Tuđ kurac, moje gloginje

Kontam da postoje četiri osnovna principa raspodele ova dva dobra iz naslova među stanovništvom, a zavisno od politekonomskog sistema koji je pojedina država odabrala.

Prvi je kapitalizam. Svako ima svoj kurac i svoje gloginje. Od kurčevitosti zavisi koliko ćemo gloginja skupiti. Ako ubedimo nekog da nam pomogne, utoliko bolje.

Drugi je komunizam. I jedno i drugo je u zajedničkom vlasništvu. Posle entuzijastičkog početka, dalja evolucija organizama u ovom sistemu vodi ka tome da veličina kurca počinje da tendira ka nuli, a potražnja za gloginjama ka beskonačnom. Konačni rezultat – crkavanje od gladi.

Treći je nekakva socijalistička država blagostanja. Oni sa većim spolovilom su pod državnom prisilom dužni da izvrše periodično obrezivanje kako bi oni sa manjim mogli da izvrše nadogradnju i time imali veće šanse da skupe svoju porciju gloginja.

Četvrti je obrnuti vid trećeg. Tu oni sa manjim penisima vrše periodično obrezivanje (obično masovno i potpuno demokratsko, najčešće u centru Beograda, na potezu Skupština Srbije – Skupština Beograda) kako bi dali onima koji su kurčevitiji jer su oni njihovi reprezenti u velikom svetu kurčevitih.

Naši delfini (sportsko novinarstvo, eve me!) konačno dobili stanove. Nije im ih dala država, već nekakav privatni fond i lokalna samouprava, ali to ne menja nastalu situaciju opšte vriske i kuknjave od strane „civilnog društva“ na državu što ona to nije uradila. Jedino u toj računici ne mogu da se setim odakle državi pare ili stanovi.

Hoćete da date pare nekom jer mislite da je to zaslužio? Nađete njegov žiro račun, popunite uplatnicu i završite s tim.

Većinski argument za državnu raspodelu zaslužnima je u stvari negativni argument koji otprilike ide ovako. Ako zaposleni na budžetski finansiranim mestima mogu da dobijaju besplatne, subvencionisane ili slične stanove (tzv. pun pansion na račun države), zašto to ne bi mogli i neki drugi – npr. oni iza kojih stoji javno mnjenje. Takav argument se slaže sa dijagnozom da je državna podela stanova loša jer omogućava korupciju i nepotizam, ali onda umesto da kažu da sa tom praksom treba stati, oni tu praksu proširuju na one koji imaju većinsku podršku i veliku popularnost. Npr. ako par rođaka, kumova i zemljaka misli da sinovcu treba dodeliti neki vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) to nije u redu. Ali ako par desetina hiljada među kojima su i rođaci, kumovi i zemljaci misli da sinovcu treba dodeliti isti vid rente jer ga vole i cene i misle da je sposoban (a na račun svih) – to je onda savršeno u redu. Nije problem što sistem omogućava zloupotrebe, već što zloupotrebe nisu jednakije i demokratskije.

Klasična podela neodgovornosti na ravne časti između države i građana. Pošto je neodgovornost neiskorenjiva, hajdemo da je raširimo po celom društvu kako bi svi bili jednako neodgovorni. Slažu se ti likovi i sa tim da je malo nelogično da oni koji žive u kartonskim naseljima kupujući dvolitarku dizela kako bi sklepanom mašinom prevezli stari papir, putem akciza i poreza finansiraju tantijeme za bele medvede društva (umetnici, naučnici, profesionalni sportisti i budžetski finasirani paraziti), ali za to nude i par opravdanja.

Prvo opravdanje je posledica sindroma „dekadencije punog stomaka“. Pošto nismo više gladni, pošto nam je toplo i imamo struje, počinjemo da zaboravljamo da te stvari ne padaju s neba. Počinjemo da ih uzimamo zdravo za gotovo, i viškovima koji se tu stvaraju želimo da nagradimo one koje lično smatramo „zaslužnima“ za nešto što mi privatno smatramo bitnim. A kako objektivno izmeriti je li zaslužniji u jednoj zajednici onaj koji pravi hleb, onaj koji zida kuće, onaj koji peva u operi ili onaj koji pliva brzo? Da li je mera za fiktivne zasluge stan u Beogradu, kuća sa bazenom u dvorištu na Senjaku, šupa u Surdulici, plac na Mokroj Gori ili plaketa od Predsednika? Ili da li je za zemlju bitniji talenat u proizvodnji paradajza ili u rešavanju integrala? I kako da evaluiramo da li smo mu dovoljno pomogli i kad je dosta i da li je talentovani ispunio očekivanja i kada će njegov talenat početi da se isplaćuje?

Mnogo češće opravdanje za ovakve mere su zasluge prema spolja. Ti ljudi nas predstavljaju u svetu. To je klasično parohijalno identifikovanje sa onima koji su uspešni i popularni, a samo zato što sa identifikovanim dele istu karakteristiku – ovoga puta nacionalnu pripadnost. Pele nije ostao upamćen kao dobar fudbaler, već kao Brazilac? To što naši sportisti ne izbijaju iz naših televizora ne znači da je tako svuda u svetu i da prosečni Amerikanac ili Evropljanin zna ko je Čavić (a ako zna, da to neće zaboraviti za tri dana).

Ma koliko bio protiv državnog pomaganja ili odmaganja bilo kom pojedincu u zajednici (jer se to nepravedno i nazasluženo preliva ili uzima od drugih bez njihovog odobrenja), ipak mogu da shvatim moralni poziv da se socijalno pomogne onima sa manjim početnim šansama (talenat, mesto rođenja, status, fizička sputanost). Ta linija bar ima nekakav etički argument smanjenja razlika. Kako onda opravdati davanje talentovanijima i uspešnijima (a što se preliva na one manje talentovane i uspešne) osim čistom šizofrenijom?

Dr Littlebone ili Kako sam prestao da budem cinik i postao politički korektan

Kao klinac sam maštao o tome kako ću jednog dana biti ugledan član svoje zajednice. Kako ću se za par decenija prošetati glavnom ulicom kao u nekoj priči Stevana Sremca, raspravljajući sa isto tako uglednim ljudima o filosofiji, lepoj književnosti i gosudarstvenim poslovima. Kako ću posle posete brici i štucovanja bradice na parisienne način otići do stare kafane na laganu proletnju čorbicu i čašu mirišljavog kuvanog vina. Ili bih prošao sokakom i dao bogatu napojnicu Ćindi koji bi besprekorno izglancao moje omiljene cipele za šetnju. I tako, dok bih uživao u mirisima tek procvetalih trešnji koje su naši stari sadili u svoja dvorišta kako bi na njih kačili ljuljaške za svoje unuke, i dok bih svojim lakiranim štapom za šetnju od abonosa pokazivao svom sagovorniku brdo na koje planiram da se uzverem u subotu pred Vaskrs, gospođe i gospođice, -ićke i -ićeve, mlađe i starije bi prolazile pored mene i širile podsuknje u znak pozdrava, sve uz blag naklon u kolenima. A ja bih na to odgovarao blagim dodirivanjem oboda svog šešira palcem i kažiprstom i upućivanjem par reči koje krepe dušu, teraju njihove usne da otkriju dva reda izbeljenih zuba ili ispuste prigušen kikot.

Kako je samo lepo biti klinac, gledati televiziju i čitati dečije knjige. Da li je lepo biti idealista? Definitivno da, bar dok taj svoj idealizam ne pokušate da sprovedete iz teorije u praksu. Kako to izgleda kada idealisti krenu da provode te svoje ideje, te svoje visokoparne i ubermoralne konstrukte? Ecce Servia! Pogledajte samo našu zemljicu i njeno lice u prašini, prašini koja se od mokraće tih idealista pretvorila u smrdljivi kal. O kojim idealistima ja ovde govorim i da li oni zaista postoje? Zasigurno da njih ne možemo sresti kao idealiste same po sebi, kao čiste tipove... Možemo ih prepoznati tek kada se obuku u jedan od dva kostima - kostim političara i kostim cinika. Prvi su idealisti "na rečima", a drugi idealisti na rečima. Prvi reči zloupotrebljavaju, drugi nemaju ništa osim tih istih reči.

Ovo je priča za one mlade naivčine (nazvao bih ih mladim majmunima, ali majmuni su inteligentne životinje - što boljevački pratioci hipernaučnih National Geographic emisija verovatno i znaju) koje bi želele da meni ili ljudima poput mene prodaju idealizam odeven u političko ruho. Ta klinčadija (po inteligenciji, ali ne i po godinama) ima neke jasne karakteristike koje ih diferenciraju od idealista-cinika, a koje ću navesti u narednim pasusima. Elem, imajući bliske susrete sa omladincima iz Demokratske stranke i radeći nekoliko meseci u jednoj državnoj instituciji koju je "držala" ta stranka, imao sam prilike da posmatram te umove i na osnovu toga ću da iznesem par intuitivnih generalizacija koja nisu plod ozbiljne, metodski utemeljene analize, ali to ne znači da nisu i tačne.

Jak i vrlo jak preduslov da krenete da se bavite politikom na praktičan način je apsolutni analfabetizam što se tiče politike. Potrebno je da budete potpuni diletant, potrebno je da imate meku glinu u glavi, potrebno je da sve što čujete od onih koji predstavljaju vašu političku opciju okarakterišete kao najsvežiju porciju genijalnosti. Potrebno je da budete blago zatupasti i blago nepismeni, potrebno je da svoju intelektualnu plitkost sakrijete maskom dobrih namera i priučenim mantrama sa kursa neke progresivističke nevladine organizacije. Ljudi koji najviše znaju o politici je se i najviše plaše, ljudi koji najduže traže Boga se najviše boje da ga spominju...

Mladost i idealizam se poklapaju jedan kroz jedan. Idealizam naše omladine se ogleda u političkom aktivizmu, u društvenom angažmanu, u pozivu na delanje, na promene... Međutim, to traje vrlo kratko. Veoma brzo se udara u zid individualne nemoći, traži se potpora koja će nas otisnuti preko zida. Zid nemoći se mora preći po svaku cenu jer osim idealizma, druga reč koja opisuje našu mladost je ambicija. Strah od neispunjenosti ličnih životnih planova, strah od neuklapanja u datu društvenu matricu tera čoveka da okruni svoju početnu poziciju idealiste. Mislim, proklamovati se za idealistu je najlakša stvar - u suštini samo treba reprodukovati dečiji svet kroz reči odraslog čoveka i vi ste idealista. Da li je onda idealizam loš po sebi? Rekao bih da je on više benigna pojava, nuspojava utopistički ustrojenog čovekovog mišljenja. Opasniji je politički idealizam, onaj koji želi da se sprovede u praksi, onaj koji je negacija benignosti, onaj koji je postao zao. Na rečima je to još uvek benignost bajkovitih lepih želja, na praktičnom nivou je to malignost i parazitizam. Upravo tako! Mladi čovek koji krene da se bavi politikom postaje (svesno ili nesvesno) običan parazit. Prvo, postaje organ za reprodukciju i odbranu već postojećeg mišljenja, onog koje je lepo na rečima a ružno na delu. Drugo, on postaje vojnik svoje ideologije, neverovatno je koliko ti ljudi mogu da otrpe loših reči o svojoj zemlji, gradu, čak i porodici, ali ako im spomeneš partiju - postaju krvožedni. Uslovni psihološki refleks da se brani sopstveni loš izbor (a čovek bira partiju, ali ne i mesto rođenja) se tu vidi u punom svetlu. Treće, on postaje društvena bolest. On počinje da živi na račun društva, a pod izgovorom da tom društvu čini dobro. Država mu daje besplatno školovanje, partija mu daje dobro plaćen posao, obični ljudi mu daju platu.


A šta je to idealista-cinik. Ostavićemo na stranu da li on nije hteo, mogao ili znao da postane vojnik partije. Cinik ima jednu radikalnu prednost koju nijedan mladi majmun iz prethodne kategorije nema, a to je razlikovanje onoga što treba i što će biti. Mladi političari idealisti, mamini i tatini sinovi i ćerke, boljevački wannabe političari i nameštenici mi često govore kako umem da budem brutalno kritičan, da budem hejter, da budem neskriveno sarkastičan i netolerantan, politički nekorektan i ostali opasni bauci koje oni nemaju na televiziji ili na političkim seminarima. Jednom rečju - Spider je cinik! E sad, da li su oni glupi ili naivni ili licemerni - u to neću da ulazim. Cinizam nije plod zle namere. Cinizam je plod razlikovanja lepih želja od stvarnosti. To je analiza onoga što jeste i onoga što će biti. To je pričanje istine bez eufemizama, a ne pravljenje uvijače od verbalnih govana. To je šut u glavu koji vam isporučuje vaša draga realnost koju vi "menjate" vašim političkim aktivizmom. I na preglupo pitanje - zašto ti Spidere ne učiniš nešto? - odgovaram time da je šut u glavu najviši oblik političkog aktivizma i najozbiljnija politika.

Ali ko je Dr Littlebone iz naslova? Ah, pa to je čovek iz prvog pasusa. To je jedan od onih likova što svoju glupost kriju blagoglagoljivošću, koga je lepo slušati dok su vam usta poluotvorena i dok vam oči zainteresovano cakle. A kad završi svoje izlaganje, a vi se grohotom nasmejete i u sebi pomislite kako je lepo znati nekoga ko zaslužuje da se na njega odnosi imenica Čovek. Jednom rečju, to je jedan od solilaca tuđe pameti! Sa njim nisam imao bliske susrete do pre nekih mesec dana kada je prilično drsko krenuo da mi deli ukore zbog pogrešnog individualnog izbora i nedostatka kuraži i muškosti. Čovek mi je otvorio oči rečima da vojska stvara kod čoveka osećaj odgovornosti i samosvesti, ali što je najvažnije - vojska postoji zbog interiorizovanja navike kod mladih muškaraca da rade jutarnju gimnastiku. Čoveče, na pamet su mi pale dve stvari - kako kadrovi DSa i G17 dobijaju osećaj odgovornosti iz vojske i kako Velja Ilić radi jutarnju gimnastiku dan posle Svetog Nikole - Anno Domini 2008. E moj doktore Kostiću, vi možda imate iskustvo penzionisanog lekara, ali to ne menja činjenicu da ste glupi ko kurac...

Mladi, lepi i pametni

Ljudi su društveni. Čovek nije ono što jeste zbog svojih bioloških, već upravo zbog svojih socijalno-kulturoloških osobina. Interakcija sa drugim ljudima je uslov bez koga čovek jednostavno ne bi postojao. E sad, postoje vrlo različiti oblici interakcije, neke od njih možemo smatrati i vrlo čudnim, ali pravilo je i nužnost da nijedan čovek ne može ostati potpuno izvan okvira zajednice u kojoj obitava. Potpuna samostalnost je nemoguća.

Hm, šta vaš omiljeni hroničar želi da kaže? Ljudi žele da obaveste druge ljude da jednostavno postoje. Neko piše blog, neko napravi profil na Myspaceu, neko prodaje lubenice na pijaci, neko se skine go za vreme fudbalske utakmice, neko vodi kviz, a neko postane ratni zločinac... Uspesi i neuspesi se lakše vare kada se dele sa drugima, pa makar te druge i ne poznavali eksplicitno. Smrt se obznanjuje javno, u čituljama i na umrlicama, ljudi se odriču svojih najbližih putem novina, preko radija se upućuju čestitke i pozdravi, na televizijama se prikazuju svadbe potpunih anonimusa...

Jedan od običaja neverbalne komunikacije u manjim zajednicama u Srbiji je i obznanjivanje slika dece koja su maturirala te godine. Uspeh završetka jednog perioda života za tu decu postaje javna stvar koja se daje na znanje svima. Neću sad o tome da li se to meni sviđa ili ne, koga to briga, ali hoću malo da vidimo zašto je tu zanimljiv boljevački slučaj.

Naime, od ove godine i u našem gradu imamo nasmejane slike devojaka i momaka koji su završili srednju školu istaknute na javnom mestu u centru grada. Oba uslova za to (postojanje svršenih srednjoškolaca i postojanje bivše robne kuće u čijem će izlogu njihove slike stajati) su naravno ispunjena. OK, u čemu je tu problem? Well, naša se srednja škola bavi obrazovanjem četiri profila: gimnazijalci i ekonomski tehničari su četvorogodišnje, a šumari i automehaničari su trogodišnje škole. Ali svi su oni zajedno maturirali onog trenutka kada su odradili ceo svoj program, završili sa pozitivnim uspehom i dobili svedočanstva. Maturant je maturant pa završio on Matematičku gimnaziju u Beogradu ili Srednju školu za svinjogojstvo u Gadžinom Hanu!

Zašto su onda istaknute samo slike dva četvorogodišnja profila, gimnazijalaca i ekonomista kog đavola? Gde su mehaničari i (meni posebno dragi) šumari!? Ovo pisanije odlagao sam preko mesec dana želeći da vidim da li će ipak okačiti i njih, ali nisu naravno... E sad, postoje razna opravdanja: možda ta odeljenja to nisu htela, možda nisu obezbeđene njihove slike ili je to bila inicijativa samih razreda, a ne škole ili nešto četvrto? Mislim ipak da tako trivijalna objašnjenja ne drže vodu, to su banalna opravdanja, škola je jednostavno trebala da okači slike svih učenika ili ni jednog jedinog bez obzira ko je pokrenuo tu inicijativu.

Mislim da je objašnjenje za ovako nešto ipak - nemar. Jedan gimnazijalac iz te generacije mi je tvrdio da to nisu uradili iz jednostavnog razloga zato što se radi o šumarima i mašincima. Jednostavno, ko ih jebe što nisu tako mladi, lepi i pametni kao dva elitna odeljenja (koliko god se taj pojam elite rastegao da obuhvati boljevačke učenike). Ko ih jebe, njih ionako niko ne zna, došli su iz Slatine, Žagubice, Podgorac-Timoka, zašto da degradiramo lepotu i simetriju izloženog panoa takvim divljim životinjama? Zašto da savršenost jednog parčeta kartona unizimo uključivanjem rugoba i idiota u jednu takvu savršenost?

Sad, ne tvrdim ja da da je to eksplicitno objašnjenje koje bi uprava škole dala, ali tvrdim da se to podsvesno nalazi u glavama svakog profesora koji gore predaje. Ne kažem sad da su ta odeljenja nešto preterano dobro i da zaslužuju vanredne počasti, ali i oni su maturirali boga mu, i to ih čini jednakim sa ostalim učenicima! A kad već kačite njihove slike u holu škole ne vidim nikakvo opravdanje da ih ne zakačite i dole u centru.

Mislim, ako nije bilo uslova da se stave svi, jednostavno nemojte da stavite nikoga. Ta praksa je ionako glupa! Jak ti je achievement da završiš srednju školu u Boljevcu, to svaka četvrta šimpanza može da uradi. Verovatno je to onaj sindrom iz američkih filmova - "that's my son" - koji progovara iz starijih i želja da se svi upoznamo sa "nadrealnim" uspehom mlade boljevačke "elite".

Moja generacija je srećom u srednju školu išla još pre uvođenja demokratije u boljevačke ustanove, a ljudima tada na pamet nisu padale nikakve ideje, pa ni one glupe. I mi smo tada bili mladi, lepi i pametni i, srećom, uskraćeni za javnu promociju. Doduše ja sam još uvek mlad, lep i pametan. Jesam stariji jedno sedam godina od prosečnog maturanta koji nije ponavljao, ali mi ništa ne fali. Da sam lep i fotogeničan, to je opštepoznata činjenica, pogledajte npr. ovu sliku ispod uslikanu pre jedno dve godine.


Ipak, pamet je moja glavna osobina. Toliko sam pametan da na Wikipediji u članku o bozi (bezalkoholnom piću) postoji link na ovaj blog u odeljku o metaforičkoj upotrebi reči boza. Sve u svemu, ako su naši sugrađani propustili da vide jednu takvu veličinu na panou u robnoj kući pre nekoliko godina, kog vraga su onda stavili ove?

Čiji si ti mali?

Pismeni ljudi tvrde da je nekad u istoriji postojalo društvo koje se zvalo Antička Grčka, društvo koje je delilo isto nacionalno poreklo, ali koje je bilo podeljeno na stotine gradova-država u kojima je u proseku živelo od 5 do 30 hiljada stanovnika. Grčki mislioci, filozofi, državotvorci i vojskovođe su sa najvećim gnušanjem gledali na državu koja bi bila veća od toga grada - polisa, smatrajući da je za dobrobit jednog političkog sistema jako važno da se ljudi međusobno poznaju kako bi sa punim meritumom mogli da se odnose prema vladajućima i kandidatima za vladajuće. Bio je to jedan čudan sistem, posmatrajući to iz današnje perspektive, sistem u kome su građani bili maksimalno ograničeni u privatnoj sferi (oikos), ali su bili maksimalno suvereni u sferi politike (polis). Pričalo se da svirači na liri nisu mogli da dodaju nijednu žicu svom instrumentu dok to ne odobri skupština. Bio je to spoj privatnog i javnog na takav način da se nikako nije moglo razmrsiti, niti su to Grci želeli, mogli i umeli da urade. To im uopšte nije ni dopiralo do mozga... Jednom rečju, bio je to sistem koji je bio potpuno obrnut od današnjeg...

Uvod mi promašuje poentu koja bi bila da su se ljudi u polisu međusobno uglavnom svi poznavali. To je pomagalo da sfera politike bude prozirnija, nije bilo tamnih mesta prouzrokovanih nedostatkom informacija o pojedinim ljudima. Deca su se predstavljala svojim i očevim imenom (Polimarh, sin Kefalov npr.) i kult predaka je bio jak. Međutim, kakve veze ovo moje trućanje ima sa našim "polisom" na ušću Grnčarskog potoka u Arnautu?

Pa, kao što rekoh, taj sistem je nekad bio potpuno obrnut od današnjeg. Specijalizacija poslova, usložnjavanje društvenih odnosa i druge komplikacije su dovele do ustanovljavanja principa odvajanja privatnog i javnog. Javna sfera je postala sfera koja se tiče svih i na koju utiču svi, privatna sfera je postala sfera nedodirljiva za sistem i stvar pojedinca, porodice i raznih udruženja civilnog društva. Religijsko opredeljenje, seksualne preferencije, način vaspitavanja dece, način češljanja i sve ostalo je postalo isključivo privatna stvar osim ako nije en general uticalo na sama pravila sistema i njegove dobre običaje...

To je glupa teorija, u praksi se razmrsivanje privatnog i javnog u malim zajednicama poput Boljevca nikad nije ni desilo, niti će to nešto kao biti moguće. I nije tu Boljevac nikakva crna ovca, jednostavno svuda gde postoji visoka i koncentrisana isprepletanost po rođačkim, kumovskim i (ne)prijateljskim linijama na malom prostoru, tu automatski dolazi do pojave nepotizma. Proklamovana jednakost u šansama je onda odmah ugrožena. Principi meritokratije se onda potpuno gaze, a na scenu dolaze kriterijumi porekla, moći i novca. Sve se ove stvari sublimiraju u jednoj legendarnoj upitnoj rečenici koja glasi: "Čiji si ti?" Ceo sistem koji se zasniva na toj rečenici funkcioniše na tako proklamovanom principu prisvajanja. Svako je u suštini nečiji, iza svakog stoji otac, majka, komšija, kum, partija... Samosvojni integritet se ne prihvata, postojanje mentora u takvom sistemu postaje egzistencijalna potreba. Međuljudski odnosi tako često postaju svojevrsna trgovina uslugama (usluga u smislu engleske reči favor) i ljudi se sve više i više pasiviziraju. Na red nastupa maksima da nikog ne treba dirati, jer ko zna kada će vam baš taj čovek zatrebati! Takozvana spirala ćutanja i oportunog samozavaravanja je osnovni modus vivendi u jednoj takvoj zajednici...

Cut the crap već jednom kažem ja i bacam se na ilustracije. Plastičan primer ovoga što velim je isprepletanost svih funkcija u našem gradu. Politika, privreda, obrazovanje, kultura, zdravstvo, usluge, sport, sve to mora da bude povezano, ali kod nas se brate, da izvinete, ne zna ko koga jebe! Privilegije se iz jedne sfere prelivaju u drugu, iz druge u četvrtu, iz pete u drugu, od muža na ženu, od dede na unuka, od babe na šurnjaju, od predsednika partije na njegove vojnike itd. Nepotizam i partitokratija su postali grana primenjene matematike. Svi računaju ko je čiji, koliko je naših, a ko je njihov. Naši mogu, njihovi će moći kad dođu njihovi, a ničiji neće moći nikad!

Donedavno je u Boljevcu bila legendarna disciplina urgiranja za decu da uče engleski jezik u školi. Sa sociološkog stanovišta bi stvarno plodno bilo istražiti strukturu dece koja su završavala u "ruskim" odeljenjima. Stvarno bi bilo zanimljivo videti obrazovnu, ekonomsku, statusnu i strukturu na liniji selo/grad kod roditelja te dece. I u osnovnoj i u srednjoj školi su neki bili dobri zahvaljujući svojoj glavi, drugi zahvaljujući glavi svojih roditelja, a treći zahvaljujući prasećoj glavi, i to mrtvoj... Jedan moj drug sa muzičke akademije je na mesec dana bio ovde, ali pošto je morao da vežba klavir za ispit, otišao je do naše osnovne škole da porazgovara sa direktorkom o mogućnosti korišćenja njihovog klavira. Prvo pitanje koje je ona postavila je naravno "A čiji si ti?" Dečku je pala roletna i dao fenomenalan odgovor: "Mikin i Milinkin!" Kasnije je ipak dobio pristup klaviru bez obzira što je Mika vozač, a Milinka domaćica, ali hoću da kažem da nikad ništa ovde ne može da prođe bez tog legendarnog pitanja. Vođenje računa o tome da neki autsajder ne upadne u privilegovani krug svirača na klaviru bi mi možda bio smešan u nekom filmu, ovako mi samo dođe da šutiram dupeta pojedinim ljudima.

Deca od malena kapiraju da stvari funkcionišu na toj razini. Škola ih in vivo uči nejednakosti u šansama, toliko toga postaju nesvesni da na kraju, kada odrastu, ljudi ne razlikuju više dobro od lošeg, normalnost od korupcije... Koleginica sa fakulteta mi je jednom spomenula kako je počela da radi u italijanskom kulturnom centru. Na moje poluiznenađeno pitanje jel imala vezu, ona je odgovorila "Ma ne, nego moja majka zna nekog tamo." Toliko, odmorite se uz muzički intermeco, ovaj post je trebalo da bude kraći pošto sam mislio da se bavim više benignom i nesvesnom stranom korupcije, a da hard-core obradim drugi put.

           

Tri brata ili Gde je Bložić zakačio pušku?

LICA

Gospodin Bložić, referent u vojnom odseku
Gospodin Ninković, fotograf
Gospodin Jelić, psiholog u Zavodu za socijalnu zaštitu
Gospođa Milojević, psiholog u vojnom odeljku u Zaječaru
Gospodin Trajković, referent u vojnom odeljku u Zaječaru
Regrut

SCENA PRVA

Boljevac. Kuća gospodina Jelića i lokal gospodina Ninkovića.

(Ninković telefonira. Telefon zvoni u kući gospodina Jelića.)

JELIĆ: (javlja se na telefon.) Halo?
NINKOVIĆ: De si Šujo? Ljubiša je...
JELIĆ: E, zdravo!
NINKOVIĆ: Šta radiš?
JELIĆ: Pa ništa... Taman se spremam da siđem do grada. Zaboravio sam da kupim antifriz kod Toplice...
NINKOVIĆ: Da, dobro me podseti... Ja sad idem do Paraćina. Nego...Znaš šta sam hteo? Kakva je situacija oko Nemanje? Gera mi rek'o da je Bložić zadužen za martovsku klasu...
JELIĆ: Znam... Pitao sam ja Bložića i čovek mi rekao da nema problema. Znači, nek' Nemanja samo napiše da hoće u socijalno, Bložić će da sredi to da ga ovi iz Zaječara rasporede kod nas.
NINKOVIĆ: E super! Hvala ti puno!
JELIĆ: Ma daj, nema problema... Se vidimo večeras na fudbal?
NINKOVIĆ: E, košarkaši imaju neki turnir večeras tako da je zauzeta hala. Sad mi javila Javorka, idemo večeras da snimamo nešto tamo kao...
JELIĆ: Pa ništa onda, vidimo se u ponedeljak onda. Će svratiš kod nas u firmu.
NINKOVIĆ: Hoću, hoću... Taman da ti narežem onaj disk ako ne zaboravim...
JELIĆ: Onaj klip sa onom?
NINKOVIĆ: Aha...
JELIĆ: E, može... Vidimo se onda u ponedeljak.
NINKOVIĆ: Važi... Zdravo...
JELIĆ: Ajde...

SCENA DRUGA

Boljevac. Vojni odsek. Kancelarija gospodina Bložića.

(Regrut stoji nad stolom gospodina Bložića. Nalaze se usred razgovora.)

BLOŽIĆ: Pa možeš da odložiš!
REGRUT: Znam... Ali neću, nema svrhe. Spremaću diplomski paralelno sa vojskom, mislim da je tako brže...
BLOŽIĆ: Pa dobro... Ti si beše novinar?
REGRUT: Ne, promenio sam smer. Bio sam na novinarskom prve dve godine ali sam se prebacio na politikološki smer. Ne sviđa mi se novinarstvo...
BLOŽIĆ: Pa dobro... I šta ćeš posle?
REGRUT: Ne znam, videću... Možda odem na postdiplomske...
BLOŽIĆ: Mhm... Znači u civilnu ćeš?
REGRUT: Da.
BLOŽIĆ: Siguran si da nećeš da odložiš?
REGRUT: Neću.
BLOŽIĆ: Sto posto?
REGRUT: Da!
BLOŽIĆ: Dobro... Evo ti ovaj upitnik, će ga popuniš, pa će mi doneseš. Ovde za razlog napiši nešto... Da se plašiš oružja ili tako nešto...
REGRUT: Dobro, smisliću nešto... A ovde?
BLOŽIĆ: Tu napiši gde bi hteo da služiš civilno. Napiši pošta ili KOC, neće bude problema da tu upadneš...
REGRUT: A socijalno? Pošto meni to struka znate? To rade ovi sa mojim faksom...
BLOŽIĆ: Pa ne može u socijalno, ne primaju nikog u martu. Primili su jednog u decembru i jednog će u junu...
REGRUT: Pa dobro sad...
BLOŽIĆ: Piši pošta ili KOC, oni primaju po jednog sad u martu.
REGRUT: Dobro.
BLOŽIĆ: Važi onda... Popuni to i donesi mi u toku dana ili sutra.
REGRUT: (Kreće ka vratima.) Dobro, ću ga donesem za pola sata.
BLOŽIĆ: Važi... Ajde, zdravo...
REGRUT: Doviđenja. (Izlazi.)

SCENA TREĆA

Zaječar. Vojni odeljak. Kancelarija Gospodina Trajkovića.

(Gospođa Milojević i gospoda Trajković i Bložić sede. Regrut ulazi u prostoriju i seda naspram njih.)

REGRUT: Dobar dan.
OSTALI: Dobar dan!
MILOJEVIĆ: Nikolić?
REGRUT: Da.
MILOJEVIĆ: Ti si student, što nisi odložio kad možeš još?
REGRUT: Ma neću... Ostao mi samo diplomski, pa bih obe stvari što pre da završim...
MILOJEVIĆ: Dobro... Daćeš mi ličnu kartu samo... (Regrut joj dodaje ličnu kartu.)
TRAJKOVIĆ: A šta studiraš?
REGRUT: Političke nauke.
TRAJKOVIĆ: To u Beogradu?
REGRUT: Da.
TRAJKOVIĆ: I šta ćeš posle? Će budeš političar, a?
REGRUT: Ne.
TRAJKOVIĆ: Pa šta ćeš?
REGRUT: Ću budem poljoprivrednik... (Gospođa Milojević i gospodin Trajković razmeniše poglede. Gospodin Bložić gleda u jednu tačku ispred sebe.)
MILOJEVIĆ: (Gleda papire ispred sebe i prekida tišinu.) Šta si napisao ovde gde hoćeš? Poštu je dobio ovaj što je bio pre tebe...
REGRUT: Pa ako... Čovek ima višu elektrotehničku, i treba tamo da ide...
MILOJEVIĆ: KOC? (Okreće se ka gospodinu Trajkoviću i šapuće mu.) Pa ne možemo ovog u KOC, to je rezervisano za onog, a?
TRAJKOVIĆ: (Mršti se.) Mhm... (Gospodin Bložić i dalje gleda u istu tačku.)
MILOJEVIĆ: Ćeš da izađeš pet minuta samo dok se dogovorimo oko tvog zahteva?
REGRUT: Naravno, nema problema... (Izlazi. Zavesa.)

EPILOG

- Regrut je raspoređen u Šumsku upravu u Boljevcu.
- Mesto u KOC-u je dobio momak za koga je to mesto bilo ranije rezervisano.
- Socijalno je ipak primilo jednog vojnika u martu, vojnika bez ijedne godine fakulteta, ali sa pozadinom! Bložić je lagao! Vojnik koji je primljen u tu ustanovu je isti onaj vojnik za koga je gospodin Ninković urgirao kod gospodina Jelića!
- Miroslav Bložić je uzoran građanin Boljevca. I dalje je referent u vojnom odseku. I dalje šalje momke sa sela u Šumsku upravu ili u JKP Uslugu, a tatine sinove i boljevačke džabalebaroše na bolja mesta. Na njega se da primeniti izreka mog pradede: “Džabe si sišao u grad kad ti brabonjci sa dupeta još nisu ispali!”
- Ljubiša Ninković je uzoran građanin Boljevca. Bavi se umetničkom fotografijom, snimanjem dokumentarnih filmova sa svadbi i novinarstvom.
- Milosav Jelić je uzoran građanin Boljevca. I dalje je psiholog u Zavodu za socijalnu zaštitu i nadležan je za vojnike koji vojni rok služe u toj ustanovi.