Kao klinac sam maštao o tome kako ću jednog dana biti ugledan član svoje zajednice. Kako ću se za par decenija prošetati glavnom ulicom kao u nekoj priči Stevana Sremca, raspravljajući sa isto tako uglednim ljudima o filosofiji, lepoj književnosti i gosudarstvenim poslovima. Kako ću posle posete brici i štucovanja bradice na parisienne način otići do stare kafane na laganu proletnju čorbicu i čašu mirišljavog kuvanog vina. Ili bih prošao sokakom i dao bogatu napojnicu Ćindi koji bi besprekorno izglancao moje omiljene cipele za šetnju. I tako, dok bih uživao u mirisima tek procvetalih trešnji koje su naši stari sadili u svoja dvorišta kako bi na njih kačili ljuljaške za svoje unuke, i dok bih svojim lakiranim štapom za šetnju od abonosa pokazivao svom sagovorniku brdo na koje planiram da se uzverem u subotu pred Vaskrs, gospođe i gospođice, -ićke i -ićeve, mlađe i starije bi prolazile pored mene i širile podsuknje u znak pozdrava, sve uz blag naklon u kolenima. A ja bih na to odgovarao blagim dodirivanjem oboda svog šešira palcem i kažiprstom i upućivanjem par reči koje krepe dušu, teraju njihove usne da otkriju dva reda izbeljenih zuba ili ispuste prigušen kikot.
Kako je samo lepo biti klinac, gledati televiziju i čitati dečije knjige. Da li je lepo biti idealista? Definitivno da, bar dok taj svoj idealizam ne pokušate da sprovedete iz teorije u praksu. Kako to izgleda kada idealisti krenu da provode te svoje ideje, te svoje visokoparne i ubermoralne konstrukte? Ecce Servia! Pogledajte samo našu zemljicu i njeno lice u prašini, prašini koja se od mokraće tih idealista pretvorila u smrdljivi kal. O kojim idealistima ja ovde govorim i da li oni zaista postoje? Zasigurno da njih ne možemo sresti kao idealiste same po sebi, kao čiste tipove... Možemo ih prepoznati tek kada se obuku u jedan od dva kostima - kostim političara i kostim cinika. Prvi su idealisti "na rečima", a drugi idealisti na rečima. Prvi reči zloupotrebljavaju, drugi nemaju ništa osim tih istih reči.
Ovo je priča za one mlade naivčine (nazvao bih ih mladim majmunima, ali majmuni su inteligentne životinje - što boljevački pratioci hipernaučnih National Geographic emisija verovatno i znaju) koje bi želele da meni ili ljudima poput mene prodaju idealizam odeven u političko ruho. Ta klinčadija (po inteligenciji, ali ne i po godinama) ima neke jasne karakteristike koje ih diferenciraju od idealista-cinika, a koje ću navesti u narednim pasusima. Elem, imajući bliske susrete sa omladincima iz Demokratske stranke i radeći nekoliko meseci u jednoj državnoj instituciji koju je "držala" ta stranka, imao sam prilike da posmatram te umove i na osnovu toga ću da iznesem par intuitivnih generalizacija koja nisu plod ozbiljne, metodski utemeljene analize, ali to ne znači da nisu i tačne.
Jak i vrlo jak preduslov da krenete da se bavite politikom na praktičan način je apsolutni analfabetizam što se tiče politike. Potrebno je da budete potpuni diletant, potrebno je da imate meku glinu u glavi, potrebno je da sve što čujete od onih koji predstavljaju vašu političku opciju okarakterišete kao najsvežiju porciju genijalnosti. Potrebno je da budete blago zatupasti i blago nepismeni, potrebno je da svoju intelektualnu plitkost sakrijete maskom dobrih namera i priučenim mantrama sa kursa neke progresivističke nevladine organizacije. Ljudi koji najviše znaju o politici je se i najviše plaše, ljudi koji najduže traže Boga se najviše boje da ga spominju...
Mladost i idealizam se poklapaju jedan kroz jedan. Idealizam naše omladine se ogleda u političkom aktivizmu, u društvenom angažmanu, u pozivu na delanje, na promene... Međutim, to traje vrlo kratko. Veoma brzo se udara u zid individualne nemoći, traži se potpora koja će nas otisnuti preko zida. Zid nemoći se mora preći po svaku cenu jer osim idealizma, druga reč koja opisuje našu mladost je ambicija. Strah od neispunjenosti ličnih životnih planova, strah od neuklapanja u datu društvenu matricu tera čoveka da okruni svoju početnu poziciju idealiste. Mislim, proklamovati se za idealistu je najlakša stvar - u suštini samo treba reprodukovati dečiji svet kroz reči odraslog čoveka i vi ste idealista. Da li je onda idealizam loš po sebi? Rekao bih da je on više benigna pojava, nuspojava utopistički ustrojenog čovekovog mišljenja. Opasniji je politički idealizam, onaj koji želi da se sprovede u praksi, onaj koji je negacija benignosti, onaj koji je postao zao. Na rečima je to još uvek benignost bajkovitih lepih želja, na praktičnom nivou je to malignost i parazitizam. Upravo tako! Mladi čovek koji krene da se bavi politikom postaje (svesno ili nesvesno) običan parazit. Prvo, postaje organ za reprodukciju i odbranu već postojećeg mišljenja, onog koje je lepo na rečima a ružno na delu. Drugo, on postaje vojnik svoje ideologije, neverovatno je koliko ti ljudi mogu da otrpe loših reči o svojoj zemlji, gradu, čak i porodici, ali ako im spomeneš partiju - postaju krvožedni. Uslovni psihološki refleks da se brani sopstveni loš izbor (a čovek bira partiju, ali ne i mesto rođenja) se tu vidi u punom svetlu. Treće, on postaje društvena bolest. On počinje da živi na račun društva, a pod izgovorom da tom društvu čini dobro. Država mu daje besplatno školovanje, partija mu daje dobro plaćen posao, obični ljudi mu daju platu.
A šta je to idealista-cinik. Ostavićemo na stranu da li on nije hteo, mogao ili znao da postane vojnik partije. Cinik ima jednu radikalnu prednost koju nijedan mladi majmun iz prethodne kategorije nema, a to je razlikovanje onoga što treba i što će biti. Mladi političari idealisti, mamini i tatini sinovi i ćerke, boljevački wannabe političari i nameštenici mi često govore kako umem da budem brutalno kritičan, da budem hejter, da budem neskriveno sarkastičan i netolerantan, politički nekorektan i ostali opasni bauci koje oni nemaju na televiziji ili na političkim seminarima. Jednom rečju - Spider je cinik! E sad, da li su oni glupi ili naivni ili licemerni - u to neću da ulazim. Cinizam nije plod zle namere. Cinizam je plod razlikovanja lepih želja od stvarnosti. To je analiza onoga što jeste i onoga što će biti. To je pričanje istine bez eufemizama, a ne pravljenje uvijače od verbalnih govana. To je šut u glavu koji vam isporučuje vaša draga realnost koju vi "menjate" vašim političkim aktivizmom. I na preglupo pitanje - zašto ti Spidere ne učiniš nešto? - odgovaram time da je šut u glavu najviši oblik političkog aktivizma i najozbiljnija politika.
Ali ko je Dr Littlebone iz naslova? Ah, pa to je čovek iz prvog pasusa. To je jedan od onih likova što svoju glupost kriju blagoglagoljivošću, koga je lepo slušati dok su vam usta poluotvorena i dok vam oči zainteresovano cakle. A kad završi svoje izlaganje, a vi se grohotom nasmejete i u sebi pomislite kako je lepo znati nekoga ko zaslužuje da se na njega odnosi imenica Čovek. Jednom rečju, to je jedan od solilaca tuđe pameti! Sa njim nisam imao bliske susrete do pre nekih mesec dana kada je prilično drsko krenuo da mi deli ukore zbog pogrešnog individualnog izbora i nedostatka kuraži i muškosti. Čovek mi je otvorio oči rečima da vojska stvara kod čoveka osećaj odgovornosti i samosvesti, ali što je najvažnije - vojska postoji zbog interiorizovanja navike kod mladih muškaraca da rade jutarnju gimnastiku. Čoveče, na pamet su mi pale dve stvari - kako kadrovi DSa i G17 dobijaju osećaj odgovornosti iz vojske i kako Velja Ilić radi jutarnju gimnastiku dan posle Svetog Nikole - Anno Domini 2008. E moj doktore Kostiću, vi možda imate iskustvo penzionisanog lekara, ali to ne menja činjenicu da ste glupi ko kurac...
Kako je samo lepo biti klinac, gledati televiziju i čitati dečije knjige. Da li je lepo biti idealista? Definitivno da, bar dok taj svoj idealizam ne pokušate da sprovedete iz teorije u praksu. Kako to izgleda kada idealisti krenu da provode te svoje ideje, te svoje visokoparne i ubermoralne konstrukte? Ecce Servia! Pogledajte samo našu zemljicu i njeno lice u prašini, prašini koja se od mokraće tih idealista pretvorila u smrdljivi kal. O kojim idealistima ja ovde govorim i da li oni zaista postoje? Zasigurno da njih ne možemo sresti kao idealiste same po sebi, kao čiste tipove... Možemo ih prepoznati tek kada se obuku u jedan od dva kostima - kostim političara i kostim cinika. Prvi su idealisti "na rečima", a drugi idealisti na rečima. Prvi reči zloupotrebljavaju, drugi nemaju ništa osim tih istih reči.
Ovo je priča za one mlade naivčine (nazvao bih ih mladim majmunima, ali majmuni su inteligentne životinje - što boljevački pratioci hipernaučnih National Geographic emisija verovatno i znaju) koje bi želele da meni ili ljudima poput mene prodaju idealizam odeven u političko ruho. Ta klinčadija (po inteligenciji, ali ne i po godinama) ima neke jasne karakteristike koje ih diferenciraju od idealista-cinika, a koje ću navesti u narednim pasusima. Elem, imajući bliske susrete sa omladincima iz Demokratske stranke i radeći nekoliko meseci u jednoj državnoj instituciji koju je "držala" ta stranka, imao sam prilike da posmatram te umove i na osnovu toga ću da iznesem par intuitivnih generalizacija koja nisu plod ozbiljne, metodski utemeljene analize, ali to ne znači da nisu i tačne.
Jak i vrlo jak preduslov da krenete da se bavite politikom na praktičan način je apsolutni analfabetizam što se tiče politike. Potrebno je da budete potpuni diletant, potrebno je da imate meku glinu u glavi, potrebno je da sve što čujete od onih koji predstavljaju vašu političku opciju okarakterišete kao najsvežiju porciju genijalnosti. Potrebno je da budete blago zatupasti i blago nepismeni, potrebno je da svoju intelektualnu plitkost sakrijete maskom dobrih namera i priučenim mantrama sa kursa neke progresivističke nevladine organizacije. Ljudi koji najviše znaju o politici je se i najviše plaše, ljudi koji najduže traže Boga se najviše boje da ga spominju...
Mladost i idealizam se poklapaju jedan kroz jedan. Idealizam naše omladine se ogleda u političkom aktivizmu, u društvenom angažmanu, u pozivu na delanje, na promene... Međutim, to traje vrlo kratko. Veoma brzo se udara u zid individualne nemoći, traži se potpora koja će nas otisnuti preko zida. Zid nemoći se mora preći po svaku cenu jer osim idealizma, druga reč koja opisuje našu mladost je ambicija. Strah od neispunjenosti ličnih životnih planova, strah od neuklapanja u datu društvenu matricu tera čoveka da okruni svoju početnu poziciju idealiste. Mislim, proklamovati se za idealistu je najlakša stvar - u suštini samo treba reprodukovati dečiji svet kroz reči odraslog čoveka i vi ste idealista. Da li je onda idealizam loš po sebi? Rekao bih da je on više benigna pojava, nuspojava utopistički ustrojenog čovekovog mišljenja. Opasniji je politički idealizam, onaj koji želi da se sprovede u praksi, onaj koji je negacija benignosti, onaj koji je postao zao. Na rečima je to još uvek benignost bajkovitih lepih želja, na praktičnom nivou je to malignost i parazitizam. Upravo tako! Mladi čovek koji krene da se bavi politikom postaje (svesno ili nesvesno) običan parazit. Prvo, postaje organ za reprodukciju i odbranu već postojećeg mišljenja, onog koje je lepo na rečima a ružno na delu. Drugo, on postaje vojnik svoje ideologije, neverovatno je koliko ti ljudi mogu da otrpe loših reči o svojoj zemlji, gradu, čak i porodici, ali ako im spomeneš partiju - postaju krvožedni. Uslovni psihološki refleks da se brani sopstveni loš izbor (a čovek bira partiju, ali ne i mesto rođenja) se tu vidi u punom svetlu. Treće, on postaje društvena bolest. On počinje da živi na račun društva, a pod izgovorom da tom društvu čini dobro. Država mu daje besplatno školovanje, partija mu daje dobro plaćen posao, obični ljudi mu daju platu.
A šta je to idealista-cinik. Ostavićemo na stranu da li on nije hteo, mogao ili znao da postane vojnik partije. Cinik ima jednu radikalnu prednost koju nijedan mladi majmun iz prethodne kategorije nema, a to je razlikovanje onoga što treba i što će biti. Mladi političari idealisti, mamini i tatini sinovi i ćerke, boljevački wannabe političari i nameštenici mi često govore kako umem da budem brutalno kritičan, da budem hejter, da budem neskriveno sarkastičan i netolerantan, politički nekorektan i ostali opasni bauci koje oni nemaju na televiziji ili na političkim seminarima. Jednom rečju - Spider je cinik! E sad, da li su oni glupi ili naivni ili licemerni - u to neću da ulazim. Cinizam nije plod zle namere. Cinizam je plod razlikovanja lepih želja od stvarnosti. To je analiza onoga što jeste i onoga što će biti. To je pričanje istine bez eufemizama, a ne pravljenje uvijače od verbalnih govana. To je šut u glavu koji vam isporučuje vaša draga realnost koju vi "menjate" vašim političkim aktivizmom. I na preglupo pitanje - zašto ti Spidere ne učiniš nešto? - odgovaram time da je šut u glavu najviši oblik političkog aktivizma i najozbiljnija politika.
Ali ko je Dr Littlebone iz naslova? Ah, pa to je čovek iz prvog pasusa. To je jedan od onih likova što svoju glupost kriju blagoglagoljivošću, koga je lepo slušati dok su vam usta poluotvorena i dok vam oči zainteresovano cakle. A kad završi svoje izlaganje, a vi se grohotom nasmejete i u sebi pomislite kako je lepo znati nekoga ko zaslužuje da se na njega odnosi imenica Čovek. Jednom rečju, to je jedan od solilaca tuđe pameti! Sa njim nisam imao bliske susrete do pre nekih mesec dana kada je prilično drsko krenuo da mi deli ukore zbog pogrešnog individualnog izbora i nedostatka kuraži i muškosti. Čovek mi je otvorio oči rečima da vojska stvara kod čoveka osećaj odgovornosti i samosvesti, ali što je najvažnije - vojska postoji zbog interiorizovanja navike kod mladih muškaraca da rade jutarnju gimnastiku. Čoveče, na pamet su mi pale dve stvari - kako kadrovi DSa i G17 dobijaju osećaj odgovornosti iz vojske i kako Velja Ilić radi jutarnju gimnastiku dan posle Svetog Nikole - Anno Domini 2008. E moj doktore Kostiću, vi možda imate iskustvo penzionisanog lekara, ali to ne menja činjenicu da ste glupi ko kurac...
