PULJP #8

2. i 3. jul 2010. godine po rođenju Njegovom...

Na Rtnju...

Više informacija ovde...

PULJP #7

Pošto su ljudi zapeli da sleću na blog sa upitima o PULJP-u na pretraživačima, a pošto niko ništa sigurno nije znao (osim da će festivala biti), mislim da je priličan uspeh što ovaj post pišem celih osam dana pred fest. No, to je sudba kleta samoorganizovanja po Srbiji raštrkanih boljevačkih padavičara i propalica.

Nego, da vidimo šta nam nudi ovogodišnji PULJP. Pored tradicionalnog kampa, distroa, vegan kazana, obratićemo pažnju na najavljene bendove sa akcentom na to da su NAJAVLJENI, jer Nablesnotesni su najavljeni već godinama unazad pa ništa. Dakle:


Petak, 26. jun

RAFAL (Negotin) – Thrash Metal

DOWNTRODDEN (Kragujevac) – Grindcore

VIŠE OD MILIMETRA (Temerin) – Punk

NABLESNOTESNI (Knjaževac) – Agro Punk

PRLJAVI DRIPCI (Beograd) – Punk

WELTSCHMERZ INC. (Beograd/Boljevac) – Rave Punk


Subota, 27. jun

MAHAJ (Beograd) – Jazz Grind

ANTI ROST (Pančevo) – Punk

FEK (Temerin) – Hardcore

NAKOT (Beograd) – Crust

HUMANIST (Niš/Boljevac) – Sludge

KOLATERALNA ŠTETA (Beograd) – Punk


Takođe, u subotu će u 16 sati u bioskopskoj sali KOC-a biti projektovan film Paper Dolls.

FAF 09

This summary is not available. Please click here to view the post.

Jesen dođe, ja se ne oženih ili Lekoviti uticaj Telekoma na propadanje Srbije

Ministarstvo telekomunikacija Republike Srbije, Republička agencija za telekomunikacije (RATEL) i Akcionarsko društvo Telekom Srbija (sa većinskim državnim vlasništvom) su poslednjih godina Sveta Trojica srpske telekomunikacione (valjda je to jasno) scene. Ono što su Gulit, Rajkard i Van Basten bili za loptu, to su ove tri naše ustanove za sve vrste kablovskih i nekablovskih medija komunikacije. Ako imate bilo koji problem koji se tiče telefonskih veza, dvojnika, digitalizacije centrala, smetnji u signalu za mobilni, tehničkih mogućnosti za broadband net, VoIP-a, digitalne televizije, komunikacije sa vanzemaljskom inteligencijom ili telepatije – tu ove institucije ne mogu da vam pomognu iz prostog razlog jer one za to nisu nadležne. One se bave mnogo bitnijim stvarima, napadaju problem kao mungos zmiju, grebu plastičnu izolaciju problema i stižu do same srži bakarne parice – jednom rečju, njihovo polje delanja je metafizika telekomunikacija, filozofska disciplina koja je otprilike ustanovljena za vreme Đinđićeve vlade i čiji su prvi predstavnici zasigurno bili Boris Tadić, Dragor Hiber i Draško Petrović, a sve pod nemalim uticajem njihovih mentora iz Evropske Unije, legla svakojake metafizike.

Kao i svaka druga novotarija, i ova je stekla munjevitu popularnost u vrlo kratkom roku. Interpretatori i copycatovi su se množili geometrijskom progresijom tako da danas imamo situaciju da se ceo posao oko telekomunikacija u ovoj državi svodi na ponovna čitanja i reinterpretacije klasika metafizike telekomunikacija. Ministarstvo, RATEL i Telekom su na najboljem putu da u narednih par godina izregulišu svaki oblik slanja zvuka, slike i drugih podataka kroz žicu, vazduh ili etar na daljinu veću od tri metra. Dakle, sledeći put kada budete vikali ženi sa krova nameštajući antenu ili kada budete bacali kamen u jezero, moraćete imati zakupljenu licencu za protok vašeg glasa ili kamena kroz vazduh jer svi znamo da je to javno dobro i da ga ne možete koristiti kako vi hoćete.

Da stavimo ovu malu šalu (da li je?) na stranu i da vidimo kako se gospoda državni službenici, nameštenici i debeloguzani bave problemima telekomunikacija običnih građana. U suštini - nikako. Osim javnih rasprava o raznoraznim takozvanim strategijama, pa onda rasprava o implementaciji tih strategija, pa onda rasprava o strategijama o implementaciji strategija, pa onda rasprava o načinu evaluacije strategija, pa onda rasprava o smislu života, univerzuma i svega, ne vidim da su ove tri institucije nešto opipljivo uradile. A za neopipljive rezultate je po analitičkoj logici dovoljan i nijedan čovek, a mi to postižemo uz pomoć hiljada ljudi! Široko...

Račun za mesec januar ispostavljen od Telekoma me je naterao da konačno ispišem sledeću analizu, sintezu i dijagnozu nepotrebnosti gorespomenutih Ministarstva, Agencije i Preduzeća. Prvi deo teksta se sastoji iz analize cena Internet usluga s obzirom na dostupni način pristupa mreži, drugi je obrazloženje nepotrebnosti tih institucija koje već u ovom pasusu impliciram, a treći je analiza politike Telekoma na tlu Opštine Boljevac.

Deo I – Komparativna analiza cena Interneta u Srbiji

Prvo, analizira se pet vrsta mogućih konekcija: klasični prepaid dial-up, postpaid dial-up preko negeografskog koda sa jedinstvenom tarifom (broj u formatu 042/2xxxxx), postpaid dial up preko negeografskog koda podeljen na jeftinu i skupu tarifu (broj u formatu 042/5xxxxx), ADSL konekcija i konekcija preko mobilnih provajdera. Skraćenice za navedene vrste konekcija koje će se upotrebljavati su: DU, 422, 425, ADSL i 3G, respektivno.

Drugo, wireless i kablovski tipovi konekcije nisu uzeti u obzir imajući u vidu da se mogu naći samo u većim urbanim sredinama. Satelitski tip konekcije takođe nije obrađen s obzirom da je za njega opet potrebna stalna konekcija preko dial-upa, a nisam siguran ni da li više postoji bilo kakva ponuda ovog tipa priključivanja na Internet.

Treće, kao cenovni model se uzima potencijalna potrošnja za mesec februar ove godine. On ima 672 sata, od toga je 288 sati u skupoj, a 384 u jeftinoj tarifi. To je vrlo važno za izračunavanje cena kod dial-up konekcija.

Četvrto, sve cene su uzete od istog provajdera (Telekom, odnosno MTS) i odnose se na najjeftinije ponuđene pakete.

Peto, sve cene su u dinarima sa uračunatim porezom na dodatu vrednost u iznosu od 18%.

Šesto, apstrahovano je da je realni protok jednak maksimalnom mogućem protoku na deklaraciji uređaja (modema) ili tarifnog paketa. To bi značilo da je dial-up limit 56 Kbps (6,84 KB/s), ADSL - 1 Mbps (125 KB/s), a 3G - 2 Mbps (250 KB/s).

Segment 1 - Troškovi u slučaju minimalnog provedenog vremena online (T=0h). Ovaj granični slučaj nam služi da pokažemo samo fiksne troškove koje plaćamo provajderu bez obzira hoćemo li se uopšte konektovati na Internet.
DU = 230,1 (pretplata za telefonski priključak) + 500 (pretplata provajderu) = 730,1 din
422 = 230,1 din (pretplata za telefonski priključak)
425 = 230,1 din (pretplata za telefonski priključak)
ADSL = 230,1 (pretplata za telefonski priključak) + 1425,44 (pretplata provajderu) = 1655,54 din
3G = 167,17 (mesečni najam modema) + 1062 (pretplata provajderu) = 1229,17 din (NAPOMENA: protok ograničen na 1 GB mesečno)
Ovo su dakle sume koje morate platiti da bi stekli uslove za samu konekciju, bez obzira da li ćete te uslove iskoristiti.

Segment 2 - Troškovi u slučaju maksimalnog vremena online (T=672h). Ovaj granični slučaj nam služi da pokažemo maksimalne moguće troškove u slučaju da je svaki dostupan sekund u mesecu bio proveden online.
DU = 730,1 (fiksni troškovi) + 13741,09 (cena impulsa) = 14471,19 din
422 = 730,1 (fiksni troškovi) + 32054,4 (cena impulsa) = 32284,5 din
425 = 730,1 (fiksni troškovi) + 27481,73 (cena impulsa) = 27711,83 din
ADSL = 1655,54 din (fiksni troškovi)
3G = 1229,17 din (fiksni troškovi) (NAPOMENA: protok ograničen na 1 GB mesečno)
Jedini način da vam dial-up bude jeftiniji od ADSL-a je, dakle, da se uopšte ne konektujete na Internet! U nastavku možemo videti šta dobijamo od toliko skupog dial-upa. Da li je to toliko dobro kad je tako skupo?

Segment 3 - Ovaj i sledeći segment su najvažniji. Ovde govorimo o troškovima Internet konekcije po satu provedenog online. Cene su dobijene deljenjem cena dobijenih u segmentu 2 ukupnim brojem sati u mesecu februaru.
DU = 21,53 din/h (prosečna cena, s obzirom da postoje dve tarife)
422 = 48,04 din/h
425 = 41,24 din/h (prosečna cena, s obzirom da postoje dve tarife)
ADSL = 2,46 din/h
3G = 1,83 din/h (NAPOMENA: protok ograničen na 1 GB mesečno)
Kao što vidimo, poslednja, 3G konekcija je najisplativija, ali samo ako od Interneta očekujete proveru maila i chat. Teži surf i poseta nabudženih sajtova (poput Telekomovog!) će vam brzo pojesti limit od 1 GB mesečno. O downloadu, slušanju Internet radio stanica ili Youtubeu ovde nema ni govora. Najzanimljiviji je odnos ADSL i dial-up konekcija. Vidimo da je ova prva skoro devet (!) puta jeftinija, iako je ujedno brža čak 18 puta.

Segment 4 - Cena po protoku. Koliko košta download? Cene su dobijene deljenjem cena dobijenih u segmentu 3 sa teorijskim maksimalnim protokom koji omogućava dati hardver.
DU = 0,89 din/mb
422 = 2 din/mb
425 = 1,71 din/mb
ADSL = 0,0056 din/mb
3G = 1,2 din/mb (NAPOMENA: protok ograničen na 1 GB mesečno)
3G Internet je ovde svakako najmanje isplativ, ponajviše zbog limita. Opet je indikativan odnos ADSL i dial-up konekcije. Što se tiče protoka, ADSL je jeftiniji za tačno 159 (!!!) puta za istu skinutu količinu podataka. Nastavićemo dalje, iako segmenti tri i četiri dovoljno govore sami za sebe.

Segment 5 - Koliko možemo mesečno da skinemo podataka apstarhujući da nam Internet konekcija radi 24/7? Podaci su dobijeni množenjem ukupnog broja sati u februaru teorijskim maksimalnim protokom za dati hardver.
DU = 16159,5 MB ili 15,78 GB
422 = 16159,5 MB ili 15,78 GB
425 = 16159,5 MB ili 15,78 GB
ADSL = 295312,5 MB ili 288,39 GB
3G = 1024 MB ili 1 GB (NAPOMENA: Ovo je zato što je protok ograničen na 1 GB mesečno)
Najmanje dobijamo putem 3G konekcije zbog limita, ali postoje skuplje tarife sa limitom do 10GB plus doplata za svaki sledeći skinuti megabajt. Koliko je to isplativo govori sledeća računica. Maksimalan mesečni protok koji dozvoljava 3G hardver je 590625,74 MB (576,78 GB) ali bi za to trebali platiti 634196,84 dinara! Fascinantno! Za teorijskih mesečnih 15,78 GB preko dial-up konekcije treba platiti i dalje astronomskih 14471,19 dinara, a za 288.39 GB preko ADSL paketa samo 1655,54 dinara!

Šta nam ove specifikacije govore? Dial-up preko negeografskih kodova je totalno neisplativ osim ako Internet koristite manje od pet-šest časova mesečno. 3G je prihvatljiv samo bogatunima koji ne mogu da izdrže da ne chatuju sa laptopa ili nekog kurčevitog telefona. Odnos dial-up i ADSL cene smo već gore pominjali. Znači, nikakva opcija osim ADSL-a nije u ozbiljnoj konkurenciji. Međutim...

Da bi ste bili podobni za uvođenje ADSL priključka morate ispuniti sijaset uslova, od kojih (o ironije!) nijedan ne zavisi od vas. Prvo i osnovno, morate imati telefonsku liniju. Ogromna većina građana taj uslov ispunjava, ali ima i onih koji Anno Domini 2009. i dalje čekaju nindža kornjače iz Telekoma da im u kuću uvedu telefon. U vreme mog bivstvovanja po Narodnoj kancelariji u ruke mi je došao predmet izvesne gospođe koja sedam godina čeka ispunjavanje zahteva da joj Telekom uvede telefon. Sve plaća po tržišnim cenama, sve je spremna da uradi samo da joj monopolista i jedini ovlašćeni postavljač telefonskih linija odradi tu uslugu. Međutim, Telekoma nema sedam godina. A meni nadređeni u NK daje uputstvo da ne rešavam predmet na način na koji bi trebalo, jer em Telekom nije javno preduzeće, em je cela vlada bila u sastavu DSS/NS/G17, te bi se možda neko naljutio što mu se mešamo u posao. Žena je ostala na čekanju...

Drugi uslov za ADSL koji morate ispuniti je da niste dvojnik, PCM ili nešto slično. Ukoliko jeste, možete da podnesete zahtev Telekomu za razdvajanje ili promenu broja. Njihov rok za postupanje po zahtevu je sličan kao kod gorespomenute gospođe, ali ne brinite... Vaša deca i unuci će jednog dana imati telefonsku liniju kako Bog zapoveda.

Treći uslov je da se broj vašeg priključka nalazi na digitalnoj centrali, da ta centrala ispunjava uslove kompatibilnosti sa opremom za ADSL koja se na nju postavlja i da je ta oprema konačno i postavljena. Ukoliko ste kroz višegodišnju proceduru ispunili prvi i drugi uslov, treći ne bi trebao da bude problem.

Četvrti i finalni uslov je da imate čistu bakarnu paricu (bez kojekakvih splitera i čuda) koja ide od centrale do vašeg stana, a takođe dužina tog kabla ne sme prelaziti izvesnu cifru koja bi otprilike iznosila 5,5 km.

Matematika je jasna. Građani koji ni u kom slučaju ne mogu imati pristup jeftinom Internetu su oni koji ne žive u blizini centrala (ruralne oblasti) ili oni koji žive u njihovoj blizini, ali sa ogradom da na njihove centrale nije ugrađena potrebna oprema (loša sreća). Ruralne oblasti verovatno neće u doglednoj budućnosti dobiti jeftin net, verovatno iz proračuna finansijske neisplativosti (o čemu se može raspravljati imajući u vidu strukturu vlasništva u Telekomu). Prelazak na podobne centrale je daleko lakši slučaj čije rešavanje ne mora potrajati dugo ako ste spremni da podmažete nekog od šefova Telekomovih filijala po Srbiji (da, da – ovde na umu imam i boljevački Telekom). Najbizarniji slučaj je ipak nemogućnost priključivanja na ADSL iz razloga nemanja tehničkih mogućnosti, a u smislu da su centrale toliko prebukirane postojećim korisnicima da je nemoguće dodavati nove (bar do nekog sledećeg proširenja).


Deo II – O Telekomu Srbija kao čistom političkom preduzeću

Pojava da na jednom tržištu postoji na hiljade ljudi koji bi hteli da plate određeni proizvod ili uslugu po određenoj ceni, a da tog proizvoda ili usluge nema dovoljno može značiti nekoliko stvari: da je to dobro fizički oskudno, da nema dovoljno ponuđača ili da je postavljena cena suviše niska. Da telekomunikacione usluge nisu nešto oskudno (poput nafte ili dijamanata), govori nam prosta činjenica da se one mogu obezbediti i za po više stotina miliona korisnika, što nam svedoče slučajevi severnoameričkog kontinenta i Evrope zapadno od Budimpešte. Da je Telekom de facto monopolista u fiksnoj telefoniji je svima jasno (osim možda Jasni Matić koja evo svaki dan viče kako će da “izreguliše liberalizaciju” tržišta). Na tržištu Interneta nije tako čista situacija, ali me to ne sprečava da postavim tezu da visoka tražnja koja ne proizvodi visoku ponudu znači i to da je ADSL u Srbiji trenutno isuviše jeftin!

Naravno, ovakva argumentacija podrazumeva idealnotipsko gledanje na stvar, držeći se pre svega metodološke klauzule ceteris paribus. Tako, imajući u vidu da je tražnja za ADSL priključcima u Srbiji znatno veća od njihove ponude, to nas navodi na zaključak da je Telekom postavio cenu koja je znatno niža od one koju bi mogao da dostigne, a da broj korisnika koje ima ne ostane manji od današnjeg. Zašto onda Telekom ne postupa po takvoj tržišnoj logici? Zašto ne podigne cene ADSL priključaka bez bojazni da će izgubiti ijednog od već postojećeg zbira korisnika?

Odgovor je u tome da na Internet tržištu kao totalu ne postoji potpuni monopol Telekoma. Sadašnje cene ADSL konekcije su proizvod konkurencije koju Telekomu predstavljaju kablovski provajderi koji se mogu naći u većim urbanim sredinama. Oni su spuštanjem cena i povećanjem protoka jednostavno naterali Telekom da odreaguje na sličan način na tom podsegmentu (broadband net). Iako nije velika, konkurencija je tu već proizvela neke rezultate. I to je ono što celo Ministarstvo telkomunikacija, RATEL i svaki lobotomizirani političar sa ponosom pominju tvrdeći da je Internet u Srbiji skroz liberalizovan. Zaboravlja se da segment broadband Interneta ne čini jedini udeo na tom tržištu. Zaboravlja se podsegment Interneta preko telefonskih linija koji je mnogo značajniji i koji je totalno monopolizovan. Govoriti o potpunoj liberalizaciji nekog tržišta kada su određeni strukturni delovi tog istog tržišta pod potpunim državnim monopolom je logički ništavna tvrdnja.

Tamo gde imamo presek skupova broadbanda i telefonskog Interneta, imamo i nekakvu konkurenciju. Tamo gde kao opcije postoje samo dial-up i ADSL (a to su uglavnom manji i siromašniji gradovi i opštine), imamo monopol jedne firme – Telekoma. Iz cenovne analize koju sam dao u prvom odeljku, vidi se da je za korisnike u tim krajevima gotovo finansijski neodrživo rešenje koristiti dial-up. Upravo tu raste tražnja za ADSL-om i upravo tu je prostor da se cene povećaju.

Da pojasnim. De facto monopol koji Telekom ima u fiksnoj telefoniji mu je omogućio skorašnje povećanje cene impulsa od 33,33%, a sa najavljenom tendencijom da će one porasti za još 66,67%. Korišćenje Interneta preko obične telefonske veze postaje čist luksuz koji je, kao što smo gore videli, i po nekoliko desetina i stotina puta skuplji od korišćenja ADSL-a. Ali, pošto se Telekom kao monopolista u većinskom državnom vlasništvu ne pretrže da svim građanima obezbedi identične usluge, dobijamo dvostruku strategiju ekstraprofita. Ili će se povećati cene telefoniranja (a time i dial-up) i trošak prebaciti na korisnike te vrste neta, ili će cene ADSL priključaka porasti do te mere da usklade ponudu i tražnju. Pošto bi drugi slučaj doveo do asimetrije cena u manjim i većim (monopolizovanim i nemonopolizovanim) sredinama, izabrana je prva opcija. Tako je trošak prešao na one građane koji ne ispunjavaju tehničke mogućnosti za ADSL (obično ruralne i siromašne oblasti) kako bi se sačuvala simetrija cena. Iako broj korisnika ADSL-a u Boljevcu verovatno ne bi opao čak i da njegova cena poraste za 50%, realna mogućnost da bi takvo jedno poskupljenje znatno smanjilo ADSL korisnike u Beogradu dovodi Telekom do logike da se ADSL cene drže na nižem nivou (zbog konkurencije), iako bi možda mogli da deluju još tržišnije uvodeći asimetričnu cenu.

Ovde se ne radi o nekakvoj kalimerovskoj žalopojci koja govori o nepravdi koja se pred našim očima nanosi ljudima koji su izabrali da žive u manjim i ruralnijim krajevima. Ne očekuje niko od jedne kompanije da uvodi gigabitni net u pećine Homoljskih planina kako bi ispunio zahteve svakog građanina ove države. Ali, ovde se svakako radi o pitanju da li se određeni građani pljačkaju na račun drugih građana i države kao fantomske organske zajednice oličene u političkoj eliti, a sve u vidu politike jednog preduzeća čije je ime Telekom Srbija i čijih se 80% vlasništva nalazi u državnoj, tj. svojini JP PTT Srbija. Rešenje za prestanak takvog jednog vida suptilne pljačke je samo u totalnoj liberalizaciji tržišta fiksne telefonije bez ikakvih uslova, kvota, pravilnika, frekvencija i ostalih oktroisanih papirologija koje se proizvode pod izgovorom da koriste državi, a u praksi svima nanose štetu. I upravo je u tome kvaka sa svim našim javnim preduzećima i državnim firmama, agencijama i javnim servisima. Svi oni se osnivaju dekretima političke elite, finansiraju, subvencionišu ili kreditiraju iz budžeta, a sve pod visoko uzdignutim barjakom javnog interesa. Ali kad pokušamo da dokučimo šta je taj javni interes, da li je on jednak zbiru svih individualnih interesa dolazimo do nejasnih rezultata. Niti je iko zadovoljan radom takvih ustanova (u najboljem slučaju, ljudi su prema njima indiferentni) niti se zna koga se može pozvati na odgovornost za nerad i nemar, za pljačku i razbojništvo.

Pitanje je zašto je Telekom Srbija podigao silne kredite iz inostranstva i kupio državne telekomunikacione kompanije Crne Gore i Republike Srpske? Govori se o strateškom interesu, ali koji je tu interes 80% vlasnika Telekoma (a to su građani kojima političari tepaju nadimkom “država”)? Zašto direktor Telekoma implicitno najavljuje da su malo u buli i da će možda morati da uzimaju još kredita ili čak tražiti pare iz budžeta zbog tih strateških kupovina (videti o tome ovde i ovde)? Je li namena Telekoma da se bavi telekomunikacionim poslovima na tržištu koje je još daleko od svojih limita ili mu je namena da se bavi špekulantskim poslovima kupovine drugih kompanija? Ako je Telekom akcionarsko društvo, zašto ne izađe na berzu? Ili zašto se ne oglasi prodaja tog našeg najprofitabilnijeg giganta (koji je, eto, ipak u dugovima) i ratosilja beda s vrata? Ispravnije je znati kome se daju pare i zašto, i koga se poimence može pozvati na odgovornost. Ovako svi građani finansiraju usluge koje dobija samo deo populacije, umesto da privatna inicijativa tržišnim merilima odredi gde će a gde neće da ulaže, pružajući onima koji su osujećeni u tim uslugama da budu oslobođeni i tereta preusmeravanja.

Novi srpski politički mislioci idu linijom najmanjeg otpora. Oni solipsističkom logikom smatraju da ako nešto ne vide jer stoji iza zida, da to u stvari uopšte i ne postoji. Tako, tvrde oni, bolje je sačuvati i pomoći jednoj takvoj firmi jer ona generiše veliki profit koji se putem dividendi kasnije sliva u budžet. Pitanje je prosto. Šta je to profit i da li to pada sa neba? Ako pada, gde i kada pada, hteo bih da budem tamo. Ne! Profit Telekoma se generiše davanjem građana za telekomunikacione usluge, a videli smo gore da su siromašniji građani naterani da Telekomu daju više od bogatih. Pare onda idu u budžet i vraćaju se najviše opet onima koji imaju najviše, a to su upravo budžetski finansirani nadničari koji zahvaljujući državnoj ili javnoj službi generišu visoku prosečnu platu u Srbiji na račun onih ispodprosečnih koji od budžeta dobijaju samo socijalnu pomoć.

Smatram da je poštenije prodati Telekom za tri evra i tih tri evra uz velike državne i vojne počasti, uz mažoretkinje i topovske plotune, uz himnu i prelet vojne avijacije baciti sa Brankovog mosta u Savu za sreću i berićet. Takav jedan sujeveran potez je ovih dana najlogičnija stvar koja se Srbiji može desiti. U doba kada imamo pesnicu od milion dolara, direktora od milion dinara, milion ministarstava i uprava za smešno hodanje i pravilno češljanje – u doba najgrđe moralne krize – čoveku ništa ne preostaje nego da bude sujeveran i nada se drugom Hristovom dolasku...

Deo III – A šta je sa Boljevcom?

A ono što je velikim slovima zapisano za državu, može se malim nazreti kada je u pitanju naš grad... Zato ćemo samo da preletimo...

Prilikom uvođenja ADSL-a u Boljevcu, oprema je ugrađena na samo jednu centralu, onu čiji brojevi počinju sa 61, 63 i 64, tj. brojeve koji obuhvataju sam grad i okolne manje naseobine koje su bile koleteralna šteta srećne raspodele brojeva početkom devedesetih. Druga centrala, ona koja obuhvata sela u okolini, ostala je nepokrivena, bez obzira što je na njoj bilo stotinak brojeva koji su ispunjavali sve uslove, uključujući i onaj o udaljenosti od centrale. Po informacijama koje su dostupne od strane Telekoma, uspostavljanje tehničkih mogućnosti se za ove korisnike ne planira, što je eufemizam za – sisajte ga Vlasi! Ispašću maliciozan i pokvaren ovom prilikom i primetiću kako nijedno selo sa pretežno vlaškim stanovništvom nije imalo sreće sa raspodelom brojeva početkom devedesetih. Podgorac bi npr. bio lako podoban za ADSL ukoliko bi bio vezan za zlotsku, a ne boljevačku centralu, a Valakonje ukoliko bi bilo prebačeno sa svoje nepodobne na alfa centralu.

No, čak je i ta alfa centrala posle nekoliko meseci bila popunjena, te je ADSL ostao na čekanju čak i za vlasnike srećnih brojeva. Tek kad se nakupi dovoljan broj zahteva (obično preko 100 ili preko 500), Telekom nalaže proširenje kapaciteta. Do tada imate dial-up, pa finansirajte profitabilnu kompaniju...

Najzanimljivija stvar je ipak tzv. maloprodaja koju opet vrši sam Telekom, a u kojoj je šatro ravnopravan sa ostalim provajderima. Imajući prilike da se pre nekog vremena fizički preselim, bila mi je potrebna i selidba priključka sa jednog broja na drugi. Pošto sam korisnik usluga SezamPro-a (koji su inače mnogo bolji od Telekoma), njima sam javio da se odjavljujem sa jednog broja i odmah prijavljujem na novi broj telefona. Oni su taj zahtev prosledili Telekomu koji fizički drži centralu i kablove i Telekom im je odgovorio sledećom genijalnom replikom – NEMA TEHNIČKIH MOGUĆNOSTI, CENTRALA JE POPUNJENA. Stari korisnik kod SezamPro-a koji je izvršio selidbu na drugi broj nije u prednosti u odnosu na Telekomove liste čekanja, bez obzira što on ne pravi nikakav hronološki razmak između odjave i prijave. Tako smo dobili još jednog Telekomovog korisnika na Telekomovoj centrali, a stari SezamPro korisnik je stavljen nazad u red za čekanje.

U neprijatnom razgovoru sa službenicom lokalnog Telekoma sam imao prilike da čujem da oni nisu dužni da mi čuvaju port, što je sasvim logično da sam ja odustao od ADSL usluge pa se posle par dana predomislio. Kako ne postoji prazan prostor između odjave i prijave, oni nisu ni imali šta da čuvaju, postojao je perfektan kontinuitet. Jedino su se malo zaneli i ukrali port od drugog provajdera čiji sam korisnik eto slučajno bio ja. I nije to najgrđe. Najgrđi je nastavak rečenice gorespomenute službenice – DA STE BILI KOD NAS MI BI VAM SAČUVALI PORT. Svakako! Zato bar imam moralnu satisfakciju što niti sam bio, niti ću biti kod vas...

Kasnije sam razgovarao i sa šefom boljevačke ispostave Telekoma koji se žalio kako im je hardversko-softverski sistem tako nelogično namešten (“nelogična logika”, kako se sam izrazio) da prilikom svake odjave automatski dolazi do upadanja onog koji je na čekanju. Kontinuitet se ne važi osim ako niste kod Telekoma koji može da vam čuva port, ostali bivaju izbacivani zbog nelogičnih hardversko-softverskih logika. Kriv je sistem, mi samo radimo svoj posao...

A jesam li rekao da šef boljevačkog Telekoma ima broj koji glasi 61-000 i to usred Bogovine, 10km od centra Boljevca. Ta, šta će mu to, zar nije svejedno koji broj telefona neko ima? Zar nisu usluge za sve korisnike Telekoma iste? Ili taj okrugli broj ide sa funkcijom šefa Telekoma, pa ako nekad u budućnosti postanete šef boljevačke filijale – sleduje vam i ovaj broj. Pa mislim da bi bizarnije od ovoga moglo biti jedino da inspektor Čvarak ima broj telefona koji se završava sa 007.

Lucija i Snupi se tuku

Ovaj tekst je izvorno objavljen ovde, osim zadnjih par rečenica...

Kada me je administrator ovog sajta zamolio da napišem tekst o nasilju među mladima, rekoh nema problema, prosto k'o pasulj, samo da se informišem levo-desno i ima da ispadne tekst kao pucka, nemilosrdni udar pravedne kritike na sve te momke koji vole da budu nevaljali... Međutim, sutradan (a to je bilo pre skoro dve nedelje) sam seo da malo razmislim o datoj tematici, da pročitam šta su drugi imali da kažu na zadatu temu i zaključio da je zadatak ipak znatno teži od mlaćenja pasulja. Povod za tekst je još jedna dogodovština iz boljevačke gimnazije koja je ovaj put malo izašla i u javnost. A procedura zahteva da javnost pokaže svoj feedback i da se u tom dijalogu svih nadležnih iznađe neko rešenje.

Šta se desilo? Pa, imali smo klasični slučaj onoga što bi Amerikanci nazvali bullying – demonstracija sile od strane fizički jačih učenika maskulinog opredeljenja prema par kolega/inica iz odeljenja čije je opredeljenje više štrebersko-gikovsko. Klasičan slučaj, dakle, kako “face” u razredu pokušavaju da pokazivanjem moći reprodukuju svoj legitimitet alfa mužjaka. Doduše, nije se radilo o nekakvim fizičkim sukobima, više je to bio psihički atak na ličnost introvertnijih, tiših i smirenijih sadrugova iz odeljenja, više se radilo o tome da su “bilderčići” sami sebi želeli da dokažu da imaju onu mušku stvar nego što su to želeli da pokažu drugima. Nažalost (ili na sreću, ko će ga znati) niti su se naročito pokazali u svojoj “obdarenosti”, a izgleda da su pogrešili i kad su birali objekte svog socijalnog eksperimenta.

Javnost se oko ovoga, kao što rekoh, malo uskomešala, površina srednjoškolske bonace se zatalasala, a “nadležni” kadar se malo našao na nepoznatom terenu, što je za mene potpuno neočekivano imajući u vidu da se nije desilo ništa novo. I nemam nameru da posebno napadam te dečake, niti da ponavljam tolike floskule kojima vrve naši mediji poslednjih godina o tome kako su nam deca otišla do đavola i kako moramo nešto radikalno da menjamo kako nas jednog dana ne bi sve pobili. Navešću samo kraći spisak stvari koje naši pedagozi, psiholozi, sociolozi i ostali navode kao moguće okidače povećanja nasilja među mladima: poremećaj društvenih vrednosti, jurnjava za statusom i novcem, poremećeni odnosi u porodici, televizija Pink, nasilje u medijima, kompjuterske igre, loš školski sitem, mini suknje, ostajanje do jutra u diskotekama itd, itd. Skromno bih primetio da je tragikomično navoditi ovakve razloge za povećano nasilje među mladima i dodao bih da me takve analize jako podsećaju na priloge na National Geographicu koji govore o razlozima za namnožavanje rakuna na srednjem zapadu Sjedinjenih Američkih Država.

Prvo, da se podsetimo malo kako je to izgledalo kod ranijih generacija srednje škole bez romantičarskih žalopojki o tome kako su mlađe generacije sve gore i gore, a mi smo bili med, mleko i plazma keks! Dakle, da podsetim drage čitaoce da su generacije rođene sedamdesetih pojedine profesore i učenike kačile na čiviluke da tamo vise, a da su generacije rođene osamdesetih terale školske drugove da jedu burek kojim bi prethodno obrisali pod WC-a i tome slično. Ali, razlika je bila evidentna, mladi koji su se tada ponašali nasilnički su ujedno bili jako popularni, kako među drugim učenicima, tako (ovo je najbitnije) i među profesorima. Poslednji slučaj nije takav. Zato je jako bizarno i licemerno isterivati neku posebnu pravdu posle toliko godina života u blaženoj idili utopijske srednje škole gde je sve moglo da prođe, osim baš najvećih gafova. Zato je bizarno pozivati se na uticaje savremenog društva na današnju omladinu. Zato je bez veze sa mozgom izmišljati zabrane koje bi bile još disfunkcionalnije, a najviše mesto na gomili gluposti koji dragi “nadležni” praktikuju je dvolično paternalističko-snishodljivo ponašanje prema srednjoškolcima kao da se radi o stadu ovaca, a ne o inteligentnim i samosvojnim ličnostima sa svojim kakvim-takvim pogledima na svet. Od starijih ih jedino možda odvaja manjak iskustva i neprecizna životna profilisanost, ali to nije ni najmanje opravdanje da se u praksi obrazovanja i vaspitanja maturanti od 18 godina tretiraju na isti način kao petogodišnji obdaništanci ili već gorespomenuti rakuni.

Krajnja rešenja dakle ne postoje, niti su nekad deca bila dobra niti ćemo uspeti da ih sve učinimo dobrima, ali bi bilo lepo da ih sve tretiramo jednako i da ih tretiramo u skladu sa uzrastom i dostojanstvom koji mladi sa 18 godina imaju. Dakle, ne radi se ovde o potrebi velikih društvenih istraživanja, korenitih zahvatanja u dubine obrazovnog sistema, organizovanja seminara i okruglih stolova od strane profesionalnih izumitelja tople vode. Radi se o prostom primenjivanju pravila koja već postoje. O pokazivanju mladima da je odgovornost druga strana medalje za dodeljenu slobodu. Da su pravila prosta, ali da se za njihovo kršenje svi podjednako kažnjavaju. Da se ne sme ugrožavati tuđa sloboda, tuđa ličnost i dostojanstvo i proći nekažnjeno. Čak ću da ustvrdim da dosledno i pravično primenjivanje nagradno-kaznene politike u školskom sistemu (i prema učenicima i prema profesorima!) može da proizvede veće benefite od bilo kog dvopolugodišnjeg kursa iz predmeta poput sociologije, građanskog vaspitanja ili ustava i prava građana.

Par dana posle ovog napisa sam saznao za slučaj momka koji je bio nasilan prema drugarici iz odeljenja koja je romske nacionalnosti. Moralizatorski diskurs prema ovakvim problemima ne pomaže kao što rekoh. Prvo, on je u efektima jalov. Drugo, prikriva faktičko nedelanje nadležnih. Treće, prikriva licemerje nadležnih. Tamo gde postoje pravni akti države i pravni akti škole, bolje bi bilo da se oslonimo na njih nego na pametne govore.

PS
Moj kolega bloger je napisao jedan tekst na ovu temu koji srdačno preporučujem.

Desant na drva

Ovaj članak je objavljen u dnevniku New York Times 24. septembra 2038. godine.

"Slobodan je imao običaj da pravi jako zaljućene pljeskavice, ali meni to tog dana nije predstavljalo problem. Ustvari, nikad mi pljeskavice nisu predstavljale problem. Možda sada, deset godina kasnije (tako kaže doktor), ali tada sam bio prava muškarčina sa jezikom koji je istovremeno mogao da apsorbuje ljutinu tucane paprike i rakije iz Jablanice, a da se posle toga ne otrombolji i izda me u trenucima kada prema regrutima treba biti strog i pravedan... Pljeskavica je dakle tog jutra bila baš ljuta, ali ja sam imao nameru da osećaj u ustima premestim u podsvest, da ga kontrolišem, da zagospodarim njime. Rešio sam da konačno odgledam drugi deo Pirata sa Kariba koje sam sam skinuo sa Interneta. Na Internetu je tad bilo čega ste hteli, samo sam kucao Pirates 2 i posle par sati sam imao film na kompjuteru. Čudo! Na žalost, iz dalje priče ćete videti da nisam imao vremena za Pirate tog dana..."


Ovo je odlomak iz autobiografske knjige šefa vojnog odeljka u Boljevcu, potpukovnika Gerića, koja je objavljena 2018. godine na desetogodišnjicu Brezovičkog ustanka koji je označio početak otcepljenja Vlaške republike od države Srbije. Vlaško izdanje ove publikacije čiji je naslov "Na ušću Radovanske reke u Timok: Kako sam spasio Jablanicu" u usta autora Gerića stavlja još jednu diskutabilnu minijaturu. Naime, ovo izdanje (koje je objavljeno odmah po štampanju drugog tiraža srpske verzije) kaže da je Gerić ustvari na radnom mestu počeo da gleda film Pirates II: Stagnetti's Revenge ali da nije uspeo da ga završi. U toku borbene scene između Katsuni, Belladonne i Stoye je u šefovu kancelariju uleteo referent Bložić i zatekao naočitog potpukovnika sa jednim kolenom podignutim na sto i mašući telom napred-nazad, pogotovo u predelu karlice. Međutim, Bložić je imao svoje prioritete, on je sav crven i zalunfan (od besa, ljute pljeskavice ili silnih stepenika?) uleteo u kancelariju sa jednim jedinim ciljem - da kaže šefu da je Vlaška republika jutros proglasila nezavisnost i da su okidač tog procesa bila četiri vojnika na civilnom služenju, četiri njihova vojnika, četiri izdajnika i dezertera, četiri njihove sramote...


Država je bila u šoku. Problemi sa Kosovom su tih dana itekako bili na dnevnom redu pa je jedan takav neočekivan potez Vlaha u istočnoj Srbiji bio pravi nož u leđa za srpske političare. Ali, još gore, hipotekarna depresija je upravo tih dana počela da drma svetsku ekonomsku scenu. Spirala tržišta nekretnina na kojoj je američki ekonomski mehur počivao već par decenija je tada pukao upravo zbog smanjenja obima poslovanja na tom delu tržišta. Za razliku od raznih uglednih ekonomista koji su tvrdili da se radi o greškama neoliberalne ekonomije ili onih koji su smatrali da je za sve kriva državna intervencija, Josif Senica, profesor na Berkliju i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za njegovu tezu o uticaju strižibuba na fluktuacije na hipotekarnom tržištu, je tada jedini izašao sa tezom da je do pada tržišta nekretnina u Americi došlo zbog nedostatka kvalitetnog bukovog i smrčinog drveta za građenje novih kuća. Glavni snabdevač američkog tržišta tim sirovinama je inače bilo Šumsko gazdinstvo Timočke šume koje je tih dana bilo u potpunoj paralizi zbog sporadičnih oružanih sukoba u Kučajskim planinama. Kanadski javor i vajmutov bor nisu bili dobar supstitut za kvalitetno drvo iz istočne Srbije zbog njihove nedovoljne tolerancje na brzu promenu između zimskih i letnjih temperaturnih ekstrema koji su postali jako učestali u većini država SAD.

Dalje znamo kako se razvijala situacija... Još je Oto Nojrat, promarksistički nastrojeni ekonomista, 1919. godine govorio kako nema zdravije ekonomije i zdravijeg društva od onog koje se nalazi u ratu. Rat izvlači svaku državu iz krize, zbija rasute redove hedonistički nastrojenih individua i od jednog nekontrolisanog ekonomskog haosa pravi racionalno uređenu i skromnu ali solidarnu zajednicu. Tridesetih godina prošlog veka su ga poslušali Hitler i Ruzvelt, a septembra 2008. ga je poslušao Buš mlađi čiji je mandat baš bio na svom koncu. Američkoj posrnuloj ekonomiji je tada bio potreban jedan rat, ali izbor meta je bio jako sužen. Iran i Severna Koreja su pokazivali zube tako da su samoproglašenje Vlaške republike i brutalna reakcija srpske vojske na to bili dobar povod za još jednu našu "humanitarnu intervenciju". Ponovo su po celom svetu glas dizali nezavisni intelektualci, pisci, muzičari, novinari, nobelovci, sportisti... Svi su ponavljali priču koja je već ispisana tokom iračke intervencije. Kao što američku administraciju tada nije zanimala sloboda naroda iz doline Tigra i Eufrata već samo nafta, tako je prilikom proglašenja nezavisnosti Vlaške republike nisu zanimala građanska prava Vlaha već samo milioni kubnih metara kvalitetnog tehničkog drveta. Cinični jastrebovi iz Bušovog kabineta nisu čak ni pokušavali da se brane od ovakvih napada, ogoljeni ekonomski interes krupnog kapitala je tih dana bio potpuno pušten s lanca, a glas nezavisnih intelektualaca je ostao samo eho koji se odbijao od šlemova američkih vojnika.

Tog septembra pre trideset godina smo imali američku verziju blitzkriega. Za rat koji je formalno trajao samo deset dana i koji je bio jako ograničenog obima, i u teritorijalnom smislu i u smislu primenjene vojne tehnike, broj žrtava i materijalna šteta su bili enormni. Za deset dana su sa zemljom sravnjeni grad Boljevac i okolna sela Krivi Vir, Jablanica, Mali Izvor i Podgorac. Poginulo je negde oko 5000 srpskih civila, a nekih 300 se i dalje vodi kao nestalo. Vlaška i američka strana su prošle maltene bez ozbiljnih gubitaka. 8000 hektara vrlo kvalitetne bukove šume je u tim operacijama bilo uništeno i ekosistem tog kraja se još uvek sporo oporavlja. Vlaška republika je proglasila nezavisnost i postala najmlađa država na teritoriji bivše SFRJ, a desetodnevni rat je postao najeksploatisaniji socijalni fenomen u popularnoj kulturi. Ostaje zabeleženo da su čak četiri filma sa tematikom tog sukoba bili konkurenti na istoj dodeli oskara za najbolji film i to 2013. godine. Svoje viđenje rata su nam iz desničarsko-konzervativne perspektive dali Džon Milijus i Klint Istvud, a kritički su ga prikazali Frensis Kopola i Oliver Stoun.

Posle ovog sukoba je politički sistem Srbije doživeo totalni kolaps. Uspon nacionalističkih snaga koje su došle na vlast na narednim izborima se posle par izbornih ciklusa pretvorio u njihovu totalnu dominaciju i gotovo potpuno brisanje građanske opcije sa političke scene Srbije. Ustav je odmah promenjen, odredbe oko Kosova su dopunjene identičnim odredbama koje su se odnosile na Vlašku republiku, a kategorija prigovora savesti je potpuno izbrisana i prestala je da se primenjuje. Služenje vojnog roka je postala obaveza svih punoletnih građana, s tim što su muškarci ovu obavezu ispunjavali u dužini od 36 meseci, a žene duplo kraće. Politički sistem je postao čudna mešavina vladavine političkih, vojnih i crkvenih elita, a ekonomska politika je bila izrazito izolacionistička i antiliberalna.

Danas, trideset godina kasnije, pod uticajem suseda i zemalja Evropske Federacije (a i zbog neminovnog protoka vremena) srbijanski politički sistem se sve više otvara za demokratske i liberalne uplive. Naravno, taj proces ima svojih nelogičnosti i lutanja poput prošlogodišnjeg vešanja ambasadora Mauritanije ispred Hrama Svetog Save, a zbog prijateljske utakmice koju su ugovorili hokejaški savezi dve zemlje - Vlaške republike i Mauritanije - ali u suštini se radi o omekšavanju spoljne politike i popuštanju srbijanskog nacionalističkog samoostrakizma.

Vlašku republiku je, pored Sjedinjenih Država, priznalo samo još par banana republika iz Srednje Amerike, Okeanije i zapadne Afrike. Vlaška je danas definitivno najnedemokratskiji politički sistem Evrope, sa ogromnim stepenom korupcije i sa ekstremno siromašnom populacijom. Vojnici koji su započeli Brezovički ustanak 24. septembra 2008. godine uopšte nisu imali političkih pretenzija. Prvi od te četvorice se iselio u Kanadu i trenutno je direktor jednog nezavisnog instituta koji se bavi proučavanjem međusobnog odnosa društvenog miljea i distopijske fantastike. Drugi je otvorio dve benzinske pumpe nedaleko od Boljevca, a sada je i većinski vlasnik jedne rafinerije biodizela. Treći je postao jedan od kumova italijanske Ndrangete, a četvrtom se gubi svaki trag još 2015. godine - smatra se da je postao uskok koji koristi poroznu i slabo nadgledanu granicu između Srbije i Vlaške republike u bespućima Kučajskih i Homoljskih planina kako bi sa svojom bandom drvokradica činio štete šumama na srpskoj strani granice.

PS
Ovaj tekst je posvećen mojim najdražim saborcima iz šumske sekcije.

PPS
Izvinjavam se čitaocima koji nisu iz Boljevca na nerazumljivim referencama na boljevačke prilike, a izvinjavam se i čitaocima iz Boljevca na nerazumljivim referencama glede neboljevačkih prilika...

Dr Littlebone ili Kako sam prestao da budem cinik i postao politički korektan

Kao klinac sam maštao o tome kako ću jednog dana biti ugledan član svoje zajednice. Kako ću se za par decenija prošetati glavnom ulicom kao u nekoj priči Stevana Sremca, raspravljajući sa isto tako uglednim ljudima o filosofiji, lepoj književnosti i gosudarstvenim poslovima. Kako ću posle posete brici i štucovanja bradice na parisienne način otići do stare kafane na laganu proletnju čorbicu i čašu mirišljavog kuvanog vina. Ili bih prošao sokakom i dao bogatu napojnicu Ćindi koji bi besprekorno izglancao moje omiljene cipele za šetnju. I tako, dok bih uživao u mirisima tek procvetalih trešnji koje su naši stari sadili u svoja dvorišta kako bi na njih kačili ljuljaške za svoje unuke, i dok bih svojim lakiranim štapom za šetnju od abonosa pokazivao svom sagovorniku brdo na koje planiram da se uzverem u subotu pred Vaskrs, gospođe i gospođice, -ićke i -ićeve, mlađe i starije bi prolazile pored mene i širile podsuknje u znak pozdrava, sve uz blag naklon u kolenima. A ja bih na to odgovarao blagim dodirivanjem oboda svog šešira palcem i kažiprstom i upućivanjem par reči koje krepe dušu, teraju njihove usne da otkriju dva reda izbeljenih zuba ili ispuste prigušen kikot.

Kako je samo lepo biti klinac, gledati televiziju i čitati dečije knjige. Da li je lepo biti idealista? Definitivno da, bar dok taj svoj idealizam ne pokušate da sprovedete iz teorije u praksu. Kako to izgleda kada idealisti krenu da provode te svoje ideje, te svoje visokoparne i ubermoralne konstrukte? Ecce Servia! Pogledajte samo našu zemljicu i njeno lice u prašini, prašini koja se od mokraće tih idealista pretvorila u smrdljivi kal. O kojim idealistima ja ovde govorim i da li oni zaista postoje? Zasigurno da njih ne možemo sresti kao idealiste same po sebi, kao čiste tipove... Možemo ih prepoznati tek kada se obuku u jedan od dva kostima - kostim političara i kostim cinika. Prvi su idealisti "na rečima", a drugi idealisti na rečima. Prvi reči zloupotrebljavaju, drugi nemaju ništa osim tih istih reči.

Ovo je priča za one mlade naivčine (nazvao bih ih mladim majmunima, ali majmuni su inteligentne životinje - što boljevački pratioci hipernaučnih National Geographic emisija verovatno i znaju) koje bi želele da meni ili ljudima poput mene prodaju idealizam odeven u političko ruho. Ta klinčadija (po inteligenciji, ali ne i po godinama) ima neke jasne karakteristike koje ih diferenciraju od idealista-cinika, a koje ću navesti u narednim pasusima. Elem, imajući bliske susrete sa omladincima iz Demokratske stranke i radeći nekoliko meseci u jednoj državnoj instituciji koju je "držala" ta stranka, imao sam prilike da posmatram te umove i na osnovu toga ću da iznesem par intuitivnih generalizacija koja nisu plod ozbiljne, metodski utemeljene analize, ali to ne znači da nisu i tačne.

Jak i vrlo jak preduslov da krenete da se bavite politikom na praktičan način je apsolutni analfabetizam što se tiče politike. Potrebno je da budete potpuni diletant, potrebno je da imate meku glinu u glavi, potrebno je da sve što čujete od onih koji predstavljaju vašu političku opciju okarakterišete kao najsvežiju porciju genijalnosti. Potrebno je da budete blago zatupasti i blago nepismeni, potrebno je da svoju intelektualnu plitkost sakrijete maskom dobrih namera i priučenim mantrama sa kursa neke progresivističke nevladine organizacije. Ljudi koji najviše znaju o politici je se i najviše plaše, ljudi koji najduže traže Boga se najviše boje da ga spominju...

Mladost i idealizam se poklapaju jedan kroz jedan. Idealizam naše omladine se ogleda u političkom aktivizmu, u društvenom angažmanu, u pozivu na delanje, na promene... Međutim, to traje vrlo kratko. Veoma brzo se udara u zid individualne nemoći, traži se potpora koja će nas otisnuti preko zida. Zid nemoći se mora preći po svaku cenu jer osim idealizma, druga reč koja opisuje našu mladost je ambicija. Strah od neispunjenosti ličnih životnih planova, strah od neuklapanja u datu društvenu matricu tera čoveka da okruni svoju početnu poziciju idealiste. Mislim, proklamovati se za idealistu je najlakša stvar - u suštini samo treba reprodukovati dečiji svet kroz reči odraslog čoveka i vi ste idealista. Da li je onda idealizam loš po sebi? Rekao bih da je on više benigna pojava, nuspojava utopistički ustrojenog čovekovog mišljenja. Opasniji je politički idealizam, onaj koji želi da se sprovede u praksi, onaj koji je negacija benignosti, onaj koji je postao zao. Na rečima je to još uvek benignost bajkovitih lepih želja, na praktičnom nivou je to malignost i parazitizam. Upravo tako! Mladi čovek koji krene da se bavi politikom postaje (svesno ili nesvesno) običan parazit. Prvo, postaje organ za reprodukciju i odbranu već postojećeg mišljenja, onog koje je lepo na rečima a ružno na delu. Drugo, on postaje vojnik svoje ideologije, neverovatno je koliko ti ljudi mogu da otrpe loših reči o svojoj zemlji, gradu, čak i porodici, ali ako im spomeneš partiju - postaju krvožedni. Uslovni psihološki refleks da se brani sopstveni loš izbor (a čovek bira partiju, ali ne i mesto rođenja) se tu vidi u punom svetlu. Treće, on postaje društvena bolest. On počinje da živi na račun društva, a pod izgovorom da tom društvu čini dobro. Država mu daje besplatno školovanje, partija mu daje dobro plaćen posao, obični ljudi mu daju platu.


A šta je to idealista-cinik. Ostavićemo na stranu da li on nije hteo, mogao ili znao da postane vojnik partije. Cinik ima jednu radikalnu prednost koju nijedan mladi majmun iz prethodne kategorije nema, a to je razlikovanje onoga što treba i što će biti. Mladi političari idealisti, mamini i tatini sinovi i ćerke, boljevački wannabe političari i nameštenici mi često govore kako umem da budem brutalno kritičan, da budem hejter, da budem neskriveno sarkastičan i netolerantan, politički nekorektan i ostali opasni bauci koje oni nemaju na televiziji ili na političkim seminarima. Jednom rečju - Spider je cinik! E sad, da li su oni glupi ili naivni ili licemerni - u to neću da ulazim. Cinizam nije plod zle namere. Cinizam je plod razlikovanja lepih želja od stvarnosti. To je analiza onoga što jeste i onoga što će biti. To je pričanje istine bez eufemizama, a ne pravljenje uvijače od verbalnih govana. To je šut u glavu koji vam isporučuje vaša draga realnost koju vi "menjate" vašim političkim aktivizmom. I na preglupo pitanje - zašto ti Spidere ne učiniš nešto? - odgovaram time da je šut u glavu najviši oblik političkog aktivizma i najozbiljnija politika.

Ali ko je Dr Littlebone iz naslova? Ah, pa to je čovek iz prvog pasusa. To je jedan od onih likova što svoju glupost kriju blagoglagoljivošću, koga je lepo slušati dok su vam usta poluotvorena i dok vam oči zainteresovano cakle. A kad završi svoje izlaganje, a vi se grohotom nasmejete i u sebi pomislite kako je lepo znati nekoga ko zaslužuje da se na njega odnosi imenica Čovek. Jednom rečju, to je jedan od solilaca tuđe pameti! Sa njim nisam imao bliske susrete do pre nekih mesec dana kada je prilično drsko krenuo da mi deli ukore zbog pogrešnog individualnog izbora i nedostatka kuraži i muškosti. Čovek mi je otvorio oči rečima da vojska stvara kod čoveka osećaj odgovornosti i samosvesti, ali što je najvažnije - vojska postoji zbog interiorizovanja navike kod mladih muškaraca da rade jutarnju gimnastiku. Čoveče, na pamet su mi pale dve stvari - kako kadrovi DSa i G17 dobijaju osećaj odgovornosti iz vojske i kako Velja Ilić radi jutarnju gimnastiku dan posle Svetog Nikole - Anno Domini 2008. E moj doktore Kostiću, vi možda imate iskustvo penzionisanog lekara, ali to ne menja činjenicu da ste glupi ko kurac...

Dodatak

Tri dana pošto sam napisao prošli post, na opisanom mestu sam naleteo na novu situaciju:

Još dve gomile nastale privatnom inicijativom...

Ničija zemlja

Već godinu-dve dana u našem gradiću pod Rtnjem (uvek sam želeo da upotrebim ovu konstrukciju) postoji opcija odlaganja PET otpada i slične plastikarije u posebne kontejnere. Naravno, izbor je na građanima, znam ljude koji ne žele da bacaju PET ambalažu u te kontejnere tvrdeći da ne žele da džabe daju plastiku ljudima koji će na toj plastici kasnije zaraditi. Takvo ponašanje jeste malo ekstravagantno, ali je po meni i sasvim legitimno. Međutim, ne želim sad da pričam o takvim ljudima, oni bar bacaju smeće tamo gde mu je mesto, tj. u kontejnere ma kakvi oni bili... Naravno, broj kontejnera po gradu je značajno smanjen zbog toga što je svako domaćinstvo dobilo i svoju kantu za otpatke koju komunalci prazne u redovitim intervalima. I lepo je to, samo da meni kontejneri nisu služili kao kante za smeće... Sa povlačenjem klasičnih kontejnera iz upotrebe (osim na nekoliko tačaka u gradu) i sa poslovičnim nedostatkom bilo kakvih javnih kanti za smeće (osim na nekoliko već pomenutih tačaka u gradu), dolazimo do toga da ako krenemo pešaka van centra grada jedući čokoladu, posle par minuta nemamo priliku gde da bacimo ostatke pakovanja jer tu niti ima više kontejnera niti je ikad bilo kanti za smeće. Jedino rešenje je upadati kod ljudi po kućama i iskoristiti njihove kante za vaš otpad. No, nije to neki greh, preživljavaju to ljudi, neki čuvajući otpad do kuće po džepovima, a neki bacajući ga gde se tog trenutka zateknu.

No, počeo sam da pričam o onim kavezima za odlaganje otpadne plastike. Dakle ti PET kontejneri se kasnije prazne i ta se plastikarija tera negde. Kažu na reciklažu, ali mene ne bi čudilo da sve to zajedno teraju i u Dunav sudeći po ovome što ću sada napisati. Naime, pošto živim par kilometara izvan grada, i pošto put kojim prolazim leži pored nekadašnje gradske deponije imao sam prilike da kao klinac u tih par kilometara iskusim razne doživljaje, od naletanja na leševe celih krava do bežanja od čopora polubesnih pasa koji su došli da tu kravu obrade. Međutim, kako se poludivlja deponija ugasila pre deceniju i po, kako sam ja otišao u veći grad, tako su se i moje "tomsojerovske" avanture od škole do kuće svele na nulu. Ali da li je deponija zaista ugašena? Što se tiče javnih preduzeća - da, što se tiče građana - ne. Tamo gde je stala država, nadovezala se privatna inicijativa. Naime građani su u nedostatku adekvatnog mesta za izvoženje svog otpada rešili da ožive tradiciju. Međutim, kako je suviše očigledno voziti traktorima i kamionima otpad na bivše smetlište jer to može videti svako, oni su rešili da to rade konspirativnije - sav otpad lepo istovare usred šume jer će ih tamo bilo ko teže primetiti. Tako da sam u poslednjih par godina imao prilike da bukvalno preskačem i saplićem se o opanke i patike, crepove, palete, gajbice, burad sa turšijom i kupusom (ove godine su iznikla dva struka paradajza na jednom mestu), kokošija govna, usrane jorgane, kondome, lavore i kotliće, svinjske kože i lobanje, WC šolje itd. Sve što ne mogu baciti u svoju kantu za smeće koju su dobili od opštine, građani koji žive u blizini dovoze u šumu i žrtvuju njenim bogovima. Ali, pitanje je da li je samo privatna inicijativa kada neko istovari pun kamion plastike nasred puta, a na obodu šume, ili se tu umešao i neko "nadležan":

I što je još bolje, doveze posle par dana još malo i lepo svu tu plastiku zapali. Em što je ta šuma i taj kraj već pun smeća o koje se saplićem, em što je ta šuma gorela bar četiri puta u zadnjih trideset godina... A onda dođe najmlađi provajder mobilne telefonije u Srbiji (VIP) da pravi predajnik i, dok je na nogama, da napravi i put do predajnika. Put je ispao pola-pola, pola je od vrlo kvalitetne rizle, a druga polovina od vrlo kvalitetnog i jako lepljivog blata. No dobro, baš me briga za put, ali možete misliti da li su ostavili prilog u gomilanju smeća pored puta? Jesu, naravno...

I pre par dana, konačno - fatality. JKP Usluga sa svojom cisternom koja služi za pražnjenje septičkih jama daje primer svima ostalima. A taj primer se zasniva na tome da su put i šuma u državnom (društvenom, javnom, kakvomgod) vlasništvu. To znači da možemo da radimo tu šta hoćemo, pa čak i da izlivamo gradske fekalije. Shit dwells na samo par metara od asfalta, od puta Boljevac-Valakonje, ali jebiga, put je njihov, govna su njihova (dobili ih besplatno) a nemaju gde da ih stave. Ovo je blizu grada, već ima reputaciju da svi tu bacaju šta god stignu, zašto ne bi i gospoda iz Usluge premostila proceduru i uštedela koji litar nafte i koji minut dragocenog vremena. Šta bi bilo da sam uzeo neku bačenu lopatu i da sam krenuo da mlatim govna u njihovim glavama ili da im bušim gume na kamionu? Krivično bih odgovarao. Zato bolje ćuti, zapuši nos, zatvori oči i gledaj si pos'o.

Toliko, i nije da sam ja neki eko-fundamentalista. Naprotiv. Mene apokaliptička ekologija i ceo taj fuss oko klimatskih promena i ostalih metafizika nimalo ne dotiče, ali me jako nervira kada ljudi, političari, obični građani daju primat teorijskim razglabanjima o opasnostima od zagađenja, a drugom rukom zaboravljaju na ono što ekologija u svom elementarnom obliku treba da bude. A to je estetika prirode. Dakle ne radi se o tome da prirodu čuvamo zarad nje same - priroda će nadživeti svakog čoveka pojedinačno, radi se o tome da od šume napravimo šumu, od livade livadu, a od puta put. Ništa više. Kad lepo napravimo uređenu deponiju gde će da se, jelte, smešta SAV otpad, onda možemo da razglabamo o solarnim i vetro-generatorima, o agendi održivog razvoja i ostalim modernostima do kojih mi još nismo ni stigli...

Mirko i Slavko u gvozdenom rovu

U organizaciji boračkih organizacija, svoju podršku Vladi Srbije o inicijativi da Generalna skupština UN zatraži mišljenje međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašenja Republike Kosovo na teritoriji Srbije, na skupu u Boljevcu, pružili su, pored predstavnika potomaka učesnika Prvog svetskog rata, boraca ratova od 1990-99 godine i Organizacije SUBNORA i predstavnici Opštine i članovi političkih partija koje učestvuju u vlasti. Skup je održan u 12 časova i 44 minuta, što simbolički asocira na kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, a koja se odnosi na legalni status Kosova.

Ovo je vest od pre četiri dana. Kao što se da videti, boljevačke drmadžije nastavljaju sa svetlom tradicijom borbe na simboličkom planu na svim mogućim frontovima. Istu stvar su istog dana uradili i Zaječarci, dali su podršku Vladi Srbije što se tiče politike oko Kosova, ovo oko Ujedinjenih Nacija i Međunarodnog suda pravde ili kako li se već zove ta jako kurčevita organizacija (koja, da budemo iskreni, služi samo tome da ljudi iz trećeg i četvrtog sveta ispadnu moralni pobednici).

Nemam ništa protiv dotičnog plana Vlade koji se tiče ispitivanja legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, ali mi je ova gorecitirana humoreska jako legla, pa rekoh da je podelim sa vama. Mislim, stvarno je šteta što je Savet bezbednosti u periodu do 1999. godine doneo toliki broj rezolucija. Zamislite da se radi o kršenju rezolucije 328. Morali bi da održe sednicu u pola četiri noću, zamislite tu svitu naduvenih vojnih penzionera, krmeljivih veterana iz domovinskih ratova, a sa posebnim guštom zamišljam sveprisutnog predsednika Skupštine Opštine sa onom spavaćom kapom a la Gručo Marks (bez brkova). Kakva ih je to nužda naterala da sastanče u doba kada čak i fanovi porno kanala od iznemoglosti padaju u zasluženi san?
p
Kakva nužda, takav sastanak. Mene žao kafe i kisele vode koja se popila za tih pola sata/sat. Da ne govorim kako se na slici uz gorenavedeni tekst vidi da sastanku prisutni piju kiselu vodu koja se zove - Heba! A svi znamo da tu vodu proizvode Šiptari i da iz tog razloga nije dobra za špricer. Ne znam da li Arnauti imaju tradiciju ispijanja špricera, ali se dobro sećam kada mi je jedan sadašnji odbornik Vlaške stranke na nekoj slavi objašnjavao kako je Knjaz Miloš majka za špricer, a Heba nije pošto tu vodu prave Šiptari iz Bujanovca. Kakav argument čoveče, priterao me čovek uza zid svojom dokaznom aparaturom. Knjaz Miloš - Vlaška stranka edition - there is no špricer like one made in Valakonje! Gluperde!

I tako se krug zatvara, zmija grize sopstveni rep, pije se "šiptarska" voda u čast ukidanja "šiptarske države", dolazi nova Mala Gospojina na kojoj je red utući špricer u slavu Stepe Stepanovića, Save Kovačevića i, hm, Ratka Mladića, i jebati svima majku koji se ne slažu sa vama u pogledu Kosova, Tome Nikolića, Haga, južnog toka i izbora u Pakistanu. Boljevački političari su jako obavešteni, a političari iz Vlaške stranke su najobaveštenija sorta na svetu. Oni istinu o smislu života, univerzuma i svega dobijaju direktnim posmatranjem oblika kravlje balege koji se formira pri udarcu dotične o čvrstu podlogu, a po pravilima Njutnove mehanike koja govori da kravlja balega ima tendenciju pada prema Zemlji, osim ako njena težina nije manja ili jednaka nuli. A i tada kada je balega samo metafizički pojam, kada je još ne-biće, i tada ćemo umeti da iz njene potencijalnosti izvučemo adekvatne zaključke.

Šta sam hteo reći beše? Da, hteo sam reći da je ovaj sastanak military NGO-ovaca i predstavnika lokalne politike jedna velika metafizička balega. Pošto njena težina jeste manja ili jednaka nuli, dakle, tu se čak i ne radi o balegi, to je jedan veliki kravlji prdež koji se mogao čuti iz zgrade boljevačke Opštine. Koga svrbi pimpek šta vi imate da kažete povodom inicijative Vlade? Vi ste bre lokalna samouprava, Mirko Cvetković i onaj Jeremić odgovaraju lično građanima (i Parlamentu), a ne vama konjine jedne dokone!

Šumarski panegirik jednog wannabe liberala

Individue imaju prava i postoje stvari koje im nijedna osoba ili grupa ne sme učiniti (a da ne povredi njihovih prava). Ta su prava toliko čvrsta i dalekosežna da se postavlja pitanje šta država i njeni službenici uopšte mogu ili smeju da urade.

Robert Nozik; Anarhija, država i utopija

Gledam Google Analytics malopre i vidim veći broj poseta Agro Gerili sa pretraživača nego obično, keywords su ziloti this, ziloti that... Izgleda da ljudi dosta čitaju tekstove onog Internet reakcionara Teofila Pančića koji se u poslednjem broju Vremena osvrnuo na probleme zilotizma u Srbiji i njihove sukobe sa nadošlim buljukom golih hipika koji su održali nekakvo okupljanje na Južnom Kučaju. Pa dobro, ionako sam hteo da napišem još jedan tekst o tome (čim mi ruka bude oslobođena gipsa) imajući u vidu da su i novinari naših dnevnih listova uspeli da se dovuku u onu vukojebinu i napišu svakojake tekstove o, kako ih oni zovu, "golaćima". Ovo je kao neki odgovor na tekstove iz tih dnevnih listova, ali i na neke argumente koji se daju levom nogom na nekim forumima koji su imali prilike da vide i komentarišu moj prethodni post o šumarskoj dijalektici. Ovaj tekst neće biti: prvo -  smešan, jer mnogi misle da se ja samo zajebavam i drugo - kratak, jer je mojoj levoj šaci potrebna fizikalna terapija.

Ubedljivo najgluplji tekst je izašao 19. avgusta u dnevnom listu Politika od autorke Nikoline Miletić, a po površnosti ih je pratila i ekipa RTS-a koja je pre par dana objavila prilog o Rainbow mitingu u okviru Dnevnika 2. Da je autorka teksta u Politici jedan običan "šumarski dijalektičar", a da su to i njeni "stručni" sagovornici, svedoče i aluzije na sve i svašta u gore linkovanom tekstu. Ima tu i vlaške magije, drekavaca, vampira, ali moj omiljeni pasus je onaj koji daje argumente u prilog tvrdnji da se tu radi o sekti, a argumente je dao niko drugi nego Slađan Mijaljević, naš poznati sektolog (zanimanje koje je relevantno kao i ufolog ili možda politikolog). On (pasus, a ne Slađan) izgleda ovako u ćirilici:

Велики број људи у Западној Европи враћа се паганским обичајима, а неке од тих секти крију се под маском очувања природе. Чим постоји обожавање неких култова, попут месеца и централне ватре у овом случају, припадници ове организације мењају своје обичаје, а потом и свест. То што не једу месо и не користе хемију, попут шампона и сапуна, ходају наги, такође указује на верску секту. У каснијој фази прелазе на прорицања и предвиђање разних катастрофа, што је добро познати сценарио – тврди Мијаљевић.

Moj prethodni post je imao i anticipiran odgovor na jednu ovakvu sinergiju gluposti urezanu u samo četiri rečenice:

Strah od sekte je kod Srba rašireniji od straha od promaje, sekti se plaše svi, a promaje samo oni sa 40+ godina. Sekte su slične promaji inače, nevidljive su, nečujne, niko ih ne pominje u medicinskim enciklopedijama, ali su ipak smrtonosne.

Ili ako ne verujete da je ovo hrpa sofističkog proseravanja, da upotrebim sledeći silogizam:

1. Svi ljudi su smrtni.
2. Sokrat je žena.
3. Prema tome, Aristotel je šrafciger.

Iz prve (1) i druge premise (2) sledi konkluzija (3). A imaju li (1), (2) i (3) nekakve veze? Naravno da nemaju, ali to je logika koju upotrebljava gospodin Mijaljević u svoje genijalne četiri rečenice, to je ta peta figura silogizma za koju zna samo naš proslavljeni sektolog. Nego, da se ja bacim na stvar...

ODELJAK I - O PRIRODNIM PRAVIMA ČOVEKA

Da pođemo prvo od kategorije prirodnih prava prema kojima čovek ima pravo i mogućnost da radi sve što mu njegove prirodne karakteristike dozvoljavaju apstrahujući hipotezu da je taj čovek sam na celom svetu. Sve što on uradi u takvom jednom apstraktnom univerzumu u skladu je sa prirodnim pravom. Jedine granice su njegove intelektualne i biološke sposobnosti. E sad, pošto čovek nije sam na svetu, pošto je Bog od rebaraca pravio i ženu (a oni zajedno decu), dolazimo do toga da društvo utemeljuje koncept ugovora kojim se ta prirodna prava poopštavaju na način da ona i dalje ostaju prava i mogućnosti svakog čoveka dok on ne ugrožava ista ta prava drugih ljudi. Sa fiktivnim nastankom države nastaju i zakoni koji na prirodna prava deluju na dva načina. Prvo, zakoni države mogu da još čvršće zaštite ta prirodna prava svojim aktima, bilo pravnim bilo fizičkim. Pravo na život, pravo na slobodu misli, savesti i izražavanja, pravo na svojinu i njeno korišćenje, nekorišćenje ili uništavanje (usus, fructus, abusus što bi rekli Rimljani) su neka od prava koja su sama po sebi svima razumljiva i kojima najveći broj ljudi teži jer su ona u skladu sa njihovom prirodom. Po prvom slučaju dakle država može još čvrće utvrditi ta prava svojim argumentima sile. Po prirodnom pravu je zabranjeno ugroziti nečiji život jer je taj život upravo prirodno pravo tog Nekog koji taj život poseduje. Po zakonima države je to takođe zabranjeno i tu vidimo da se pisano i prirodno pravo poklapaju.

Drugo, zakoni države mogu derogirati prirodno pravo čoveka. Uzmimo dva primera, jedan radikalan i jedan suptilan, da ih tako nazovem... Radikalan primer je recimo homoseksualizam. Ja smatram da je prirodno pravo čoveka da seksualno opšti sa svakim drugim čovekom ako od njega ima nedvosmisleni pristanak za to, pa bio on muško, žensko, Olivera Jovićević ili Sandra Perović. Pedofilija, sodomija (misli se na odnos sa životinjama) i silovanje nisu prirodna prava jer ne ispunjavaju uslov o nedvosmislenom pristanku. Međutim, neke države ugrožavaju to prirodno pravo šaljući homoseksualce na vešala. I ne radi se ovde o nekoj NGO postmodernističkoj odbrani svih prava čoveka kojih možemo da se setimo, radi se jednostavno o tome da su seksualne preferencije (ovde uzete kao radikalan primer, a možemo govoriti i o preferencijama prema čokoladi ili fudbalskom klubu) pravo koje čovek ima i koje je usađeno u njegovu prirodu. Straight, gay, bi, onanisanje, celibat, swingovanje, sve je to privatna stvar pojedinca dok god on ne ugrožava prirodna prava drugih ljudi i dok god ne pokuša da monopoliše to svoje pravo na način da natera organe države da deluju u njegovu korist. Da nisam politički korektan NGO-vac možete otkriti iz sledećeg primera. U zakonima velikog broja država postoje odredbe o pozitivnoj diskriminaciji određenih društvenih grupa samo zato što su one monopolisale svoj manjinski politički uticaj. Diskriminacija je diskriminacija i nije u skladu sa prirodnim pravima, pa bila ona pozitivna ili negativna. Pozitivno diskriminisanje Crnaca u Americi pod uticajem njihovog lobija, žena u Evropi pod uticajem levičarskog feminizma ili homoseksualaca negde zbog sistemski infiltriranog gay lobija je jednako kao i negativno diskriminisanje adventista ili zilota u Srbiji zbog infiltriranja SPC-a u državu ili istih tih homoseksualaca i žena u Iranu zbog teokratski utemeljene države. Svi treba da imaju jednake početne pozicije, svi treba da imaju jednake uslove, svi imaju ista prava, država ne može da se meša ni pozitivnim ni negativnim diskriminisanjem. Sad to ne znači da je zabranjeno da neko misli nešto o pederima, adventistima ili SPC što je sve najgore, naravno da nije, ali to znači da niko ne može da tera državni sistem da on donosi (pravne i fizičke) akte protiv pedera, adventista ili SPC samo zato što ih on i njegovi istomišljenici mrze i zato što država ima monopol sile da nešto učini po tom pitanju. Neko može biti "progresivan" ili "konzervativan" koliko želi i taj svoj stav može argumentovati, ali ga ne može nasilno poopštavati na celo društvo jer onda čini nasilje nad drugim ljudima koji možda ne misle isto. O neisključivosti liberalizma i kulturnog konzervativizma možete pročitati ovaj tekst Voltera Bloka, sa kojim se ja, doduše, dosta i ne slažem... Pored radikalnog imamo i suptilan primer derogiranja prirodnih prava od strane državnih zakona, a to je recimo plaćanje poreza. Postavlja se pitanje zašto neko mora da uplaćuje u budžet države doznake za zdravstveno osiguranje ako je siguran da će se lečiti manje od drugih ili se neće lečiti uopšte? Zašto da svi uplaćuju istu količinu novca pod opravdanjem da mogu da koriste lekarske usluge koliko god hoće? Ali šta ako nekom nikad i ne zatrebaju te lekarske usluge, šta je bilo sa njegovim novcem? Ali to je tema za neki od narednih tekstova...

ODELJAK II - O SLOBODI RELIGIJSKIH UBEĐENJAIzvinjavam se na ovolikoj predigri, pretpostavljam da ste već svršili... Ko nije, može da nastavi sa čitanjem, sad bi trebalo da odgovorim na primedbe uvaženog sektologa i nekih forumaša koje se tiču velike opasnosti od sekti...

Gore sam naveo da je sloboda mišljenja i savesti takođe prirodno pravo čoveka, a isto je i sa izražavanjem tog mišljenja. Ali nasilno naturanje svog mišljenja ide protiv tog prava. Sloboda misli i savesti u sebe inkorporira i slobodu verovanja ili neverovanja u bilo koji religijski koncept koji je blizak tom čoveku. Prvo čovek ima slobodu da veruje u nešto kao što ima slobodu i da ne veruje ni u šta ili da veruje u ništa. Teista za ateistu može reći da je glupak koliko hoće i obratno, ali nema pravo da pomoću instrumenata prisile ugrožava njegovu slobodu religijskog ubeđenja kao što su Talibani proganjali neverujuće, a komunisti verujuće. Država sa tim nema nikakve veze. Dalje, ako postoji neki teološki koncept u koji čovek veruje, on ga može zvati kako hoće. Bog, Bogovi, Priroda, On, Ona, Kosmos, Sve, Ništa, Satana, El, Alah, Nkulukulu, Amaterasu, Iluvatar, Cthulhu, Guybrush Threepwood ili štagod, sve je legitimno. Takođe i način upražnjavanje vere, kult, dogma i obred, sve je dozvoljeno ukoliko se ne ugrožavaju prava drugih.

Dakle, da apstrahujemo sad da su rainbowci (goli hipici) možda sekta, mada svako ko je u stanju da čita duže od pet minuta verovatno shvata da nisu, onda ćemo videti da oni ne ugrožavaju ničija prirodna prava, upravo kao ni većina tih alternativnih i malih verskih zajednica. Ne ugrožavaju tuđ život, imovinu ili mišljenje. Oni žive svoju utopiju, i ma koliko se ja ne slagao sa njihovim gledištima ili sa gledištima bilo koje druge religijske zajednice, ne mogu pozivati na to da se oni rasteraju, zatvore, rasformiraju samo zato što ne misle na moj način. Možda među njima ima kriminalaca, narko-dilera, ubica, silovatelja, Kardasijanaca, ali oni imaju ime i prezime. Nikom pametnom ne pada na pamet da napada vascelo Hrišćanstvo ili vascelo Pravoslavlje zbog jednog Pahomija.

Dakle, ako ne volite sekte, ako nećete da vam deca budu članovi istih, a vi ih tako vaspitavajte! Ne očekujte od društva i države da radi stvari umesto vas. Svako ima svoj izbor i država uopšte u to i ne treba da se meša. Neko je izabrao Hare Krišnu, i nama se to ne sviđa i to je OK. I svima ćemo da pričamo da nam se to ne sviđa i da mrzimo Hare Krišnu i sekte, ali nemojte gospodo da budete veći pravoslavci od patrijarha. Ni prirodno ni pisano pravo nemaju ništa protiv toga, nikoga tu niko ne ugrožava, o čemu vi onda pričate? Odakle vam ideje da se oni trebaju pohapsiti ili streljati? Neko je počeo da koristi heroin. Gospodo, to je bio njegov izbor. Dete od tri godine zna nuspojave heroinske zavisnosti, to je bio samo njegov izbor. Šta, sad država treba da uposli višemilionske resurse da bi popravljala nečije glupe lične izbore? Zašto?

Jednom rečju, nemate vi nikakvu tapiju na istinu ili ispravan način života. Svako živi na onaj način koji mu se najviše sviđa, pa bio on hipik, narkoman, zilot, fudbaler ili anarhista! Ako nekoga ispunjava druženje sa sličnomišljenicima u nekoj vukojebini, držanje za ruke i igranje za vreme pomračenja Meseca, konzumiranje marihuane i hrane biljnog porekla, šta vi imate sa tim? Može da vam se to ne dojmi, možda se to ne dojmi ni meni, ali imate da kušujete sa pozivima da država treba da spreči takve stvari pozivajući se na javni moral i stanje nacije (što bi rekla Olivera Kovačević). Niti vas niti vašu decu teraju da puše travu, da igraju u ritmu tam-tama na mesečini, niti da jedu famoznu čorbu od zelja. Vi o tome ne biste ni imali pojma da nije bilo novinara koji su vam to rekli, da li bi vam bilo lakše da to uopšte niste znali? Da niste za to saznali ne bi ni ispadali glupi u društvu, verujte mi. Manje kontakata sa dnevnim novinama i televizijom, a više vašeg života rekao bih, i to baš onog života koji ste vi sami izabrali...

ODELJAK III - PRAVILA OBLAČENJAOvo je tako bizarna tema za raspravljanje, ali ajde da joj posvetim par minuta... Naše telo dakle služi svemu i svačemu, pa je tako ono i jedan od medijuma komunikacije, a da bi se ta komunikacija pospešila, dolazi i do oblačenja. Ljudi su se oblačili zbog bioloških zahteva njihovog organizma, a kasnije da bi iskomunicirali svoju socijalnu poziciju i status, a različita društva i različite geografske širine imaju različite dress codove. Kod nas je npr. normalno biti obučen na ulici, to je socio-kulturno pitanje, nikog normalnog ne možete videti golog. Golotinja na ulici nije privatno pravo svakog od nas jer to može uznemiriti druge ljude ili im učiniti susret sa tuđim golim telom neprijatnim. Meni bi se sviđalo recimo da većina devojaka hoda golo po Beogradu, ali takođe ne bih uopšte voleo da gledam babe u istoj toj odeći. Rešenje je onda da je bolje da svi budu obučeni nego goli, jer ako postoji pravilo, bilo ono prirodno ili društveno postavljeno, ono mora važiti za sve.

Elem, jedan aspekt sablažnjavanja oko cele ove Rainbow priče je što su se novinari uhvatili za to da su oni goli. Ostavićemo na stranu to što je, prema mom svedočenju, samo deset posto njih tamo zaista bilo golo i to samo u dotičnom kampu. Nisu oni išli ni preko Beograda, ni preko Paraćina, ni preko Boljevca potpuno nagi. Oni su poštovali nepisana pravila oblačenja, bili su odeveni ovako ili onako, ali ipak nisu bili goli. Kada su stigli tamo, kao štovaoci prirode (vulgarni štovaoci, rekao bih) skinuli su gaće i našli se u svom elementu. E sad, da li su oni ugrožavali one koji nisu goli? Verovatno nisu, jer bi oni ili otišli ili napravili alternativni kamp. A pošto se radi o javnom okupljanju određene grupe ljudi koja deli slične senzibilitete onda imamo i opravdanje za njihovu golotinju ma koliko to čudno bilo. Ako se nudisti okupljaju na nudističkoj plaži, mi se možemo osećati čudno, može nam biti neprijatno i mi ćemo nudističku plažu napustiti. Ako u Rainbow kampu ima golih ljudi i nama to smeta, mi ćemo kamp napustiti. Ako se u manastir ne ulazi sa papučama i kratkim pantalonama, onda ćemo ih nositi na drugom mestu, a tu dolaziti formalnije obučeni ili nećemo dolaziti uopšte. Ako se ne puši u bioskopu za vreme filma, mi ćemo izaći napolje da ispušimo cigaretu ili možda ceo šleper istih.

Da li to ruši koncept prirodnog prava kao konstituentu anarhoidnog sistema slobode? Mislim da ne imajući u vidu da smo mi slobodni da osnujemo svoje pušačke bioskope, manastire u kojima bi bili goli i plaže na kojima bi svi bili u perjanim jaknama. To su ta ostrva u društvenom sistemu koja su sva skrojena od razlika po mnogim pitanjima, sve su to male utopije u kojima ljudi žive ne prisiljavajući nikog drugog da živi na taj isti način. Ako mislimo da se ne uklapamo u jednu takvu priču, mi ćemo tu priču zaobići, a možda ćemo i započeti svoju, alternativnu priču koju ćemo deliti sa istomišljenicima. Ako ljudi na 4 sata vožnje od najbližeg naseljenog mesta, na okupljanju koje ima karakter "privatne žurke" žele da budu goli, onda im dopustimo da goli i budu! Ako se vi pojavite tamo niko vas neće terati da se skinete, a ako vam se i dalje ne sviđa, imate isti taj put kojim ste došli, pa se se jednostavno vratite nazad! Toliko...

Sveti Ilija Čvorović ili Šta je to šumarska dijalektika?

Poštovaoci mog lika i dela već znaju da se po pozivu Vojske Srbije već pet meseci bavim šumarstvom, a uz svesrdnu pomoć trojice giliptera (Ljubiša, Šujo i Bložiću, i dalje možete da mi oralno opštite sa spolovilom). Tako smo i danas imali zadatak da izmarkiramo nekih 35 hektara drveta za obaranje, ali provod je bio dobar... Elem, mesto dešavanja sledeće dogodovštine je radilište Straža, to je ono kad krenete za Paraćin, pa pre Čestobrodice, levo... Nas šestorica sedi u kancelariji šefa radilišta, prozor gleda na put Paraćin-Zaječar i šumarke koji se pružaju preko njega. Pričaju ljudi tako o budućnosti JP Srbijašuma kad sa one strane puta iz šume ispada neki momak sa ogromnim rancem na leđima, sa kosom do pola leđa i praznom plastičnom flašom. Tematika razgovora se menja...

...jer se ispostavlja da postoji izvesno okupljanje ljudi sa rancima, šatorima i ostalom kamp opremom u brdima prema Brezovici (srce Kučajskih planina). Šumari lucidno iznalaze dve varijante: ili je to sekta ili su narkomani. Šef radilišta (inače, taj čovek je moj utisak godine u negativnom smislu) izlazi sa respektabilnom tezom kako bi snage bezbednosti trebalo obavestiti o tome i kako bi tu njih trebalo držati na oku jer postoji realna opasnost od ugrožavanja bezbednosti poretka, imovine, lica i u tom pravcu. Sranje, rekoh ja, i izađoh da popričam sa tim momkom koji je već prešao na našu stranu puta i došao do obližnje česme da natoči vodu.

I ispostavlja se da je dečko iz Varšave, Republika Poljska. Time to brush my English... Došao je tu jer su tu organizovali okupljanje ljubitelja prirode, pacifista, anarhista, komunitarista i ostalih pripadnika tih tzv. alternativnih životnih stilova. Momak mi objašnjava kako ih ima iz cele Evrope, kako su svake godine u nekoj drugoj zemlji, pričamo dvadesetak minuta, razmenjujemo mejlove i čovek me poziva da ih posetim u brdima neki dan. O čemu se tu zapravo radi pogledajte ovde i ovde.

Kad sam se vratio "kolegama" šumarima i kad sam im rekao da je dečko iz Poljske, prva reakcija bistrog šefa radilišta je bila: "Katolik!" Ostali ga pratili u stopu objasnivši mi kako su i juče videli par njih i kako su odmah zaključili "da to nisu naši." Po čemu? Po izgledu dakako!

Toliko o dnevničkoj strukturi ovog pisanija, sad malo analize. U daljem tekstu ću pokušati da se poserem na sve četiri "šumarske teze" (Hajdeger inače ima knjigu Šumski putevi, sic!) koje su se pojavile u roku od pola sata: teza o sekti, teza o narkomanima, teza o Katoličanstvu i teza o razlikovanju od nas.

1. Strah od sekte je kod Srba rašireniji od straha od promaje, sekti se plaše svi, a promaje samo oni sa 40+ godina. Sekte su slične promaji inače, nevidljive su, nečujne, niko ih ne pominje u medicinskim enciklopedijama, ali su ipak smrtonosne. Šumarska dijalektika nas uči tome da pripadnici sekti imaju duge kose i brade, oblače se čudno (obično vrlo šareno), nose čudne ogrlice i narukvice, glave su im pune perli, govore više jezika, putuju auto-stopom i ne jedu hranu životinjskog porekla. E da, okupljaju se po šumama i deluju anti-državno. U konkretnom slučaju, ova komuna planira verovatno da izvrši invaziju na Krivi Vir i izvrši žrtvovanje svih muških i ženskih devica na oltar svog boga u obliku falusa, a potom pojede njihove genitalije?

Zanimljivo je da kod nas u Homoljskim planinama postoje manastiri zilota koji su neka vrsta ekstremnih pravoslavaca i koji se mogu smatrati pravoslavnom sektom u smislu alternativne religijske zajednice. Ziloti su imali i svoj neki shrine u Krivom Viru, ali ih je odatle proterala grupa pravovernih dizel pravoslavaca smatrajući ih, naravno, satanistima... Što se mene tiče, sekte su mi simpatične, čak i one satanističke. Sve što ide uz britvu velikim religijskim zajednicama i malim, glupim "šumarskim dijalektičarima" ima moje poštovanje. Uvek ću više ceniti iskrenog pravoslavnog zilota koji se drži maksime "Pravoslavlje ili smrt" od nekog ateiste sa krstom oko vrata (naša profesorka filozofije u srednjoj školi) ili od neke dobre pravoslavne devojčice koja u subotu uveče pred Uskrs ide u crkvu, pokrivajući kaputom sise koje će pokazati par desetina minuta kasnije u diskoteci, a na pohotnu radost pripadnika svih konfesija!

2. Narkomani su takođe opasna društvena grupacija. Radovi iz oblasti šumarske dijalektike nam ukazuju da su oni jako organizovana mala zajednica, nešto poput terorističke ćelije. Mosad je odskora počeo da se bavi i narkomanskim terorizmom svedoče pisani mediji iz Jerusalima i Tel Aviva. Opšte je poznato da je Osama bio navučen na gibanicu sa makom koju mu je spremala njegova četvrta žena gledano unazad. A i on ima bradu, čudno odelo i čudan šešir...

Moje naklapanje o narkomaniji ste mogli naslutiti u pretprošlom tekstu, ali mene i dalje oduševljava boljevačko gledište na uzimanje droge. To gledište se otprilike zasniva na tome da je drogiranje određeno kolektivno preduzimanje akcije... Šumari npr. misle da je za drogiranje potrebno da se skupi dosta ljudi na nekom tajnovitom i zabačenom mestu i da se onda svi zajedno naroljaju neke droge, a gde je kolektivno drogiranje, tu su i orgije, pederi i sam crni đavo! Ne, šupci retardirani, onaj ko se drogira radi to uglavnom sam kod kuće, a ako se nađe na javnom mestu, onda nađe neki toalet... A vi "šumarska braćo" ste uroljani od alkohola i kod kuće, i na radnom mestu, i u WC-u, i u Ladi Nivi i u bukovoj šumi! Vi ste narkomani!

3. Poljak=Katolik. Srbin=Pravoslavac. Turčin=Musliman. Japanac=žut. Papuac-Novogvinejac=? A šta da radimo mi ateisti i agnostici? Šta da radi dečko koji je ljubitelj prirode, vegetarijanac i pacifista i još je iz Varšave? Koju on religiju ispoveda? Možda je ateista, možda panteista, možda paganin, možda nešto sasvim levo... Ne, kaže nama osnivač šumarske dijalektike i šef radilišta Straža u Šumskoj upravi Boljevac. Ne, on implicira Poljakovu vezu sa samim Vatikanom, a ako ne znate šta je sve Vatikan onda niste Srbin već običan ustaša koji čita blog na latiničnom pismu!

4. Šumari su poznati po oku sokolovom, sa sto metara po izgledu razlikuju naše od onih koji to nisu, vrsni su poznavaoci srpske anatomije i boljevačke frenologije. Ja još ne mogu da budem iniciran u šumara pošto stvarno nisam ukapirao da je onaj dečko stranac dok mi sam nije rekao, ne bih mogao da ukapiram čak ni da mu je kurac izrastao nasred čela, ali to je moj problem nedovoljne posvećenosti srži šumarskih misterija. E sad, postoji realna opasnost da će ti stranci seksualno opštiti sa našim ženskinjama i tako ukaljati rasnost, pa zato predlažem nekoliko ljudi koje moramo klonirati da šire srpsko seme diljem Balkana:

Ratko Mladić, vojnik. Provereno razlikuje Srbe od Muslimana i Holanđana. Određeni krugovi tvrde da se razume u šumarstvo i geomorfologiju Dinarskih planina. Pije, puši i nije homoseksualac. Trenutno u bekstvu.

Danilo Ikodinović, uspešan sportista, neuspešan motociklista i opsesija dokonih i priglupih fejsbuklija. Lep kao Apolon, jak kao Atlas, ali sa trajnom onaničkom disfunkcijom desne ruke. Trenutno u komi.

 

Aleksandar Vučić, političar. Da nije oženjen i da imam ćerku spremnu za udaju, pojurio bih ovog čoveka za zeta. Harizmatičan, blagoglagoljiv, erudita. Navija za Crvenu Zvezdu i bio je u Bariju 1991. Trenutno u modricama.

Moj favorit je ipak Velimir "The Stallion" Ilić. On je kombinacija genetskog koda prethodne trojice. Političar i intelektualac (magistar železničke mostogradnje), izuzetan sportista (mali fudbal) i prekaljeni ratnik (kafana Zlatno burence) + čovek sa patrijarhalno usađenom mizoginijom, jednom rečju Srbin za budućnost. Treba ga klonirati i postaviti ga za Predsednika opštine Boljevac, a takođe bi po jedan trebalo da bude i predsednik u svakoj mesnoj zajednici. Čovek za 22. vek!

Zaključak. Rasplinuo sam se malo, ali na kraju ću da postavim pitanje: Koja je razlika između Boljevčana i krupne stoke? Pa osim toga što ovi prvi nemaju kopita, te se onda i ne potkuju, ja druge razlike ne mogu da pohvatam. Toliko od mene, tri je sata ujutru, vreme je za prelazak u horizontalno agregatno stanje. Hvala na pažnji. Prijatno veče.

Mladi, lepi i pametni

Ljudi su društveni. Čovek nije ono što jeste zbog svojih bioloških, već upravo zbog svojih socijalno-kulturoloških osobina. Interakcija sa drugim ljudima je uslov bez koga čovek jednostavno ne bi postojao. E sad, postoje vrlo različiti oblici interakcije, neke od njih možemo smatrati i vrlo čudnim, ali pravilo je i nužnost da nijedan čovek ne može ostati potpuno izvan okvira zajednice u kojoj obitava. Potpuna samostalnost je nemoguća.

Hm, šta vaš omiljeni hroničar želi da kaže? Ljudi žele da obaveste druge ljude da jednostavno postoje. Neko piše blog, neko napravi profil na Myspaceu, neko prodaje lubenice na pijaci, neko se skine go za vreme fudbalske utakmice, neko vodi kviz, a neko postane ratni zločinac... Uspesi i neuspesi se lakše vare kada se dele sa drugima, pa makar te druge i ne poznavali eksplicitno. Smrt se obznanjuje javno, u čituljama i na umrlicama, ljudi se odriču svojih najbližih putem novina, preko radija se upućuju čestitke i pozdravi, na televizijama se prikazuju svadbe potpunih anonimusa...

Jedan od običaja neverbalne komunikacije u manjim zajednicama u Srbiji je i obznanjivanje slika dece koja su maturirala te godine. Uspeh završetka jednog perioda života za tu decu postaje javna stvar koja se daje na znanje svima. Neću sad o tome da li se to meni sviđa ili ne, koga to briga, ali hoću malo da vidimo zašto je tu zanimljiv boljevački slučaj.

Naime, od ove godine i u našem gradu imamo nasmejane slike devojaka i momaka koji su završili srednju školu istaknute na javnom mestu u centru grada. Oba uslova za to (postojanje svršenih srednjoškolaca i postojanje bivše robne kuće u čijem će izlogu njihove slike stajati) su naravno ispunjena. OK, u čemu je tu problem? Well, naša se srednja škola bavi obrazovanjem četiri profila: gimnazijalci i ekonomski tehničari su četvorogodišnje, a šumari i automehaničari su trogodišnje škole. Ali svi su oni zajedno maturirali onog trenutka kada su odradili ceo svoj program, završili sa pozitivnim uspehom i dobili svedočanstva. Maturant je maturant pa završio on Matematičku gimnaziju u Beogradu ili Srednju školu za svinjogojstvo u Gadžinom Hanu!

Zašto su onda istaknute samo slike dva četvorogodišnja profila, gimnazijalaca i ekonomista kog đavola? Gde su mehaničari i (meni posebno dragi) šumari!? Ovo pisanije odlagao sam preko mesec dana želeći da vidim da li će ipak okačiti i njih, ali nisu naravno... E sad, postoje razna opravdanja: možda ta odeljenja to nisu htela, možda nisu obezbeđene njihove slike ili je to bila inicijativa samih razreda, a ne škole ili nešto četvrto? Mislim ipak da tako trivijalna objašnjenja ne drže vodu, to su banalna opravdanja, škola je jednostavno trebala da okači slike svih učenika ili ni jednog jedinog bez obzira ko je pokrenuo tu inicijativu.

Mislim da je objašnjenje za ovako nešto ipak - nemar. Jedan gimnazijalac iz te generacije mi je tvrdio da to nisu uradili iz jednostavnog razloga zato što se radi o šumarima i mašincima. Jednostavno, ko ih jebe što nisu tako mladi, lepi i pametni kao dva elitna odeljenja (koliko god se taj pojam elite rastegao da obuhvati boljevačke učenike). Ko ih jebe, njih ionako niko ne zna, došli su iz Slatine, Žagubice, Podgorac-Timoka, zašto da degradiramo lepotu i simetriju izloženog panoa takvim divljim životinjama? Zašto da savršenost jednog parčeta kartona unizimo uključivanjem rugoba i idiota u jednu takvu savršenost?

Sad, ne tvrdim ja da da je to eksplicitno objašnjenje koje bi uprava škole dala, ali tvrdim da se to podsvesno nalazi u glavama svakog profesora koji gore predaje. Ne kažem sad da su ta odeljenja nešto preterano dobro i da zaslužuju vanredne počasti, ali i oni su maturirali boga mu, i to ih čini jednakim sa ostalim učenicima! A kad već kačite njihove slike u holu škole ne vidim nikakvo opravdanje da ih ne zakačite i dole u centru.

Mislim, ako nije bilo uslova da se stave svi, jednostavno nemojte da stavite nikoga. Ta praksa je ionako glupa! Jak ti je achievement da završiš srednju školu u Boljevcu, to svaka četvrta šimpanza može da uradi. Verovatno je to onaj sindrom iz američkih filmova - "that's my son" - koji progovara iz starijih i želja da se svi upoznamo sa "nadrealnim" uspehom mlade boljevačke "elite".

Moja generacija je srećom u srednju školu išla još pre uvođenja demokratije u boljevačke ustanove, a ljudima tada na pamet nisu padale nikakve ideje, pa ni one glupe. I mi smo tada bili mladi, lepi i pametni i, srećom, uskraćeni za javnu promociju. Doduše ja sam još uvek mlad, lep i pametan. Jesam stariji jedno sedam godina od prosečnog maturanta koji nije ponavljao, ali mi ništa ne fali. Da sam lep i fotogeničan, to je opštepoznata činjenica, pogledajte npr. ovu sliku ispod uslikanu pre jedno dve godine.


Ipak, pamet je moja glavna osobina. Toliko sam pametan da na Wikipediji u članku o bozi (bezalkoholnom piću) postoji link na ovaj blog u odeljku o metaforičkoj upotrebi reči boza. Sve u svemu, ako su naši sugrađani propustili da vide jednu takvu veličinu na panou u robnoj kući pre nekoliko godina, kog vraga su onda stavili ove?