Ovaj članak je objavljen u dnevniku New York Times 24. septembra 2038. godine.
"Slobodan je imao običaj da pravi jako zaljućene pljeskavice, ali meni to tog dana nije predstavljalo problem. Ustvari, nikad mi pljeskavice nisu predstavljale problem. Možda sada, deset godina kasnije (tako kaže doktor), ali tada sam bio prava muškarčina sa jezikom koji je istovremeno mogao da apsorbuje ljutinu tucane paprike i rakije iz Jablanice, a da se posle toga ne otrombolji i izda me u trenucima kada prema regrutima treba biti strog i pravedan... Pljeskavica je dakle tog jutra bila baš ljuta, ali ja sam imao nameru da osećaj u ustima premestim u podsvest, da ga kontrolišem, da zagospodarim njime. Rešio sam da konačno odgledam drugi deo Pirata sa Kariba koje sam sam skinuo sa Interneta. Na Internetu je tad bilo čega ste hteli, samo sam kucao Pirates 2 i posle par sati sam imao film na kompjuteru. Čudo! Na žalost, iz dalje priče ćete videti da nisam imao vremena za Pirate tog dana..."
Ovo je odlomak iz autobiografske knjige šefa vojnog odeljka u Boljevcu, potpukovnika Gerića, koja je objavljena 2018. godine na desetogodišnjicu Brezovičkog ustanka koji je označio početak otcepljenja Vlaške republike od države Srbije. Vlaško izdanje ove publikacije čiji je naslov "Na ušću Radovanske reke u Timok: Kako sam spasio Jablanicu" u usta autora Gerića stavlja još jednu diskutabilnu minijaturu. Naime, ovo izdanje (koje je objavljeno odmah po štampanju drugog tiraža srpske verzije) kaže da je Gerić ustvari na radnom mestu počeo da gleda film Pirates II: Stagnetti's Revenge ali da nije uspeo da ga završi. U toku borbene scene između Katsuni, Belladonne i Stoye je u šefovu kancelariju uleteo referent Bložić i zatekao naočitog potpukovnika sa jednim kolenom podignutim na sto i mašući telom napred-nazad, pogotovo u predelu karlice. Međutim, Bložić je imao svoje prioritete, on je sav crven i zalunfan (od besa, ljute pljeskavice ili silnih stepenika?) uleteo u kancelariju sa jednim jedinim ciljem - da kaže šefu da je Vlaška republika jutros proglasila nezavisnost i da su okidač tog procesa bila četiri vojnika na civilnom služenju, četiri njihova vojnika, četiri izdajnika i dezertera, četiri njihove sramote...
Država je bila u šoku. Problemi sa Kosovom su tih dana itekako bili na dnevnom redu pa je jedan takav neočekivan potez Vlaha u istočnoj Srbiji bio pravi nož u leđa za srpske političare. Ali, još gore, hipotekarna depresija je upravo tih dana počela da drma svetsku ekonomsku scenu. Spirala tržišta nekretnina na kojoj je američki ekonomski mehur počivao već par decenija je tada pukao upravo zbog smanjenja obima poslovanja na tom delu tržišta. Za razliku od raznih uglednih ekonomista koji su tvrdili da se radi o greškama neoliberalne ekonomije ili onih koji su smatrali da je za sve kriva državna intervencija, Josif Senica, profesor na Berkliju i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za njegovu tezu o uticaju strižibuba na fluktuacije na hipotekarnom tržištu, je tada jedini izašao sa tezom da je do pada tržišta nekretnina u Americi došlo zbog nedostatka kvalitetnog bukovog i smrčinog drveta za građenje novih kuća. Glavni snabdevač američkog tržišta tim sirovinama je inače bilo Šumsko gazdinstvo Timočke šume koje je tih dana bilo u potpunoj paralizi zbog sporadičnih oružanih sukoba u Kučajskim planinama. Kanadski javor i vajmutov bor nisu bili dobar supstitut za kvalitetno drvo iz istočne Srbije zbog njihove nedovoljne tolerancje na brzu promenu između zimskih i letnjih temperaturnih ekstrema koji su postali jako učestali u većini država SAD.
Dalje znamo kako se razvijala situacija... Još je Oto Nojrat, promarksistički nastrojeni ekonomista, 1919. godine govorio kako nema zdravije ekonomije i zdravijeg društva od onog koje se nalazi u ratu. Rat izvlači svaku državu iz krize, zbija rasute redove hedonistički nastrojenih individua i od jednog nekontrolisanog ekonomskog haosa pravi racionalno uređenu i skromnu ali solidarnu zajednicu. Tridesetih godina prošlog veka su ga poslušali Hitler i Ruzvelt, a septembra 2008. ga je poslušao Buš mlađi čiji je mandat baš bio na svom koncu. Američkoj posrnuloj ekonomiji je tada bio potreban jedan rat, ali izbor meta je bio jako sužen. Iran i Severna Koreja su pokazivali zube tako da su samoproglašenje Vlaške republike i brutalna reakcija srpske vojske na to bili dobar povod za još jednu našu "humanitarnu intervenciju". Ponovo su po celom svetu glas dizali nezavisni intelektualci, pisci, muzičari, novinari, nobelovci, sportisti... Svi su ponavljali priču koja je već ispisana tokom iračke intervencije. Kao što američku administraciju tada nije zanimala sloboda naroda iz doline Tigra i Eufrata već samo nafta, tako je prilikom proglašenja nezavisnosti Vlaške republike nisu zanimala građanska prava Vlaha već samo milioni kubnih metara kvalitetnog tehničkog drveta. Cinični jastrebovi iz Bušovog kabineta nisu čak ni pokušavali da se brane od ovakvih napada, ogoljeni ekonomski interes krupnog kapitala je tih dana bio potpuno pušten s lanca, a glas nezavisnih intelektualaca je ostao samo eho koji se odbijao od šlemova američkih vojnika.
Tog septembra pre trideset godina smo imali američku verziju blitzkriega. Za rat koji je formalno trajao samo deset dana i koji je bio jako ograničenog obima, i u teritorijalnom smislu i u smislu primenjene vojne tehnike, broj žrtava i materijalna šteta su bili enormni. Za deset dana su sa zemljom sravnjeni grad Boljevac i okolna sela Krivi Vir, Jablanica, Mali Izvor i Podgorac. Poginulo je negde oko 5000 srpskih civila, a nekih 300 se i dalje vodi kao nestalo. Vlaška i američka strana su prošle maltene bez ozbiljnih gubitaka. 8000 hektara vrlo kvalitetne bukove šume je u tim operacijama bilo uništeno i ekosistem tog kraja se još uvek sporo oporavlja. Vlaška republika je proglasila nezavisnost i postala najmlađa država na teritoriji bivše SFRJ, a desetodnevni rat je postao najeksploatisaniji socijalni fenomen u popularnoj kulturi. Ostaje zabeleženo da su čak četiri filma sa tematikom tog sukoba bili konkurenti na istoj dodeli oskara za najbolji film i to 2013. godine. Svoje viđenje rata su nam iz desničarsko-konzervativne perspektive dali Džon Milijus i Klint Istvud, a kritički su ga prikazali Frensis Kopola i Oliver Stoun.
Posle ovog sukoba je politički sistem Srbije doživeo totalni kolaps. Uspon nacionalističkih snaga koje su došle na vlast na narednim izborima se posle par izbornih ciklusa pretvorio u njihovu totalnu dominaciju i gotovo potpuno brisanje građanske opcije sa političke scene Srbije. Ustav je odmah promenjen, odredbe oko Kosova su dopunjene identičnim odredbama koje su se odnosile na Vlašku republiku, a kategorija prigovora savesti je potpuno izbrisana i prestala je da se primenjuje. Služenje vojnog roka je postala obaveza svih punoletnih građana, s tim što su muškarci ovu obavezu ispunjavali u dužini od 36 meseci, a žene duplo kraće. Politički sistem je postao čudna mešavina vladavine političkih, vojnih i crkvenih elita, a ekonomska politika je bila izrazito izolacionistička i antiliberalna.
Danas, trideset godina kasnije, pod uticajem suseda i zemalja Evropske Federacije (a i zbog neminovnog protoka vremena) srbijanski politički sistem se sve više otvara za demokratske i liberalne uplive. Naravno, taj proces ima svojih nelogičnosti i lutanja poput prošlogodišnjeg vešanja ambasadora Mauritanije ispred Hrama Svetog Save, a zbog prijateljske utakmice koju su ugovorili hokejaški savezi dve zemlje - Vlaške republike i Mauritanije - ali u suštini se radi o omekšavanju spoljne politike i popuštanju srbijanskog nacionalističkog samoostrakizma.
Vlašku republiku je, pored Sjedinjenih Država, priznalo samo još par banana republika iz Srednje Amerike, Okeanije i zapadne Afrike. Vlaška je danas definitivno najnedemokratskiji politički sistem Evrope, sa ogromnim stepenom korupcije i sa ekstremno siromašnom populacijom. Vojnici koji su započeli Brezovički ustanak 24. septembra 2008. godine uopšte nisu imali političkih pretenzija. Prvi od te četvorice se iselio u Kanadu i trenutno je direktor jednog nezavisnog instituta koji se bavi proučavanjem međusobnog odnosa društvenog miljea i distopijske fantastike. Drugi je otvorio dve benzinske pumpe nedaleko od Boljevca, a sada je i većinski vlasnik jedne rafinerije biodizela. Treći je postao jedan od kumova italijanske Ndrangete, a četvrtom se gubi svaki trag još 2015. godine - smatra se da je postao uskok koji koristi poroznu i slabo nadgledanu granicu između Srbije i Vlaške republike u bespućima Kučajskih i Homoljskih planina kako bi sa svojom bandom drvokradica činio štete šumama na srpskoj strani granice.
PS
Ovaj tekst je posvećen mojim najdražim saborcima iz šumske sekcije.
PPS
Izvinjavam se čitaocima koji nisu iz Boljevca na nerazumljivim referencama na boljevačke prilike, a izvinjavam se i čitaocima iz Boljevca na nerazumljivim referencama glede neboljevačkih prilika...
"Slobodan je imao običaj da pravi jako zaljućene pljeskavice, ali meni to tog dana nije predstavljalo problem. Ustvari, nikad mi pljeskavice nisu predstavljale problem. Možda sada, deset godina kasnije (tako kaže doktor), ali tada sam bio prava muškarčina sa jezikom koji je istovremeno mogao da apsorbuje ljutinu tucane paprike i rakije iz Jablanice, a da se posle toga ne otrombolji i izda me u trenucima kada prema regrutima treba biti strog i pravedan... Pljeskavica je dakle tog jutra bila baš ljuta, ali ja sam imao nameru da osećaj u ustima premestim u podsvest, da ga kontrolišem, da zagospodarim njime. Rešio sam da konačno odgledam drugi deo Pirata sa Kariba koje sam sam skinuo sa Interneta. Na Internetu je tad bilo čega ste hteli, samo sam kucao Pirates 2 i posle par sati sam imao film na kompjuteru. Čudo! Na žalost, iz dalje priče ćete videti da nisam imao vremena za Pirate tog dana..."
Ovo je odlomak iz autobiografske knjige šefa vojnog odeljka u Boljevcu, potpukovnika Gerića, koja je objavljena 2018. godine na desetogodišnjicu Brezovičkog ustanka koji je označio početak otcepljenja Vlaške republike od države Srbije. Vlaško izdanje ove publikacije čiji je naslov "Na ušću Radovanske reke u Timok: Kako sam spasio Jablanicu" u usta autora Gerića stavlja još jednu diskutabilnu minijaturu. Naime, ovo izdanje (koje je objavljeno odmah po štampanju drugog tiraža srpske verzije) kaže da je Gerić ustvari na radnom mestu počeo da gleda film Pirates II: Stagnetti's Revenge ali da nije uspeo da ga završi. U toku borbene scene između Katsuni, Belladonne i Stoye je u šefovu kancelariju uleteo referent Bložić i zatekao naočitog potpukovnika sa jednim kolenom podignutim na sto i mašući telom napred-nazad, pogotovo u predelu karlice. Međutim, Bložić je imao svoje prioritete, on je sav crven i zalunfan (od besa, ljute pljeskavice ili silnih stepenika?) uleteo u kancelariju sa jednim jedinim ciljem - da kaže šefu da je Vlaška republika jutros proglasila nezavisnost i da su okidač tog procesa bila četiri vojnika na civilnom služenju, četiri njihova vojnika, četiri izdajnika i dezertera, četiri njihove sramote...
Država je bila u šoku. Problemi sa Kosovom su tih dana itekako bili na dnevnom redu pa je jedan takav neočekivan potez Vlaha u istočnoj Srbiji bio pravi nož u leđa za srpske političare. Ali, još gore, hipotekarna depresija je upravo tih dana počela da drma svetsku ekonomsku scenu. Spirala tržišta nekretnina na kojoj je američki ekonomski mehur počivao već par decenija je tada pukao upravo zbog smanjenja obima poslovanja na tom delu tržišta. Za razliku od raznih uglednih ekonomista koji su tvrdili da se radi o greškama neoliberalne ekonomije ili onih koji su smatrali da je za sve kriva državna intervencija, Josif Senica, profesor na Berkliju i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za njegovu tezu o uticaju strižibuba na fluktuacije na hipotekarnom tržištu, je tada jedini izašao sa tezom da je do pada tržišta nekretnina u Americi došlo zbog nedostatka kvalitetnog bukovog i smrčinog drveta za građenje novih kuća. Glavni snabdevač američkog tržišta tim sirovinama je inače bilo Šumsko gazdinstvo Timočke šume koje je tih dana bilo u potpunoj paralizi zbog sporadičnih oružanih sukoba u Kučajskim planinama. Kanadski javor i vajmutov bor nisu bili dobar supstitut za kvalitetno drvo iz istočne Srbije zbog njihove nedovoljne tolerancje na brzu promenu između zimskih i letnjih temperaturnih ekstrema koji su postali jako učestali u većini država SAD.
Dalje znamo kako se razvijala situacija... Još je Oto Nojrat, promarksistički nastrojeni ekonomista, 1919. godine govorio kako nema zdravije ekonomije i zdravijeg društva od onog koje se nalazi u ratu. Rat izvlači svaku državu iz krize, zbija rasute redove hedonistički nastrojenih individua i od jednog nekontrolisanog ekonomskog haosa pravi racionalno uređenu i skromnu ali solidarnu zajednicu. Tridesetih godina prošlog veka su ga poslušali Hitler i Ruzvelt, a septembra 2008. ga je poslušao Buš mlađi čiji je mandat baš bio na svom koncu. Američkoj posrnuloj ekonomiji je tada bio potreban jedan rat, ali izbor meta je bio jako sužen. Iran i Severna Koreja su pokazivali zube tako da su samoproglašenje Vlaške republike i brutalna reakcija srpske vojske na to bili dobar povod za još jednu našu "humanitarnu intervenciju". Ponovo su po celom svetu glas dizali nezavisni intelektualci, pisci, muzičari, novinari, nobelovci, sportisti... Svi su ponavljali priču koja je već ispisana tokom iračke intervencije. Kao što američku administraciju tada nije zanimala sloboda naroda iz doline Tigra i Eufrata već samo nafta, tako je prilikom proglašenja nezavisnosti Vlaške republike nisu zanimala građanska prava Vlaha već samo milioni kubnih metara kvalitetnog tehničkog drveta. Cinični jastrebovi iz Bušovog kabineta nisu čak ni pokušavali da se brane od ovakvih napada, ogoljeni ekonomski interes krupnog kapitala je tih dana bio potpuno pušten s lanca, a glas nezavisnih intelektualaca je ostao samo eho koji se odbijao od šlemova američkih vojnika.
Tog septembra pre trideset godina smo imali američku verziju blitzkriega. Za rat koji je formalno trajao samo deset dana i koji je bio jako ograničenog obima, i u teritorijalnom smislu i u smislu primenjene vojne tehnike, broj žrtava i materijalna šteta su bili enormni. Za deset dana su sa zemljom sravnjeni grad Boljevac i okolna sela Krivi Vir, Jablanica, Mali Izvor i Podgorac. Poginulo je negde oko 5000 srpskih civila, a nekih 300 se i dalje vodi kao nestalo. Vlaška i američka strana su prošle maltene bez ozbiljnih gubitaka. 8000 hektara vrlo kvalitetne bukove šume je u tim operacijama bilo uništeno i ekosistem tog kraja se još uvek sporo oporavlja. Vlaška republika je proglasila nezavisnost i postala najmlađa država na teritoriji bivše SFRJ, a desetodnevni rat je postao najeksploatisaniji socijalni fenomen u popularnoj kulturi. Ostaje zabeleženo da su čak četiri filma sa tematikom tog sukoba bili konkurenti na istoj dodeli oskara za najbolji film i to 2013. godine. Svoje viđenje rata su nam iz desničarsko-konzervativne perspektive dali Džon Milijus i Klint Istvud, a kritički su ga prikazali Frensis Kopola i Oliver Stoun.
Posle ovog sukoba je politički sistem Srbije doživeo totalni kolaps. Uspon nacionalističkih snaga koje su došle na vlast na narednim izborima se posle par izbornih ciklusa pretvorio u njihovu totalnu dominaciju i gotovo potpuno brisanje građanske opcije sa političke scene Srbije. Ustav je odmah promenjen, odredbe oko Kosova su dopunjene identičnim odredbama koje su se odnosile na Vlašku republiku, a kategorija prigovora savesti je potpuno izbrisana i prestala je da se primenjuje. Služenje vojnog roka je postala obaveza svih punoletnih građana, s tim što su muškarci ovu obavezu ispunjavali u dužini od 36 meseci, a žene duplo kraće. Politički sistem je postao čudna mešavina vladavine političkih, vojnih i crkvenih elita, a ekonomska politika je bila izrazito izolacionistička i antiliberalna.
Danas, trideset godina kasnije, pod uticajem suseda i zemalja Evropske Federacije (a i zbog neminovnog protoka vremena) srbijanski politički sistem se sve više otvara za demokratske i liberalne uplive. Naravno, taj proces ima svojih nelogičnosti i lutanja poput prošlogodišnjeg vešanja ambasadora Mauritanije ispred Hrama Svetog Save, a zbog prijateljske utakmice koju su ugovorili hokejaški savezi dve zemlje - Vlaške republike i Mauritanije - ali u suštini se radi o omekšavanju spoljne politike i popuštanju srbijanskog nacionalističkog samoostrakizma.
Vlašku republiku je, pored Sjedinjenih Država, priznalo samo još par banana republika iz Srednje Amerike, Okeanije i zapadne Afrike. Vlaška je danas definitivno najnedemokratskiji politički sistem Evrope, sa ogromnim stepenom korupcije i sa ekstremno siromašnom populacijom. Vojnici koji su započeli Brezovički ustanak 24. septembra 2008. godine uopšte nisu imali političkih pretenzija. Prvi od te četvorice se iselio u Kanadu i trenutno je direktor jednog nezavisnog instituta koji se bavi proučavanjem međusobnog odnosa društvenog miljea i distopijske fantastike. Drugi je otvorio dve benzinske pumpe nedaleko od Boljevca, a sada je i većinski vlasnik jedne rafinerije biodizela. Treći je postao jedan od kumova italijanske Ndrangete, a četvrtom se gubi svaki trag još 2015. godine - smatra se da je postao uskok koji koristi poroznu i slabo nadgledanu granicu između Srbije i Vlaške republike u bespućima Kučajskih i Homoljskih planina kako bi sa svojom bandom drvokradica činio štete šumama na srpskoj strani granice.
PS
Ovaj tekst je posvećen mojim najdražim saborcima iz šumske sekcije.
PPS
Izvinjavam se čitaocima koji nisu iz Boljevca na nerazumljivim referencama na boljevačke prilike, a izvinjavam se i čitaocima iz Boljevca na nerazumljivim referencama glede neboljevačkih prilika...
2 comments:
Svaka ti dala, care. Bas sam se lepo nasmejao. Steta sto nisi ubacio dobrujevacke jedinice za specijalne operacije, ali oprosticu ti...ovaj put :)
Ne, ne... Dobrujevačke foke su formirane tek na proleće 2009. baš zbog najezde hajduka i uskoka sa vlaške strane.
Post a Comment