Besplatan post o bihevioralnoj ekonomiji

Iako sam pre dve godine, pišući o filmu Avatar, na neki način obećao da na ovom blogu neću raditi prikaze i recenzije papirnih i elektronskih dela koja se po prodavnicama i robnim kućama klasifikuju pod zabavu, kulturu i umetnost, izgleda da je došlo vreme da na neki način sam sebi skočim u usta. Naime, počećemo ovde da pišemo beleške o knjigama koje smo pročitali, a koje uglavnom nisu prevedene na srpski ili neki srodan i nama lakše dostupan jezik. Preciznije, neće to biti pisanija u formi prikaza, već više beleške na marginama labavo vezane za sam sadržaj štiva koje tu više služi kao nekakav šlagvort za obradu teme koja nam se svejedno učinila zanimljivom.

Za početak jedna ozbiljna tema pokrenuta simpatičnom knjižicom koju je napisao David McRaney, novinar zainteresovan za popularnu psihologiju. Naslov knjige je You Are Not So Smart: Why You Have Too Many Friends on Facebook, Why Your Memory Is Mostly Fiction, and 46 Other Ways You're Deluding Yourself, i u osnovi je samo probrana i utegnuta lista članaka koja se već nalazi na autorovom istoimenom blogu. Iako sam isprva više očekivao i nadao se da se radi o iscrpnoj listi logičkih pogrešaka koje ljudi prave raspravljajući međusobno, ispostavilo se da je samo par poglavlja tome posvećeno. Ako ste muškarac koji se trudi da nauči kako da ne grebe protivnika u tuči, da bezbolno analno penetrira ili da ne bude u onih 98% interneta koji se zasniva na razglabanju stvari potaknutih logičkim greškama i heurističkim prečicama, onda je ovo literatura koja ne može da vas zadovolji. Međutim, ako ste student nekog društvenog fakulteta koji u svom programu ima nešto što se okvirno naziva “socijalna psihologija” ova knjiga može da vam posluži i kao čitav udžbenik, imajući u vidu da su na jednom mestu sakupljeni i podrobno objašnjeni socijalno-psihološki fenomeni od danbarovog broja, preko đenoveze sindroma do stanfordskog zatvorskog eksperimenta.

Ipak, najveći deo sadržaja otpada na nabrajanje i opisivanje raznih kognitivnih pogrešaka koje ljudska bića prave, a koje su predmet proučavanja eksperimentalne psihologije, pre svega bihevioralne škole. A više je nego očigledno da su kao glavna izvorna literatura pri sastavljanju ove zbirke bili autori koji se svrstavaju u sferu bihevioralne ekonomije, od Tverskog i Kanemana, preko Talera, do Arijelija. U tom smislu se iščitavanje ove “kompilacije” doima kao pogodan trenutak za prilog raspravi o dometima i doprinosima bihevioralne ekonomije.

***

Bihevioralna ekonomija, odnosno ekonomska teorija odlučivanja, je disciplina koja se ponajviše bavi granicama racionalnosti ekonomskih agenata, pre svega pod uticajem ograničavajućih kognitivnih i socijalnih faktora. U tom smislu mnogi bihevioralni ekonomisti smatraju da u priču uvode novum koji drma temelje dosadašnjih ekonomskih modela jer sa sobom donose moćan empirijsko-metodološki aparat psihologije koji će nam svima zajedno pomoći da bolje razumemo složenost čoveka i, ako treba, popravimo njegove mane. Kao i svaka relativno mlada disciplina, i bihevioralna ekonomija ponajviše liči na studenta druge godine ekonomskog fakulteta sa palestinkom oko vrata koji uleće u punu salu ekonomista nobelovaca vičući kako te njihove priče u suštini nemaju veze sa životom (koji je, jelte, složeniji) i kako su oni u suštini sisali vesla prethodnih 250 godina.

Glavne zamerke sa kojima se susreće sama bihevioralna ekonomija se mogu svrstati u dve grupe. Prva su pitanja relevantnosti njenih saznanja za pitanja praktične politike, jer su sami njeni proponenti često na čelu inicijativa koje propagiraju intervenisanje u ekonomske aktivnosti pojedinaca kako bi se njihovi obrasci ponašanja menjali i racionizovali. Tu je problem što najveći deo bihevioralnih ekonomista koji propagira paternalističke praktične politike uopšte ne razmatra činjenicu da su i sami donosioci odluka (pa i bihevioralni ekonomisti) podložni kognitivnim pogreškama i socijalnim pritiscima koji ih teraju na iracionalne odluke (o tome na primer videti u radovima Niklasa Bergrena i Slaviše Tasića). Druga grupa zamerki se bavi metodološkim problemima, i nju ću ovde opširnije da obradim.

- Problem generalizacije

Kada se bolje pogleda, bihevioralna ekonomija zaista uvodi nešto novo u priču. Za razliku od svih dosadašnjih ekonomskih teorija, i onih ortodoksnih i onih heterodoksnih (poput marksizma ili austrijske škole), koje su strogo deduktivnog karaktera, bihevioralna ekonomija svom predmetu proučavanja prilazi induktivno. Problem sa tom eskperimentalnom metodom koja uzima formu nepotpune indukcije je u tome što ona ne služi da se napravi neki operabilni sintetički model koji bi služio kao aproksimativno objašnjenje ljudske prirode i njenog uticaj na ekonomske odluke pojedinaca, već ostaje kompilacija desetina i stotina kognitivnih pogrešaka čija je jedina zajednička stvar to što tvrde da se pojedini ljudi u pojedinim kontekstima ponekad ponašaju iracionalno. A to je, čini mi se, zaključak do koga smo davno došli i bez trošenja tona papira na upitnike i ankete ili struje pri skeniranju moždanih aktivnosti ispitanika.

Za ilustraciju ove zamerke možemo upotrebiti Vitgenštajnovu ideju porodičnih sličnosti po kojoj su članovi nekog skupa samo naizgled povezani istovetnim karakterisitikama, iako se u realnosti utvrđuje da je ta povezanost zasnovana na brojnim karakteristikama koje se preklapaju, ali koje se ne nalaze kod svakog pojedinačnog člana ovog skupa. Ako pretpostavimo da postoji ograničeni broj članova i ograničen broj karakteristika, te da nijedan član ne poseduje sve moguće karakteristike (što je plauzabilna pretpostavka), onda bi to na primeru tročlanog skupa izgledalo ovako:

Brojevima ćemo da obeležimo članove skupa (ljude), a slovima njihove karakteristike (kognitivni sklop).

1 – A, B, C, D

2 – C, D, E ,F

3 – E, F, G, H

Ako pretpostavimo da ljudi čine iracionalne stvari zavisno od socijalnih, kognitivnih i emocionalnih faktora, onda na osnovu gornje tabele vidimo da imamo problem nemogućnosti izvođenja jedinstvenog koncepta iracionalnosti iz empirijskih podataka koje kao bihevioralni ekonomisti sakupljamo. Jer svaka osoba ima po četiri karakteristike koje uslovljavaju njenu iracionalnost, ali vidimo da prva i treća osoba nemaju nijednu zajedničku karakteristiku i da su njihovi koncepti iracionalnosti sadržinski potpuno različiti, iako se formalno i nominalno za njih koristi isti pridev – iracionalno. U tom smislu, bihevioralna ekonomija ne može da razvije jedinstveni i operabilni koncept iracionalnosti, već se bavi raznim iracionalnostima koje važe samo u određenim kontekstima i kod određenih ljudi (i zaista, veći deo rezultata bihevioralne ekonomije se prikazuje u obliku procentualnih odnosa). Tu ne dolazi do sinteze podataka koji se dobijaju eksperimentalnim putem, već se sve svodi na puku kompilaciju pojedinačnih kognitivnih pogrešaka koje, u poslednjoj instanci, ostaju samo to – greške – a ne obrasci ljudskog ponašanja. U tom smislu bihevioralna ekonomija ostaje više istraživački okvir za potrebe praktičnih politika nego što je naučna disciplina.

- Problem merenja racionalnosti na osnovu pretpostavljenih efekata

Ovo je problem same definicije racionalnosti u bihevioralnoj ekonomiji, kao i osobine da se rezultati istraživanja mogu predstaviti samo kao statističke generalizacije koje važe u manjem ili većem broju slučajeva. Bolje rečeno, tu se često barata podacima kao da oni podrazumevaju potpunu izvesnost, iako se prezentuju u obliku statističkih generalizacija.

Problem sa određivanjem racionalnosti na osnovu efekata je u tome što efekti naših odluka i delanja ne mogu da budu mera naše racionalnosti. Pre svega, to je zato što su efekti neproračunljivi u svim realnim kontekstima koji su uvek složeniji od bilo kog eksperimenta. Čovek koji poslednjim parama plaća taksi da ne bi zakasnio na intervju za posao se u tom okviru ponaša racionalno, jer je efekat odnosno cilj – stići na vreme. Međutim, ako taj čovek tada ne dobije posao i umre od gladi, onda se ispostavlja da je njegov prethodni racionalni postupak u sledećem vremenskom koraku postao iracionalan. Efekti su u složenim situacijama neproračunljivi i mi ih možemo oceniti tek posle delanja, ali ocena efekta nije i ocena racionalnosti samog agenta koji dela, jer identični efekti mogu da budu različito ocenjeni i od strane agenta i od strane posmatrača zavisno od preferenci koje su dinamičke u odnosu na društveni kontekst, u odnosu na protok vremena i u odnosu na sopstveni unutrašnji sadržaj.

To bi mogli da ilustrujemo primerom gde uzimamo da postoji značajna statistički relevantna korelacija između uzimanja brze hrane i dobijanja infarkta, s tim što ne bi isključili druge moguće uzroke dobijanja infarkta, a takođe pretpostavili da uzimanje brze hrane preferiramo više od njenog neuzimanja. Tu pojedinac može da izabere dve vrste delanja i da svako od njih dovede do dve vrste efekata:

(1) jedem brzu hranu i dobijem infarkt
(2) jedem brzu hranu i ne dobijem infarkt
(3) ne jedem brzu hranu i dobijem infarkt
(4) ne jedem brzu hranu i ne dobijem infarkt

Bez obzira koju vrstu delanja izabrali, efekte ne možemo predvideti. Do željenog efekta možemo doći na dva načina, kao šta na iste načine možemo doći i do neželjenog efekta. Sledi – sam efekat nije mera racionalnosti postupaka jer ne ispunjava uslov da uvek za isti input dobijemo i isti output. Jer output nije samo plod odluka, već i konteksta koji nije pod našom kontrolom ali je predmet našeg učenja kako bi što više predvideli njegov uticaj.

To znači da efekte koji su plod iskazivanja u terminima statističkih generalizacija možemo tako iskazati tek ex post facto, pre toga svaki pojedinačni slučaj ima 100/n procenata šanse da izazove neki efekat gde je n broj mogućih efekata za dato delanje. Ako bacamo kocku i deset puta uzastopno dobijemo šesticu, pri jedanaestom bacanju su šanse da ćemo dobiti šesticu i dalje 1/6, isto kao i kod svih prethodnih i budućih bacanja. Misliti suprotno je logička greška. Dakle, ukoliko se ne radi o kauzalnom odnosu, svaki pojedinačni slučaj je tu priča za sebe i uopšte ne zavisi od određenih prosečnih i procentualnih iznosa koji karakterišu čitavo društvo.

Zaključak je da se sud o pojedinačnoj racionalnosti ne može donositi na osnovu efekata delanja jer su efekti delanja uvek neizvesni. I ne samo to, nego su mogući i efekti koji su potpuno nepoznati, a koji nam mogu neizmerno otežati ili olakšati život (efekat sreće). To što ja u nekom trenutku nisam skrenuo levo umesto desno i time možda pokrenuo svoju alternativnu istoriju u kojoj postajem bogataš (koji producira film u kome A. Džoli igra Srpkinju i koji plaća članovima Metalike doživotnu penziju samo da prestanu da se pojavljuju u javnosti), to ne znači da sam se ponašao iracionalno. Jer jedino što je bilo moguće je da delam u skladu sa znanjem, preferencama, društvenim kontekstom i u datom vremenskom isečku koji su stalno promenljivi. Ceo kontekst je u stvari jedan Maksvelov demon gde su pojedini efekti naših delanja samo mogući, ali ne i izvesni. S tim u vezi, proces donošenja odluka na racionalan način je pitanje formalne procedure rezonovanja na osnovu dostupnih premisa i činjenica, a ne sadržaja i ishoda do kojih te odluke donose.