Ničija zemlja

Već godinu-dve dana u našem gradiću pod Rtnjem (uvek sam želeo da upotrebim ovu konstrukciju) postoji opcija odlaganja PET otpada i slične plastikarije u posebne kontejnere. Naravno, izbor je na građanima, znam ljude koji ne žele da bacaju PET ambalažu u te kontejnere tvrdeći da ne žele da džabe daju plastiku ljudima koji će na toj plastici kasnije zaraditi. Takvo ponašanje jeste malo ekstravagantno, ali je po meni i sasvim legitimno. Međutim, ne želim sad da pričam o takvim ljudima, oni bar bacaju smeće tamo gde mu je mesto, tj. u kontejnere ma kakvi oni bili... Naravno, broj kontejnera po gradu je značajno smanjen zbog toga što je svako domaćinstvo dobilo i svoju kantu za otpatke koju komunalci prazne u redovitim intervalima. I lepo je to, samo da meni kontejneri nisu služili kao kante za smeće... Sa povlačenjem klasičnih kontejnera iz upotrebe (osim na nekoliko tačaka u gradu) i sa poslovičnim nedostatkom bilo kakvih javnih kanti za smeće (osim na nekoliko već pomenutih tačaka u gradu), dolazimo do toga da ako krenemo pešaka van centra grada jedući čokoladu, posle par minuta nemamo priliku gde da bacimo ostatke pakovanja jer tu niti ima više kontejnera niti je ikad bilo kanti za smeće. Jedino rešenje je upadati kod ljudi po kućama i iskoristiti njihove kante za vaš otpad. No, nije to neki greh, preživljavaju to ljudi, neki čuvajući otpad do kuće po džepovima, a neki bacajući ga gde se tog trenutka zateknu.

No, počeo sam da pričam o onim kavezima za odlaganje otpadne plastike. Dakle ti PET kontejneri se kasnije prazne i ta se plastikarija tera negde. Kažu na reciklažu, ali mene ne bi čudilo da sve to zajedno teraju i u Dunav sudeći po ovome što ću sada napisati. Naime, pošto živim par kilometara izvan grada, i pošto put kojim prolazim leži pored nekadašnje gradske deponije imao sam prilike da kao klinac u tih par kilometara iskusim razne doživljaje, od naletanja na leševe celih krava do bežanja od čopora polubesnih pasa koji su došli da tu kravu obrade. Međutim, kako se poludivlja deponija ugasila pre deceniju i po, kako sam ja otišao u veći grad, tako su se i moje "tomsojerovske" avanture od škole do kuće svele na nulu. Ali da li je deponija zaista ugašena? Što se tiče javnih preduzeća - da, što se tiče građana - ne. Tamo gde je stala država, nadovezala se privatna inicijativa. Naime građani su u nedostatku adekvatnog mesta za izvoženje svog otpada rešili da ožive tradiciju. Međutim, kako je suviše očigledno voziti traktorima i kamionima otpad na bivše smetlište jer to može videti svako, oni su rešili da to rade konspirativnije - sav otpad lepo istovare usred šume jer će ih tamo bilo ko teže primetiti. Tako da sam u poslednjih par godina imao prilike da bukvalno preskačem i saplićem se o opanke i patike, crepove, palete, gajbice, burad sa turšijom i kupusom (ove godine su iznikla dva struka paradajza na jednom mestu), kokošija govna, usrane jorgane, kondome, lavore i kotliće, svinjske kože i lobanje, WC šolje itd. Sve što ne mogu baciti u svoju kantu za smeće koju su dobili od opštine, građani koji žive u blizini dovoze u šumu i žrtvuju njenim bogovima. Ali, pitanje je da li je samo privatna inicijativa kada neko istovari pun kamion plastike nasred puta, a na obodu šume, ili se tu umešao i neko "nadležan":

I što je još bolje, doveze posle par dana još malo i lepo svu tu plastiku zapali. Em što je ta šuma i taj kraj već pun smeća o koje se saplićem, em što je ta šuma gorela bar četiri puta u zadnjih trideset godina... A onda dođe najmlađi provajder mobilne telefonije u Srbiji (VIP) da pravi predajnik i, dok je na nogama, da napravi i put do predajnika. Put je ispao pola-pola, pola je od vrlo kvalitetne rizle, a druga polovina od vrlo kvalitetnog i jako lepljivog blata. No dobro, baš me briga za put, ali možete misliti da li su ostavili prilog u gomilanju smeća pored puta? Jesu, naravno...

I pre par dana, konačno - fatality. JKP Usluga sa svojom cisternom koja služi za pražnjenje septičkih jama daje primer svima ostalima. A taj primer se zasniva na tome da su put i šuma u državnom (društvenom, javnom, kakvomgod) vlasništvu. To znači da možemo da radimo tu šta hoćemo, pa čak i da izlivamo gradske fekalije. Shit dwells na samo par metara od asfalta, od puta Boljevac-Valakonje, ali jebiga, put je njihov, govna su njihova (dobili ih besplatno) a nemaju gde da ih stave. Ovo je blizu grada, već ima reputaciju da svi tu bacaju šta god stignu, zašto ne bi i gospoda iz Usluge premostila proceduru i uštedela koji litar nafte i koji minut dragocenog vremena. Šta bi bilo da sam uzeo neku bačenu lopatu i da sam krenuo da mlatim govna u njihovim glavama ili da im bušim gume na kamionu? Krivično bih odgovarao. Zato bolje ćuti, zapuši nos, zatvori oči i gledaj si pos'o.

Toliko, i nije da sam ja neki eko-fundamentalista. Naprotiv. Mene apokaliptička ekologija i ceo taj fuss oko klimatskih promena i ostalih metafizika nimalo ne dotiče, ali me jako nervira kada ljudi, političari, obični građani daju primat teorijskim razglabanjima o opasnostima od zagađenja, a drugom rukom zaboravljaju na ono što ekologija u svom elementarnom obliku treba da bude. A to je estetika prirode. Dakle ne radi se o tome da prirodu čuvamo zarad nje same - priroda će nadživeti svakog čoveka pojedinačno, radi se o tome da od šume napravimo šumu, od livade livadu, a od puta put. Ništa više. Kad lepo napravimo uređenu deponiju gde će da se, jelte, smešta SAV otpad, onda možemo da razglabamo o solarnim i vetro-generatorima, o agendi održivog razvoja i ostalim modernostima do kojih mi još nismo ni stigli...