Dr Littlebone ili Kako sam prestao da budem cinik i postao politički korektan

Kao klinac sam maštao o tome kako ću jednog dana biti ugledan član svoje zajednice. Kako ću se za par decenija prošetati glavnom ulicom kao u nekoj priči Stevana Sremca, raspravljajući sa isto tako uglednim ljudima o filosofiji, lepoj književnosti i gosudarstvenim poslovima. Kako ću posle posete brici i štucovanja bradice na parisienne način otići do stare kafane na laganu proletnju čorbicu i čašu mirišljavog kuvanog vina. Ili bih prošao sokakom i dao bogatu napojnicu Ćindi koji bi besprekorno izglancao moje omiljene cipele za šetnju. I tako, dok bih uživao u mirisima tek procvetalih trešnji koje su naši stari sadili u svoja dvorišta kako bi na njih kačili ljuljaške za svoje unuke, i dok bih svojim lakiranim štapom za šetnju od abonosa pokazivao svom sagovorniku brdo na koje planiram da se uzverem u subotu pred Vaskrs, gospođe i gospođice, -ićke i -ićeve, mlađe i starije bi prolazile pored mene i širile podsuknje u znak pozdrava, sve uz blag naklon u kolenima. A ja bih na to odgovarao blagim dodirivanjem oboda svog šešira palcem i kažiprstom i upućivanjem par reči koje krepe dušu, teraju njihove usne da otkriju dva reda izbeljenih zuba ili ispuste prigušen kikot.

Kako je samo lepo biti klinac, gledati televiziju i čitati dečije knjige. Da li je lepo biti idealista? Definitivno da, bar dok taj svoj idealizam ne pokušate da sprovedete iz teorije u praksu. Kako to izgleda kada idealisti krenu da provode te svoje ideje, te svoje visokoparne i ubermoralne konstrukte? Ecce Servia! Pogledajte samo našu zemljicu i njeno lice u prašini, prašini koja se od mokraće tih idealista pretvorila u smrdljivi kal. O kojim idealistima ja ovde govorim i da li oni zaista postoje? Zasigurno da njih ne možemo sresti kao idealiste same po sebi, kao čiste tipove... Možemo ih prepoznati tek kada se obuku u jedan od dva kostima - kostim političara i kostim cinika. Prvi su idealisti "na rečima", a drugi idealisti na rečima. Prvi reči zloupotrebljavaju, drugi nemaju ništa osim tih istih reči.

Ovo je priča za one mlade naivčine (nazvao bih ih mladim majmunima, ali majmuni su inteligentne životinje - što boljevački pratioci hipernaučnih National Geographic emisija verovatno i znaju) koje bi želele da meni ili ljudima poput mene prodaju idealizam odeven u političko ruho. Ta klinčadija (po inteligenciji, ali ne i po godinama) ima neke jasne karakteristike koje ih diferenciraju od idealista-cinika, a koje ću navesti u narednim pasusima. Elem, imajući bliske susrete sa omladincima iz Demokratske stranke i radeći nekoliko meseci u jednoj državnoj instituciji koju je "držala" ta stranka, imao sam prilike da posmatram te umove i na osnovu toga ću da iznesem par intuitivnih generalizacija koja nisu plod ozbiljne, metodski utemeljene analize, ali to ne znači da nisu i tačne.

Jak i vrlo jak preduslov da krenete da se bavite politikom na praktičan način je apsolutni analfabetizam što se tiče politike. Potrebno je da budete potpuni diletant, potrebno je da imate meku glinu u glavi, potrebno je da sve što čujete od onih koji predstavljaju vašu političku opciju okarakterišete kao najsvežiju porciju genijalnosti. Potrebno je da budete blago zatupasti i blago nepismeni, potrebno je da svoju intelektualnu plitkost sakrijete maskom dobrih namera i priučenim mantrama sa kursa neke progresivističke nevladine organizacije. Ljudi koji najviše znaju o politici je se i najviše plaše, ljudi koji najduže traže Boga se najviše boje da ga spominju...

Mladost i idealizam se poklapaju jedan kroz jedan. Idealizam naše omladine se ogleda u političkom aktivizmu, u društvenom angažmanu, u pozivu na delanje, na promene... Međutim, to traje vrlo kratko. Veoma brzo se udara u zid individualne nemoći, traži se potpora koja će nas otisnuti preko zida. Zid nemoći se mora preći po svaku cenu jer osim idealizma, druga reč koja opisuje našu mladost je ambicija. Strah od neispunjenosti ličnih životnih planova, strah od neuklapanja u datu društvenu matricu tera čoveka da okruni svoju početnu poziciju idealiste. Mislim, proklamovati se za idealistu je najlakša stvar - u suštini samo treba reprodukovati dečiji svet kroz reči odraslog čoveka i vi ste idealista. Da li je onda idealizam loš po sebi? Rekao bih da je on više benigna pojava, nuspojava utopistički ustrojenog čovekovog mišljenja. Opasniji je politički idealizam, onaj koji želi da se sprovede u praksi, onaj koji je negacija benignosti, onaj koji je postao zao. Na rečima je to još uvek benignost bajkovitih lepih želja, na praktičnom nivou je to malignost i parazitizam. Upravo tako! Mladi čovek koji krene da se bavi politikom postaje (svesno ili nesvesno) običan parazit. Prvo, postaje organ za reprodukciju i odbranu već postojećeg mišljenja, onog koje je lepo na rečima a ružno na delu. Drugo, on postaje vojnik svoje ideologije, neverovatno je koliko ti ljudi mogu da otrpe loših reči o svojoj zemlji, gradu, čak i porodici, ali ako im spomeneš partiju - postaju krvožedni. Uslovni psihološki refleks da se brani sopstveni loš izbor (a čovek bira partiju, ali ne i mesto rođenja) se tu vidi u punom svetlu. Treće, on postaje društvena bolest. On počinje da živi na račun društva, a pod izgovorom da tom društvu čini dobro. Država mu daje besplatno školovanje, partija mu daje dobro plaćen posao, obični ljudi mu daju platu.


A šta je to idealista-cinik. Ostavićemo na stranu da li on nije hteo, mogao ili znao da postane vojnik partije. Cinik ima jednu radikalnu prednost koju nijedan mladi majmun iz prethodne kategorije nema, a to je razlikovanje onoga što treba i što će biti. Mladi političari idealisti, mamini i tatini sinovi i ćerke, boljevački wannabe političari i nameštenici mi često govore kako umem da budem brutalno kritičan, da budem hejter, da budem neskriveno sarkastičan i netolerantan, politički nekorektan i ostali opasni bauci koje oni nemaju na televiziji ili na političkim seminarima. Jednom rečju - Spider je cinik! E sad, da li su oni glupi ili naivni ili licemerni - u to neću da ulazim. Cinizam nije plod zle namere. Cinizam je plod razlikovanja lepih želja od stvarnosti. To je analiza onoga što jeste i onoga što će biti. To je pričanje istine bez eufemizama, a ne pravljenje uvijače od verbalnih govana. To je šut u glavu koji vam isporučuje vaša draga realnost koju vi "menjate" vašim političkim aktivizmom. I na preglupo pitanje - zašto ti Spidere ne učiniš nešto? - odgovaram time da je šut u glavu najviši oblik političkog aktivizma i najozbiljnija politika.

Ali ko je Dr Littlebone iz naslova? Ah, pa to je čovek iz prvog pasusa. To je jedan od onih likova što svoju glupost kriju blagoglagoljivošću, koga je lepo slušati dok su vam usta poluotvorena i dok vam oči zainteresovano cakle. A kad završi svoje izlaganje, a vi se grohotom nasmejete i u sebi pomislite kako je lepo znati nekoga ko zaslužuje da se na njega odnosi imenica Čovek. Jednom rečju, to je jedan od solilaca tuđe pameti! Sa njim nisam imao bliske susrete do pre nekih mesec dana kada je prilično drsko krenuo da mi deli ukore zbog pogrešnog individualnog izbora i nedostatka kuraži i muškosti. Čovek mi je otvorio oči rečima da vojska stvara kod čoveka osećaj odgovornosti i samosvesti, ali što je najvažnije - vojska postoji zbog interiorizovanja navike kod mladih muškaraca da rade jutarnju gimnastiku. Čoveče, na pamet su mi pale dve stvari - kako kadrovi DSa i G17 dobijaju osećaj odgovornosti iz vojske i kako Velja Ilić radi jutarnju gimnastiku dan posle Svetog Nikole - Anno Domini 2008. E moj doktore Kostiću, vi možda imate iskustvo penzionisanog lekara, ali to ne menja činjenicu da ste glupi ko kurac...

Mirko i Slavko u gvozdenom rovu

U organizaciji boračkih organizacija, svoju podršku Vladi Srbije o inicijativi da Generalna skupština UN zatraži mišljenje međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašenja Republike Kosovo na teritoriji Srbije, na skupu u Boljevcu, pružili su, pored predstavnika potomaka učesnika Prvog svetskog rata, boraca ratova od 1990-99 godine i Organizacije SUBNORA i predstavnici Opštine i članovi političkih partija koje učestvuju u vlasti. Skup je održan u 12 časova i 44 minuta, što simbolički asocira na kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, a koja se odnosi na legalni status Kosova.

Ovo je vest od pre četiri dana. Kao što se da videti, boljevačke drmadžije nastavljaju sa svetlom tradicijom borbe na simboličkom planu na svim mogućim frontovima. Istu stvar su istog dana uradili i Zaječarci, dali su podršku Vladi Srbije što se tiče politike oko Kosova, ovo oko Ujedinjenih Nacija i Međunarodnog suda pravde ili kako li se već zove ta jako kurčevita organizacija (koja, da budemo iskreni, služi samo tome da ljudi iz trećeg i četvrtog sveta ispadnu moralni pobednici).

Nemam ništa protiv dotičnog plana Vlade koji se tiče ispitivanja legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, ali mi je ova gorecitirana humoreska jako legla, pa rekoh da je podelim sa vama. Mislim, stvarno je šteta što je Savet bezbednosti u periodu do 1999. godine doneo toliki broj rezolucija. Zamislite da se radi o kršenju rezolucije 328. Morali bi da održe sednicu u pola četiri noću, zamislite tu svitu naduvenih vojnih penzionera, krmeljivih veterana iz domovinskih ratova, a sa posebnim guštom zamišljam sveprisutnog predsednika Skupštine Opštine sa onom spavaćom kapom a la Gručo Marks (bez brkova). Kakva ih je to nužda naterala da sastanče u doba kada čak i fanovi porno kanala od iznemoglosti padaju u zasluženi san?
p
Kakva nužda, takav sastanak. Mene žao kafe i kisele vode koja se popila za tih pola sata/sat. Da ne govorim kako se na slici uz gorenavedeni tekst vidi da sastanku prisutni piju kiselu vodu koja se zove - Heba! A svi znamo da tu vodu proizvode Šiptari i da iz tog razloga nije dobra za špricer. Ne znam da li Arnauti imaju tradiciju ispijanja špricera, ali se dobro sećam kada mi je jedan sadašnji odbornik Vlaške stranke na nekoj slavi objašnjavao kako je Knjaz Miloš majka za špricer, a Heba nije pošto tu vodu prave Šiptari iz Bujanovca. Kakav argument čoveče, priterao me čovek uza zid svojom dokaznom aparaturom. Knjaz Miloš - Vlaška stranka edition - there is no špricer like one made in Valakonje! Gluperde!

I tako se krug zatvara, zmija grize sopstveni rep, pije se "šiptarska" voda u čast ukidanja "šiptarske države", dolazi nova Mala Gospojina na kojoj je red utući špricer u slavu Stepe Stepanovića, Save Kovačevića i, hm, Ratka Mladića, i jebati svima majku koji se ne slažu sa vama u pogledu Kosova, Tome Nikolića, Haga, južnog toka i izbora u Pakistanu. Boljevački političari su jako obavešteni, a političari iz Vlaške stranke su najobaveštenija sorta na svetu. Oni istinu o smislu života, univerzuma i svega dobijaju direktnim posmatranjem oblika kravlje balege koji se formira pri udarcu dotične o čvrstu podlogu, a po pravilima Njutnove mehanike koja govori da kravlja balega ima tendenciju pada prema Zemlji, osim ako njena težina nije manja ili jednaka nuli. A i tada kada je balega samo metafizički pojam, kada je još ne-biće, i tada ćemo umeti da iz njene potencijalnosti izvučemo adekvatne zaključke.

Šta sam hteo reći beše? Da, hteo sam reći da je ovaj sastanak military NGO-ovaca i predstavnika lokalne politike jedna velika metafizička balega. Pošto njena težina jeste manja ili jednaka nuli, dakle, tu se čak i ne radi o balegi, to je jedan veliki kravlji prdež koji se mogao čuti iz zgrade boljevačke Opštine. Koga svrbi pimpek šta vi imate da kažete povodom inicijative Vlade? Vi ste bre lokalna samouprava, Mirko Cvetković i onaj Jeremić odgovaraju lično građanima (i Parlamentu), a ne vama konjine jedne dokone!

Hasan seckati!

Nisam baš hteo da pišem na ovu temu, ali danas je situacija u gradu bila prilično politička. Demokrate, LDP-ovci i Vlasi su ispadali sa drveća i izlazili iz šahti deleći propagandni materijal. Ostale nisam video, a možda su i bili tu negde, ali sam samo prolazio dva puta kroz centar i bilo je dovoljno gužve i bez njih... Propagandni materijal sam maksimalno kulturno odbijao, pravdajući se omladinkama da sam nepismen. Sreća da ih ta rečenica malo uspori pa imam vremena da šmugnem inače bih morao da slušam usmena obrazloženja o superiornosti identičnih programa, a onda bih već morao da budem i nekulturan...

Na forumu Boljevac.net svi imate priliku da vidite liste kandidata za odbornike za lokalnu skupštinu. Liste su naravno urnebesne! Kakvih sve likova tu nema, Bog nam pomogao! Da znaju centrale po Beogradu kakve dunstere imaju na lokalu ovde, otišli bi u srce Homoljskih planina da budu Ziloti. Mislim, nemam šta da objašnjavam mnogo, link je gore, gledajte i plačite od smeha. Ja ću samo malo da seciram svaku listu ponaosob...

1. DSS
Glavni favoriti na izborima. Ljudi znaju šta je "politika" i vredno su radili protekle četiri godine na tome da se njihovi ljudi inkorporiraju u sve institucije ili obrnuto, da se ljudi iz institucija inkorporiraju u DSS. Epilog je takav da je ova stranka enormno ubrzala lavinu partijašenja po Boljevcu. Mislim, ima tu par OK ljudi, ali nešto mi se DSS opcija ne sviđa po sebi, onako na ontološkoj razini. Naravno, tu su i legendarne ličnosti boljevačke političke scene. Mislim na prvu dvojicu na listi. Meni je malo žao što Nebojša nije kandidat za narodnog poslanika (verovatno je Milka Canić dala veto imajući u vidu predsednikove oralne majstorije) jerbo bi to bilo baš onako simpatično za gledanje. Doduše onda bi Neli (Furtado?) bio nosilac liste, a to nije baš preporučljivo da vam nosilac liste bude neko sa epitetom "direktor Usluge". Ko zna o čemu pričam – zna, ko ne zna – pokvaren mu vodomer...

2. DS
U koaliciji sa respektabilnim Dži17plus, ova lista nastupa pod genijalnim nazivom: "Za evropsku Srbiju – Boris Tadić". Alergičan sam na dve reči u politici – Evropa i Kosovo. Lista za lokalne izbore usred vukojebine ima reference na evropsku Srbiju, sic! Da mi je samo znati ko je smislio sintagmu evropska Srbija, poveo bih svog jarca iz šupe da ga siluje. I njegovu ženu i psa takođe. To o naslovu... Kad dalje malo pogledamo listu, vidimo da su Evropejci ponosno turili diplomirane glave na prvu trećinu liste, a najveće glave imaju vođe Toroglan i onaj ubiveni lik iz Dobrujevca što je i pilot i menadžer i politikolog. "Nema budale dok školu ne izuči" veli stara srpska izreka. Mislim, ima i ovde par likova koji su OK, ali ima i teških muljatora. Ali džabe si muljator kad si zaslužan za stranku! Naravno, highlight liste je kandidat pod rednim brojem 19. Iz kog vira na Timoku su njega iščupali da mi je znati, legendarni Dr Bađikić je svojevremeno u McDonaldsu kupovao "Big Mac za pojesti". Haha, čovek je pun narodnih mudrosti...

3.SPS
Ovo je prava lista za mene! Ne znam nikog, nema nikog mlađeg od 40 godina, a samo je troje na listi mlađe od pola veka! Dalje, nemam pojma šta o ovima da pišem. Uporno dobijaju svoj redovan kontigent glasova, a ne znam niti jednog čoveka koji će za njih da glasa. To je tajno društvo čiji član hoću i ja da postanem, nešto kao Iluminati, masoni, ljudi koji vide vanzemaljce... Toliko, stvarno ne znam šta o njima da pišem, ljudi su totalni autsajderi, a i (osim dvoje-troje) potpuno su mi nepoznati...

4.SRS
Pih, radikali... Šta o njima reći? Gledano na državnom nivou, to je stvarno stranka koju čini specijalni tip ljudi. Nema svrhe da ih pljujem, ništa novo neću reći... Na lokalnom nivou, doduše, priča nije tako crno-bela. Ova lista nije ništa bolja niti gora od ostalih šest. Program koji su sastavili je identičan kao i kod ostalih partija, jednostavno, pričica koja mora da se napiše a koja je puna opštih mesta i floskula, bolje da su taj papir dali Ciganima da prodaju u otpad... Verovatno ni ovi neće loše da prođu na izborima, takva je situacija, ali oni su najmanje zaslužni za svoj dobar rezultat. Glavni krivci su ipak gospoda sa prve i druge liste...

5.LDP
Uf! Kakva lista, dođavola. Znači, smejao sam se cirka 15 minuta kad sam pročitao ko je sve kandidat ovde. Mislim, ja jesam pripadnik Agro Gerile, ali ovu količinu agrarnosti i ovu količinu gerile ni ja ne mogu da pratim! Ne znam, meni i dalje jedan deo mozga misli da je ova njihova lista namerno parodiranje boljevačke političke scene. Nažalost, izgleda da su ozbiljni! Sreća te neće da uzmu više od dva mandata... Jebemu dikobraza, LDP je onako otprilike građansko-urbana-obrazovana opcija, zar nisu mogli da listu svedu na 10-12 kandidata ali koji bi, brate, bili normalni. Ovo su većim delom no-liferi sa magistrale Jaran-Drca-Čokano koji su džumle čuli da postoji stvar koja se zove politika i da je jedini uslov za pristup biti punoletan. Mislim, ova lista nije samo nenamerna parodija boljevačke političke scene, to je i radikalan spoof same politike LDP-a. Pa 90% ovih ljudi imaju veze sa građansko-liberalnom opcijom kao što ja imam veze sa kvantnom mehanikom fluida. Ali ako partijske vođe misle da će iz tog rurbanog kvantiteta da izroni i neki kvalitet, ja im želim sreću. Meni je ovo dno...

6. Pokret za Boljevac
Ovi se predstavljaju kao nevladina organizacija. Trabunjaju nešto kako su iznad i izvan partijskih podela i slično, to idite pričajte mojoj prababi u Bogovinu... Inače meni je baš kul što su se tu neki privatnici udružili i napravili listu. Ekonomska elita je odavno u politici, sad kreću i ovi sitni, stvarno nam je super stanje u zemlji kad svako mora da lično bude i politički aktivan da bi pomerio stvari sa nule... Ni ovi nemaju baš neke šanse, lepo je jedan moj kolega predlagao da oni u kampanji treba da govore kako bi otkupili IMT od one lopuždare Gobeljića kad dođu na vlast. To bi im osiguralo više mandata... Zamislite, Škemba, Vrinić i Gojković na čelu IMT-a, grad cveta, ljudi srećni, natalitet skače, Arnauta miriše, fudbaleri pobeđuju, meritokratija vlada, Mića Pop biva premešten u Kuršumljiu, Dule kupuje novi kompjuter... Idila... Bullshit!

7.Ujedinjeni Vlasi
Jedan moj poznanik odgovorno tvrdi da su Vlasi nastali iz seksualnog odnosa čoveka i ovce. Mislim da nije mnogo pogrešio iako je on, onako pijan, verovatno video vlašku narodnu nošnju... Mislim da su Vlasi biološki zaista bliski papkarima, a ako mislite da je ovo govor mržnje, možete slobodno da me uhvatite za patku! Ja sam 100% Vlah, i ponosim se svojim ovnujskim precima! Ustvari, možda se i ne ponosim baš toliko... Šalu na stranu, Vlasi rešili da samostalno učestvuju. Nije dovoljno što ih (nas) ima na svakoj listi i to u nadpolovičnim procentima, nego su sad rešili da prodaju i neku etnocentričnu demagogiju koja je dosad bila karakteristična za džiberske vlaške krajeve okolo Bora i Negotina. Mrzim partije sa nacionalnim predznakom, mogu oni da se pozivaju na manjinska prava koliko hoće, to je glupost. Još učestvuju i na parlamentarnim izborima sa sve plakatima na kojima piše kako ih je na popisu iz 2002. bilo oko 44 hiljade. Pa u koji parlament vi mislite da uđete sa tim brojem, živino rogata?!

Na kraju, da se izjasnim da ću ja u nedelju da izađem na glasanje i da ću verovatno da zaokružim listu pod rednim brojem 8 – Atomska bomba za Boljevac – Spider Jerusalem – dipl. ing. za stajsko đubrivo. Za koga vi da glasate? Seva mi paja za koga ćete! Ili, ako ne razumete srpski – Ma dore n'pula đe voj!

Čiji si ti mali?

Pismeni ljudi tvrde da je nekad u istoriji postojalo društvo koje se zvalo Antička Grčka, društvo koje je delilo isto nacionalno poreklo, ali koje je bilo podeljeno na stotine gradova-država u kojima je u proseku živelo od 5 do 30 hiljada stanovnika. Grčki mislioci, filozofi, državotvorci i vojskovođe su sa najvećim gnušanjem gledali na državu koja bi bila veća od toga grada - polisa, smatrajući da je za dobrobit jednog političkog sistema jako važno da se ljudi međusobno poznaju kako bi sa punim meritumom mogli da se odnose prema vladajućima i kandidatima za vladajuće. Bio je to jedan čudan sistem, posmatrajući to iz današnje perspektive, sistem u kome su građani bili maksimalno ograničeni u privatnoj sferi (oikos), ali su bili maksimalno suvereni u sferi politike (polis). Pričalo se da svirači na liri nisu mogli da dodaju nijednu žicu svom instrumentu dok to ne odobri skupština. Bio je to spoj privatnog i javnog na takav način da se nikako nije moglo razmrsiti, niti su to Grci želeli, mogli i umeli da urade. To im uopšte nije ni dopiralo do mozga... Jednom rečju, bio je to sistem koji je bio potpuno obrnut od današnjeg...

Uvod mi promašuje poentu koja bi bila da su se ljudi u polisu međusobno uglavnom svi poznavali. To je pomagalo da sfera politike bude prozirnija, nije bilo tamnih mesta prouzrokovanih nedostatkom informacija o pojedinim ljudima. Deca su se predstavljala svojim i očevim imenom (Polimarh, sin Kefalov npr.) i kult predaka je bio jak. Međutim, kakve veze ovo moje trućanje ima sa našim "polisom" na ušću Grnčarskog potoka u Arnautu?

Pa, kao što rekoh, taj sistem je nekad bio potpuno obrnut od današnjeg. Specijalizacija poslova, usložnjavanje društvenih odnosa i druge komplikacije su dovele do ustanovljavanja principa odvajanja privatnog i javnog. Javna sfera je postala sfera koja se tiče svih i na koju utiču svi, privatna sfera je postala sfera nedodirljiva za sistem i stvar pojedinca, porodice i raznih udruženja civilnog društva. Religijsko opredeljenje, seksualne preferencije, način vaspitavanja dece, način češljanja i sve ostalo je postalo isključivo privatna stvar osim ako nije en general uticalo na sama pravila sistema i njegove dobre običaje...

To je glupa teorija, u praksi se razmrsivanje privatnog i javnog u malim zajednicama poput Boljevca nikad nije ni desilo, niti će to nešto kao biti moguće. I nije tu Boljevac nikakva crna ovca, jednostavno svuda gde postoji visoka i koncentrisana isprepletanost po rođačkim, kumovskim i (ne)prijateljskim linijama na malom prostoru, tu automatski dolazi do pojave nepotizma. Proklamovana jednakost u šansama je onda odmah ugrožena. Principi meritokratije se onda potpuno gaze, a na scenu dolaze kriterijumi porekla, moći i novca. Sve se ove stvari sublimiraju u jednoj legendarnoj upitnoj rečenici koja glasi: "Čiji si ti?" Ceo sistem koji se zasniva na toj rečenici funkcioniše na tako proklamovanom principu prisvajanja. Svako je u suštini nečiji, iza svakog stoji otac, majka, komšija, kum, partija... Samosvojni integritet se ne prihvata, postojanje mentora u takvom sistemu postaje egzistencijalna potreba. Međuljudski odnosi tako često postaju svojevrsna trgovina uslugama (usluga u smislu engleske reči favor) i ljudi se sve više i više pasiviziraju. Na red nastupa maksima da nikog ne treba dirati, jer ko zna kada će vam baš taj čovek zatrebati! Takozvana spirala ćutanja i oportunog samozavaravanja je osnovni modus vivendi u jednoj takvoj zajednici...

Cut the crap već jednom kažem ja i bacam se na ilustracije. Plastičan primer ovoga što velim je isprepletanost svih funkcija u našem gradu. Politika, privreda, obrazovanje, kultura, zdravstvo, usluge, sport, sve to mora da bude povezano, ali kod nas se brate, da izvinete, ne zna ko koga jebe! Privilegije se iz jedne sfere prelivaju u drugu, iz druge u četvrtu, iz pete u drugu, od muža na ženu, od dede na unuka, od babe na šurnjaju, od predsednika partije na njegove vojnike itd. Nepotizam i partitokratija su postali grana primenjene matematike. Svi računaju ko je čiji, koliko je naših, a ko je njihov. Naši mogu, njihovi će moći kad dođu njihovi, a ničiji neće moći nikad!

Donedavno je u Boljevcu bila legendarna disciplina urgiranja za decu da uče engleski jezik u školi. Sa sociološkog stanovišta bi stvarno plodno bilo istražiti strukturu dece koja su završavala u "ruskim" odeljenjima. Stvarno bi bilo zanimljivo videti obrazovnu, ekonomsku, statusnu i strukturu na liniji selo/grad kod roditelja te dece. I u osnovnoj i u srednjoj školi su neki bili dobri zahvaljujući svojoj glavi, drugi zahvaljujući glavi svojih roditelja, a treći zahvaljujući prasećoj glavi, i to mrtvoj... Jedan moj drug sa muzičke akademije je na mesec dana bio ovde, ali pošto je morao da vežba klavir za ispit, otišao je do naše osnovne škole da porazgovara sa direktorkom o mogućnosti korišćenja njihovog klavira. Prvo pitanje koje je ona postavila je naravno "A čiji si ti?" Dečku je pala roletna i dao fenomenalan odgovor: "Mikin i Milinkin!" Kasnije je ipak dobio pristup klaviru bez obzira što je Mika vozač, a Milinka domaćica, ali hoću da kažem da nikad ništa ovde ne može da prođe bez tog legendarnog pitanja. Vođenje računa o tome da neki autsajder ne upadne u privilegovani krug svirača na klaviru bi mi možda bio smešan u nekom filmu, ovako mi samo dođe da šutiram dupeta pojedinim ljudima.

Deca od malena kapiraju da stvari funkcionišu na toj razini. Škola ih in vivo uči nejednakosti u šansama, toliko toga postaju nesvesni da na kraju, kada odrastu, ljudi ne razlikuju više dobro od lošeg, normalnost od korupcije... Koleginica sa fakulteta mi je jednom spomenula kako je počela da radi u italijanskom kulturnom centru. Na moje poluiznenađeno pitanje jel imala vezu, ona je odgovorila "Ma ne, nego moja majka zna nekog tamo." Toliko, odmorite se uz muzički intermeco, ovaj post je trebalo da bude kraći pošto sam mislio da se bavim više benignom i nesvesnom stranom korupcije, a da hard-core obradim drugi put.