Mlađan Dinkić, prodavac kožnih jakni

Trenutno završavam ne toliko bitnu knjižicu You are Not So Smart čiji je autor David McRaney, a koja se uglavnom bavi kognitivnim, logičkim i heurističkim greškama koje svako od nas čini u svojim svakodnevnim odlukama u kupovini, biranju partnera ili posla, opredeljivanju za političku opciju itd. Većina argumenta u knjizi je utemeljeno na istraživanjima iz oblasti bihevioralne ekonomije koja je, čini mi se, trenutno najseksi oblast bar u okviru društvenih naučnih disciplina. No, o samoj knjizi ću za koji dan u posebnom prikazu...

Sada sam samo želeo da ukažem na jednu manipulaciju koja je često korišćena od strane ljudi koji žele drugim ljudima nešto da prodaju, da ne kažem uvale, pa bio to neki proizvod, usluga ili politička ideja. Ta se kognitivna pogreška naime zove anchoring effect, i oslanja se na osobinu ljudske psihe da se u nekom novom i nepoznatom konkretnom slučaju vezuje (usidruje) za prvo parče informacije koje joj se učini prijemčivim i da o konkretnom slučaju sudi na osnovu te informacije, ma koliko ona bila nevezana za objektivnu istinu. Psiholozi Amos Tversky i Daniel Kahneman su to utvrđivali u eksperimentu kada su dvema grupama ispitanika ponudili dva odgovora na pitanje “koliko procenata afričkih zemalja je učlanjeno u UN?” Prvoj grupi je ponuđen odgovor – 10%, a drugoj 65% država. Iako su mogli da kažu bilo koji broj od 0 do 100, ispitanici iz obe grupe su se držali brojeva bliskih prvobitnoj ponudi. Baš iz razloga što blagog pojma nisu imali koji je procenat afričkih država učlanjen u UN, usidrili su se za prvu informaciju koju su dobili iako ona nije imala nikakve veze s realnošću.

Kakve ovo veze ima sa Mlađanom Dinkićem? Pa, uzmimo još jedan primer iz date knjige koji sam upravo vrlo nespretno preveo:

Ulaziš u prodavnicu odeće i ugledaš verovatno najbolju kožnu jaknu koju si u životu video.

Probaš je, pogledaš se u ogledalu, i odlučuješ da je moraš imati. Dok je nosiš na sebi zamišljaš prolaznike koji će se osvrtati za tobom i uzdisati svaki put kada uđeš u neku prostoriju ili pređeš ulicu. Podavijaš rukav kako bi proverio cenu – 1000 dolara.

“Pa, to je to,” misliš se. Krećeš da je kačiš polako na svoje mesto kada te prodavac zaustavlja.

“Sviđa vam se?”

“Odlična je, ali ipak je preskupa.”

“Ne, ta jakna je upravo sada na popustu i košta 400 dolara.”

I dalje je skupa, a na kraju krajeva ti zaista i nije potrebna, ali 600 dolara popusta izgleda kao odlična stvar za jaknu u kojoj ćeš izgledati jedanaest puta bolje. Vadiš karticu i kupuješ je, nesvestan da si pao na najstariju trgovačku foru na svetu.

Ako još uvek nije jasno kako je Mlađan Dinkić postao dotični prodavac jakni (aka pilićar) onda pročitajte ovaj njegov tekst u kojem on navodi svoju nameru da ukine odnosno smanji tzv “muzički dinar” koji je namenjen grupi rent-seeking udruženja građana koja su od države dobila ovlašćeni monopolski položaj na naplatu nadoknada za korišćenje autorskih prava. Iako sam ja lično na libertarijanskom stanovištu da tvrda autorska prava u smislu copyrighta ne mogu postojati, to za ovu priču i nije mnogo važno (o tome možemo u komentarima ili u nekom sledećem postu). Ono što je pre svega zanimljivo je da je način podele para od autorskih tantijema u ingerenciji utvrđivanja samog SOKOJ-a. Nebitno je ovde da li je nečija subjektivna procena da li su te pare male ili velike, bitno je da se te pare, tantijeme i koeficijenti raspodeljuju na osnovu procena koje su izvučene sa dna kace odnosno – kolokvijalnije – iz malog prsta leve noge. Za razliku od svakog poslovnog subjekta u Srbiji koji radi pod uticajem endogenih tržišnih faktora kojima prilagođava svoje poslovanje, formiranje cene korišćenja autorskih prava je totalno netržišno, odnosno – prosto rečeno – izmišljeno je. Da nastavimo sa analogijm sa kožnim jaknama. One se na tržištu prodaju po određenoj ceni jer ta cena nosi najbližu moguću informaciju o tome kolika je ponuda i tražnja. Cena korišćenja autorskih prava, međutim, ne formira se tako, ona je jednostavno propisana od strane tela koje se zove Upravni odbor SOKOJ-a, a u burazerskom dogovoru sa određenim ministarstvima Vlade Srbije u kojima sede sami ljudi kojih se ponajviše tiču koeficijenti i tantijeme. Toliko o sukobu interesa o kome sada nećemo da pričamo.

Ono o čemu ćemo da pričamo je ono sa čim smo i počeli, a to je heuristički “efekat usidravanja” koji je ovde više nego očigledan. Kada su ustanovljeni planovi da se zaseca muzički dinar za sve i svašta, od mp3 plejera do frižidera, javnost se s pravom pobunila. No, to je i očekivano. Prvobitni plan za obim i domet muzičkog dinara je samo sidro za koje smo se uhvatili, koska koju su svi krenuli da glođu. Sada, kada smo čuli pravi plan koji nam je u svom autorskom tekstu ispostavio Mlađan Dinkić, shvatili smo da je ta nova cena u stvari odličan dil, za 400 dolara dobijamo jaknu koja vredi mnogo više. I svi to vidimo. I svi to svakodnevno upražnjavamo, npr. kada naredimo detetu da radi domaći zadatak naredna tri sata, a ono se uzjoguni. Mi onda, znajući da smo ga usidrili, smanjimo mu “kaznu” na pola sata, a ono je time zadovoljno i još misli kako je ono zeznulo nas.

No, to što prolazi kod desetogodišnje dece, u Srbiji prolazi kod svih, a pogotovo, recimo to otvoreno, kod njenih tzv. najelitnih članova koji se diče time što su oni “deca sa stanice Tviter” i koji misle da utiču na one koji odlučuju. U srpskom političkom sistemu izmišljaju se se propisi i nameti iz vedra neba, koji veze nemaju sa situacijom na terenu, a onda se retroaktivno prilagođavaju realnosti, sve uz lažiranu dobrohotnost i simulirano razumevanje običnog čoveka koji je onda valjda zahvalan što ga udaraju u glavu samo čekićem, a ne macolom... Ali dobro, kako situacija u ovoj zemlji prilično liči na onu koja nas je pred izbore strefila pre 12 godina, tako banditima koji su trenutno na vlasti možemo samo da poželimo da u narednih par godina prođu mnogo gore od onih koji su 2000. godine oterani. Naravno, onda ćemo da ustoličimo još virtuoznije gitariste i bubnjare, ali o tom – potom.

Devedesete u svoja četiri zida

Pošto su valjda svi imali da kažu nešto pametno na temu devedesetih koje su se desile našem lepom Beogradu prethodnih dana, tako i ja nastavljam sa svojom proverenom praksom u kojoj iščitavam tuđe analize a onda ih relativno inteligentno kompiliram, kupeći slavu, kajmak i pažnju mlađih punoletnica na Fejsbuku. Tema ovog teksta je svakako onaj infamozni muzički festival pod imenom Volim devedesete koji je svojski išutiran na srpskom internetu, a sve zahvaljujući tome što (za razliku od tih devedesetih) danas ipak imamo struju i stabilne internet konekcije.

U stvari, da budemo precizniji, ako izuzmemo infantilne razbibrige alternativnih evanđelista o lošem muzičkom ukusu (tipa "Bjesovi više nego Duck" ili "Sabljaru je duži nego Srletu iz Moby Dicka"), sam muzički festival uopšte nije ni kritikovan, jer iskreni da budemo, tu i nije bilo materijala za kritiku. Organizatori su jednostavno videli šta je profitabilno i rešili da na tome zarade pare. I svi ćemo se složiti da je to jedan sasvim legitiman poslovni poduhvat. Da ne zarađuju pare od koncerata, ti ljudi bi se odavno preorijentisali u muzičke kritičare, blogere i "pripadnike civilnog društva".

No, to nije bitno. Ono što jeste kritikovano su devedesete kao takve, jedan vremenski isečak koji nam se desio, jedan semantički konstrukt koji se zahvaljujući čarolijama srpskog jezika uglavnom vezuje za one stvari zbog kojih svi drhtimo i dobijamo aritmiju. I naravno, kao što i ume da bude sa lakim metama, desi vam se da promašite sve i - sledstveno tome - ne pogodite ništa. Tj. prostije rečeno, devedesete kao jedan istorijski period je vrlo lako kritikovati i plakati za izgubljenim godinama, problem je u tome što se to radi povodom nekog koncerta koji drže ljudi čija je jedina krivica u tome što je njihova muzika imala tu sreću da bude popularna u istom istorijskom periodu. Možemo samo zamisliti šta bi se desilo da su se u Areni sakupili maketari koji sklapaju modele aviona iz Drugog svetskog rata, koliko bi oni lekcija o Aušvicu, tenkovima, atomskim bombama i nevinim žrtvama dobili.

Ono što je karakteristika svih ispisanih kritika je pomalo skandalozna količina zamene teza i cherry pickinga, gde se (1) raspravlja o nečemu što sa konkretnom manifestacijom nema nikakve veze, (2) ako se i pokušava uspostaviti veza između muzičkih i istorijskih devedesetih, onda se to radi pomoću sa dna kace izvučene teorije zavere o tome kako je tu vrstu glazbe tada stvorio Miloševićev režim i (3) kada se govori o istorijskim devedesetim, onda se cherry picking metodom i jeftinim anegdotalnim dokazima pokušava diskredovati sve što ima korelativnu vezu sa tim vremenom samo zato što se, jelte, hronološki sa njim poklapa. Da se razumemo, vremenske korelacije umeju da budu zabavne i korisne u brzoj raspravi sa intelektualnim protivnicima, ali u ozbiljnoj analizi ih je najbolje ostaviti u kesi sa iskorišćenim kondomima. Jer se ista korelativna evidencija može primeniti i za druge stvari koje su se desile devedesetih. Recimo rok muzika i sportski uspesi, koje bismo takođe morali da odbacujemo kao najveću grozotu, a samo zato što su se zbili u tom periodu.

Ako malo pogledamo o čemu se tu zaista radi, videćemo jedan klasičan sukob generacija, tj. bolje rečeno - jedan sukob nepomirljivih nostalgija. I dok se jednima na spomen dizelaške muzike okidaju sinapse u mozgu koje ih podsećaju na lošu političko-ekonomsku situaciju i rat, drugima je to podsećanje na jedino detinjstvo koje su imali, dok se konačno trećima (najmlađima) ne okida ništa osim centra u mozgu koji je zadužen za razvrat i zajebanciju. E sad, to što su najglasniji i medijski najrasprostranjeniji ovi prvi, tome imamo da zahvalimo gotovo sveopšti konsenzus da nam uskoro sledi smak sveta. I sasvim je legitimno i biološki  opravdano da nas određeni nadražaji iz spoljnog sveta sećaju na određene događaje samo iz razloga njihove istovremenosti, ali stvaranje uzročno-posledične veze između te dve stvari je jedna od najelementarnijih grešaka logike. Nije logično pronalaziti uzročno-posledičnu vezu između određene muzike i duha vremena (ovde ne govorim u terminima teorije kulture, već u terminiima logike), kao što nije logično pronalaziti kauzalnu vezu između gubljenja nevinosti i pesme koje ste u tim trenucima slušali.

Ako sa logičkog pređemo na politički ili kulturološki teren, videćemo da se radi o već spomenutom sukobu dveju nostalgija čiji je okidač mainstream muzika devedesetih. Jednima devedesete predstavljaju jedine godine detinjstva koje ljudsko biće može imati i izlišno je očekivati da ti ljudi tom periodu po sebi daju negativnu konotaciju. Funkcija našeg mozga je takva da se bolje priseća lepih stvari koje su nam se dogodile u prošlosti i da to povezuje sa drugim stvarima sa kojima su bile u korelaciji. Jednostavno rečeno, očekivati od ljudskog bića da ima negativna sećanja na svoje detinjstvo i mladost je jalov posao ma koliko istorijsko vreme u kome je to biće živelo zaista bilo loše po nekim pokazateljima. Drugima devedesete predstavljaju najgori period života, a zajedno sa njima u isti koš idu i svi psihološki trigeri koji sećaju na to doba.

Ono što mene najviše interesuje u vezi sa ovim slučajem je sveopšte učitavanje nekakve političke agende mainstream muzici devedesetih koja nam se pre par dana ponovila u Areni, tj. vrlo na silu konstruisan stav da povratak takve muzike poziva na povratak tih vremena, vrednosnih matrica i ostale velike reči u rangu "šestog oktobra" i sličnih. I to se ne radi zbog toga što je ta muzika zasićena nekim političkim sadržajem, već naprotiv, baš iz razloga što je vrišteće apolitična. Jedan od omiljenih sportova domaće intelektualne elite je da se užasava proizvoda masovne kulture koji nemaju eksplicitno izgrađen stav o društvu u kome nastaju (osim žižekovaca koji i iz iskaza molekularne biologije umeju da iščitaju političke stavove), da ih smatraju nepotrebnim smećem, a da njihove konzumente svrstavaju u idiote baš onako kako bi to učinio brucoš sa FPN-a posle čitanja loše prepevanih spisa starogrčkih političkih filozofa. Jer ovde se ne radi o koncertu nekog Baje Malog Knindže (izvinjavam se na eventualnoj pogrešnoj upotrebi velikih slova) ili Marka Perkovića Thompsona, već o ljudima čija se cela agenda završavala na spravljanju muzike koja ne bi imala nikakvo dublje značenje od onoga koje na prvu loptu dobijemo. To se naravno za određene pripadnike intelektualne elite u Srbiji doima kao neoprostiv greh, odsustvo eksplicitnog političkog stava je isto što i podrška tada postojećem.

Otud i pokušaj poređenja sa gej paradom koji impliciram u naslovu. Ovde se uopšte ne shvata da je propagiranje slobode okupljanja načelo koje može važiti samo univerzalno ili nikako. Ako uspostavljamo neke principe podobnosti u borbi za kulturnu i političku hegemoniju, onda ne treba da čudi što bitku za tu hegemoniju dobijaju oni koji imaju više bejzbol palica u posedu i koji samo dosledno primenjuju onu političku filozofiju koju bi i njihovi intelektualni protivnici primenjivali, samo kad bi znali u toj borbi za koji kraj da uhvate palicu.

PULJP #8

2. i 3. jul 2010. godine po rođenju Njegovom...

Na Rtnju...

Više informacija ovde...

Bježmo ljudi, stižu deca

Ne može pošteno da prođe ni mesec dana a da veliki stručnjaci za opštedruštveno zdravlje i ocenjivanje prihvatljivih društvenih vrednosti sa diplomama društvenih fakulteta i budžetski finansiranim radnim mestima ne saopšte zabrinutoj javnosti da nam vrednosni sistem kolabira pod težinom grehova kosmičkih razmera. Opšte mesto o našoj omladini koja pije, drogira se, sluša narodnjake, tuče pedere i ne završava fakultete je zahvalna novinarska tema. Krivci? Sve što vam padne na pamet! Tom logikom se vodila i reporterka Večernjih novosti i njene učene sagovornice u tekstu koji je toliko pun otrcanih floskula koje se među našom wannabe elitom samorazumljivo uzimaju zdravo za gotovo da poštenom čoveku koji se gnuša kvazielitističkog popovanja ne preostaje ništa nego da tekst lepo fiskuje rečenicu po rečenicu. Da počnemo...

Prve štikle obuju već u osnovnoj školi, maturu dočekaju u napadnim haljinama, frizure biraju u "Grand paradi"... I sve bi se to moglo pripisati modnim trendovima da poslednje istraživanje o uzorima i navikama mladih u Srbiji nije upalilo alarm!
Bilans - idoli su na estradi i delimično u sportu!

Uzvičnik ovde verovatno označava iznenađenje, a po ostatku teksta reklo bi se i indignaciju. Devojčice koje hoće da budu odraslije nego što jesu? Pa to zaista nismo sretali do sada. Tek kad smo zakoračili u tranzicioni kapitalizam dobili smo idole iz udarnih televizijskih emisija. U prethodnom periodu su to bili avangardni pisci i nadrealistički slikari?

U poslednjoj studiji Ministarstva omladine i sporta, koja je obuhvatila bezmalo 5.000 ispitanika uzrasta od 15 do 30 godina, stoji da se ova grupacija najčešće identifikuje sa Svetlanom Ražnatović i Novakom Đokovićem, a sudeći po ostalim anketama rađenim na ovu temu, odlično se "kotiraju" i Seka Aleksić, Jelena Karleuša...

Prvo, Ministarstvo omladine i sporta u normalnoj državi ne bi trebalo uopšte ni da postoji, a kamoli da radi istraživanja i studije. Što se tiče podataka o idolima, o tome više u daljem tekstu.

Tako su mladi u Srbiji u poželjna ponašanja uvrstili upravo ona koja stručnjaci anatemišu.

Do sada je tekst imao koliko toliko deskriptivan ton. Sada počinje vrednovanje. Koja to ponašanja stručnjaci anatemišu? Pevanje turbo-folk muzike i igranje tenisa? Stručnjaci za šta? Za vrednovanje šta su to poželjna ponašanja u jednom društvu? Koju je školu potrebno da završim da bih i ja mogao meritorno da vrednujem šta su to poželjna ponašanja? Ako su ugledni profesori i “stručnjaci” svoje diplome stekli kako bi davali čisto površne vrednosne iskaze tipa “ne sviđa mi se što današnja deca slušaju narodnjake”, onda je Mao Ce bio u pravu kad ih je sve lepo poslao da pleve pasulj.

- Nekada su idoli mladima bili rokeri koji, iako su imali masnu kosu, bili su kritički opredeljeni prema društvenom uređenju - objašnjava Vanja Govorko, psiholog beogradskog centra za socijalni rad.

Gospođa Govorko se verovatno sa setom seća Štulićeve trzalice koja joj je pre 25 godina upala u dekolte za vreme Azrinog koncerta u SKC-u, šta li? Mladima su idoli bili rokeri? Poput Lepe Brene i Zdravka Čolića? Poput onih likova koji su pevali Računajte na nas? Prosto mi nije jasno kako su ljudi uopšte nalazili smisao života tolikih vekova pre nego što je izmišljen rokenrol. Vezivati kritičke mogućnosti pojedinca za pripadanje određenom muzičkom pravcu (a taj rok nije mnogo više od toga) je tragično uprošćavanje stvari koje zaista puno govori o načinu razmišljanja dotične gospođe.

- Oni su želeli da taj svet poboljšaju, imali su otpor prema negativnim pojavama, dakle i određenu humanost jer su želeli boljitak za sve.

Erm... Oni? Kao – rokeri? Pre svega, kategorije poput “bolji svet” i “negativna pojava” su jako relativne i prilično ispražnjene od sadržaja. Zato se slobodno može reći da se svaki čovek na ovoj planeti zalaže za bolji svet i protiv negativnih pojava, barem kako ih on shvata. To što neki ljudi misle da je određena supkulturna grupa vrednija i bolja od druge zato što im se vrednosni nadzori poklapaju je njihovo privatno mišljenje koje nikakva “stručnost” ne može da transcendira na poziciju oficijelnog mišljenja.

Današnji idoli, međutim, nemaju nikakav stav prema društvu, pa čak ni ideju kako bi ono trebalo da izgleda. Njihova je jedina moć u popularnosti.

Neimanje stava prema društvu u doba kada je najlakše imati stav je nešto što današnje idole i svrstava u idole. Ovi sa “stavovima” su samo politikanti koji se ne bave profesionalnom politikom. Činjenica da idoli (i njihovi sledbenici) nemaju ideju kako bi društvo trebalo da izgleda je po meni jako pozitivna. Mnogi veliki umovi nikada nisu mogli da dokuče kako bi društvo trebalo da izgleda, ali oni izgleda nisu imali psihologe i centre za socijalni rad koji bi im objasnili kako je to pogubno po mladež. Neka ti sa idejama to primenjuju na svojoj deci, a ostale neka puste da žive svoj život.

Govorkova podseća na to da su ranijim generacijama bile važnije druge vrednosti kao što su moral i poštenje, a danas se samo broji - novac.

A Jupi i Kokta su nekad bili mnogo slađi? Mislim, shvatam ja poziciju ove gospođe. Kad primaš platu za radno mesto koje nema realno utemeljenje onda je bolje da to opravdaš. A jedan od načina je plasiranje mitova o zlatnom dobu i kvarenju čoveka. Od toga nas mogu spasiti samo stručnjaci. Jer oni su učili škole za procenjivanje morala i poštenja na intergeneracijskom nivou. Nisam baš siguran, ali mi zvuči logički neverovatno da ranije generacije kojima su moral i poštenje izlazili na džepove ne uspeju da to prenesu na svoje potomke. S druge strane, ne vidim šta fali novcu? To uvođenje novca kao neke smrdljive i prljave kategorije je jedan od najlicemernijih poteza i pokazatelj obične zavisti. Ako nekoga u životu zanima novac i ako ga stiče na legitiman način, šta koga briga za to? Ali izgleda da naši elitni društveni konstruktivisti ne mogu da istrpe a da ne pokažu svoju kvazimoralnu superiornost propovedajući drugima vrednosti koje su prihvatljive.

- A ovi idoli upravo to propagiraju. Promovišu bogatstvo svojom odećom, frizurama, ponašanjem.

Ovo su već ozbiljne optužbe. Sećam se kako je Seka Aleksić u nekim novinama izjavila kako je upravo stigla sa depilacije i kako trenutno nema nijednu dlaku na svom telu. To je dokaz da današnji idoli svojim ćelavim vaginama promovišu bogatstvo. Nije mi baš jasan argumentacijski niz dotične gospođe Govorko, niti koje vitamine koristi, ali bih baš voleo da vidim metodologiju određivanja stepena bogatstva na osnovu načina češljanja kose. Zato su iskazi poput ovih citiranih običan kulturrasizam. Mnoge etničke ili religijske grupe promovišu sebe svojom odećom, frizurama i ponašanjem i sa tim nemamo problema. Rokerske supkulture se prepoznaju po odeći, frizurama i ponašanju i to je njihov način života. Ali ako bogati ljudi upražnjavaju odeću, frizure i ponašanje koje su sami odabrali, onda kao imamo problem. Možeš da promovišeš da si Šiptar/Budista/Metalac, ali ako nosiš odelo od par hiljada evra onda ugrožavaš vrednosni sistem društva? Ko ovde govori o jednoumlju? I jesam li već spomenuo licemerje?

Imamo zvezde koje su bile u zatvoru, ali ne zbog bunta već zbog kriminalnih veza, zvezde koje su postale poznate po uživanju narkotika, bahatim ponašanjima, agresivnim izjavama...

Imamo političare koji pljačkaju, imamo univerzitetske profesore koji su korumpirani, imamo sportiste silovatelje, imamo rokere koji su umrli zbog droge, imamo filozofe koji su podržavali Hitlera ili Staljina, imamo naučnike koji su tukli svoje žene, imamo pekare koji vam stave mrtvu mušicu u kiflu sa sirom... Dokazuje li to bilo šta?

Psiholozi, koji se u svom radu svakodnevno susreću sa mladim ljudima, koji imaju poremećaje u ponašanju ili odrastaju u porodicama čiji su odnosi znatno narušeni, delimično za takve probleme krive upravo pogrešne uzore.

Jeste... A ja krivim Muhameda što mi je dete prešlo u Islam...

- Odgovor na pitanje zašto naša deca vole Seke, Cece i slične zvezde može se naći u medijima, a prvenstveno u onima koji ovakve (ne)vrednosti i promovišu - nastavlja Vanja Govorko. - Mediji ne dozvoljavaju da neko izrazi svoje mišljenje, jer ne žele da promene svest ljudi već da održe otupljenost mase kako bi njome lakše manipulisali. A time medijski magnati lakše i bolje zarađuju.

Ma Naomi Klajn ti nije ravna. To je onaj benevolentni rasizam. Za razliku od “magnata” koji masu iskorišćavaju, imamo osobe poput gđe Govorko koji bi masu izveli na pravi put tako što bi ih naučili šta su prave vrednosti. Niko tu ljude ne posmatra kao individue koji imaju svoje izbore (pa makar taj izbor bio i utapanje u masu), već samo kao glinu za oblikovanje u skladu sa svojim vrednosnim nazorima, koji su, naravno, najbolji na svetu. No, Pajtonovci su odavno razbili ovaj argument mnogo bolje od mene:

A koliko su "prave vrednosti" potisnute i odbačene među mnogim mladim ljudima, Vanja Govorko obrazlaže primerom sa nedavno završenog rijaliti šoua "Farma".
- Bebi Dol je slala neku poruku, promovisala je toleranciju i zajedništvo, a narod je odlučio da je izbaci i da zadrži prosek.

Promenimo narod!

Tako, na našoj sceni, kao po pravilu, pobeđuju priproste osobe, forsirajući samo sopstveno telo, a neretko i pozajmljeni glas i pozajmljene stavove.

Ako neko ima pozajmljene stavove, onda je to gđa psihološkinja. Mislim, davanje tolikog kulturološkog značaja takvim glupostima i od toga izvoditi neke velike zaključke je glupost svoje vrste.

Ako ne dođe do nekog "kopernikanskog obrta", ovaj stručnjak strahuje da ćemo još dugo da osećamo posledice loših uzora, jer će upravo ovi mladi ljudi koji odrastaju uz maštarije o glamuru, vaspitati svoju decu na isti način.

Pa ako roditelji ove dece nisu mogli njih da vaspitaju u skladu sa svojim vrednostima (a to su, jelte, poštenje, skromnost i seks posle venčanja), kako da očekujemo da će ovi vaspitati svoju decu svojim vrednostima. I šta je to kog đavola “kopernikanski obrt”? Zvuči uzbudljivo i svakako revolucionarno!

Ipak, ovakva slika nije svojstvena samo Srbiji. Naprotiv.
- To su svetske tendencije. Pa ni Britni Spirs nije ništa ni bolja ni drugačija od naših lokalnih pevačica - zaključuje Vanja Govorko.

Pronicljiva psihološkinja nam je otkrila skrivene muzičke paralele i procese glazbene globalizacije. Nisam ljubitelj popularne muzike, ali pojedine pop pevačice sa MTV-a su subverzivnije i političnije od svih pankera i metalaca zajedno. O reperima i porno glumicama da ne govorim...

Ipak, da se kurs možda može zaokrenuti ka starim i dobrim vrednostima, tvrdi čovek kojeg mnogi smatraju glavnim protagonistom turbo-folk kulture.
Saša Popović, prvi čovek "Grand produkcije", koja je izrodila bezbroj estradnih "umetnika", danas pravi ozbiljne rezove. Iz svoje imperije rešio je da izbaci sve ono što promoviše pornografiju i bizarnost. Jedan od motiva mu je upravo, kako i sam kaže, svest koliki uticaj imaju njegove emisije na srpsku omladinu.
- Dovoljno je pogledati rejtinge naših emisija i tada nema sumnje koliko je veliki naš uticaj i kako delujemo na te mlade ljude - kaže Saša Popović. - Nije problem sa onima koji imaju 40, 50, 60 godina, jer oni znaju šta je dobro, ali je situacija sasvim drugačija kada su u pitanju deca i omladina. Oni su na raskrsnici da formiraju svoj muzički ukus, kao i na raskrsnici koje bi vrednosti trebalo da prihvate. Zato nameravamo da vratimo sistem koji je vladao osamdesetih godina, da vratimo pravu narodnu muziku, da podignemo nivo kvaliteta tekstova, pa i kompletnog scenskog nastupa i prezentacije pevača.

OK je ovo, mada ova formulacija oko formiranja muzičkog ukusa ima jednu začkoljicu. Kako je, naime, moguće da eksperimentalna grupa koju bi činilo jedno srednjoškolsko odeljenje iz nekog malog mesta ne pokaže da svi njeni pripadnici imaju identičan muzički ukus? Kako je moguće da iako je uticaj medija na sve pripadnike ovog misaonog eksperimenta identičan, na kraju dobijemo da deca imaju tako različite muzičke ukuse? Odgovor – i deca znaju da biraju, čak iako su, zamislite, deca.

Šta je nova scena donela klincima, rođenim sredinom devedesetih, najbolje se vidi u osnovnim školama. Dečji rođendani i žurke retko će da prođu bez nekog aktuelnog hita Seke Aleksić ili Slavice Ćukteraš, a izjednačavanje sa likom i delom tih umetnika vidi se i po stajlingu devojčica.

Ne, puštaće Mocarta i Betovena, Crass i Conflict, Darkthrone i Immortal, Tori Amos i Rachael Yamagatu? Ja sam čak čuo da Slavica Ćukteraš peva po svadbama koje po definiciji organizuju punoletni ljudi, ali to je valjda dozvoljeno... Jebote, rođendanska žurka sa pesmama iz Muzičkog tobogana? Minja Subota, Želimir i Višnja ili Nataša Bekvalac dok još nije pravila frizuru? Pa i Seka Aleksić je bolja od toga... Objektivno...

- Devojčice bi volele da oblače kratke majice i plitke pantalone, ali kodeks oblačenja u školi im to ne dozvoljava pa se suzdržavaju - objašnjava Milica Janjić, nastavnik u beogradskoj OŠ "Ivan Milutinović". - U poslednje vreme aktuelne su "Zvezde Granda". Ti su pevači sve jači uzori našim đacima.

Pa zato i postoje kodovi oblačenja. Kome se ne sviđa može da napusti datu ustanovu ili firmu.

Istraživanje, urađeno 2002. godine, otkrilo je da se trećina mladih u Srbiji ugleda na estradne zvezde, 19 odsto "sluša" sportiste, ali one koji dobro zarađaju, a 18 odsto bi volelo da nalikuje ličnostima iz kulture i istorije.

Ne vidim šta je ovde alarmantno. Sociološka zakonitost da većina razmišlja većinski ili šta?

Ni sadašnja situacija ne pokazuje da se odmaklo u vrednosnim orijentacijama. Poslednje istraživanje o ponašanju srednjoškolaca, koje je uradio Institut za psihologiju, takođe je pokazalo da su mladi najviše okupirani - novcem. Većinu srednjoškolaca ne interesuje politika, ne prate vesti, trećina učenika uopšte ne čita, kompjutere koriste za igrice i muziku...

I? Donećemo zakon kojim ćemo srednjoškolce terati da se interesuju za politiku, da se pretplate na devedesetdvojkin feed i da se u pola osam nacrtaju ispred televizora? Da čitaju Markuzea i Habermasa, a kompjutere koriste samo za istraživanje kataloga Kongresne biblioteke i Jstora? Neka hvala, odradite vi vaše školske kurikulume i pustite roditelje da se sami brinu o svojoj deci. I dozvolite deci da budu apolitična, nepismena i navučena na Fejsbuk. Jer to jednostavno nisu vaša deca!

ZAKLJUČAK

Kratko samo. Ja da sam na mestu svih onih spomenutih pevaljki, ja bih ovu što je tekst pisala tužio. Te žene pare zarađuju sopstvenim sisama i guzicama, skačući, falširajući ili samo otvarajući usta. Drugi su spremni da im za to plate. A ne kao neki sportisti koji traže da im država (poreski obveznici) reše stambeno pitanje ili mladi perspektivni naučnici koji svoje privatne projekte uslovljavaju novčanim garancijama države (poreskih obveznika). Toliko o moralu i poštenju.

PS
Evo slučajnosti. Tekst na NSPM o "uticajnosti" novog talasa.

PULJP #7

Pošto su ljudi zapeli da sleću na blog sa upitima o PULJP-u na pretraživačima, a pošto niko ništa sigurno nije znao (osim da će festivala biti), mislim da je priličan uspeh što ovaj post pišem celih osam dana pred fest. No, to je sudba kleta samoorganizovanja po Srbiji raštrkanih boljevačkih padavičara i propalica.

Nego, da vidimo šta nam nudi ovogodišnji PULJP. Pored tradicionalnog kampa, distroa, vegan kazana, obratićemo pažnju na najavljene bendove sa akcentom na to da su NAJAVLJENI, jer Nablesnotesni su najavljeni već godinama unazad pa ništa. Dakle:


Petak, 26. jun

RAFAL (Negotin) – Thrash Metal

DOWNTRODDEN (Kragujevac) – Grindcore

VIŠE OD MILIMETRA (Temerin) – Punk

NABLESNOTESNI (Knjaževac) – Agro Punk

PRLJAVI DRIPCI (Beograd) – Punk

WELTSCHMERZ INC. (Beograd/Boljevac) – Rave Punk


Subota, 27. jun

MAHAJ (Beograd) – Jazz Grind

ANTI ROST (Pančevo) – Punk

FEK (Temerin) – Hardcore

NAKOT (Beograd) – Crust

HUMANIST (Niš/Boljevac) – Sludge

KOLATERALNA ŠTETA (Beograd) – Punk


Takođe, u subotu će u 16 sati u bioskopskoj sali KOC-a biti projektovan film Paper Dolls.

Crni metal i siva ekonomija

Ako ovih dana čvrsto rešite da se ubijete bacanjem naglavačke sa Kalemegdanske tvrđave ili uzimanjem poveće doze heroina, bićete u velikom problemu. Država će pokušati da vas spase. Džabe ste vi pri čistoj svesti i zdravoj pameti rešili da to uradite, krajnja instanca koja odlučuje ko je pametan je negde u hodnicima nekog biroa.

Ima čak i bizarnijih stvari. Milan Tarot i njegov vidoviti Bene Gesserit esnaf su zabranjeni na srbijanskim televizijama iz svima znanih i mnogima prijemčivih razloga. Uzalud je objašnjavati da bi mediji trebalo da budu slobodni u emitovanju svog programa, a gledaoci u trošenju vlastitog novca putem telefonskih usluga. Ne samo kolektivna pamet RRA, nego i hiljade građana će se složiti sa ovakvom politikom. Zašto? Pa zato što jednostavno misle da su pametniji od tog malog broja svojih sugrađana koji se pale na vidovnjake i da imaju pravo da ih na polunasilan način odviknu od gluposti.

No, to su građani kao pojedinci. Šta da radimo sa udruženjima i sindikatima koji monopolizuju svoj većinski položaj na određenom tržištu i, uz blagoslov i zakonodavstvo države, postaju alfa i omega u datoj grani. Taksista, lekar, advokat bez licence? To neće da može pa makar imali dva miliona korisnika koji žele platiti za vaše usluge. Ili još gore ako hoćete da radite za svoje klijente bez ikakve novčane ili druge nadoknade. Korporacije sa državnim ingerencijama odlučuju da li ste ili niste nelojalna konkurencija, u suprotnom eno ih u Nemanjinoj, blokiraše saobraćaj...

Jedan od retkih domaćih bendova koje actualy mogu da slušam je i beogradski metal sastav Consecration. Oni su pre neki dan krenuli put Rijeke gde su imali zakazan koncert. Sjajna stvar, složićemo se svi. Naši bendovi idu tamo, njihovi dolaze ovde, družimo se, razmenjujemo ideje i iskustva, otkrivamo nove grupe, jednom rečju – istina, odgovornost, pomirenje. No, Beograđani nisu daleko stigli. I pored ponetih ličnih dokumenata, pasoša, pozivnog pisma, ATA Carnet pasoša za muzičku opremu, hrvatska granična služba im je zabranila ulazak. Razlog? Nemaju uverenje od reprezentativnog udruženja da su – muzičari!


What the fuck? Mnogi će se složiti sa ovakvim postupkom hrvatskih vlasti braneći se argumentom da se mora znati ko šta radi i koliko to naplaćuje kako bi država ubrala svoj mali procenat u vidu poreza. Hajde sada da ostavimo po strani raspravu o tome da li bi Consecration tamo nešto zaradili ili im je organizator garantovao samo obrok ili dva i ad-hoc smeštaj (pouzdano znam da čak ni u crno obučene Riječanke nisu uračunate u aranžman, pa bi sve zavisilo od individualnih kvaliteta Beograđana). Hajde da ipak prihvatimo tu priču o porezima i vidimo zašto je klimava. Naime, ako poslodavac (organizator koncerta) odluči da dovuče nekoliko momaka pod izgovorom da su oni nekakav muzički bend i ako on sa njima sklopi ugovor o (ne)plaćanju, bojim se da tu nema mesta za nikakav sindikat, uniju ili udruženje. Ako poslodavac na svoju odgovornost dovodi buljuk ljudi sa čudnim frizurama misleći da se radi o muzičarima, mislim da mu onda i treba dozvoliti da se osramoti i bankrotira jer je doveo šarlatane. A porez koji bi se eventualno platio bi se utvrđivao u trouglu poslodavac-izvođač-poreska uprava.

Pa čemu onda služi Udruženje estradnih umetnika i izvođača Srbije? Udrite me kobilicom basa posred čela ako znam! Po forumima neki njihovi članovi tvrde kako je licenca tog udruženja jedan od uslova da se dobiju putne isprave za izlazak iz zemlje u ulozi muzičara. Naime, kad ne bi bilo njih, svaki klošar sa drombuljom ili okarinom u džepu bi mogao da ode na granicu tvrdeći da je upravo započeo svoju evropsku solističku turneju. Ili još gore, vele oni, šta ako neki kriminalac pobegne od pravedne ruke zakona predstavljajući se kao muzičar? Tja... Već zamišljam Legiju kako posle bekstva iz zatvora, a noseći violončelo u desnoj i Dvoržakovu Simfoniju iz Novog sveta u levoj ruci, grabi ka crvenom horizontu hrvatske granice.

E da! Ako ste član udruženja možete sebi plaćati doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje. Jeste da je moguće da se te pare u istoj funkciji stave i na štednju, pod jastuk, u privatni fond, ali je lakše ovako. Vi nama malo para, mi vama malo monopola i tako su živeli srećni i zadovoljni do kraja života...

Neki optužuju Hrvate za ovu papazjaniju i pozivaju našu državu da odgovori istim merama. Zaista to će pogoditi (i pogađa) upravo one najmanje, neafirmisane bendove čija je muzika daleko od mainstreama. To su sada doživeli Consecration, a ranije se dešavalo i mnogo poznatijim facama poput Darkwood Duba i Kande, Kodže i Nebojše. To će se verovatno dešavati i ubuduće, jer izgleda da sinergija hrvatskog pravnog okvira i srpske politike izdavanja licenci upravo to i omogućava. Ne poznajem hrvatske pravne norme, ali ako imaju nešto poput našeg dokumenta koji se zove Posebni kolektivni ugovor za radno angažovanje estradno-muzičkih umetnika i izvođača u ugostiteljstvu, diskografiji i koncertnoj delatnosti koji je donet na osnovu Zakona o radu, onda se ova situacija doima kao jasna. Dotični dokument naime u Članu 5 kaže:

Strani izvođač može biti angažovan u estradno-muzičkom programu kod domaćeg poslodavca, u skladu sa odredbama ovog ugovora, pod uslovom da ima odgovarajuću javnu ispravu o svom statusu izdatu od odgovarajuće inostrane organizacije ili organa koju je dužan da dostavi poslodavcu, odnosno reprezentativnom sindikatu.

Poslodavac je dužan da, pre zaključivanja ugovora o izvođačkom radu-delu sa stranim izvođačem, sa reprezentativnim sindikatom zaključi sporazum o saglasnosti za angažovanje stranog izvođača.

Saglasnost na angažovanje stranog izvođača na teritoriji Republike Srbije daje zajednička Komisija reprezentativnog sindikata i Unije, na osnovu zahteva poslodavca u kojem je navedeno vreme izvođenja estradno-muzičkog programa i spisak izvođača uz koji se dostavljaju kopije javne isprave o statusu i pasoša stranog izvođača.

I tako... Verovatno da neko slično hrvatsko udruženje na sličan način 'štiti' svoje metal proizvode od inostrane konkurencije. Pitanje je samo zašto su hrvatski graničari od Beograđana tražili licencu konkretno Udruženja estradnih umetnika i izvođača Srbije, a ne nekog drugog. Ispostavlja se onda da to udruženje u Srbiji ima monopol na izdavanje licenci, da te licence koštaju par stotina evra po čoveku na godišnjem nivou i da su potrebne čak i za alternativne muzičke bendove koji drže po dve svirke godišnje bez ikakve nadoknade.

Zašto i takvi bendovi moraju imati licencu? Pa zato što je zabranjeno nešto raditi besplatno. A zašto je zabranjeno nešto raditi besplatno? Pa zato što država od toga ne ubira nikakav porez. Sa njene tačke gledišta je svejedno da li će svirke biti ili neće, jer je u svakom slučaju tu njen prihod jednak nuli.

PULJP Fest #6

U petak i subotu (13. i 14. jun) se organizuje već šesti festival na kome se okupljaju pankeri, anarhisti, skvoteri, antiglobalisti, anti-fašisti, levičari, alkoholičari, lokalna ruralna omladina i ostali, a još uvek niko da ih bije?! Elem, kao i svake godine biće tu svakojakog sadržaja i drugih opscenosti, tako da je Boljevčanima bolje da ne kroče u "vrtić"...

Ovaj festival inače već ima legendarni status među upućenima. A takođe i Boljevac... Imamo slučaj kako se jedan beogradski filmski kritičar i jedan od urednika sajta Novi Kadrovi oduševio time što je upoznao nekog iz Boljevca, prokomentarisavši kako tamo ima mnogo punka, undergrounda i ostalog treša. Blago njemu... Nego, da kažem šta imam o festivalu... Svake godine se pokušava da to bude veće i veće, da se sadržaj obogati i slično, podržavam sve to iako ni ideološki ni glazbeno nisam u tom fazonu. Možda se i ne slažem sa tim pristupom za porodicu i prijatelje kojim se ista priča iznosi za iste ljude (koji tu priču već znaju napamet), o tome sam pričao nekoliko puta i sa organizatorima festa tako da znaju moje mišljenje, ali glupo je da ih ja kritikujem pošto jedino organizujem turnire u Mortal Kombatu...

I ove godine je tu i kamp, razni distroi, klot pasulj iz kazana, kao i sveopšti fudbalski karmbol koji se zove utakmica (metalci vs pankeri ili mesožderi vs vegetarijanci). Novost su najavljene projekcije dva filma: For Squatters Sake (1990) i G8 Blockade (2007), a što se muzike tiče, tu ima svakojakog panka, hardkora i krasta... Pored redovnog kontigenta domaćih bendova (Beograd, Niš, Kragujevac, Zaječar, Knjaževac), tu su i dva benda iz Makedonije (Shoctroopers i Smack Attack), kao i dva značajnija imena: Hevn iz Osla (Norveška) i Pavilionul 32 iz Temišvara (Rumunija).

Posle svirke organizovana edukativna ekskurzija znamenitim kafićima u Zanatskom centru...

Ljubiša Samardžić u Boljevcu!

Znači, radi se o koncertu, a ne o snimanju Timočke bune 2. Kao što su anarho braća iz Niša najavila, Zagrepčani dolaze u Boljevac da sviraju kurcu. Domaća podrška (tako se valjda to sad zove) su Humanist iz Niša i Pinheads Victim iz Zaječara, ali njih smo već gledali xy puta...

Na svirci će naravno biti dostupan i distro arsenal DHP-a, Pushmajkara i Nirdale ako ste baš nastrojeni razmeni prljavog novca. Sve u svemu, biće to bučna HC/punk/crust svirka što znači da će se skupiti boljevački padavičari i minđušari što dalje implicira da ću i ja biti tamo... Jedino ako budu dobri gosti u Utisku nedelje, onda možda i ne dođem...

Svirka je zakazana za nedelju, 20. april i počinje u 21h. Mesto dešavanja je podrum KOC-a. Ulaz je teoretski besplatan, ali spremite se da date neku kintu ljudima, ipak trebaju da se vrate u Zagreb...