Ministarstvo telekomunikacija Republike Srbije, Republička agencija za telekomunikacije (RATEL) i Akcionarsko društvo Telekom Srbija (sa većinskim državnim vlasništvom) su poslednjih godina Sveta Trojica srpske telekomunikacione (valjda je to jasno) scene. Ono što su Gulit, Rajkard i Van Basten bili za loptu, to su ove tri naše ustanove za sve vrste kablovskih i nekablovskih medija komunikacije. Ako imate bilo koji problem koji se tiče telefonskih veza, dvojnika, digitalizacije centrala, smetnji u signalu za mobilni, tehničkih mogućnosti za broadband net, VoIP-a, digitalne televizije, komunikacije sa vanzemaljskom inteligencijom ili telepatije – tu ove institucije ne mogu da vam pomognu iz prostog razlog jer one za to nisu nadležne. One se bave mnogo bitnijim stvarima, napadaju problem kao mungos zmiju, grebu plastičnu izolaciju problema i stižu do same srži bakarne parice – jednom rečju, njihovo polje delanja je metafizika telekomunikacija, filozofska disciplina koja je otprilike ustanovljena za vreme Đinđićeve vlade i čiji su prvi predstavnici zasigurno bili Boris Tadić, Dragor Hiber i Draško Petrović, a sve pod nemalim uticajem njihovih mentora iz Evropske Unije, legla svakojake metafizike.
Kao i svaka druga novotarija, i ova je stekla munjevitu popularnost u vrlo kratkom roku. Interpretatori i copycatovi su se množili geometrijskom progresijom tako da danas imamo situaciju da se ceo posao oko telekomunikacija u ovoj državi svodi na ponovna čitanja i reinterpretacije klasika metafizike telekomunikacija. Ministarstvo, RATEL i Telekom su na najboljem putu da u narednih par godina izregulišu svaki oblik slanja zvuka, slike i drugih podataka kroz žicu, vazduh ili etar na daljinu veću od tri metra. Dakle, sledeći put kada budete vikali ženi sa krova nameštajući antenu ili kada budete bacali kamen u jezero, moraćete imati zakupljenu licencu za protok vašeg glasa ili kamena kroz vazduh jer svi znamo da je to javno dobro i da ga ne možete koristiti kako vi hoćete.
Da stavimo ovu malu šalu (da li je?) na stranu i da vidimo kako se gospoda državni službenici, nameštenici i debeloguzani bave problemima telekomunikacija običnih građana. U suštini - nikako. Osim javnih rasprava o raznoraznim takozvanim strategijama, pa onda rasprava o implementaciji tih strategija, pa onda rasprava o strategijama o implementaciji strategija, pa onda rasprava o načinu evaluacije strategija, pa onda rasprava o smislu života, univerzuma i svega, ne vidim da su ove tri institucije nešto opipljivo uradile. A za neopipljive rezultate je po analitičkoj logici dovoljan i nijedan čovek, a mi to postižemo uz pomoć hiljada ljudi! Široko...
Račun za mesec januar ispostavljen od Telekoma me je naterao da konačno ispišem sledeću analizu, sintezu i dijagnozu nepotrebnosti gorespomenutih Ministarstva, Agencije i Preduzeća. Prvi deo teksta se sastoji iz analize cena Internet usluga s obzirom na dostupni način pristupa mreži, drugi je obrazloženje nepotrebnosti tih institucija koje već u ovom pasusu impliciram, a treći je analiza politike Telekoma na tlu Opštine Boljevac.
Deo I – Komparativna analiza cena Interneta u Srbiji
Prvo, analizira se pet vrsta mogućih konekcija: klasični prepaid dial-up, postpaid dial-up preko negeografskog koda sa jedinstvenom tarifom (broj u formatu 042/2xxxxx), postpaid dial up preko negeografskog koda podeljen na jeftinu i skupu tarifu (broj u formatu 042/5xxxxx), ADSL konekcija i konekcija preko mobilnih provajdera. Skraćenice za navedene vrste konekcija koje će se upotrebljavati su: DU, 422, 425, ADSL i 3G, respektivno.
Drugo, wireless i kablovski tipovi konekcije nisu uzeti u obzir imajući u vidu da se mogu naći samo u većim urbanim sredinama. Satelitski tip konekcije takođe nije obrađen s obzirom da je za njega opet potrebna stalna konekcija preko dial-upa, a nisam siguran ni da li više postoji bilo kakva ponuda ovog tipa priključivanja na Internet.
Treće, kao cenovni model se uzima potencijalna potrošnja za mesec februar ove godine. On ima 672 sata, od toga je 288 sati u skupoj, a 384 u jeftinoj tarifi. To je vrlo važno za izračunavanje cena kod dial-up konekcija.
Četvrto, sve cene su uzete od istog provajdera (
Telekom, odnosno
MTS) i odnose se na najjeftinije ponuđene pakete.
Peto, sve cene su u dinarima sa uračunatim porezom na dodatu vrednost u iznosu od 18%.
Šesto, apstrahovano je da je realni protok jednak maksimalnom mogućem protoku na deklaraciji uređaja (modema) ili tarifnog paketa. To bi značilo da je dial-up limit 56 Kbps (6,84 KB/s), ADSL - 1 Mbps (125 KB/s), a 3G - 2 Mbps (250 KB/s).
Segment 1 - Troškovi u slučaju minimalnog provedenog vremena online (T=0h). Ovaj granični slučaj nam služi da pokažemo samo fiksne troškove koje plaćamo provajderu bez obzira hoćemo li se uopšte konektovati na Internet.
DU = 230,1 (pretplata za telefonski priključak) + 500 (pretplata provajderu) = 730,1 din
422 = 230,1 din (pretplata za telefonski priključak)
425 = 230,1 din (pretplata za telefonski priključak)
ADSL = 230,1 (pretplata za telefonski priključak) + 1425,44 (pretplata provajderu) = 1655,54 din
3G = 167,17 (mesečni najam modema) + 1062 (pretplata provajderu) = 1229,17 din (NAPOMENA: protok ograničen na 1 GB mesečno)
Ovo su dakle sume koje morate platiti da bi stekli uslove za samu konekciju, bez obzira da li ćete te uslove iskoristiti.
Segment 2 - Troškovi u slučaju maksimalnog vremena online (T=672h). Ovaj granični slučaj nam služi da pokažemo maksimalne moguće troškove u slučaju da je svaki dostupan sekund u mesecu bio proveden online.
DU = 730,1 (fiksni troškovi) + 13741,09 (cena impulsa) = 14471,19 din
422 = 730,1 (fiksni troškovi) + 32054,4 (cena impulsa) = 32284,5 din
425 = 730,1 (fiksni troškovi) + 27481,73 (cena impulsa) = 27711,83 din
ADSL = 1655,54 din (fiksni troškovi)
3G = 1229,17 din (fiksni troškovi) (NAPOMENA: protok ograničen na 1 GB mesečno)
Jedini način da vam dial-up bude jeftiniji od ADSL-a je, dakle, da se uopšte ne konektujete na Internet! U nastavku možemo videti šta dobijamo od toliko skupog dial-upa. Da li je to toliko dobro kad je tako skupo?
Segment 3 - Ovaj i sledeći segment su najvažniji. Ovde govorimo o troškovima Internet konekcije po satu provedenog online. Cene su dobijene deljenjem cena dobijenih u segmentu 2 ukupnim brojem sati u mesecu februaru.
DU = 21,53 din/h (prosečna cena, s obzirom da postoje dve tarife)
422 = 48,04 din/h
425 = 41,24 din/h (prosečna cena, s obzirom da postoje dve tarife)
ADSL = 2,46 din/h
3G = 1,83 din/h (NAPOMENA: protok ograničen na 1 GB mesečno)
Kao što vidimo, poslednja, 3G konekcija je najisplativija, ali samo ako od Interneta očekujete proveru maila i chat. Teži surf i poseta nabudženih sajtova (poput Telekomovog!) će vam brzo pojesti limit od 1 GB mesečno. O downloadu, slušanju Internet radio stanica ili Youtubeu ovde nema ni govora. Najzanimljiviji je odnos ADSL i dial-up konekcija. Vidimo da je ova prva skoro devet (!) puta jeftinija, iako je ujedno brža čak 18 puta.
Segment 4 - Cena po protoku. Koliko košta download? Cene su dobijene deljenjem cena dobijenih u segmentu 3 sa teorijskim maksimalnim protokom koji omogućava dati hardver.
DU = 0,89 din/mb
422 = 2 din/mb
425 = 1,71 din/mb
ADSL = 0,0056 din/mb
3G = 1,2 din/mb (NAPOMENA: protok ograničen na 1 GB mesečno)
3G Internet je ovde svakako najmanje isplativ, ponajviše zbog limita. Opet je indikativan odnos ADSL i dial-up konekcije. Što se tiče protoka, ADSL je jeftiniji za tačno 159 (!!!) puta za istu skinutu količinu podataka. Nastavićemo dalje, iako segmenti tri i četiri dovoljno govore sami za sebe.
Segment 5 - Koliko možemo mesečno da skinemo podataka apstarhujući da nam Internet konekcija radi 24/7? Podaci su dobijeni množenjem ukupnog broja sati u februaru teorijskim maksimalnim protokom za dati hardver.
DU = 16159,5 MB ili 15,78 GB
422 = 16159,5 MB ili 15,78 GB
425 = 16159,5 MB ili 15,78 GB
ADSL = 295312,5 MB ili 288,39 GB
3G = 1024 MB ili 1 GB (NAPOMENA: Ovo je zato što je protok ograničen na 1 GB mesečno)
Najmanje dobijamo putem 3G konekcije zbog limita, ali postoje skuplje tarife sa limitom do 10GB plus doplata za svaki sledeći skinuti megabajt. Koliko je to isplativo govori sledeća računica. Maksimalan mesečni protok koji dozvoljava 3G hardver je 590625,74 MB (576,78 GB) ali bi za to trebali platiti 634196,84 dinara! Fascinantno! Za teorijskih mesečnih 15,78 GB preko dial-up konekcije treba platiti i dalje astronomskih 14471,19 dinara, a za 288.39 GB preko ADSL paketa samo 1655,54 dinara!
Šta nam ove specifikacije govore? Dial-up preko negeografskih kodova je totalno neisplativ osim ako Internet koristite manje od pet-šest časova mesečno. 3G je prihvatljiv samo bogatunima koji ne mogu da izdrže da ne chatuju sa laptopa ili nekog kurčevitog telefona. Odnos dial-up i ADSL cene smo već gore pominjali. Znači, nikakva opcija osim ADSL-a nije u ozbiljnoj konkurenciji. Međutim...
Da bi ste bili podobni za uvođenje ADSL priključka morate ispuniti sijaset uslova, od kojih (o ironije!) nijedan ne zavisi od vas. Prvo i osnovno, morate imati telefonsku liniju. Ogromna većina građana taj uslov ispunjava, ali ima i onih koji Anno Domini 2009. i dalje čekaju nindža kornjače iz Telekoma da im u kuću uvedu telefon. U vreme mog bivstvovanja po Narodnoj kancelariji u ruke mi je došao predmet izvesne gospođe koja sedam godina čeka ispunjavanje zahteva da joj Telekom uvede telefon. Sve plaća po tržišnim cenama, sve je spremna da uradi samo da joj monopolista i jedini ovlašćeni postavljač telefonskih linija odradi tu uslugu. Međutim, Telekoma nema sedam godina. A meni nadređeni u NK daje uputstvo da ne rešavam predmet na način na koji bi trebalo, jer em Telekom nije javno preduzeće, em je cela vlada bila u sastavu DSS/NS/G17, te bi se možda neko naljutio što mu se mešamo u posao. Žena je ostala na čekanju...
Drugi uslov za ADSL koji morate ispuniti je da niste dvojnik, PCM ili nešto slično. Ukoliko jeste, možete da podnesete zahtev Telekomu za razdvajanje ili promenu broja. Njihov rok za postupanje po zahtevu je sličan kao kod gorespomenute gospođe, ali ne brinite... Vaša deca i unuci će jednog dana imati telefonsku liniju kako Bog zapoveda.
Treći uslov je da se broj vašeg priključka nalazi na digitalnoj centrali, da ta centrala ispunjava uslove kompatibilnosti sa opremom za ADSL koja se na nju postavlja i da je ta oprema konačno i postavljena. Ukoliko ste kroz višegodišnju proceduru ispunili prvi i drugi uslov, treći ne bi trebao da bude problem.
Četvrti i finalni uslov je da imate čistu bakarnu paricu (bez kojekakvih splitera i čuda) koja ide od centrale do vašeg stana, a takođe dužina tog kabla ne sme prelaziti izvesnu cifru koja bi otprilike iznosila 5,5 km.
Matematika je jasna. Građani koji ni u kom slučaju ne mogu imati pristup jeftinom Internetu su oni koji ne žive u blizini centrala (ruralne oblasti) ili oni koji žive u njihovoj blizini, ali sa ogradom da na njihove centrale nije ugrađena potrebna oprema (loša sreća). Ruralne oblasti verovatno neće u doglednoj budućnosti dobiti jeftin net, verovatno iz proračuna finansijske neisplativosti (o čemu se može raspravljati imajući u vidu strukturu vlasništva u Telekomu). Prelazak na podobne centrale je daleko lakši slučaj čije rešavanje ne mora potrajati dugo ako ste spremni da podmažete nekog od šefova Telekomovih filijala po Srbiji (da, da – ovde na umu imam i boljevački Telekom). Najbizarniji slučaj je ipak nemogućnost priključivanja na ADSL iz razloga nemanja tehničkih mogućnosti, a u smislu da su centrale toliko prebukirane postojećim korisnicima da je nemoguće dodavati nove (bar do nekog sledećeg proširenja).
Deo II – O Telekomu Srbija kao čistom političkom preduzeću
Pojava da na jednom tržištu postoji na hiljade ljudi koji bi hteli da plate određeni proizvod ili uslugu po određenoj ceni, a da tog proizvoda ili usluge nema dovoljno može značiti nekoliko stvari: da je to dobro fizički oskudno, da nema dovoljno ponuđača ili da je postavljena cena suviše niska. Da telekomunikacione usluge nisu nešto oskudno (poput nafte ili dijamanata), govori nam prosta činjenica da se one mogu obezbediti i za po više stotina miliona korisnika, što nam svedoče slučajevi severnoameričkog kontinenta i Evrope zapadno od Budimpešte. Da je Telekom
de facto monopolista u fiksnoj telefoniji je svima jasno (osim možda Jasni Matić koja evo svaki dan viče kako će da “izreguliše liberalizaciju” tržišta). Na tržištu Interneta nije tako čista situacija, ali me to ne sprečava da postavim tezu da visoka tražnja koja ne proizvodi visoku ponudu znači i to da je ADSL u Srbiji trenutno isuviše jeftin!
Naravno, ovakva argumentacija podrazumeva idealnotipsko gledanje na stvar, držeći se pre svega metodološke klauzule
ceteris paribus. Tako, imajući u vidu da je tražnja za ADSL priključcima u Srbiji znatno veća od njihove ponude, to nas navodi na zaključak da je Telekom postavio cenu koja je znatno niža od one koju bi mogao da dostigne, a da broj korisnika koje ima ne ostane manji od današnjeg. Zašto onda Telekom ne postupa po takvoj tržišnoj logici? Zašto ne podigne cene ADSL priključaka bez bojazni da će izgubiti ijednog od već postojećeg zbira korisnika?
Odgovor je u tome da na Internet tržištu kao totalu ne postoji potpuni monopol Telekoma. Sadašnje cene ADSL konekcije su proizvod konkurencije koju Telekomu predstavljaju kablovski provajderi koji se mogu naći u većim urbanim sredinama. Oni su spuštanjem cena i povećanjem protoka jednostavno naterali Telekom da odreaguje na sličan način na tom podsegmentu
(broadband net). Iako nije velika, konkurencija je tu već proizvela neke rezultate. I to je ono što celo Ministarstvo telkomunikacija, RATEL i svaki lobotomizirani političar sa ponosom pominju tvrdeći da je Internet u Srbiji skroz liberalizovan. Zaboravlja se da segment broadband Interneta ne čini jedini udeo na tom tržištu. Zaboravlja se podsegment Interneta preko telefonskih linija koji je mnogo značajniji i koji je totalno monopolizovan. Govoriti o potpunoj liberalizaciji nekog tržišta kada su određeni strukturni delovi tog istog tržišta pod potpunim državnim monopolom je logički ništavna tvrdnja.
Tamo gde imamo presek skupova broadbanda i telefonskog Interneta, imamo i nekakvu konkurenciju. Tamo gde kao opcije postoje samo dial-up i ADSL (a to su uglavnom manji i siromašniji gradovi i opštine), imamo monopol jedne firme – Telekoma. Iz cenovne analize koju sam dao u prvom odeljku, vidi se da je za korisnike u tim krajevima gotovo finansijski neodrživo rešenje koristiti dial-up. Upravo tu raste tražnja za ADSL-om i upravo tu je prostor da se cene povećaju.
Da pojasnim.
De facto monopol koji Telekom ima u fiksnoj telefoniji mu je omogućio skorašnje povećanje cene impulsa od 33,33%, a sa najavljenom tendencijom da će one porasti za još 66,67%. Korišćenje Interneta preko obične telefonske veze postaje čist luksuz koji je, kao što smo gore videli, i po nekoliko desetina i stotina puta skuplji od korišćenja ADSL-a. Ali, pošto se Telekom kao monopolista u većinskom državnom vlasništvu ne pretrže da svim građanima obezbedi identične usluge, dobijamo dvostruku strategiju ekstraprofita. Ili će se povećati cene telefoniranja (a time i dial-up) i trošak prebaciti na korisnike te vrste neta, ili će cene ADSL priključaka porasti do te mere da usklade ponudu i tražnju. Pošto bi drugi slučaj doveo do asimetrije cena u manjim i većim (monopolizovanim i nemonopolizovanim) sredinama, izabrana je prva opcija. Tako je trošak prešao na one građane koji ne ispunjavaju tehničke mogućnosti za ADSL (obično ruralne i siromašne oblasti) kako bi se sačuvala simetrija cena. Iako broj korisnika ADSL-a u Boljevcu verovatno ne bi opao čak i da njegova cena poraste za 50%, realna mogućnost da bi takvo jedno poskupljenje znatno smanjilo ADSL korisnike u Beogradu dovodi Telekom do logike da se ADSL cene drže na nižem nivou (zbog konkurencije), iako bi možda mogli da deluju još tržišnije uvodeći asimetričnu cenu.
Ovde se ne radi o nekakvoj kalimerovskoj žalopojci koja govori o nepravdi koja se pred našim očima nanosi ljudima koji su izabrali da žive u manjim i ruralnijim krajevima. Ne očekuje niko od jedne kompanije da uvodi gigabitni net u pećine Homoljskih planina kako bi ispunio zahteve svakog građanina ove države. Ali, ovde se svakako radi o pitanju da li se određeni građani pljačkaju na račun drugih građana i države kao fantomske organske zajednice oličene u političkoj eliti, a sve u vidu politike jednog preduzeća čije je ime Telekom Srbija i čijih se 80% vlasništva nalazi u državnoj, tj. svojini JP PTT Srbija. Rešenje za prestanak takvog jednog vida suptilne pljačke je samo u totalnoj liberalizaciji tržišta fiksne telefonije bez ikakvih uslova, kvota, pravilnika, frekvencija i ostalih oktroisanih papirologija koje se proizvode pod izgovorom da koriste državi, a u praksi svima nanose štetu. I upravo je u tome kvaka sa svim našim javnim preduzećima i državnim firmama, agencijama i javnim servisima. Svi oni se osnivaju dekretima političke elite, finansiraju, subvencionišu ili kreditiraju iz budžeta, a sve pod visoko uzdignutim barjakom javnog interesa. Ali kad pokušamo da dokučimo šta je taj javni interes, da li je on jednak zbiru svih individualnih interesa dolazimo do nejasnih rezultata. Niti je iko zadovoljan radom takvih ustanova (u najboljem slučaju, ljudi su prema njima indiferentni) niti se zna koga se može pozvati na odgovornost za nerad i nemar, za pljačku i razbojništvo.
Pitanje je zašto je Telekom Srbija podigao silne kredite iz inostranstva i kupio državne telekomunikacione kompanije Crne Gore i Republike Srpske? Govori se o strateškom interesu, ali koji je tu interes 80% vlasnika Telekoma (a to su građani kojima političari tepaju nadimkom “država”)? Zašto direktor Telekoma implicitno najavljuje da su malo u buli i da će možda morati da uzimaju još kredita ili čak tražiti pare iz budžeta zbog tih strateških kupovina (videti o tome
ovde i
ovde)? Je li namena Telekoma da se bavi telekomunikacionim poslovima na tržištu koje je još daleko od svojih limita ili mu je namena da se bavi špekulantskim poslovima kupovine drugih kompanija? Ako je Telekom akcionarsko društvo, zašto ne izađe na berzu? Ili zašto se ne oglasi prodaja tog našeg najprofitabilnijeg giganta (koji je, eto, ipak u dugovima) i ratosilja beda s vrata? Ispravnije je znati kome se daju pare i zašto, i koga se poimence može pozvati na odgovornost. Ovako svi građani finansiraju usluge koje dobija samo deo populacije, umesto da privatna inicijativa tržišnim merilima odredi gde će a gde neće da ulaže, pružajući onima koji su osujećeni u tim uslugama da budu oslobođeni i tereta preusmeravanja.
Novi srpski politički mislioci idu linijom najmanjeg otpora. Oni solipsističkom logikom smatraju da ako nešto ne vide jer stoji iza zida, da to u stvari uopšte i ne postoji. Tako, tvrde oni, bolje je sačuvati i pomoći jednoj takvoj firmi jer ona generiše veliki profit koji se putem dividendi kasnije sliva u budžet. Pitanje je prosto. Šta je to profit i da li to pada sa neba? Ako pada, gde i kada pada, hteo bih da budem tamo. Ne! Profit Telekoma se generiše davanjem građana za telekomunikacione usluge, a videli smo gore da su siromašniji građani naterani da Telekomu daju više od bogatih. Pare onda idu u budžet i vraćaju se najviše opet onima koji imaju najviše, a to su upravo budžetski finansirani nadničari koji zahvaljujući državnoj ili javnoj službi generišu visoku prosečnu platu u Srbiji na račun onih ispodprosečnih koji od budžeta dobijaju samo socijalnu pomoć.
Smatram da je poštenije prodati Telekom za tri evra i tih tri evra uz velike državne i vojne počasti, uz mažoretkinje i topovske plotune, uz himnu i prelet vojne avijacije baciti sa Brankovog mosta u Savu za sreću i berićet. Takav jedan sujeveran potez je ovih dana najlogičnija stvar koja se Srbiji može desiti. U doba kada imamo pesnicu od milion dolara, direktora od milion dinara, milion ministarstava i uprava za smešno hodanje i pravilno češljanje – u doba najgrđe moralne krize – čoveku ništa ne preostaje nego da bude sujeveran i nada se drugom Hristovom dolasku...
Deo III – A šta je sa Boljevcom?
A ono što je velikim slovima zapisano za državu, može se malim nazreti kada je u pitanju naš grad... Zato ćemo samo da preletimo...
Prilikom uvođenja ADSL-a u Boljevcu, oprema je ugrađena na samo jednu centralu, onu čiji brojevi počinju sa 61, 63 i 64, tj. brojeve koji obuhvataju sam grad i okolne manje naseobine koje su bile koleteralna šteta srećne raspodele brojeva početkom devedesetih. Druga centrala, ona koja obuhvata sela u okolini, ostala je nepokrivena, bez obzira što je na njoj bilo stotinak brojeva koji su ispunjavali sve uslove, uključujući i onaj o udaljenosti od centrale. Po informacijama koje su dostupne od strane Telekoma, uspostavljanje tehničkih mogućnosti se za ove korisnike ne planira, što je eufemizam za – sisajte ga Vlasi! Ispašću maliciozan i pokvaren ovom prilikom i primetiću kako nijedno selo sa pretežno vlaškim stanovništvom nije imalo sreće sa raspodelom brojeva početkom devedesetih. Podgorac bi npr. bio lako podoban za ADSL ukoliko bi bio vezan za zlotsku, a ne boljevačku centralu, a Valakonje ukoliko bi bilo prebačeno sa svoje nepodobne na alfa centralu.
No, čak je i ta alfa centrala posle nekoliko meseci bila popunjena, te je ADSL ostao na čekanju čak i za vlasnike srećnih brojeva. Tek kad se nakupi dovoljan broj zahteva (obično preko 100 ili preko 500), Telekom nalaže proširenje kapaciteta. Do tada imate dial-up, pa finansirajte profitabilnu kompaniju...
Najzanimljivija stvar je ipak tzv. maloprodaja koju opet vrši sam Telekom, a u kojoj je šatro ravnopravan sa ostalim provajderima. Imajući prilike da se pre nekog vremena fizički preselim, bila mi je potrebna i selidba priključka sa jednog broja na drugi. Pošto sam korisnik usluga SezamPro-a (koji su inače mnogo bolji od Telekoma), njima sam javio da se odjavljujem sa jednog broja i odmah prijavljujem na novi broj telefona. Oni su taj zahtev prosledili Telekomu koji fizički drži centralu i kablove i Telekom im je odgovorio sledećom genijalnom replikom – NEMA TEHNIČKIH MOGUĆNOSTI, CENTRALA JE POPUNJENA. Stari korisnik kod SezamPro-a koji je izvršio selidbu na drugi broj nije u prednosti u odnosu na Telekomove liste čekanja, bez obzira što on ne pravi nikakav hronološki razmak između odjave i prijave. Tako smo dobili još jednog Telekomovog korisnika na Telekomovoj centrali, a stari SezamPro korisnik je stavljen nazad u red za čekanje.
U neprijatnom razgovoru sa službenicom lokalnog Telekoma sam imao prilike da čujem da oni nisu dužni da mi čuvaju port, što je sasvim logično da sam ja odustao od ADSL usluge pa se posle par dana predomislio. Kako ne postoji prazan prostor između odjave i prijave, oni nisu ni imali šta da čuvaju, postojao je perfektan kontinuitet. Jedino su se malo zaneli i ukrali port od drugog provajdera čiji sam korisnik eto slučajno bio ja. I nije to najgrđe. Najgrđi je nastavak rečenice gorespomenute službenice – DA STE BILI KOD NAS MI BI VAM SAČUVALI PORT. Svakako! Zato bar imam moralnu satisfakciju što niti sam bio, niti ću biti kod vas...
Kasnije sam razgovarao i sa šefom boljevačke ispostave Telekoma koji se žalio kako im je hardversko-softverski sistem tako nelogično namešten (“nelogična logika”, kako se sam izrazio) da prilikom svake odjave automatski dolazi do upadanja onog koji je na čekanju. Kontinuitet se ne važi osim ako niste kod Telekoma koji može da vam čuva port, ostali bivaju izbacivani zbog nelogičnih hardversko-softverskih logika. Kriv je sistem, mi samo radimo svoj posao...
A jesam li rekao da šef boljevačkog Telekoma ima broj koji glasi 61-000 i to usred Bogovine, 10km od centra Boljevca. Ta, šta će mu to, zar nije svejedno koji broj telefona neko ima? Zar nisu usluge za sve korisnike Telekoma iste? Ili taj okrugli broj ide sa funkcijom šefa Telekoma, pa ako nekad u budućnosti postanete šef boljevačke filijale – sleduje vam i ovaj broj. Pa mislim da bi bizarnije od ovoga moglo biti jedino da inspektor Čvarak ima broj telefona koji se završava sa 007.
