to uopste ne doprinosi bilo cemu u raspravi. O kakvim indijancima, haskim antropolozima i We the Living mi ovde pricamo?
Slobodane, jabuko sa grane :)
Zashto jedish poshten svet i ne dash im da spavaju?
Dobrodoshao, btw.
Davore, koliko vidim tema se bavi lažima.
1. Ako je komunizam najkrvavija (ili bar druga po redu) ideologija u istoriji, naravno da Indijanci nisu niti digresija niti zamjena teza već ukazivanje na laži.
2. Ako je fašizam ''srodan'' komunizmu, naravno da ekranizacija romana Ayn Rand u fašističkoj Italiji nije niti digresija niti zamjena teza već ukazivanje na laži.
3. A ako neko već hoće da naziva Srebrenicu genocidom jer je ''Hag tako presudio'' valjda bi trebao da pogleda na kom suđenju je ta odluka donijeta, i na osnovu čijeg svjedočenja?
Dakle, na osnovu svjedočenja ne nekoga koje bio očevidac, ne pravnika specijalizovanog za masovne ratne zločine, ne vojnog stručnjaka već antropologa/socijalnog psihologa, koji je ''dokazao'' da je Mladić izvršio genocid u ''glavama muslimanskih žena i djece'' Srebrenice, stoga je to isto što i Holokaust.
Dakle, pričamo o lažima tvog novog blogera :)
1. A koja je to krvavija ideologija od komunizma? Samo nemoj da kazes kapitalizam, jer ne vidim poentu razgovora sa osobom koja kapitalizam smatra ideologijom.
2. Ja se stvarno trudih, ali ne mogu da vidim vezu izmedju “ekranizacije romana Ayn Rand u fašističkoj Italiji” sa odbijanjem tvrdnje da su fasizam i komunizam srodni. Uzmi Manifest i umesto proletera ubaci uzvisenu arijevsku rasu i dobices Mein Kampf. Malo preterujem, ali razlike izmedju Hitlera i Staljina postoje samo u masti skinhedsa i hard core sepeseovaca.
3. Ovo je vec na nivou Dveri, 1389 i ostalih srBskih idiotarija. Sta sad, ako Srebrnicu nazovemo “samo” ratnim zlocinom a ne genocidom, onda je to nekako manje zlo?
A to sto si ti neces ili ne umes da razumes nesto, ne zanci da neko laze. To samo znaci ti neces ili ne umes da razumes. ;)
1. Onda ni komunizam nije ideologija.
2. Bože sačuvaj... Jasno je svakome iole politički obrazovanom da ne znaš o čemu pričaš. Stvari uopšte nisu niti mogu biti tako jednostavne, jer ako ćemo tako fašisti su uvijek napadali komunizam, a Đovani Đentile je uvijek za sebe tvrdio da je liberal, Musolinija je veoma poštovao Čerčil itd... na to dodamo i Ayn Rand i imamo mnogo ''slučajnosti'', za razliku od glupog izjednačavanja Manifesta i Mein Kampfa...
3. Genocid nije etički termin. Nije niti zao niti dobar. Spominje se samo da bi se rastavila istina od laži.
Naravno da za genocid nije presudan broj žrtava, ali je bitan procenat žrtava u ukupnoj populaciji. Dalje, veliko je pitanje i postojanje unapred smišljenog plana, pgledati na primer onaj izveštaj holandske vlade, gde je njihova procena da toga nije bilo već da je do zločina došlo samim razvojem situacije na terenu (Muslimani prekršili prethodni dogovor o predaji, pokušali proboj u kojem je poginulo dosta srpskih vojnika, to prelilo čašu itd.).
To sve naravno ne govori da se nisu desili teški zločini. I sad, ja bih se složio sa tim zlo je zlo ma kako ga zvali, ali nije problem u tome.
Problem je kada neko ko za sebe kaže da "ne voli terminološko mešetarenje", pa još i kaže:
"Intelektualnim zločinom smatram neopravdanu zamenu jednog kriterijuma njemu različitim kriterijumom, primenu kriterijuma koji nije primenljiv za konkretni predmet, proizvoljnu upotrebu pojmova, zamenu i podmetanje teza, i druge, slične jezičko-kognitivne manipulacije. "
radi upravo to protiv čega se zalaže.
A ovo je samo jedan primer, ima toga tušta i tma kod njega, do duše više u u naknadnim komentarima nego u samom tekstu (za koji i dalje držim da nije loš). Međutim ja zaista nemam vremena da se preganjam oko npr. samog smisla rečenice,
" Kapitalizam“ je naziv za određeni ekonomski poredak, najefikasniji i najpravedniji ekonomski poredak..."
Najpravedniji? U odnosu na kako definisanu pravičnost, doživljaj pravičnosti se menjao od društva do društva, od epohe do epohe.
Efikasan ? U ostvarivanju čega? (ja mu inače ne uopšte sporim efikasnost u određenim sferama, da se razumemo)
Na stranu što je rečenica formulisana na način kojeg se ne bi postideo ni priručnik za mlade skojevce iz 1947. ili saopštenje Svete Inkvizicije.
itd.
Sunce ti božije, ceo dan tovarim đubre i gle šta napraviste ovde...
Aleksandar
Nikom ja ne zabranjujem, niti to mogu niti hoću, da spava.
btw, bolje te našao :)
Zoon
“U čijoj publicističkoj upotrebi?”
U današnjoj štampi.
”Marks, Bloh, Markuze, oni ga ne koriste na taj način. Dakle, pitanje je ko određuje značenje pojma, a jasno je da to čini autor, dakle Slapšakova.”
U tekstu sam upravo i pisao o njenoj upotrebi, razlikujući tu upotrebu od uobičajene, na koju bi običan čitalac najverovatnije prvo pomislio. Ovo je klasična zamena teze... Da ne govorim o tome da i ne razmišlja šta piše – da se dosledno drži Hampti Damti teorije značenja ne bi mogao da meni, kao autoru svog teksta, prigovori kako kao autor određujem značenje pojmova.
”To naravno nije tačno, jer vladavina prava i tržište su širi pojmovi od ekonomskog poretka. Povrh toga, postoji pojam tržišnog socijalizma.”
SLOBODNO tržište! Komentator opet ne čita šta komentariše... Jedino vladavina prava nije poreklom iz ekonomije, ali navodim je kao uslov koji je potreban za kotekstualizaciju ekonomskih aktivnosti, pošto sam zastupnik minimalne države, za razliku od nekih mojih prijatelja koji su anarhisti i smatraju da je država nepotrebna, da su privatna svojina i slobodno tržište dovoljni.
”Takođe, ne vidim zašto ne bih termin ''kapitalizam'' koristio u smislu ideologije, kada i za to postoje sasvim relevantne reference, poput Herberta Markuzea koji je prije 50 godina dijagnostifikovao spuštanje ideologije ''iz nadgradnje u bazu'', a o postrukturalistima da ne pričamo.”
Čita li komentator šta pišem? Jasno sam ukazao da jedno spada u ekonomsku sferu, a drugo u političku – a to su različite sfere, sa različitim zakonitostima, i pojmovi ne mogu da zamenjuju. Čak ni među današnjim protivnicima kapitalizma to nije sporno. Zapravo, od konstitutivnih elemenata ortodosknog marksizma (dijalektika proleterijata, teorija o višku vrednosti, nasilna revolucija, ukidanje privatne svojine, Marksov pojam ideologije,...) praktično ni jedan jedini nije preživeo. Pomodni Markuze je izašao iz mode, pa i njegova i inače sporna ”relevantnost”. Inače, odustajanje od ekonomskog redukcionizma u toj tradiciji otpočinje još od Gramšija, koji je poznatiji kao prvi marksista koji je napustio Marksov pojam ideologije, iako je, zapravo, to uradio još Engels govoreći o ”socijalističkoj ideologiji” . Treba li ja da zastupniku komunizma objašnjavam istoriju marksizma? C, c, c... A o poststrukturalistima da ne pričamo – i ovako smo se previše udaljili od teme iz originalnog posta.
”Ideologija nije politički stav neke osobe. Ideologija je sredstvo za promovisanje političkih stavova. Ako mislite da je to ''terminološko mešetarenje'' onda uzmite da je kapitalizam – diskurs. Ali mislim da vam to neće ništa olakšati.”
Definitivno ne čita...
Lepo sam napisao da ideologija omogućuje politički stav, a to znači da je ideologija uslov postojanja političkog stava. Nije sredstvo promovisanja. Ne razumem u kom je smislu kapitalizam – diskurs, i zato molim da mi se pojasni. Trenutno ne zam da li se slažem, ili ne.
”Moralno je neprihvatljivo da se komunizam diskredituje počinjenim zločinima nekog Petra Petrovića, a znamo da autor teksta jeste imao tu namjeru.”
Opet zamena teze...
Komunizam je dodatno diskreditivan zločinima komunista Lenjina, Staljina, Pol Pota, Mao, ne zločinima Petra Petrovića. Njihova veza s komunizmom je unutrašnja, sadržajna – nije u pitanju diskreditacija kontigentim odnosom, na primer diskreditacija čačkalica time što je neko čačkalicom izbio nekoj osobi oko. Uostalom, Lukač je već objasnio kakva je veza tu u pitanju, a Merlo Ponti zašto je ta veza nužna.
Zoon
”Drugo, kad se govori o zločinima postoje oni koji su ih iskusili i postojite vi koji niste. Griješim li ili vi pričate o nečemu o čemu nemate ama baš nikakvog iskustva? Iz Bosne niste, zar ne? Ušuškani ste negdje u srcu Srbije, rat vidjeli niste. Srebrenica nije foteljaško pitanje. Nije ni relevantno za ovu priču, osim u smislu da vi u stvari ne znate šta je to zločin, niste ga iskusili i stoga o njemu sudite na osnovu intelektualnih apstrakcija. Ja ne mogu biti intelektualno infantilan u toj oblasti, jer ja ne moram da intelektualno konstruišem (dakle stvaram ''lažnu fantastiku'' u sopstvenoj glavi) zločin, jer posjedujem iskustvo zločina. Sve do Jasenovca.
Dakle, griješim li ili sudite o nečemu sa bezbjedne razdaljine?”
E, ovo je prevršilo meru!
Ovo je prelaz na lični plan, ali ću ipak da vam odgovorim. Napraviću izuzetak iako obično ne odgovaram na AD HOMINEM. Da, ja nisam iz Bosne, ali moja žena jeste, i bukvalno je jedva iznela živu glavu bežeći. Nisu svi njeni bliski rođaci i prijatelji bili te sreće... Moje apstrakcije nastale su vrlo foteljaški − na osnovu priče osobe s kojom delim svoj život. I da, verovatno vam je bitno, Srpkinja je. Zadovoljni sobom?
”Posedovati iskustvo zločina”, ”iskusiti ga”, šta to znači? Ko nije ubijen ne može da osuđuje ubistvo? A vi ste duh žrtve iz Jasenovca? Ili, onaj ko nije ubio ne može da sudi o ubistvu? A vi ste duh ubice iz Jasenovaca?
Dosad ste bili samo intelektualno bezobrazni, ali ovo je bilo lično uvredljivo i zato potpuno prekidam dalju raspravu s vama.
Da ostalima koji će ovo pročitati dam napomenu o tzv. Argumentu AD HOMINEM. Tako se zove postupak kada neko, najčešće zbog nedostatka argumenta (ali mogući su i drugi razlozi), prebaci diskusiju sa sadržaja protivnikovih stavova i argumenata na ličnost protivnika. Iliti, pomera predmet diskusije sa onog šta neko kaže na to ko nešto kaže, pokušavajući da diskredituje ličnost i time ostvari privid pobede.
''SLOBODNO tržište! Komentator opet ne čita šta komentariše... Jedino vladavina prava nije poreklom iz ekonomije, ali navodim je kao uslov koji je potreban za kotekstualizaciju ekonomskih aktivnosti''
Pa ja i tvrdim da je slobodno tržište širi pojam od ekonomskog poretka i ekonomskih aktivnosti. Osim ako ne tvrdite da je svaki vaš životni potez u stvari privredna aktivnost.
''Jasno sam ukazao da jedno spada u ekonomsku sferu, a drugo u političku – a to su različite sfere, sa različitim zakonitostima''
To vjerovatno tvrdi neko ko jeste ''pomodan'', za razliku od Markuzea. To ne znači da govori istinu.
''A o poststrukturalistima da ne pričamo''
A možda bi trebali i o njima i o Žižeku, pošto i djelujete kao čovjek koji nije čitao ništa od tih autora, osim nekih ideološki korumpiranih dajdžesta.
''Zapravo, od konstitutivnih elemenata ortodosknog marksizma (dijalektika proleterijata, teorija o višku vrednosti, nasilna revolucija, ukidanje privatne svojine, Marksov pojam ideologije,...) praktično ni jedan jedini nije preživeo.''
Tim gore po vas, čovječe... Čim ne shvatate da je to gore po vaše argumente, onda ozbiljno ne znate šta pričate...
''odustajanje od ekonomskog redukcionizma u toj tradiciji otpočinje još od Gramšija, koji je poznatiji kao prvi marksista koji je napustio Marksov pojam ideologije''
Izvinite, ali vi ste ekonomski redukcionista a ne Marks. Marks je koristio manje privrednih pojmova od vas, manje insistirao na tome od vas (i pored strukture baza-nadgradnja). Kad pričate o ekonomskom redukcionizmu pogledajte se prvo u ogledalo.
Treba takođe dodati da, osim što niste čitali poststrukturaliste i Žižeka, niste naravno čitali ni Marksa, koji je u predgovoru Priloga kritici političke ekonomije upravo definisao ideologiju u ''gramšijevskom'' smislu. Dakle, nije nikakav Gramši redefinisao marksistički pojam ideologije, već vi pod tim pojmom podrazumijevate sfrj definicije (kao i kod svega ostalog)
''Komunizam je dodatno diskreditivan zločinima komunista Lenjina, Staljina, Pol Pota, Mao, ne zločinima Petra Petrovića. Njihova veza s komunizmom je unutrašnja, sadržajna''
a napadate mene za ad hominem
''Da, ja nisam iz Bosne, ali moja žena jeste, i bukvalno je jedva iznela živu glavu bežeći. Nisu svi njeni bliski rođaci i prijatelji bili te sreće.''
Vaša žena je spoznala namjeru svojih sunarodnika da izbrišu muslimane iz Bosne? Hajde molim vas da napišete tu rečenicu od riječi do riječi pa da se razilazimo, jer ne želim da pričam sa budalom. Počeli ste priču o genocidu, srpskoj namjeri, broju zna kukuruza, ja sam vam rekao da su to foteljaške apstrakcije i da ne pričate iz sopstvenog iskustva o vrlo osjetljivim pitanjima. Dakle, hajde sada recite da li vaša žena iz sopstvenog iskustva tvrdi da je naselje, grad ili najvjerovatnije selo u kojem je živjela imalo srpske stanovnike koji su većinski podržavali uništenje osoba islamske vjeroispovjesti.
P. S. Niste na ključne stvari odgovorili, praktično ste ih preskočili a da niste trepnuli, našli se uvrijeđenim zbog priče koju ste sami započeli sa Srebrenicom (vrijeđajući narod Republike Srpske u globalu), stoga nisam trebao ni ovih kratkih odgovora da vas udostojim. Dobili ste ih samo zato što nikad ne ostajem dužan sagovorniku, za razliku od vas.
Vrabac
http://www.preventgenocide.org/genocide/officialtext.htm
”Najpravedniji? U odnosu na kako definisanu pravičnost, doživljaj pravičnosti se menjao od društva do društva, od epohe do epohe.
Efikasan ? U ostvarivanju čega? (ja mu inače ne uopšte sporim efikasnost u određenim sferama, da se razumemo)
Na stranu što je rečenica formulisana na način kojeg se ne bi postideo ni priručnik za mlade skojevce iz 1947. ili saopštenje Svete Inkvizicije.”
Najefikasniji ekonomski poredak prosto znači da je kapitalizam efikasnoji od svih drugih ekonomskih poredaka, od komandne ekonomije, od feudalizma, od ostalih ekonomskih poredaka isprobanih u istoriji čovečanstva. Znači da je jedina preostala alternativa. U alokaciji resursa, u uvećanju standarda pojedinaca, u uvećanju opšteg društvenog bogatstva. Mačka koja lovi miševe, kako reče jedan komunista koji se bar u nečemu dozvao pameti i zdravog razuma.
Pravednost zaista može različito da se shvati, izvinjavam se zbog svog propusta. Podrazumevao sam pravednost u smislu nepristrasnosti, u smislu da u kapitalizmu nema povlašćenih, da na osnovu svojih sposobnosti siromah može da se obogati, bogataš da osiromaši, zavisno od sposobnosti i od toga da li mu je sticanje novca prioritetnija preferencija. A što se tiče eventualne kalimerovske primedbe da nije apsolutno nepristrasan jer neki nasleđuju milione a neki dugove, pa time ne startuju slično, to je slično primedbi da samo neki nasleđuju apsolutni sluh. Igrate s kartama koje imate i bilo bi pristrasno da svi dobiju iste karte, ili ako bi svi morali morali da imaju istibroj pobeda (a igra se, u tom slučaju, ne bi ni igrala).
Što se tiče mog apodiktičkog tona, na koji vrabac referira, on nije apoktičan u smislu proglašavanja dogme (u crkvama ili u totalitarnim državama), već u smislu konstantovanja istine. Da bi opovrgli moju tvrdnju dovoljno je da navedete neki realno primenjiv ekonomski poredak koji bi bio efikasniji ili nepristrasniji.
dobro je da više ne pričamo o slobodi i pravednosti već o efikasnosti, napokon smo na vašem terenu
@Zoon
Šta tebi i ostalim totaltarcima nije jasno? Evo Ja sam iz Bosne, preživio sam rat. Bio sam u blizini Srebrenice kad se zločin dogodio. Porijeklom sam iz Srebrenice i izgubio sam dosta članova uže i šire porodice u Srebrenici.
Ne pravi se "bre" pametan i shvati da Slobodan jednostavno hoće da kaže da: "zločini se ne mogu opravdavati tuđim zločinima"! A ako misliš da me to što nisam srbin diskredituje iz ove rasprave, time samo potvrđuješ tezu da ste svi vi totalitarci i kolektivisti isti. Naime kad je nacija i neki drugi kolektivizam u pitanju najprije se komunisti i nacoši dogovore.
I de molim te navedi bar jednu dobru stavr koju je komunistička ideologija ostavila u emanet čovječanstvu i ovim našim južnoslavenskim prostorima. Braniti kapitalizam i liberalizam je vrlo nezavidna rabota, posebno je lahko kritikovati nesvršeno i nikad slobodno tržište upoređujući ga sa teorijom u ovom slučaju marksizmom i nekakvom (nepostojećom) savršenom komunističkom državom!
Dajdža, a gdje sam ja to opravdavao bilo koji zločin?
Hajde nemoj da mi podmećeš nešto što nisam rekao.
He... gde ode ovo od naučne fantastike... Sve se svede na "ko o čemu, baba o uštipcima"...
Jedni strastveno napadaju komunizam, drugi kapitalizam, i do nekog pametnog zaključka će se doći ama baš nikad...
Bla, bla, truć, šta bi sa naučnom fantastikom i izvanredno glupim tekstom gospo'je ?
A što se tiče, da i ja malo, bla, bla, truć,truć...
“Kapitalizam“ je naziv za određeni ekonomski poredak, najefikasniji i najpravedniji ekonomski poredak"
Pozivam svakog ko još nije član kapitalističkog društva (a ima ih medju autorima, neki će uskoro da po prvi put na svojoj koži dožive kapitalistički experiment) u goste, u kompaniju u kojoj radim, kako ovde tako i u zemljama gde se raširila (uglavnom zapadna Evropa). 100% kapitalistička, 100% privatna svojina, 100% inostrano vlasništvo. Da svima neiskusnima prstom pokažem na "pravdu"...
Tile.
Odlican tekst, ali malo predugacak.
Post a Comment