Kontam da postoje četiri osnovna principa raspodele ova dva dobra iz naslova među stanovništvom, a zavisno od politekonomskog sistema koji je pojedina država odabrala.
Prvi je kapitalizam. Svako ima svoj kurac i svoje gloginje. Od kurčevitosti zavisi koliko ćemo gloginja skupiti. Ako ubedimo nekog da nam pomogne, utoliko bolje.
Drugi je komunizam. I jedno i drugo je u zajedničkom vlasništvu. Posle entuzijastičkog početka, dalja evolucija organizama u ovom sistemu vodi ka tome da veličina kurca počinje da tendira ka nuli, a potražnja za gloginjama ka beskonačnom. Konačni rezultat – crkavanje od gladi.
Treći je nekakva socijalistička država blagostanja. Oni sa većim spolovilom su pod državnom prisilom dužni da izvrše periodično obrezivanje kako bi oni sa manjim mogli da izvrše nadogradnju i time imali veće šanse da skupe svoju porciju gloginja.
Četvrti je obrnuti vid trećeg. Tu oni sa manjim penisima vrše periodično obrezivanje (obično masovno i potpuno demokratsko, najčešće u centru Beograda, na potezu Skupština Srbije – Skupština Beograda) kako bi dali onima koji su kurčevitiji jer su oni njihovi reprezenti u velikom svetu kurčevitih.
Naši delfini (sportsko novinarstvo, eve me!) konačno dobili stanove. Nije im ih dala država, već nekakav privatni fond i lokalna samouprava, ali to ne menja nastalu situaciju opšte vriske i kuknjave od strane „civilnog društva“ na državu što ona to nije uradila. Jedino u toj računici ne mogu da se setim odakle državi pare ili stanovi.
Hoćete da date pare nekom jer mislite da je to zaslužio? Nađete njegov žiro račun, popunite uplatnicu i završite s tim.
Većinski argument za državnu raspodelu zaslužnima je u stvari negativni argument koji otprilike ide ovako. Ako zaposleni na budžetski finansiranim mestima mogu da dobijaju besplatne, subvencionisane ili slične stanove (tzv. pun pansion na račun države), zašto to ne bi mogli i neki drugi – npr. oni iza kojih stoji javno mnjenje. Takav argument se slaže sa dijagnozom da je državna podela stanova loša jer omogućava korupciju i nepotizam, ali onda umesto da kažu da sa tom praksom treba stati, oni tu praksu proširuju na one koji imaju većinsku podršku i veliku popularnost. Npr. ako par rođaka, kumova i zemljaka misli da sinovcu treba dodeliti neki vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) to nije u redu. Ali ako par desetina hiljada među kojima su i rođaci, kumovi i zemljaci misli da sinovcu treba dodeliti isti vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) – to je onda savršeno u redu. Nije problem što sistem omogućava zloupotrebe, već što zloupotrebe nisu jednakije i demokratskije.
Klasična podela neodgovornosti na ravne časti između države i građana. Pošto je neodgovornost neiskorenjiva, hajdemo da je raširimo po celom društvu kako bi svi bili jednako neodgovorni. Slažu se ti likovi i sa tim da je malo nelogično da oni koji žive u kartonskim naseljima kupujući dvolitarku dizela kako bi sklepanom mašinom prevezli stari papir, putem akciza i poreza finansiraju tantijeme za bele medvede društva (umetnici, naučnici, profesionalni sportisti i budžetski finasirani paraziti), ali za to nude i par opravdanja.
Prvo opravdanje je posledica sindroma „dekadencije punog stomaka“. Pošto nismo više gladni, pošto nam je toplo i imamo struje, počinjemo da zaboravljamo da te stvari ne padaju s neba. Počinjemo da ih uzimamo zdravo za gotovo, i viškovima koji se tu stvaraju želimo da nagradimo one koje lično smatramo „zaslužnima“ za nešto što mi privatno smatramo bitnim. A kako objektivno izmeriti je li zaslužniji u jednoj zajednici onaj koji pravi hleb, onaj koji zida kuće, onaj koji peva u operi ili onaj koji pliva brzo? Da li je mera za fiktivne zasluge stan u Beogradu, kuća sa bazenom u dvorištu na Senjaku, šupa u Surdulici, plac na Mokroj Gori ili plaketa od Predsednika? Ili da li je za zemlju bitniji talenat u proizvodnji paradajza ili u rešavanju integrala? I kako da evaluiramo da li smo mu dovoljno pomogli i kad je dosta i da li je talentovani ispunio očekivanja i kada će njegov talenat početi da se isplaćuje?
Mnogo češće opravdanje za ovakve mere su zasluge prema spolja. Ti ljudi nas predstavljaju u svetu. To je klasično parohijalno identifikovanje sa onima koji su uspešni i popularni, a samo zato što sa identifikovanim dele istu karakteristiku – ovoga puta nacionalnu pripadnost. Pele nije ostao upamćen kao dobar fudbaler, već kao Brazilac? To što naši sportisti ne izbijaju iz naših televizora ne znači da je tako svuda u svetu i da prosečni Amerikanac ili Evropljanin zna ko je Čavić (a ako zna, da to neće zaboraviti za tri dana).
Ma koliko bio protiv državnog pomaganja ili odmaganja bilo kom pojedincu u zajednici (jer se to nepravedno i nazasluženo preliva ili uzima od drugih bez njihovog odobrenja), ipak mogu da shvatim moralni poziv da se socijalno pomogne onima sa manjim početnim šansama (talenat, mesto rođenja, status, fizička sputanost). Ta linija bar ima nekakav etički argument smanjenja razlika. Kako onda opravdati davanje talentovanijima i uspešnijima (a što se preliva na one manje talentovane i uspešne) osim čistom šizofrenijom?
Prvi je kapitalizam. Svako ima svoj kurac i svoje gloginje. Od kurčevitosti zavisi koliko ćemo gloginja skupiti. Ako ubedimo nekog da nam pomogne, utoliko bolje.
Drugi je komunizam. I jedno i drugo je u zajedničkom vlasništvu. Posle entuzijastičkog početka, dalja evolucija organizama u ovom sistemu vodi ka tome da veličina kurca počinje da tendira ka nuli, a potražnja za gloginjama ka beskonačnom. Konačni rezultat – crkavanje od gladi.
Treći je nekakva socijalistička država blagostanja. Oni sa većim spolovilom su pod državnom prisilom dužni da izvrše periodično obrezivanje kako bi oni sa manjim mogli da izvrše nadogradnju i time imali veće šanse da skupe svoju porciju gloginja.
Četvrti je obrnuti vid trećeg. Tu oni sa manjim penisima vrše periodično obrezivanje (obično masovno i potpuno demokratsko, najčešće u centru Beograda, na potezu Skupština Srbije – Skupština Beograda) kako bi dali onima koji su kurčevitiji jer su oni njihovi reprezenti u velikom svetu kurčevitih.
Naši delfini (sportsko novinarstvo, eve me!) konačno dobili stanove. Nije im ih dala država, već nekakav privatni fond i lokalna samouprava, ali to ne menja nastalu situaciju opšte vriske i kuknjave od strane „civilnog društva“ na državu što ona to nije uradila. Jedino u toj računici ne mogu da se setim odakle državi pare ili stanovi.
Hoćete da date pare nekom jer mislite da je to zaslužio? Nađete njegov žiro račun, popunite uplatnicu i završite s tim.
Većinski argument za državnu raspodelu zaslužnima je u stvari negativni argument koji otprilike ide ovako. Ako zaposleni na budžetski finansiranim mestima mogu da dobijaju besplatne, subvencionisane ili slične stanove (tzv. pun pansion na račun države), zašto to ne bi mogli i neki drugi – npr. oni iza kojih stoji javno mnjenje. Takav argument se slaže sa dijagnozom da je državna podela stanova loša jer omogućava korupciju i nepotizam, ali onda umesto da kažu da sa tom praksom treba stati, oni tu praksu proširuju na one koji imaju većinsku podršku i veliku popularnost. Npr. ako par rođaka, kumova i zemljaka misli da sinovcu treba dodeliti neki vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) to nije u redu. Ali ako par desetina hiljada među kojima su i rođaci, kumovi i zemljaci misli da sinovcu treba dodeliti isti vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) – to je onda savršeno u redu. Nije problem što sistem omogućava zloupotrebe, već što zloupotrebe nisu jednakije i demokratskije.
Klasična podela neodgovornosti na ravne časti između države i građana. Pošto je neodgovornost neiskorenjiva, hajdemo da je raširimo po celom društvu kako bi svi bili jednako neodgovorni. Slažu se ti likovi i sa tim da je malo nelogično da oni koji žive u kartonskim naseljima kupujući dvolitarku dizela kako bi sklepanom mašinom prevezli stari papir, putem akciza i poreza finansiraju tantijeme za bele medvede društva (umetnici, naučnici, profesionalni sportisti i budžetski finasirani paraziti), ali za to nude i par opravdanja.
Prvo opravdanje je posledica sindroma „dekadencije punog stomaka“. Pošto nismo više gladni, pošto nam je toplo i imamo struje, počinjemo da zaboravljamo da te stvari ne padaju s neba. Počinjemo da ih uzimamo zdravo za gotovo, i viškovima koji se tu stvaraju želimo da nagradimo one koje lično smatramo „zaslužnima“ za nešto što mi privatno smatramo bitnim. A kako objektivno izmeriti je li zaslužniji u jednoj zajednici onaj koji pravi hleb, onaj koji zida kuće, onaj koji peva u operi ili onaj koji pliva brzo? Da li je mera za fiktivne zasluge stan u Beogradu, kuća sa bazenom u dvorištu na Senjaku, šupa u Surdulici, plac na Mokroj Gori ili plaketa od Predsednika? Ili da li je za zemlju bitniji talenat u proizvodnji paradajza ili u rešavanju integrala? I kako da evaluiramo da li smo mu dovoljno pomogli i kad je dosta i da li je talentovani ispunio očekivanja i kada će njegov talenat početi da se isplaćuje?
Mnogo češće opravdanje za ovakve mere su zasluge prema spolja. Ti ljudi nas predstavljaju u svetu. To je klasično parohijalno identifikovanje sa onima koji su uspešni i popularni, a samo zato što sa identifikovanim dele istu karakteristiku – ovoga puta nacionalnu pripadnost. Pele nije ostao upamćen kao dobar fudbaler, već kao Brazilac? To što naši sportisti ne izbijaju iz naših televizora ne znači da je tako svuda u svetu i da prosečni Amerikanac ili Evropljanin zna ko je Čavić (a ako zna, da to neće zaboraviti za tri dana).
Ma koliko bio protiv državnog pomaganja ili odmaganja bilo kom pojedincu u zajednici (jer se to nepravedno i nazasluženo preliva ili uzima od drugih bez njihovog odobrenja), ipak mogu da shvatim moralni poziv da se socijalno pomogne onima sa manjim početnim šansama (talenat, mesto rođenja, status, fizička sputanost). Ta linija bar ima nekakav etički argument smanjenja razlika. Kako onda opravdati davanje talentovanijima i uspešnijima (a što se preliva na one manje talentovane i uspešne) osim čistom šizofrenijom?
9 comments:
Sve si rekao, sve je jasno, skoro da nema šta da se komentariše....
Kurčevito dobar post :)
super naslov i poenta, mozda malo TL;DR tekst.
Jebiga sad. Strana i po skrola too long? Dođe mi ponekad da priznam Teofilu da je u pravu...
Spajdere, ne daj da te iznerviraju. Kome je suviše dugačak post, neka čita slikovnice...Btw ovaj ti je jedan od kraćih textova :)
Da, superhikovsko državno uređenje se kurči poklanjajući kurčevitima. Samo još da prekrstimo porez u obrez pa da sve bude kompletno u skladu sa postom.
Malo nas je koji ovako razmišljamo..
Spajdere, jel ideš u Niš na BlogOpen09?
Ma jok, čisto sumnjam... Nisam bio prošle godine u Boru, a kamo da se iscimam čak do Niša sad. A i ne osećam se baš blogerom, jebemliga...
nije baš eksplicitno definisana, ali se u ovom tekstu nazire statusna linija koja u srpskom egalitarističkom društvu odvaja puk od uspešnih/slavnih.
oni svoje statusno ispunjenje koriste za zaobilaženje utabanih puteva, možda se može reći čak i poništavanje zakona u najširem smislu te reči. od odbijanja da se čeka u redu/ jer je to ispod časti za poznate do klasičnog pišanja u lice bilo kakvoj ideji države pod maskom nazovi-zakona koju npr. sprovodi đoković senior. iako bi oni prvi trebalo da budu za primer, na kraju postaju junaci jedne pesme grupe exploited sa albuma "beat the bastards" koja govori o postojanju različitih zakonskih aršina.
Post a Comment