Devedesete u svoja četiri zida

Pošto su valjda svi imali da kažu nešto pametno na temu devedesetih koje su se desile našem lepom Beogradu prethodnih dana, tako i ja nastavljam sa svojom proverenom praksom u kojoj iščitavam tuđe analize a onda ih relativno inteligentno kompiliram, kupeći slavu, kajmak i pažnju mlađih punoletnica na Fejsbuku. Tema ovog teksta je svakako onaj infamozni muzički festival pod imenom Volim devedesete koji je svojski išutiran na srpskom internetu, a sve zahvaljujući tome što (za razliku od tih devedesetih) danas ipak imamo struju i stabilne internet konekcije.

U stvari, da budemo precizniji, ako izuzmemo infantilne razbibrige alternativnih evanđelista o lošem muzičkom ukusu (tipa "Bjesovi više nego Duck" ili "Sabljaru je duži nego Srletu iz Moby Dicka"), sam muzički festival uopšte nije ni kritikovan, jer iskreni da budemo, tu i nije bilo materijala za kritiku. Organizatori su jednostavno videli šta je profitabilno i rešili da na tome zarade pare. I svi ćemo se složiti da je to jedan sasvim legitiman poslovni poduhvat. Da ne zarađuju pare od koncerata, ti ljudi bi se odavno preorijentisali u muzičke kritičare, blogere i "pripadnike civilnog društva".

No, to nije bitno. Ono što jeste kritikovano su devedesete kao takve, jedan vremenski isečak koji nam se desio, jedan semantički konstrukt koji se zahvaljujući čarolijama srpskog jezika uglavnom vezuje za one stvari zbog kojih svi drhtimo i dobijamo aritmiju. I naravno, kao što i ume da bude sa lakim metama, desi vam se da promašite sve i - sledstveno tome - ne pogodite ništa. Tj. prostije rečeno, devedesete kao jedan istorijski period je vrlo lako kritikovati i plakati za izgubljenim godinama, problem je u tome što se to radi povodom nekog koncerta koji drže ljudi čija je jedina krivica u tome što je njihova muzika imala tu sreću da bude popularna u istom istorijskom periodu. Možemo samo zamisliti šta bi se desilo da su se u Areni sakupili maketari koji sklapaju modele aviona iz Drugog svetskog rata, koliko bi oni lekcija o Aušvicu, tenkovima, atomskim bombama i nevinim žrtvama dobili.

Ono što je karakteristika svih ispisanih kritika je pomalo skandalozna količina zamene teza i cherry pickinga, gde se (1) raspravlja o nečemu što sa konkretnom manifestacijom nema nikakve veze, (2) ako se i pokušava uspostaviti veza između muzičkih i istorijskih devedesetih, onda se to radi pomoću sa dna kace izvučene teorije zavere o tome kako je tu vrstu glazbe tada stvorio Miloševićev režim i (3) kada se govori o istorijskim devedesetim, onda se cherry picking metodom i jeftinim anegdotalnim dokazima pokušava diskredovati sve što ima korelativnu vezu sa tim vremenom samo zato što se, jelte, hronološki sa njim poklapa. Da se razumemo, vremenske korelacije umeju da budu zabavne i korisne u brzoj raspravi sa intelektualnim protivnicima, ali u ozbiljnoj analizi ih je najbolje ostaviti u kesi sa iskorišćenim kondomima. Jer se ista korelativna evidencija može primeniti i za druge stvari koje su se desile devedesetih. Recimo rok muzika i sportski uspesi, koje bismo takođe morali da odbacujemo kao najveću grozotu, a samo zato što su se zbili u tom periodu.

Ako malo pogledamo o čemu se tu zaista radi, videćemo jedan klasičan sukob generacija, tj. bolje rečeno - jedan sukob nepomirljivih nostalgija. I dok se jednima na spomen dizelaške muzike okidaju sinapse u mozgu koje ih podsećaju na lošu političko-ekonomsku situaciju i rat, drugima je to podsećanje na jedino detinjstvo koje su imali, dok se konačno trećima (najmlađima) ne okida ništa osim centra u mozgu koji je zadužen za razvrat i zajebanciju. E sad, to što su najglasniji i medijski najrasprostranjeniji ovi prvi, tome imamo da zahvalimo gotovo sveopšti konsenzus da nam uskoro sledi smak sveta. I sasvim je legitimno i biološki  opravdano da nas određeni nadražaji iz spoljnog sveta sećaju na određene događaje samo iz razloga njihove istovremenosti, ali stvaranje uzročno-posledične veze između te dve stvari je jedna od najelementarnijih grešaka logike. Nije logično pronalaziti uzročno-posledičnu vezu između određene muzike i duha vremena (ovde ne govorim u terminima teorije kulture, već u terminiima logike), kao što nije logično pronalaziti kauzalnu vezu između gubljenja nevinosti i pesme koje ste u tim trenucima slušali.

Ako sa logičkog pređemo na politički ili kulturološki teren, videćemo da se radi o već spomenutom sukobu dveju nostalgija čiji je okidač mainstream muzika devedesetih. Jednima devedesete predstavljaju jedine godine detinjstva koje ljudsko biće može imati i izlišno je očekivati da ti ljudi tom periodu po sebi daju negativnu konotaciju. Funkcija našeg mozga je takva da se bolje priseća lepih stvari koje su nam se dogodile u prošlosti i da to povezuje sa drugim stvarima sa kojima su bile u korelaciji. Jednostavno rečeno, očekivati od ljudskog bića da ima negativna sećanja na svoje detinjstvo i mladost je jalov posao ma koliko istorijsko vreme u kome je to biće živelo zaista bilo loše po nekim pokazateljima. Drugima devedesete predstavljaju najgori period života, a zajedno sa njima u isti koš idu i svi psihološki trigeri koji sećaju na to doba.

Ono što mene najviše interesuje u vezi sa ovim slučajem je sveopšte učitavanje nekakve političke agende mainstream muzici devedesetih koja nam se pre par dana ponovila u Areni, tj. vrlo na silu konstruisan stav da povratak takve muzike poziva na povratak tih vremena, vrednosnih matrica i ostale velike reči u rangu "šestog oktobra" i sličnih. I to se ne radi zbog toga što je ta muzika zasićena nekim političkim sadržajem, već naprotiv, baš iz razloga što je vrišteće apolitična. Jedan od omiljenih sportova domaće intelektualne elite je da se užasava proizvoda masovne kulture koji nemaju eksplicitno izgrađen stav o društvu u kome nastaju (osim žižekovaca koji i iz iskaza molekularne biologije umeju da iščitaju političke stavove), da ih smatraju nepotrebnim smećem, a da njihove konzumente svrstavaju u idiote baš onako kako bi to učinio brucoš sa FPN-a posle čitanja loše prepevanih spisa starogrčkih političkih filozofa. Jer ovde se ne radi o koncertu nekog Baje Malog Knindže (izvinjavam se na eventualnoj pogrešnoj upotrebi velikih slova) ili Marka Perkovića Thompsona, već o ljudima čija se cela agenda završavala na spravljanju muzike koja ne bi imala nikakvo dublje značenje od onoga koje na prvu loptu dobijemo. To se naravno za određene pripadnike intelektualne elite u Srbiji doima kao neoprostiv greh, odsustvo eksplicitnog političkog stava je isto što i podrška tada postojećem.

Otud i pokušaj poređenja sa gej paradom koji impliciram u naslovu. Ovde se uopšte ne shvata da je propagiranje slobode okupljanja načelo koje može važiti samo univerzalno ili nikako. Ako uspostavljamo neke principe podobnosti u borbi za kulturnu i političku hegemoniju, onda ne treba da čudi što bitku za tu hegemoniju dobijaju oni koji imaju više bejzbol palica u posedu i koji samo dosledno primenjuju onu političku filozofiju koju bi i njihovi intelektualni protivnici primenjivali, samo kad bi znali u toj borbi za koji kraj da uhvate palicu.