Pet RTS-ovih emisija koje gledaju mazohisti (poput mene)

Naporno samohvalisanje prvih ljudi Radio Televizije Srbije potkrepljeno empirijskim podacima o gigantskoj gledanosti njihovog programa većini ljudi izmami blagi grč u predelu mošnica, ako uopšte i to. Ista reakcija bi ljude hvatala i u slučaju da bilo koja druga televizija (u ovom tekstu se ograničavam na TV program jer ne znam gde mi je radio aparat) proglasi sebe najboljom iz prostog razloga zamenjivosti. Kada bi država kojim slučajem sutra zabranila hleb, vrlo je verovatno da će se on odmah pojaviti na crnom tržištu. Kada bi, pak, prekosutra ukinuli RTS, vrlo je verovatno da niko na tržištu neće pokušati da pravi novi.

Ipak, nekakvom logičkom inverzijom, baš u tome se krije najčešća argumentacija neophodnosti javnog finansiranja jednog radio-televizijskog programa. Baš iz razloga što je svaki pojedinac lično indiferentan prema postojanju jednog takvog servisa rađa se razlog njegovog postojanja. Pojedinci nisu svesni šire slike koja je u ingerenciji teoretičara medija i javnog mnjenja, odnosno jedne od današnjih sorti modernih filozofa-kraljeva koji izniču iz birokratsko-tehnokratske logike paternalizma. A ta šira slika, kako je interpretiraju teoretičari javnog mnjenja, pokazuje nam neophodnost medijskog javnog servisa iz razloga dobrobiti celine. Pojedinci su dužni da učestvuju u stvaranju „zdravog“ javnog mnjenja, a kao razlog stoji zajednički, javni interes koji je mnogo veći od zbira pojedinačnih interesa (bolje reći: pojedinačnih nezainteresovanosti).

Prosto je smešan argument direktora RTS-a koji je u jednoj emisiji svoje televizije rekao kako je njena prednost ta što nije u vlasništvu tajkuna ili stranaca. Jer tajkuni i stranci imaju svoje interese koji se kose sa suštinskim javnim interesom svih građana. A njihov je interes, sudeći po onome što nam javni servis evropske Srbije pruža, da RTS bude servis za permanentno celodnevno reklamiranje političkih partija (RTS javlja šta je ama baš svaki političar imao da kaže o ama baš svemu), opitni centar za nestručne novinare i neobrazovane laike (ekonomija, međunarodna politika, kultura, nauka) i televizija kojoj ste voljni da plaćate ceo iznos pretplate samo kada bi ukinula komentatore za vreme prenosa sportskih manifestacija.

Iako je suštinski važnija kritika koja se tiče prinudnog finansiranja nečega što pojedinci sami ne bi hteli, ja ću se ovde osvrnuti na sadržaj. Kako sam poslednjih pola godine odlučio da povećam dnevni prosek praćena televizijskog programa, slobodan sam da iz jake konkurencije izdvojim par javno-servisnih emisija koje mi osobito idu na ganglije.

5. Evronet

Kratkometražna dokumentarna forma u kojoj nam se kao velike evropske vrednosti prodaju trivijalije kojima se bave organizacije civilnog društva. Da se razumemo, te 'trivijalije' su svakako od velikog značaja za zainteresovane građane, ali uparivati ih sa određenom političko-vrednosnom matricom poput evroentuzijazma je svojevrsna pilićarska propaganda. S druge strane, kako se dublje osnove te evroentuzijastične filozofije ne ispituju, jedino nam ostaje da ovu emisiju gledamo kao vrstu televizijskog pamfleta. Ja mislio da je Evropska Unija nekakav važan politički konstrukt, ali po autorima ove emisije se ona svodi na postavljanje rampi za invalide i sakupljanje izmeta vaših pasa u parku.

4. Sasvim prirodno

Mnogi ljudi vole Jovana Memedovića. Harizmatičan lik, voli da se zajebava, druži se sa običnim narodom i tako to... I lepo je to videti u njegovim reportažama da se u poslednje vreme sve ne svodi na priču čoveka koji sa autsajderske pozicije veliča život autentičnih srpskih seljaka samo kako bi išao od jednog do drugog i najedao se sušenog mesa i ovčijeg sira. A mesom i sirom je toliko oduševljen da ne prestaje sa panegiricima teškom ali plemenitom seoskom životu i gorštacima koji žive u skladu sa prirodom. Prosto da se čovek zapita, što bre, Jovane, ne kupiš 50 ovaca i odeš na Staru planinu da budeš sasvim prirodan do đavola?

3. Beogradska hronika

Ovo je zicer. Ako želite da saznate u kojoj se zgradi u Beogradu pokvario vodomer, u kom parku ima najmanje krpelja koji su rešili da pojedu vašu decu i pse, ko je kriv i odgovoran što seljaci na pijacu iznose prskane krastavce, koliko je vozila gradsko saobraćajno jutros poteralo na ulice i u kom se vrtiću javio slučaj deteta obolelog od salmonele i da li zbog toga treba nekog streljati, sve te (i još mnoge) informacije možete dobiti ukoliko zasednete ispred svog, jelte, malog ekrana negde između pola šest i šest. Vašoj sreći neće biti kraja ukoliko emisiju vodi simpatična kratkokosa voditeljka koja toliko želi da pomogne svojim sugrađanima da svakog trenutka nesebično rizikuje da mašući rukama sama sebe udari po nosu ili toliko gestikulira svakim pojedinačnim mišićem i hrskavicom svoje glave da je RTS morao da zaposli fizioterapeuta zaduženog da nam se ona iznova vraća bez težih povreda.

Ne mogu skroz meritorno da sudim iz razloga drastične nekompetentnosti, ali nisam siguran čemu služi jedna ovakva emisija, posebno ako ste u Beogradu poslednji put bili u četvrtom osnovne sa ekskurzijom koja je posećivala zoološki vrt. U redu, naš glavni grad ima svoju specijalnu emisiju jer je jednostavno najveći. Pokvareni vodomeri, razjareni krpelji, otrovni krastavci i lukave salmonele mogu za samo jedan dan desetkovati našu populaciju (i to njen najbitniji deo, dodao bih), urnisati ekonomiju, zaustaviti evropske integracije, sprečiti dalje velike sportske uspehe, razoriti kulturno-umetničku nadgradnju i vaša je dužnost da kao stanovnici Bosilegrada, Kučeva, Krupnja, Velikog Šiljigovca i Donje Sabante podržite jedan takav poduhvat od velikog javnog značaja. Što bi rekli ekonomisti – you are better of nego da nema Beogradske hronike.

2. Oko/Oko magazin

Ovo bi trebalo da je ozbiljna emisija što joj, imajući u vidu sputavajuće faktore televizijskog medija, iznenađujuće uspeva. Bar dok njeni novinari ne krenu da se bave ozbiljnim temama... Činjenica da je jako složeno uređivati i proizvoditi svakodnevnu polučasovnu emisiju ipak ne može biti opravdanje za ortodoksne gluposti koje možete u njoj čuti. Jer, čim se brojne novinarke poduhvate neke globalne teme poput ekonomske krize, klimatskih promena ili međunarodne politike dobijamo smešne rezultate uvijene u oblandu istraživačkog novinarstva sa komentarom. Tako je moguće da stručni sagovornik na temu klimatskih promena bude jedan sociolog, da novinarka upoređuje regulisanje emisije ugljen dioksida sa regulisanjem pušenja u zatvorenim prostorijama, da urednik Zoran Stanojević poentira kako je legitimno zabraniti ljudima da prodaju neki svoj proizvod (rakiju) kako bi se zaštitili potrošači itd. Prava javno-servisna škola. Izveštava i obrazuje u isto vreme. Za male pare. I potpuno ideološki neutralno... U skladu sa glupavom mantrom 'verujte našim očima'.

Ipak, moj favorit u tom kompleksu emisija je tzv. Oko ekonomije koje ide sredom. Opštepoznata je činjenica da naše novinarstvo ne može da se pohvali poznavanjem ekonomske problematike, a faktor da se ovde radi o televiziji još više otežava situaciju. U svakom slučaju, gospođa Vesna Damjanić-Branković pokazuje da je toliki dunster za temu kojom pokušava da se bavi da ja, inače sklon mazohizmu, sredom uveče dobijam žestoke napade oboljenja koje se zove 'razgovor sa uključenim televizorom. Vesna je za ekonomsku problematiku na RTS-u ono što je Sandra Perović za film. Ali za razliku od Sandre koja se baca složenim kinematografskim terminima poput 'estetika', 'omaž' i 'dekonstrukcija', voditeljka Oka ekonomije svoju filozofiju najčešće svodi na pitanje koje često postavlja svojim gostima, a koje glasi – 'a šta obični građani mogu da očekuju'. Jer, obični građani su glupi, a njihove jeftine ulaznice ipak moraju da se isplate... Ako treba u par reči opisati metod vođenja emisije dotične voditeljke, onda je to – 'zaboraviš mozak na natkasni, obuješ visoke štikle, upadaš u studio i postavljaš glupa pitanja' – metod koji je do paroksizma razvila jedna druga RTS-ova vedeta, Olivera Kovačević.

1. SAT

Porodična manufaktura Alvirović svakog vikenda ima privilegiju da nas pozdravlja iz kruga svoje privatne firme čiji je glasoviti naziv Nacionalna vozačka akademija. Spojivši lepo sa korisnim, Alvirović i sin jednom nedeljno pokušavaju da građanstvu podignu svest o važnosti bezbednosti u saobraćaju, pilićarski se grebući pritom za besplatno reklamiranje Nacionalne vozačke akademije koja se baš tim segmentom saobraćajne bezbednosti i bavi. Stojeći na asfaltnoj pisti ispred flote NAVAK-ovih Tojota, Mirko Alvirović je iz nedelje u nedelju satima razglabao sa stručnim sagovornicima o svim prednostima koje nam donosi novi Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Kamera je svedočila da je Mirko telom bio u društvu svojih sagovornika iz MUP-a i Ministarstva infrastrukture, ali je mikrofon iznova dokazivao da se on duhom ipak nalazio duboko u njihovom rektumu.

Ne manji greh je i taj što je ovom emisijom u TV selebritise Alvirović lansirao portparola saobraćajne policije, izvesnog majora Rebića koji je, uz Tojote sa NAVAK logom, postao redovni inventar u toj emisiji. Ali, ne bilo kakav inventar, već onaj koji u svakom trenutku može da izdeklamuje koji saobraćajni prekršaj nosi koliko kaznenih poena. Rebić je dogurao i do Utiska nedelje gde ga je svojim neumesnim insinuacijama nervirao Proka libertarijanac. Biće od majora opasan PR, možda i blog otvori...