Mlađan Dinkić, prodavac kožnih jakni

Trenutno završavam ne toliko bitnu knjižicu You are Not So Smart čiji je autor David McRaney, a koja se uglavnom bavi kognitivnim, logičkim i heurističkim greškama koje svako od nas čini u svojim svakodnevnim odlukama u kupovini, biranju partnera ili posla, opredeljivanju za političku opciju itd. Većina argumenta u knjizi je utemeljeno na istraživanjima iz oblasti bihevioralne ekonomije koja je, čini mi se, trenutno najseksi oblast bar u okviru društvenih naučnih disciplina. No, o samoj knjizi ću za koji dan u posebnom prikazu...

Sada sam samo želeo da ukažem na jednu manipulaciju koja je često korišćena od strane ljudi koji žele drugim ljudima nešto da prodaju, da ne kažem uvale, pa bio to neki proizvod, usluga ili politička ideja. Ta se kognitivna pogreška naime zove anchoring effect, i oslanja se na osobinu ljudske psihe da se u nekom novom i nepoznatom konkretnom slučaju vezuje (usidruje) za prvo parče informacije koje joj se učini prijemčivim i da o konkretnom slučaju sudi na osnovu te informacije, ma koliko ona bila nevezana za objektivnu istinu. Psiholozi Amos Tversky i Daniel Kahneman su to utvrđivali u eksperimentu kada su dvema grupama ispitanika ponudili dva odgovora na pitanje “koliko procenata afričkih zemalja je učlanjeno u UN?” Prvoj grupi je ponuđen odgovor – 10%, a drugoj 65% država. Iako su mogli da kažu bilo koji broj od 0 do 100, ispitanici iz obe grupe su se držali brojeva bliskih prvobitnoj ponudi. Baš iz razloga što blagog pojma nisu imali koji je procenat afričkih država učlanjen u UN, usidrili su se za prvu informaciju koju su dobili iako ona nije imala nikakve veze s realnošću.

Kakve ovo veze ima sa Mlađanom Dinkićem? Pa, uzmimo još jedan primer iz date knjige koji sam upravo vrlo nespretno preveo:

Ulaziš u prodavnicu odeće i ugledaš verovatno najbolju kožnu jaknu koju si u životu video.

Probaš je, pogledaš se u ogledalu, i odlučuješ da je moraš imati. Dok je nosiš na sebi zamišljaš prolaznike koji će se osvrtati za tobom i uzdisati svaki put kada uđeš u neku prostoriju ili pređeš ulicu. Podavijaš rukav kako bi proverio cenu – 1000 dolara.

“Pa, to je to,” misliš se. Krećeš da je kačiš polako na svoje mesto kada te prodavac zaustavlja.

“Sviđa vam se?”

“Odlična je, ali ipak je preskupa.”

“Ne, ta jakna je upravo sada na popustu i košta 400 dolara.”

I dalje je skupa, a na kraju krajeva ti zaista i nije potrebna, ali 600 dolara popusta izgleda kao odlična stvar za jaknu u kojoj ćeš izgledati jedanaest puta bolje. Vadiš karticu i kupuješ je, nesvestan da si pao na najstariju trgovačku foru na svetu.

Ako još uvek nije jasno kako je Mlađan Dinkić postao dotični prodavac jakni (aka pilićar) onda pročitajte ovaj njegov tekst u kojem on navodi svoju nameru da ukine odnosno smanji tzv “muzički dinar” koji je namenjen grupi rent-seeking udruženja građana koja su od države dobila ovlašćeni monopolski položaj na naplatu nadoknada za korišćenje autorskih prava. Iako sam ja lično na libertarijanskom stanovištu da tvrda autorska prava u smislu copyrighta ne mogu postojati, to za ovu priču i nije mnogo važno (o tome možemo u komentarima ili u nekom sledećem postu). Ono što je pre svega zanimljivo je da je način podele para od autorskih tantijema u ingerenciji utvrđivanja samog SOKOJ-a. Nebitno je ovde da li je nečija subjektivna procena da li su te pare male ili velike, bitno je da se te pare, tantijeme i koeficijenti raspodeljuju na osnovu procena koje su izvučene sa dna kace odnosno – kolokvijalnije – iz malog prsta leve noge. Za razliku od svakog poslovnog subjekta u Srbiji koji radi pod uticajem endogenih tržišnih faktora kojima prilagođava svoje poslovanje, formiranje cene korišćenja autorskih prava je totalno netržišno, odnosno – prosto rečeno – izmišljeno je. Da nastavimo sa analogijm sa kožnim jaknama. One se na tržištu prodaju po određenoj ceni jer ta cena nosi najbližu moguću informaciju o tome kolika je ponuda i tražnja. Cena korišćenja autorskih prava, međutim, ne formira se tako, ona je jednostavno propisana od strane tela koje se zove Upravni odbor SOKOJ-a, a u burazerskom dogovoru sa određenim ministarstvima Vlade Srbije u kojima sede sami ljudi kojih se ponajviše tiču koeficijenti i tantijeme. Toliko o sukobu interesa o kome sada nećemo da pričamo.

Ono o čemu ćemo da pričamo je ono sa čim smo i počeli, a to je heuristički “efekat usidravanja” koji je ovde više nego očigledan. Kada su ustanovljeni planovi da se zaseca muzički dinar za sve i svašta, od mp3 plejera do frižidera, javnost se s pravom pobunila. No, to je i očekivano. Prvobitni plan za obim i domet muzičkog dinara je samo sidro za koje smo se uhvatili, koska koju su svi krenuli da glođu. Sada, kada smo čuli pravi plan koji nam je u svom autorskom tekstu ispostavio Mlađan Dinkić, shvatili smo da je ta nova cena u stvari odličan dil, za 400 dolara dobijamo jaknu koja vredi mnogo više. I svi to vidimo. I svi to svakodnevno upražnjavamo, npr. kada naredimo detetu da radi domaći zadatak naredna tri sata, a ono se uzjoguni. Mi onda, znajući da smo ga usidrili, smanjimo mu “kaznu” na pola sata, a ono je time zadovoljno i još misli kako je ono zeznulo nas.

No, to što prolazi kod desetogodišnje dece, u Srbiji prolazi kod svih, a pogotovo, recimo to otvoreno, kod njenih tzv. najelitnih članova koji se diče time što su oni “deca sa stanice Tviter” i koji misle da utiču na one koji odlučuju. U srpskom političkom sistemu izmišljaju se se propisi i nameti iz vedra neba, koji veze nemaju sa situacijom na terenu, a onda se retroaktivno prilagođavaju realnosti, sve uz lažiranu dobrohotnost i simulirano razumevanje običnog čoveka koji je onda valjda zahvalan što ga udaraju u glavu samo čekićem, a ne macolom... Ali dobro, kako situacija u ovoj zemlji prilično liči na onu koja nas je pred izbore strefila pre 12 godina, tako banditima koji su trenutno na vlasti možemo samo da poželimo da u narednih par godina prođu mnogo gore od onih koji su 2000. godine oterani. Naravno, onda ćemo da ustoličimo još virtuoznije gitariste i bubnjare, ali o tom – potom.

Devedesete u svoja četiri zida

Pošto su valjda svi imali da kažu nešto pametno na temu devedesetih koje su se desile našem lepom Beogradu prethodnih dana, tako i ja nastavljam sa svojom proverenom praksom u kojoj iščitavam tuđe analize a onda ih relativno inteligentno kompiliram, kupeći slavu, kajmak i pažnju mlađih punoletnica na Fejsbuku. Tema ovog teksta je svakako onaj infamozni muzički festival pod imenom Volim devedesete koji je svojski išutiran na srpskom internetu, a sve zahvaljujući tome što (za razliku od tih devedesetih) danas ipak imamo struju i stabilne internet konekcije.

U stvari, da budemo precizniji, ako izuzmemo infantilne razbibrige alternativnih evanđelista o lošem muzičkom ukusu (tipa "Bjesovi više nego Duck" ili "Sabljaru je duži nego Srletu iz Moby Dicka"), sam muzički festival uopšte nije ni kritikovan, jer iskreni da budemo, tu i nije bilo materijala za kritiku. Organizatori su jednostavno videli šta je profitabilno i rešili da na tome zarade pare. I svi ćemo se složiti da je to jedan sasvim legitiman poslovni poduhvat. Da ne zarađuju pare od koncerata, ti ljudi bi se odavno preorijentisali u muzičke kritičare, blogere i "pripadnike civilnog društva".

No, to nije bitno. Ono što jeste kritikovano su devedesete kao takve, jedan vremenski isečak koji nam se desio, jedan semantički konstrukt koji se zahvaljujući čarolijama srpskog jezika uglavnom vezuje za one stvari zbog kojih svi drhtimo i dobijamo aritmiju. I naravno, kao što i ume da bude sa lakim metama, desi vam se da promašite sve i - sledstveno tome - ne pogodite ništa. Tj. prostije rečeno, devedesete kao jedan istorijski period je vrlo lako kritikovati i plakati za izgubljenim godinama, problem je u tome što se to radi povodom nekog koncerta koji drže ljudi čija je jedina krivica u tome što je njihova muzika imala tu sreću da bude popularna u istom istorijskom periodu. Možemo samo zamisliti šta bi se desilo da su se u Areni sakupili maketari koji sklapaju modele aviona iz Drugog svetskog rata, koliko bi oni lekcija o Aušvicu, tenkovima, atomskim bombama i nevinim žrtvama dobili.

Ono što je karakteristika svih ispisanih kritika je pomalo skandalozna količina zamene teza i cherry pickinga, gde se (1) raspravlja o nečemu što sa konkretnom manifestacijom nema nikakve veze, (2) ako se i pokušava uspostaviti veza između muzičkih i istorijskih devedesetih, onda se to radi pomoću sa dna kace izvučene teorije zavere o tome kako je tu vrstu glazbe tada stvorio Miloševićev režim i (3) kada se govori o istorijskim devedesetim, onda se cherry picking metodom i jeftinim anegdotalnim dokazima pokušava diskredovati sve što ima korelativnu vezu sa tim vremenom samo zato što se, jelte, hronološki sa njim poklapa. Da se razumemo, vremenske korelacije umeju da budu zabavne i korisne u brzoj raspravi sa intelektualnim protivnicima, ali u ozbiljnoj analizi ih je najbolje ostaviti u kesi sa iskorišćenim kondomima. Jer se ista korelativna evidencija može primeniti i za druge stvari koje su se desile devedesetih. Recimo rok muzika i sportski uspesi, koje bismo takođe morali da odbacujemo kao najveću grozotu, a samo zato što su se zbili u tom periodu.

Ako malo pogledamo o čemu se tu zaista radi, videćemo jedan klasičan sukob generacija, tj. bolje rečeno - jedan sukob nepomirljivih nostalgija. I dok se jednima na spomen dizelaške muzike okidaju sinapse u mozgu koje ih podsećaju na lošu političko-ekonomsku situaciju i rat, drugima je to podsećanje na jedino detinjstvo koje su imali, dok se konačno trećima (najmlađima) ne okida ništa osim centra u mozgu koji je zadužen za razvrat i zajebanciju. E sad, to što su najglasniji i medijski najrasprostranjeniji ovi prvi, tome imamo da zahvalimo gotovo sveopšti konsenzus da nam uskoro sledi smak sveta. I sasvim je legitimno i biološki  opravdano da nas određeni nadražaji iz spoljnog sveta sećaju na određene događaje samo iz razloga njihove istovremenosti, ali stvaranje uzročno-posledične veze između te dve stvari je jedna od najelementarnijih grešaka logike. Nije logično pronalaziti uzročno-posledičnu vezu između određene muzike i duha vremena (ovde ne govorim u terminima teorije kulture, već u terminiima logike), kao što nije logično pronalaziti kauzalnu vezu između gubljenja nevinosti i pesme koje ste u tim trenucima slušali.

Ako sa logičkog pređemo na politički ili kulturološki teren, videćemo da se radi o već spomenutom sukobu dveju nostalgija čiji je okidač mainstream muzika devedesetih. Jednima devedesete predstavljaju jedine godine detinjstva koje ljudsko biće može imati i izlišno je očekivati da ti ljudi tom periodu po sebi daju negativnu konotaciju. Funkcija našeg mozga je takva da se bolje priseća lepih stvari koje su nam se dogodile u prošlosti i da to povezuje sa drugim stvarima sa kojima su bile u korelaciji. Jednostavno rečeno, očekivati od ljudskog bića da ima negativna sećanja na svoje detinjstvo i mladost je jalov posao ma koliko istorijsko vreme u kome je to biće živelo zaista bilo loše po nekim pokazateljima. Drugima devedesete predstavljaju najgori period života, a zajedno sa njima u isti koš idu i svi psihološki trigeri koji sećaju na to doba.

Ono što mene najviše interesuje u vezi sa ovim slučajem je sveopšte učitavanje nekakve političke agende mainstream muzici devedesetih koja nam se pre par dana ponovila u Areni, tj. vrlo na silu konstruisan stav da povratak takve muzike poziva na povratak tih vremena, vrednosnih matrica i ostale velike reči u rangu "šestog oktobra" i sličnih. I to se ne radi zbog toga što je ta muzika zasićena nekim političkim sadržajem, već naprotiv, baš iz razloga što je vrišteće apolitična. Jedan od omiljenih sportova domaće intelektualne elite je da se užasava proizvoda masovne kulture koji nemaju eksplicitno izgrađen stav o društvu u kome nastaju (osim žižekovaca koji i iz iskaza molekularne biologije umeju da iščitaju političke stavove), da ih smatraju nepotrebnim smećem, a da njihove konzumente svrstavaju u idiote baš onako kako bi to učinio brucoš sa FPN-a posle čitanja loše prepevanih spisa starogrčkih političkih filozofa. Jer ovde se ne radi o koncertu nekog Baje Malog Knindže (izvinjavam se na eventualnoj pogrešnoj upotrebi velikih slova) ili Marka Perkovića Thompsona, već o ljudima čija se cela agenda završavala na spravljanju muzike koja ne bi imala nikakvo dublje značenje od onoga koje na prvu loptu dobijemo. To se naravno za određene pripadnike intelektualne elite u Srbiji doima kao neoprostiv greh, odsustvo eksplicitnog političkog stava je isto što i podrška tada postojećem.

Otud i pokušaj poređenja sa gej paradom koji impliciram u naslovu. Ovde se uopšte ne shvata da je propagiranje slobode okupljanja načelo koje može važiti samo univerzalno ili nikako. Ako uspostavljamo neke principe podobnosti u borbi za kulturnu i političku hegemoniju, onda ne treba da čudi što bitku za tu hegemoniju dobijaju oni koji imaju više bejzbol palica u posedu i koji samo dosledno primenjuju onu političku filozofiju koju bi i njihovi intelektualni protivnici primenjivali, samo kad bi znali u toj borbi za koji kraj da uhvate palicu.

East Weekend Fest

Narednog vikenda (7. i 8. maj) će se u Boru održati East Weekend Fest, a to je, štono bi rekli lokalni novinari, jedna IT manifestacija međunarodnog karaktera kojoj će prisustvovati ljudi iz raznorodnih branši, održati nekoliko panel diskusija i predavanja, družiti se i ogovarati međusobno, pojesti nekoliko jaganjaca i popiti par hektolitara špricera i o tome svesrdno obavestiti ostatak vasione putem Tvitera. Većina gostiju festivala su poznate ličnosti čiji se posao, ili bar hobi, vrti oko raznoraznih internet servisa, poput blogova i društvenih mreža, te ćemo tako imati diskusije i predavanja o javnim ličnostima na društvenim mrežama, politici na mreži, odnosu crkve i interneta, seksa i interneta itd. Kompletnu satnicu možete videti ovde...

...a tu možete takođe videti da je drugog dana planirano da predavanje na temu "Kvazielitizam na blogovima" održimo Radmilo Kračunović i ja. Šta nas dvojica tražimo na jednoj ovakvoj manifestaciji je zeznuto pitanje koje valja uputiti organizatorima ovog festivala. No, kad smo već tu, mogli biste i vi da dođete i bar jednom u životu budete u trendu, ako ste u mogućnosti. Ako niste u mogućnosti, onda nemojte da dođete. Toliko.

PULJP #8

2. i 3. jul 2010. godine po rođenju Njegovom...

Na Rtnju...

Više informacija ovde...

Avatar i politika ili Hrabro srce štrumpfovsko

Ovo je prvi i verovatno poslednji put da pišem o nekom filmu. Naime, najzad sam uspeo da odgledam Kameronovu aždaju nateran na to permanentnim diskusijama na internetu o eksplicitnim i implicitnim političkim porukama koje nam Avatar šalje. Za razliku od profesionalnih filmskih kritičara koji su uglavnom pozitivno ocenili film (barem tako vele srednje ocene na Metacriticu i RT-u), sajtovi i blogovi koji se bave pitanjima društvene, političke i ekonomske problematike ne prestaju da bruje o mogućim čitanjima ovog filma, uglavnom osuđujući njegov plitki politikantski pristup.

Moram da priznam da sam bio prilično iznenađen mišljenjima da Avatar u sebi sadrži neku ozbiljnu političku i društvenu poruku, verovatno iz razloga što ofrljativno referiranje na sistem zdravstvenog osiguranja u Americi ili na štetnost igranja online igara ne smatram ozbiljnom društvenom porukom. Ti preaching momenti se u ovom filmu neprestano gomilaju i stvaraju jedan monument političke korektnosti koji traje dva i po sata i čija se sva poruka sadrži u progresivnom kredu – “sva nepravda ovoga sveta meni je mrska”. To razlikovanje između pokušaja da se politički i društveni konteksti pre svega razumeju i objasne i pokušaja da se ljudi nateraju na angažovanost “za bolji svet” je isto ono razlikovanje koje Snajderov prošlogodišnji pokušaj prepisivanja remek-dela Alana Mura čini pravom političkom enciklopedijom u odnosu na Kameronov film. Ovako, Avatar se može gledati sa olovkom i dva papira u ruci. Na prvom bismo štiklirali stavke na spisku scenarističkih opštih mesta, a na drugom hvatali beleške o nadirućim referencama na sve i svašta. Aha, evo ga onaj lik iz Apokalipse; oho, ovo je kao na slikama Rodžera Dina; he, ovo je rekao Donald Ramsfeld/General Kaster/Ratko Mladić; uh, ovo su svetleće pečurke iz Morovinda; ah, slow motion i vokal a la Liza Džerard dok helikopter pada itd. Ponekad to izgleda simpatično, a ponekad izgleda suptilno otprilike kao kad Leks Stil suptilno svojom kitom opali Brianu Lav po nosu...

Naravno, sve to nas ne sprečava da učitavamo i igramo se mogućih značenja, kao što ću ja sad da radim...

DA LI VANZEMALJAC PRAVI JE MUŠKARAC?

Ono što na prvu loptu vidimo kod stanovnika Pandore je da se potpuno uklapaju u rusoovski arhetip plemenitog divljaka kod kojih su individualni prohtevi i opšta volja identični, gde su pravda, pravo, običaj i tradicija sinonimi, gde su smisao života i smrti dokučeni, gde su potrebe svih usklađene sa potrebama drugih i prirodom... Jednom rečju, pravo utopijsko uređenje kao sa početka rađanja tog žanra podstaknutog otkrićem Novog sveta. Čak i ruda po koju zemaljska korporacija dolazi na Pandoru dobija ime unobtanium, asocirajući na negativno postavljenu topologiju Tomasa Mora u njegovoj Utopiji. Međutim, iako sve to možda izgleda kao savršenstvo prirodnog poretka, utisak je da je to najveštačkiji mogući konstrukt koga čovek može da se seti. Tu Avatar iz SF-a prelazi u fentezi žanr jer potpuno suspenduje realnost ekonomskih i antropoloških zakonitosti na koje verovatno isprva i hoće da povuče analogiju.

No, to je manje važno. Dobri momci u Avataru, starosedeoci Pandore, plavi humanoidi po imenu Na’avi, komuniciraju sa onim detinjim u nama. Jer, Na’avi su ono što bi mi trebalo da budemo: ponosni, slobodni, jednaki, plemeniti ljudi koji žive svoj život bez ikakvih sumnji u to gde se njihovo mesto u ovom svetu zaista nalazi. Kameron nam gotovo eksplicitno natura na nos da je iluzija to što sreću tražimo idući neprestano unapred. Možda bi trebalo da preispitamo premise (da zloupotrebim sad omiljenu kovanicu Ajn Rend, još jednog ljubitelja romantičnih pogleda na svet) na kojima zasnivamo svoja gledišta i sreću potražimo u suprotnom smeru. Kvantitet ne rađa kvalitet, a vraćanje nekim starim vremenima u političkom, ekonomskom, tehnološkom i biološkom smislu se možda pokaže primerenije “pravom” čoveku.

Dolazak zemaljske korporacije na Pandoru je još jedna inkarnacija klasičnog naučnofantastičnog motiva prvog kontakta koji se iz antropološke sfere prebacuje u čistiji, eksperimentalni svet fantastike. Nažalost, eksperimentalni činioci kojima se Kameron bavi su odavno već ispitani te je utisak posle odgledanog filma da se sva njegova politička poruka iscrpljuje u ideološko-akcionim pogledima svog autora, a gotovo nimalo ne pruža na planu političko-saznajnog. Pod naletima replika koje čujemo u filmu, a koje su jako obojene jednodimenzionalnom dnevnom politikom, ostaje zamagljen fiktivni odnos dveju različitih bioloških vrsta, kultura i vrednosnih matrica i mogućnost njihove suštinske komunikacije. Zašto su Zemljani uopšte došli na Pandoru? Na’aviji to ne mogu da pojme kao što ni mi ne možemo da pojmimo šta elijeni hoće od nas kada nam napadnu planetu ili se usele na naš brod. U Avataru se to manifestuje i bukvalno, jer uvek kada Džejk Sali pred okupljenim plavim humanoidima pokuša da objasni zašto je on ovde, njega fizički diskonektuju od svog avatara i on pada u hibernaciju ostavljajući zbunjene stanovnike Pandore u uverenju da ne postoji logičko objašnjenje za Dolazak osim da Oni žele da unište Nas i naš način života. Logike dva sveta su skupovi koji se ne presecaju, a komunikacija može da se vodi samo preko nišana.


MINIMALNA VS. VELIKA DRŽAVA

Zanimljivije je film posmatrati sa jednog čistijeg politološkog stanovišta, neopterećenog danas tako čestim kultura/rasa/klasa/gender analizama.

Možemo reći da se u Avataru govori o jednom jako bitnom teorijskom problemu – stvaranju države. Naime, kada u jeku borbe sa zemaljskim plaćenicima Džejk Sali pokušava od Ejve (ekvivalent “naše” Gaje) da zatraži pomoć, njegova Na’avi partnerka Nejtiri mu objašnjava kako Ejva ne zauzima stranu već samo održava ravnotežu. Tu imamo neku vrstu lokovski shvaćenog predržavnog stanja koje se približava nozikovskoj ultraminimalnoj državi. Ultraminimalna država je ustvari udruženje ili korporacija koja na određenoj teritoriji ima monopol u policijskim i sudskim funkcijama, ali čije se usluge pružaju samo onima koji to žele i za to daju nadoknadu (cena bezbednosti je život u zajednici). Ostale moguće funkcije ostaju van institucionalnog aparata, utemeljene u običajima i tradiciji, zasnovane na dobrovoljnosti. Pravda je tu shvaćena kao restorativni (“održavanje ravnoteže”), a ne redistributivni princip (“zauzimanje strane”).

Sa druge strane imamo konkurentnu kvazi-državnu agenciju koja nudi širi spektar “usluga” i pravdu shvata na više distributivan način. Iako se radi o zemaljskoj korporaciji (potpuno nebitno da li je privatna ili državna), ona mnogo više liči na savremenu državu od zajednice Na’avija. Prvo, ona ne prihvata položaj jedne od konkurentskih kvazi-državnih agencija na određenoj teritoriji i spremna je upotrebiti sva sredstva kako bi tu činjenicu promenila. Nemoguće je da pojedinac ili grupa dobrovoljno bude van nje, svesno ne koristi njene usluge, i ne bude subjekat određenih prava i dužnosti. Pored očiglednog posedovanja vojne sile kao metoda prisvajanja suvereniteta, mnogo karakterističnije su paternalističke usluge jedne države blagostanja koje se nude domorocima. Šef zemaljske ekspedicije nudi Na’vijima besplatno obrazovanje i infrastrukturu u zamenu za plaćanje određenog poreza u obliku dobrovoljnog ustupanja nalazišta unobtaniuma. U jednom tako čistom obliku, sa dve jasno suprotstavljene grupe, vidi se koliko je koncept besplatnosti logički ništavan. U prljavijim uslovima realne ovozemaljske politike ovaj koncept ipak može da prođe zbog svoje disperziranosti na veliki broj obveznika i korisnika.


“SLOBODA OD...” I “PRAVO NA...”

Konflikt na Pandori je konflikt oko svojine. Iako neko može reći da Na’avi ne poznaju naš koncept svojine koji je strogo konsensualan (da li?), ispostavlja se da to nije bitno jer mi u vrednovanju nepravde koja se njima nanosi ne polazimo od njihovog mogućeg shvatanja te šume u kojoj žive, već od našeg shvatanja da je ta šuma njihova. Mi smatramo da su oni u pravu baš zato što ne relativizujemo princip svojine, inače bi nam bilo svejedno čak i ako dođe do toga da se svi oni deportuju u neki sličan biološki habitat na drugoj planeti u kome bi mogli da nastave svoj način života. Nije ni čudo što se pojedini sledbenici austrijske ekonomske škole (pre svega Mises i Antiwar ekipa) oduševljavaju Avatarom. Svojinsko pravo je kod njih sankrosanktno imajući u vidu da se njegovim relativizovanjem može opravdati svaka tiranija nad pojedincem, a kamoli grupama. Zanimljivo je da u prilog verzije da Na’aviji ipak poznaju “naš” koncept svojine ide i način na koji oni prisvajaju ikrane (leteće životinje na kojima domoroci jašu i koji su vezani za samo jednog “vlasnika”). Primer “pripitomljavanja” ikrana kao da je prepisan iz Lokovih pasaža o prvobitnom prisvajanju (homesteading), gde prirodni resurs uz pomoć čovekovog rada postaje predmet prisvajanja.

Zemaljska korporacija, sa druge strane, smatra da ta svojina nije dobro iskorišćena i da sve strane trpe više štete u situaciji u kojoj Na’avi zadržavaju svojinsko pravo nad tom teritorijom. Po njima, svima bi bilo bolje kada bi oni dobili pravo na eksploataciju rude unobtaniuma. I zemljani i domoroci bi bili na dobitku. To je sada već klasičan sukob u sferi ekonomije između makro i mikroekonomista, odnosno u etičkom smislu između utilitarista i kantovaca. Tako kejnzijanski utilitarizam pokušava da deluje na agregatne veličine ne obraćajući pažnju na to da li time primorava pojedince da rade nešto što inače ne bi radili da nije institucionalnih pritisaka. Sa tog stanovišta sasvim je prihvatljivo podržati preuzimanje unobtaniuma od Na’avija. Kameron daje šefu zemaljske misije na Pandori da kaže kako su na Zemlji spremni da plate velike pare za tu rudu. To samo znači da je tražnja za unobtaniumom velika, da nema odgovarajućih supstituta itd. Tu agregatne veličine ne obuhvataju samo zemaljsku korporaciju i narod Na’avija, već u utilitarnu kalkulaciju ulazi celokupno stanovništvo na Zemlji plus ovi prethodno pobrojani. U takvoj računici, a držeći se utilitarne logike, unobtanium postaje neka vrsta opšteg dobra jer omogućava najveću moguću korist najvećem broju subjekata (ostavićemo sad po strani veliki problem merenja i upoređivanja utilitarne vrednosti jedne humanoidne vrste u odnosu na drugu). Ekvivalentnu situaciju na Zemlji imamo prilikom izgradnje velikih infrastrukturnih objekata, kada se zemljište pleni od vlasnika i daje im se “pravedna nadoknada” bez obzira hteli je oni ili ne. Ako je Kameron hteo da kritikuje liberalni kapitalizam, onda je ovakvim setingom prilično promašio temu i više pucao u nogu ekonomskim ingerencijama same države.


REALISTIČKA TEORIJA

Realizam u društvenim odnosima je teorija koju socijalnu i međunarodnu sferu opisuje terminima iz evolucione biologije. Vrednosno ocenjivanje političkih postupaka je tu bezvredno, osim u smislu u kome su vrednosne orijentacije i same element političkog odlučivanja. Odnosi među pojedincima ili vrstama su odnosi jačeg i slabijeg, onog ko se bolje prilagođava datim uslovima i onog neprilagodljivog itd. Jači i snalažljiviji ne samo da individualno duže uspevaju da opstanu, već i da produže svoju vrstu. Iako Kameron pokušava da Na’avi zajednicu učini egalitarističkim rajem gde su svi jednako sposobni, ispostavlja se da ipak onaj ko ume da jaše najvećeg šišmiš-guštera u filmu postaje lider i ujedno jahač domorodačke princeze (no, o rasizmu u filmu mnogi su već pisali). Prema tome, sve je u proceduri izbora...

Ako se sukob između zemljana i Na’avija posmatra kao međunarodni sukob, onda je vrlo umesno spomenuti realističku teoriju pre svega zbog pretpostavke nepostojanja ikakvih pravila koja se tiču sukoba interesa sa drugim vrstama. Razne humanističke koncepcije su vekovima dokazivale intrinsičnu jednakost svih ljudi. Dodeliti isti status drugoj vrsti realno ne bi bilo uopšte lako. Zato u jednom takvom vakuumu pobeđuje jači. Na’avi su odbranili Pandoru ne zato što su vodili pravedni rat i što su inače miroljubivi, već iz razloga bolje organizovanosti i fizičke premoći. I zato što tako piše u scenariju...


EXPERIENCE MACHINE I GAJA TEORIJA

Za čoveka koji ovim filmom pokušava da kritikuje i gejmerske džankije, Kameron je napravio najduži igrački cinematic na svetu. Kao i kod većine igara, scenario je kliše (to valjda i nije poenta kod igara), ali je zaraznost tolika da bi neki rado promenili svoje ovozemaljske živote za život na Pandori.

U redu, u filmu je sasvim očigledan još jedan klasičan SF motiv - život u simuliranoj, virtuelnoj realnosti. Iako se može pričati o tome koliko je avatar u kome Džejk Sali obitava kompenzacija za njegovu bedu u invalidskim kolicima na ovom svetu i šta u tom kontekstu znači opaska pukovnika Kvariča da je izdao svoju vrstu, postoji zanimljivija stvar.

U nekim starijim SF delima smo naučili da je sve povezano. I pesak i voda i crvi i začin... Kameronova Pandora je u tom svetlu najgrandioznije prikazana gaja teorija do sada. Radi se o toliko složenom neurološkom sklopu i tolikoj povezanosti svih bića (uz ujedno beskonfliktni socijalni sistem Na’avija) da je opravdano pitati da li plavi humanoidi uopšte poseduju slobodnu volju ili su i sami avatari boginje Ejve, tj. same planete. Završne scene filma više ukazuju na to da se zemaljska korporacija borila protiv inteligentne planete čiji imuni sistem ima antropomorfni oblik. U svojim istraživanjima zemaljska profesorka Augustin otkriva složen neurološki sistem koji čini vegetacija Pandore, sistem na koji se svaki autohtoni stvor može povezati na određenim tačkama. Životinjski oblici se tu doimaju kao imuni sistem, a Na’aviji i kao vitalna čula koja “majku” obaveštavaju o aktuelnim događajima. Trenutak Salijevog ulaska u sistem (kada su ga označile svetleće meduze? ili kada su ga primili Na’aviji? ili kada je postao ratnik?) je poput prijema vakcine koja je omogućila Pandori da istera uljeze. Šta reći, osim da je šteta što Pinbek, Talbi, Dulitl i Bojler nisu na vreme našli ovu planetu...

***

No, sve je ovo preterivanje. Prava politička poruka Avatara se iscrpljuje u antitehnološkom i envajromentalističkom rantu i ništa više od toga.

Ah, da... Takođe, Kameron ovim filmom Džordžu Lukasu šalje poruku sledeće sadržine:

IMAM DUŽI KURAC OD TEBE!

Festival fantastike Zaječar 2009

Večeras i naredne dve večeri kolege iz Zaječara organizuju Festival fantastike koji je red podržati barem ovako verbalno, pošto nisam siguran da li ću se nakaniti da mu live prisustvujem.

Organizatori festa su Elektrobankmusik, Zaječarska inicijativa i Zadužbina "Nikola Pašić", a pod pokroviteljstvom Odbora za građansku incijativu.



Program se održava u Zadužbini Nikole Pašića i počinje u 20h svake večeri.


Četvrtak; 17.09.

Otvaranje izložbe stripa – Vladimir Vesović

Predavanje: Horor u srpskoj književnosti i filmu – Dejan Ognjanović

Predstavljanje producentske kuće Tuotantoyhtiö Energia iz Finske poznate po parodijama na Star Trek filmove

Film: Star Wreck (neki od šest nastavaka)


Petak; 18.09.

Predstavljanje strip autora – Bojan Vukić

Film: Čudovište iz Tamiša – Nebojša Nenadić

Film: Zvezda Tri – Nebojša Nenadić

Film: Živi mrtvaci – Mladen Đorđević

Film: Čekanje - Milan Konjević


Subota; 19.09.

Predstavljanje reditelja Stevana Filipovića i glumaca iz filma Šejtanov ratnik

Šok koridor Live – Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević

Film iznenađenja (ovo je česta sintagma za jedan domaći film u poslednje vreme...)

PULJP #7

Pošto su ljudi zapeli da sleću na blog sa upitima o PULJP-u na pretraživačima, a pošto niko ništa sigurno nije znao (osim da će festivala biti), mislim da je priličan uspeh što ovaj post pišem celih osam dana pred fest. No, to je sudba kleta samoorganizovanja po Srbiji raštrkanih boljevačkih padavičara i propalica.

Nego, da vidimo šta nam nudi ovogodišnji PULJP. Pored tradicionalnog kampa, distroa, vegan kazana, obratićemo pažnju na najavljene bendove sa akcentom na to da su NAJAVLJENI, jer Nablesnotesni su najavljeni već godinama unazad pa ništa. Dakle:


Petak, 26. jun

RAFAL (Negotin) – Thrash Metal

DOWNTRODDEN (Kragujevac) – Grindcore

VIŠE OD MILIMETRA (Temerin) – Punk

NABLESNOTESNI (Knjaževac) – Agro Punk

PRLJAVI DRIPCI (Beograd) – Punk

WELTSCHMERZ INC. (Beograd/Boljevac) – Rave Punk


Subota, 27. jun

MAHAJ (Beograd) – Jazz Grind

ANTI ROST (Pančevo) – Punk

FEK (Temerin) – Hardcore

NAKOT (Beograd) – Crust

HUMANIST (Niš/Boljevac) – Sludge

KOLATERALNA ŠTETA (Beograd) – Punk


Takođe, u subotu će u 16 sati u bioskopskoj sali KOC-a biti projektovan film Paper Dolls.

FAF 09

This summary is not available. Please click here to view the post.

PULJP Fest #6

U petak i subotu (13. i 14. jun) se organizuje već šesti festival na kome se okupljaju pankeri, anarhisti, skvoteri, antiglobalisti, anti-fašisti, levičari, alkoholičari, lokalna ruralna omladina i ostali, a još uvek niko da ih bije?! Elem, kao i svake godine biće tu svakojakog sadržaja i drugih opscenosti, tako da je Boljevčanima bolje da ne kroče u "vrtić"...

Ovaj festival inače već ima legendarni status među upućenima. A takođe i Boljevac... Imamo slučaj kako se jedan beogradski filmski kritičar i jedan od urednika sajta Novi Kadrovi oduševio time što je upoznao nekog iz Boljevca, prokomentarisavši kako tamo ima mnogo punka, undergrounda i ostalog treša. Blago njemu... Nego, da kažem šta imam o festivalu... Svake godine se pokušava da to bude veće i veće, da se sadržaj obogati i slično, podržavam sve to iako ni ideološki ni glazbeno nisam u tom fazonu. Možda se i ne slažem sa tim pristupom za porodicu i prijatelje kojim se ista priča iznosi za iste ljude (koji tu priču već znaju napamet), o tome sam pričao nekoliko puta i sa organizatorima festa tako da znaju moje mišljenje, ali glupo je da ih ja kritikujem pošto jedino organizujem turnire u Mortal Kombatu...

I ove godine je tu i kamp, razni distroi, klot pasulj iz kazana, kao i sveopšti fudbalski karmbol koji se zove utakmica (metalci vs pankeri ili mesožderi vs vegetarijanci). Novost su najavljene projekcije dva filma: For Squatters Sake (1990) i G8 Blockade (2007), a što se muzike tiče, tu ima svakojakog panka, hardkora i krasta... Pored redovnog kontigenta domaćih bendova (Beograd, Niš, Kragujevac, Zaječar, Knjaževac), tu su i dva benda iz Makedonije (Shoctroopers i Smack Attack), kao i dva značajnija imena: Hevn iz Osla (Norveška) i Pavilionul 32 iz Temišvara (Rumunija).

Posle svirke organizovana edukativna ekskurzija znamenitim kafićima u Zanatskom centru...

Festival alternativnog filma - Boljevac 08

Ideja za ovo nas je strefila još krajem prošlog leta dok smo se, sedeći na klupici u parku, preko dvolitarke sa klakerom bavili ljudima koji su šetali okolo gledajući svoja posla i izmišljali inicijative koja bi naša neformalna organizacija trebalo da preuzme na sebe... Zanimljivo je da nije sve ostalo na rečima i stvari su se polako pomerale ka tome da se ovaj fest stvarno održi. Prvo je planirano da to bude festival isključivo dokumentarnog i kratkometražnog filma i to uglavnom domaćih autora, ali smo brzo uvideli da je to previše specijalizovana i uska tematika za jednu malu sredinu poput Boljevca. Mislim da je dobro što smo od toga (za sad) odustali, što ne znači da će neki sledeći fest upravo biti posvećen tim stvarima. Naravno, neke preliminarne pripreme u tom pravcu su urađene, kontaktirano je nekoliko manje poznatih autora iz Niša i Beograda, čak nam je i Želimir Žilnik dozvolio da emitujemo prva dva filma iz njegove trilogije o Kenediju, ali koncepcija je na pola puta promenjena i odlučili smo da se prikazuju strani filmovi koje u Srbiji ne možete naći ni u bioskopskoj distribuciji niti na DVD-jevima, a koji svojim kvalitetom zaslužuju da ih ljudi pogledaju. Nadamo se da nismo pogrešili...

Oko organizacije festivala su nam potpunu podršku, bez dodatnih pitanja i snebivanja, dali Kulturno-obrazovni centar koji nam je ustupio prostor i svu tehniku potrebnu za emitovanje, kao i Srednja škola "Nikola Tesla" koja nam je dozvolila da se festival održi u prostorijama škole ukoliko bude problema sa prostorom u KOC-u.



Da pomenem i filmove koji će se prikazivati:

- Persepolis, animirani film u francusko-američkoj koprodukciji pravljen po četvorotomnom stripu istog naslova. Film koji prikazuje život običnih ljudi (pre svega, običnih žena) u Iranu, film koji potvrđuje činjenice koje je pre par godina Momir Turudić naveo u svojim putopisnim tekstovima iz nedeljnika Vreme o ovoj zemlji, a to je da to nije zemlja ludih Muslimana koji drže nož u zubima i ubijaju strance na ulicama, već je to zemlja gostoljubivih ljudi sa svojom specifičnom istorijom i kulturom i sa nesrećom da žive u državi sa teokratsko-totalitarnim uređenjem. Ovo je film koji pokazuje kako jedan totalitarni sistem može da pritisne pojedinca i negira ga kao ličnost. Čovek u tom slučaju ima nekoliko opcija na raspolaganju: da se konformira sistemu, spašavajući goli život, da mu se suprotstavi, spašavajući svoje ideale, ili da ga napusti tražeći sreću na nekom mestu gde neće morati da pravi izbor između te dve stvari.

- Mržnja, film o trojici nefrancuza u Parizu koji, budući bez posla, obrazovanja i perspektive, postaju sitni delikventi ujedno zato što moraju, jer im je to jedini način da prežive, ali i zato što tako hoće da pokažu vlastima da nešto nije u redu sa načinom života ne periferiji. Nasilje, rasizam, kriminal i beznađe su glavni lajtmotivi života u getu, to su stvari koje bi svakog od nas naterale da pokaže duboko skrivene životinjske instinkte... Ovo je jedan od mojih omiljenih filmova, i ostavio je prejak utisak na mene kad sam ga prvi put gledao. Fenomenalna priča, fenomenalna gluma, maestralan rad kamere, neverovatno kadriranje i nagrada za najbolju režiju na Filmskom festivalu u Kanu (Metju Kasovic) su argumenti koji utemeljuju moju preporuku da obavezno pogledate ovaj film.

- Majstori vriska, lep dokumentarni film koji nam pokazuje osobenosti islandske muzičke scene. Islanđani su rođeni muzičari, u zemlji veličine Novog Sada ima više bendova i muzičara nego u celoj nekadašnjoj SFRJ. Ali tu nije reč samo o kvantitetu, autori poput Bjork, Sigur Ros i Mum potvrđuju da je Island leglo vrlo talentovanih muzičara vrlo upečatljivog stila i zvuka. Jedinstvena kombinacija drevnih paganskih melodija i ritmova i savremenih muzičkih tendencija će učiniti da i među hiljadu bendova uvek prepoznate onaj koji dolazi sa ovog ostrva u severnom Atlantiku. Film je vrlo opuštajući, nije eksplicitno politički angažovan, ali kada vidite kako izgleda rok svirka u rezidenciji predsednika republike ili proba benda u lokalnoj seoskoj crkvi, shvatićete da se na nekim mestima živi mnogo opuštenije.

- Isusov kamp je verovatno najkontroverzniji film koji ćemo prikazati. Amerika je slobodna zemlja (Bog je blagoslovio), ujedno je i zemlja koja gubi oslonac pod nogama, i samo se u jednoj takvoj državi mogu videti stvari koje ćete videti u ovom filmu. Samo se u SAD može videti ovakvo praktikovanje hrišćanstva i desničarski evangelizam koje će mnoge neodlučne ljude naterati da postanu ateisti ili agnostici. Jedno je sigurno, u ovom filmu ćete videti decu koja se obučavaju da postanu sveci, decu koja su postala vojnici vere i decu koja govore jezikom koji kao da nije sa ovoga sveta... Film će vas sigurno ubiti u pojam i zato nije gubljenje vremena pogledati ga...

E sad, Festival alternativnog filma će se održati u petak i subotu, 25. i 26. aprila, u Kulturno-obrazovnom centru u Boljevcu. Svako veče će projekcije počinjati u 20 i 22h, a ulaz je slobodan.

Pun prikaz filmova koji će biti emitovani možete videti ovde.

Ljubiša Samardžić u Boljevcu!

Znači, radi se o koncertu, a ne o snimanju Timočke bune 2. Kao što su anarho braća iz Niša najavila, Zagrepčani dolaze u Boljevac da sviraju kurcu. Domaća podrška (tako se valjda to sad zove) su Humanist iz Niša i Pinheads Victim iz Zaječara, ali njih smo već gledali xy puta...

Na svirci će naravno biti dostupan i distro arsenal DHP-a, Pushmajkara i Nirdale ako ste baš nastrojeni razmeni prljavog novca. Sve u svemu, biće to bučna HC/punk/crust svirka što znači da će se skupiti boljevački padavičari i minđušari što dalje implicira da ću i ja biti tamo... Jedino ako budu dobri gosti u Utisku nedelje, onda možda i ne dođem...

Svirka je zakazana za nedelju, 20. april i počinje u 21h. Mesto dešavanja je podrum KOC-a. Ulaz je teoretski besplatan, ali spremite se da date neku kintu ljudima, ipak trebaju da se vrate u Zagreb...