Ako ovih dana čvrsto rešite da se ubijete bacanjem naglavačke sa Kalemegdanske tvrđave ili uzimanjem poveće doze heroina, bićete u velikom problemu. Država će pokušati da vas spase. Džabe ste vi pri čistoj svesti i zdravoj pameti rešili da to uradite, krajnja instanca koja odlučuje ko je pametan je negde u hodnicima nekog biroa.
Ima čak i bizarnijih stvari. Milan Tarot i njegov vidoviti Bene Gesserit esnaf su zabranjeni na srbijanskim televizijama iz svima znanih i mnogima prijemčivih razloga. Uzalud je objašnjavati da bi mediji trebalo da budu slobodni u emitovanju svog programa, a gledaoci u trošenju vlastitog novca putem telefonskih usluga. Ne samo kolektivna pamet RRA, nego i hiljade građana će se složiti sa ovakvom politikom. Zašto? Pa zato što jednostavno misle da su pametniji od tog malog broja svojih sugrađana koji se pale na vidovnjake i da imaju pravo da ih na polunasilan način odviknu od gluposti.
No, to su građani kao pojedinci. Šta da radimo sa udruženjima i sindikatima koji monopolizuju svoj većinski položaj na određenom tržištu i, uz blagoslov i zakonodavstvo države, postaju alfa i omega u datoj grani. Taksista, lekar, advokat bez licence? To neće da može pa makar imali dva miliona korisnika koji žele platiti za vaše usluge. Ili još gore ako hoćete da radite za svoje klijente bez ikakve novčane ili druge nadoknade. Korporacije sa državnim ingerencijama odlučuju da li ste ili niste nelojalna konkurencija, u suprotnom eno ih u Nemanjinoj, blokiraše saobraćaj...
Jedan od retkih domaćih bendova koje actualy mogu da slušam je i beogradski metal sastav Consecration. Oni su pre neki dan krenuli put Rijeke gde su imali zakazan koncert. Sjajna stvar, složićemo se svi. Naši bendovi idu tamo, njihovi dolaze ovde, družimo se, razmenjujemo ideje i iskustva, otkrivamo nove grupe, jednom rečju – istina, odgovornost, pomirenje. No, Beograđani nisu daleko stigli. I pored ponetih ličnih dokumenata, pasoša, pozivnog pisma, ATA Carnet pasoša za muzičku opremu, hrvatska granična služba im je zabranila ulazak. Razlog? Nemaju uverenje od reprezentativnog udruženja da su – muzičari!
What the fuck? Mnogi će se složiti sa ovakvim postupkom hrvatskih vlasti braneći se argumentom da se mora znati ko šta radi i koliko to naplaćuje kako bi država ubrala svoj mali procenat u vidu poreza. Hajde sada da ostavimo po strani raspravu o tome da li bi Consecration tamo nešto zaradili ili im je organizator garantovao samo obrok ili dva i ad-hoc smeštaj (pouzdano znam da čak ni u crno obučene Riječanke nisu uračunate u aranžman, pa bi sve zavisilo od individualnih kvaliteta Beograđana). Hajde da ipak prihvatimo tu priču o porezima i vidimo zašto je klimava. Naime, ako poslodavac (organizator koncerta) odluči da dovuče nekoliko momaka pod izgovorom da su oni nekakav muzički bend i ako on sa njima sklopi ugovor o (ne)plaćanju, bojim se da tu nema mesta za nikakav sindikat, uniju ili udruženje. Ako poslodavac na svoju odgovornost dovodi buljuk ljudi sa čudnim frizurama misleći da se radi o muzičarima, mislim da mu onda i treba dozvoliti da se osramoti i bankrotira jer je doveo šarlatane. A porez koji bi se eventualno platio bi se utvrđivao u trouglu poslodavac-izvođač-poreska uprava.
Pa čemu onda služi Udruženje estradnih umetnika i izvođača Srbije? Udrite me kobilicom basa posred čela ako znam! Po forumima neki njihovi članovi tvrde kako je licenca tog udruženja jedan od uslova da se dobiju putne isprave za izlazak iz zemlje u ulozi muzičara. Naime, kad ne bi bilo njih, svaki klošar sa drombuljom ili okarinom u džepu bi mogao da ode na granicu tvrdeći da je upravo započeo svoju evropsku solističku turneju. Ili još gore, vele oni, šta ako neki kriminalac pobegne od pravedne ruke zakona predstavljajući se kao muzičar? Tja... Već zamišljam Legiju kako posle bekstva iz zatvora, a noseći violončelo u desnoj i Dvoržakovu Simfoniju iz Novog sveta u levoj ruci, grabi ka crvenom horizontu hrvatske granice.
E da! Ako ste član udruženja možete sebi plaćati doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje. Jeste da je moguće da se te pare u istoj funkciji stave i na štednju, pod jastuk, u privatni fond, ali je lakše ovako. Vi nama malo para, mi vama malo monopola i tako su živeli srećni i zadovoljni do kraja života...
Neki optužuju Hrvate za ovu papazjaniju i pozivaju našu državu da odgovori istim merama. Zaista to će pogoditi (i pogađa) upravo one najmanje, neafirmisane bendove čija je muzika daleko od mainstreama. To su sada doživeli Consecration, a ranije se dešavalo i mnogo poznatijim facama poput Darkwood Duba i Kande, Kodže i Nebojše. To će se verovatno dešavati i ubuduće, jer izgleda da sinergija hrvatskog pravnog okvira i srpske politike izdavanja licenci upravo to i omogućava. Ne poznajem hrvatske pravne norme, ali ako imaju nešto poput našeg dokumenta koji se zove Posebni kolektivni ugovor za radno angažovanje estradno-muzičkih umetnika i izvođača u ugostiteljstvu, diskografiji i koncertnoj delatnosti koji je donet na osnovu Zakona o radu, onda se ova situacija doima kao jasna. Dotični dokument naime u Članu 5 kaže:
Zašto i takvi bendovi moraju imati licencu? Pa zato što je zabranjeno nešto raditi besplatno. A zašto je zabranjeno nešto raditi besplatno? Pa zato što država od toga ne ubira nikakav porez. Sa njene tačke gledišta je svejedno da li će svirke biti ili neće, jer je u svakom slučaju tu njen prihod jednak nuli.
Ima čak i bizarnijih stvari. Milan Tarot i njegov vidoviti Bene Gesserit esnaf su zabranjeni na srbijanskim televizijama iz svima znanih i mnogima prijemčivih razloga. Uzalud je objašnjavati da bi mediji trebalo da budu slobodni u emitovanju svog programa, a gledaoci u trošenju vlastitog novca putem telefonskih usluga. Ne samo kolektivna pamet RRA, nego i hiljade građana će se složiti sa ovakvom politikom. Zašto? Pa zato što jednostavno misle da su pametniji od tog malog broja svojih sugrađana koji se pale na vidovnjake i da imaju pravo da ih na polunasilan način odviknu od gluposti.
No, to su građani kao pojedinci. Šta da radimo sa udruženjima i sindikatima koji monopolizuju svoj većinski položaj na određenom tržištu i, uz blagoslov i zakonodavstvo države, postaju alfa i omega u datoj grani. Taksista, lekar, advokat bez licence? To neće da može pa makar imali dva miliona korisnika koji žele platiti za vaše usluge. Ili još gore ako hoćete da radite za svoje klijente bez ikakve novčane ili druge nadoknade. Korporacije sa državnim ingerencijama odlučuju da li ste ili niste nelojalna konkurencija, u suprotnom eno ih u Nemanjinoj, blokiraše saobraćaj...
Jedan od retkih domaćih bendova koje actualy mogu da slušam je i beogradski metal sastav Consecration. Oni su pre neki dan krenuli put Rijeke gde su imali zakazan koncert. Sjajna stvar, složićemo se svi. Naši bendovi idu tamo, njihovi dolaze ovde, družimo se, razmenjujemo ideje i iskustva, otkrivamo nove grupe, jednom rečju – istina, odgovornost, pomirenje. No, Beograđani nisu daleko stigli. I pored ponetih ličnih dokumenata, pasoša, pozivnog pisma, ATA Carnet pasoša za muzičku opremu, hrvatska granična služba im je zabranila ulazak. Razlog? Nemaju uverenje od reprezentativnog udruženja da su – muzičari!
What the fuck? Mnogi će se složiti sa ovakvim postupkom hrvatskih vlasti braneći se argumentom da se mora znati ko šta radi i koliko to naplaćuje kako bi država ubrala svoj mali procenat u vidu poreza. Hajde sada da ostavimo po strani raspravu o tome da li bi Consecration tamo nešto zaradili ili im je organizator garantovao samo obrok ili dva i ad-hoc smeštaj (pouzdano znam da čak ni u crno obučene Riječanke nisu uračunate u aranžman, pa bi sve zavisilo od individualnih kvaliteta Beograđana). Hajde da ipak prihvatimo tu priču o porezima i vidimo zašto je klimava. Naime, ako poslodavac (organizator koncerta) odluči da dovuče nekoliko momaka pod izgovorom da su oni nekakav muzički bend i ako on sa njima sklopi ugovor o (ne)plaćanju, bojim se da tu nema mesta za nikakav sindikat, uniju ili udruženje. Ako poslodavac na svoju odgovornost dovodi buljuk ljudi sa čudnim frizurama misleći da se radi o muzičarima, mislim da mu onda i treba dozvoliti da se osramoti i bankrotira jer je doveo šarlatane. A porez koji bi se eventualno platio bi se utvrđivao u trouglu poslodavac-izvođač-poreska uprava.
Pa čemu onda služi Udruženje estradnih umetnika i izvođača Srbije? Udrite me kobilicom basa posred čela ako znam! Po forumima neki njihovi članovi tvrde kako je licenca tog udruženja jedan od uslova da se dobiju putne isprave za izlazak iz zemlje u ulozi muzičara. Naime, kad ne bi bilo njih, svaki klošar sa drombuljom ili okarinom u džepu bi mogao da ode na granicu tvrdeći da je upravo započeo svoju evropsku solističku turneju. Ili još gore, vele oni, šta ako neki kriminalac pobegne od pravedne ruke zakona predstavljajući se kao muzičar? Tja... Već zamišljam Legiju kako posle bekstva iz zatvora, a noseći violončelo u desnoj i Dvoržakovu Simfoniju iz Novog sveta u levoj ruci, grabi ka crvenom horizontu hrvatske granice.
E da! Ako ste član udruženja možete sebi plaćati doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje. Jeste da je moguće da se te pare u istoj funkciji stave i na štednju, pod jastuk, u privatni fond, ali je lakše ovako. Vi nama malo para, mi vama malo monopola i tako su živeli srećni i zadovoljni do kraja života...
Neki optužuju Hrvate za ovu papazjaniju i pozivaju našu državu da odgovori istim merama. Zaista to će pogoditi (i pogađa) upravo one najmanje, neafirmisane bendove čija je muzika daleko od mainstreama. To su sada doživeli Consecration, a ranije se dešavalo i mnogo poznatijim facama poput Darkwood Duba i Kande, Kodže i Nebojše. To će se verovatno dešavati i ubuduće, jer izgleda da sinergija hrvatskog pravnog okvira i srpske politike izdavanja licenci upravo to i omogućava. Ne poznajem hrvatske pravne norme, ali ako imaju nešto poput našeg dokumenta koji se zove Posebni kolektivni ugovor za radno angažovanje estradno-muzičkih umetnika i izvođača u ugostiteljstvu, diskografiji i koncertnoj delatnosti koji je donet na osnovu Zakona o radu, onda se ova situacija doima kao jasna. Dotični dokument naime u Članu 5 kaže:
Strani izvođač može biti angažovan u estradno-muzičkom programu kod domaćeg poslodavca, u skladu sa odredbama ovog ugovora, pod uslovom da ima odgovarajuću javnu ispravu o svom statusu izdatu od odgovarajuće inostrane organizacije ili organa koju je dužan da dostavi poslodavcu, odnosno reprezentativnom sindikatu.
Poslodavac je dužan da, pre zaključivanja ugovora o izvođačkom radu-delu sa stranim izvođačem, sa reprezentativnim sindikatom zaključi sporazum o saglasnosti za angažovanje stranog izvođača.
Saglasnost na angažovanje stranog izvođača na teritoriji Republike Srbije daje zajednička Komisija reprezentativnog sindikata i Unije, na osnovu zahteva poslodavca u kojem je navedeno vreme izvođenja estradno-muzičkog programa i spisak izvođača uz koji se dostavljaju kopije javne isprave o statusu i pasoša stranog izvođača.
I tako... Verovatno da neko slično hrvatsko udruženje na sličan način 'štiti' svoje metal proizvode od inostrane konkurencije. Pitanje je samo zašto su hrvatski graničari od Beograđana tražili licencu konkretno Udruženja estradnih umetnika i izvođača Srbije, a ne nekog drugog. Ispostavlja se onda da to udruženje u Srbiji ima monopol na izdavanje licenci, da te licence koštaju par stotina evra po čoveku na godišnjem nivou i da su potrebne čak i za alternativne muzičke bendove koji drže po dve svirke godišnje bez ikakve nadoknade.
Zašto i takvi bendovi moraju imati licencu? Pa zato što je zabranjeno nešto raditi besplatno. A zašto je zabranjeno nešto raditi besplatno? Pa zato što država od toga ne ubira nikakav porez. Sa njene tačke gledišta je svejedno da li će svirke biti ili neće, jer je u svakom slučaju tu njen prihod jednak nuli.
6 comments:
И онда се људи чудом чуде зашто ”економија” пропада и траже од државе да је ”стимулише,” не капирајући да је баш држава та која не дозвољава људима да раде а да прво њу не ”намире,” и да је једини начин на који заиста може да стимулише привређивање укидањем силних прописа, пореза, даџбина, намета, давања, узимања, доприноса, или како већ којим даном зову оно што би нормалан човек звао својим правим именом: ”пљачка.”
Spajdere baš si liberalan.Zalažeš se za prava glupih & sujevernih i misliš da država ne treba da ih spreči da se materijalno osakate? Ccc.Niko bre tim lakovernim budalama ne brani da posećuju vračare,proroke,bele i crne magove,spiritiste i nekromante.Jednostavno, država neće javno,putem medija da podrži bogaćenje tamo neke vidovite Zorke ili Kleo Patre. Tako je prosto: GRAĐANI VAS NIKO NE SME DA PLJAČKA.OSIM NAS.
Da, osim što televizija nije u državnom vlasništvu (da ne raspredam sad o stanovitom oksimoronu "javno dobro") te slabo ko šta ima da im se meša u izbor programa. Možda ja smatram da je prenos fudbala na RTS-u straobalna glupost pa bi sad trebao da lobiram da se to ukine? Zaštita građana od samih sebe - pa to je definicija nepotrebnog radnog mesta u državnoj birokratiji.
I sad bi trebalo,pošto televizija nije u vlasništvu države,da na istoj prikazuju svakakve gadarije jer postoje bolesnici koji će to da traže."Narod to hoće".Pedofilija?Može.Maštoviti načini samoubistva uživo?Što krvavije to bolje.Incest?Silovanje? Direktan prenos?Ima zainteresovanih.VELIKI BRAT u konc. logoru?Ala će to da podigne gledanost!Čekaj,ovo zadnje je već opisano u knjizi SUMPORNA KISELINA Amelie Nothomb.Mogao bi da je pročitaš.
Draga Villa, pošto ti meni preporučuješ poučnu literaturu, ja ću se osetiti slobodnim da tebi preporučim da prvo proučiš osnove metodologije i pravilnog logičkog zaključivanja pa tek onda i komentarisanje. Dakle, ovaj tvoj comment je primer zamene teza i non sequitur zaključivanja.
Ili ako hoćeš, da uvedem kategoriju "victimless crime" da bih ti objasnio. Dakle, victimless crime je u pravnom sistemu većine država najčešće delo koje se po zakonu kažnjava (novčano, zatvorski ili drugačije), a koji nema žrtvu. Od najčešćih primera homoseksualizma koji se zasniva na dobrovoljnosti ali je negde kažnjiv i smrću, pa do primera gde se strogo zabranjuju (i pravno, a da ne govorim o moralnoj razini) raznorazne stvari iako nisu uperene ni protiv koga. Primeri: drogiranje, prostitucija, oskudno oblačenje na javnom mestu, nevezivanje pojasa u kolima itd. To su stvari koje pojedinac radi sam sebi (ne ugrpžava druge) potpuno svestan mogućih konsekvenci za te svoje radnje. Postavlja se pitanje, u čemu je tu problem ostalih članova zajednice, ako sam pojedinac izabere takav način života?
E tu je kvaka. Žrtve TV vidovnjaka i sličnih likova same biraju da plate za ono što će čuti na televiziji. Tu nema žrtve, niko nije pokraden (jer svestan izbor da se daju pare za proricanje nije krađa). Silovanje i ubistvo nije victimless crime jer ima jasno ustanovljenu pojedinačnu žrtvu čija se sloboda ugrožava, a to su naravno silovana ili ubijena osoba. Da budem još precizniji! Nije samo prikazivanje nekog kriminalnog dela (sa jasnom žrtvom) na televiziji ili u medijima krivično delo, već je krivično delo sam čin silovanja ili ubistva. Npr. javno prikazivanje nečega poput slučajno uslikanog ubistva nije samo po sebi zločin, već je zločin samo ubistvo.
Cestitam za prvu a ujedno i napornu godinu u sferi blogera...
Post a Comment