Pre neku noć sam rešio da gledam B92. Motao tako kanale neodlučan da li da zaustavim na pornićima ili reprizi pretposlednje etape Tur de Fransa i slučajno mi pade na pamet da na devedesetdvojci možda ima nešto što će da me iznervira. I bi tako... Upao sam na pola neke epizode serije Paranormalna Srbija u kojoj se govorilo o vidovnjacima, magovima i vračarama (sa posebnim osvrtom na vlašku magiju), o tome kako varaju naivan narod i uzimaju mu zadnje pare.
Nisam ljubitelj vračara iz sasvim ličnih razloga. Naime, dok sam još bio keder i baba mi još bila živa, imao sam prilike da se nagledam opskurnih metoda za izlečenje raznih opskurnih boljki. Ne, nije se moja baba lično bavila time, ali je volela da s vremena na vreme poseti druge koje su se time bavile. Roditelji na poslu, a ona uprti moju sestru na leđa, mene za ruku i idemo la vrajitor. Tako mi je neka babuskera pre dvadesetak i kusur godina nabila pola ruke u grlo valjda pokušavajući da iščupa zlog duha iz mene. Druga mi je turila pola tuceta gujinih češljeva (životinja sa donje slike) u kosu kako bi me izlečila od noćnog mokrenja. Za sreću, berićet i protiv uroka je valjalo o nekom prazniku zapaliti za neku žešću vukojebinu kako bi vas opet neka starija žena blagosiljala prskajući vas mokrim bosiljkom i terajući vas da se neprestano krstite dok ona izgovara neku bizarnu bajalicu na vlaškom jeziku. Što veća vukojebina i što opskurnije metode, utoliko su očajni pacijenti dolazili iz sve udaljenijih krajeva zemlje. Jednom prilikom nisam verovao starijim pratiocima da su ljudi koji su pre nas ušli kod vračke bili uopšte iz Jugoslavije jer nisam ništa razumeo šta pričaju. Dalje, kada mi je prababa umirala, kroz kuću je prošla cela divizija vrački čiji je zadatak bio da je bezbedno dopreme do pradede na onom svetu (koji je umro u snu, bez sveće, pa je tamo bio slep) i spreče je da se pretvori u moroja (neka sorta vampira) koji bi posle napastvovao stoku i čeljad po kući i komšiluku. Sva je ta zajebancija prestala kada je porodica prestala da bude proširena, a mnoge epizode su sada zaboravljene.
Međutim, nisu vračke to što me je iznerviralo u emisiji sa devedesetdvojke. Jer, jednostavno, to su običaji čija živost proizlazi odozdo, od samih ljudi, i čije bi nasilno prosvetiteljsko iskorenjivanje bilo moguće taman koliko su i hrišćani uspeli da iskorene paganske običaje. Karakteristično za ovu emisiju je bio stav moralne i intelektualne superiornosti novinarki i njihovih 'stručnih sagovornika', baziran na svojevrsnom sujeverju složenije vrste. Pre svega, oni su lešinarski našli protivnika koji nema nikakve intelektualne kapacitete za odbranu, protivnika koji nema svoju izgrađenu filozofiju i pogled na svet, čiji su okviri omeđeni jedino tradicijom i protokom vremena bez ikakve samorefleksije o tome 'kako' i 'zašto'. Tako i mnoge druge slobodne transakcije u društvu bivaju napadane od progresivne elite iz razloga što, prema njihovom smatranju, nisu racionalne ili nemaju smisao ili ne doprinose boljitku pojedinca/društva. Racionalnost, smisao i boljitak su naravno, po njima, potpuno objektivne i apriorne kategorije...
Glavna poenta ove emisije se očigledno sastojala u konstataciji o društvenoj štetnosti postojanja jedne takve delatnosti poput vračanja za novac i pitanju zašto se društvo i država do kraja ne izbore s time. Zašto i kako je moguće da ljudi dobrovoljno stupaju u ekonomsku transakciju u kojoj zauzvrat ne dobijaju ništa što pre toga nisu imali? Odgovor je prost. Korist od ekonomske transakcije je potpuno subjektivna. To što se nekome čini da neko tu ne dobija ništa za svoj novac uopšte ne mora da bude tačno. Jer, da se razumemo, mnoge stvari za određene ljude nemaju nikakvu vrednost, a opet, drugi ljudi masovno troše svoje vreme i novac na njih.
To je svakako najradikalnije na primeru vračara i magova koji nude usluge koje su sa stanovišta racionalnog naučnog metoda potpuno neverovatne. Predviđanje budućnosti i izlečenje terminalnih bolesti su najbolji primer. Neki ljudi su spremni da se njima obrate baš iz razloga što su racionalni metodi nedovoljni. Neki ljudi ne prihvataju 'NE' kao odgovor i dalje se ponašaju u skladu sa tom premisom. Oni su spremni da kupe neku vrstu duševnog mira kao što su drugi ljudi spremni da plate ulaznicu za fudbalsku utakmicu jer im se jednostavno gleda fudbal. Suočen sa neizlečivom bolešću, čoveku je svejedno kome je dao svoj novac: zdravstvenom sistemu čiji je osiguranik bio decenijama, a koji ništa ne može zauzvrat da mu pruži, ili magu koji je nekim ezoteričnim metodom pokušao da ga izleči i omanuo. Iako se metodološki razlikuju, konsekvence su iste. U tom slučaju je potpuno racionalno od čoveka da pokuša sa svim mogućim opcijama koje su mu na raspolaganju jer ono što bi mogao da dobije mu neprocenjivo mnogo više znači od onoga što će da izgubi. Kao što je čoveku racionalno da u susretu sa krvoločnom divljom životinjom pokuša da beži iako je i sam možda uveren da je taj pokušaj uzaludan. Svi ga možemo smatrati ortodoksnom budalom, ali se za svoj groš on želi uveriti da su mu sve opcije zaista zatvorene.
Međutim, mogli bismo da vidimo kakva su nam objašnjenja i predloge dali u Paranormalnoj Srbiji. Jedan od stručnih sagovornika u emisiji, socijalni psiholog Dragan Popadić je pokušao da tu pojavu takođe opiše racionalnošću samih učesnika, ali su mu premise bile zaista bizarne. Njegovo polazište je da se u uređenom sistemu čovek mora ponašati racionalno ne iz subjektivnih razloga lične dobrobiti, već zbog toga što je racionalnost u takvom sistemu objektivno data i opštevažeća. Tako on ponudu na tržištu vidovnjaka i astrologa upoređuje sa ponudom prehrambenih proizvoda. Po njemu, kada kupuju pečurke na pijaci, ljudi to ne rade sa subjektivnom racionalnošću i individualnim znanjem o njihovoj jestivosti, već to rade zato što je ta racionalnost objektivisana od strane države. Pošto se pečurke već nalaze na pijaci, smatra on, onda to sigurno znači da kupci misle da su nadležni sankcionisali njihovu jestivost i neotrovnost. U suprotnom – one se uopšte ne bi ni prodavale. Odnosno, mutadis mutandis, ako se vidovnjaci, magovi i astrolozi reklamiraju u medijima to sigurno znači da je to uz zakonsku sankciju države. Ako bi poterali ovaj argument do kraja, mogli bismo slobodno reći da je u 'uređenoj državi' nemoguće da nešto postoji ili da se desi, a da ne bude predviđeno nekom zakonskom normom, pravilnikom ili birokratskom procedurom. Ako naiđemo na rupu pored puta duboku deset metara, onda je zasigurno sasvim bezbedno u nju skočiti jer bi u suprotnom nadležni jednostavno zabranili da ta rupa uopšte postoji! Romantičar u meni bi rekao da se radi o utopijsko ustrojenom mišljenju da ga cinik ne ućutkuje svojom tvrdnjom da se ipak radi o lepo zamotanom puzećem totalitarizmu.
To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?
Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.
Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.
Snježana Milivojević, profesorka na FPN, nije toliko daleko išla, verovatno shvatajući kuda bi mogao da vodi zahtev za čvršće regulisanje oblasti medija od strane države. Zato se ona bacila na sferu civilnog društva. Njen zaključak je takav da su sve te aberantne pojave poput vidovnjaka i magova (a i drugih stvari) proizvod nepostojanja - pazi sad - dijaloga u društvu u poslednjih dvadeset godina. Znači, do Zorke i Kleopatre (cinik bi rekao: i Srebrenice) ne bi uopšte ni došlo da smo jednostavno ovako kolektivno, kao društvo, upražnjavali malo Habermasovog komunikativnog delanja. Poštujem to mišljenje i verujem da sam ovim mojim postom malo ublažio tu profesorkinu zamerku jer zam izrmbačio cele tri strane na diskurzivnom nivou. To je moj doprinos društvenom dijalogu, moja šihta komunikativnog delanja. Gde je blagajna da podignem dnevnicu?
Nisam ljubitelj vračara iz sasvim ličnih razloga. Naime, dok sam još bio keder i baba mi još bila živa, imao sam prilike da se nagledam opskurnih metoda za izlečenje raznih opskurnih boljki. Ne, nije se moja baba lično bavila time, ali je volela da s vremena na vreme poseti druge koje su se time bavile. Roditelji na poslu, a ona uprti moju sestru na leđa, mene za ruku i idemo la vrajitor. Tako mi je neka babuskera pre dvadesetak i kusur godina nabila pola ruke u grlo valjda pokušavajući da iščupa zlog duha iz mene. Druga mi je turila pola tuceta gujinih češljeva (životinja sa donje slike) u kosu kako bi me izlečila od noćnog mokrenja. Za sreću, berićet i protiv uroka je valjalo o nekom prazniku zapaliti za neku žešću vukojebinu kako bi vas opet neka starija žena blagosiljala prskajući vas mokrim bosiljkom i terajući vas da se neprestano krstite dok ona izgovara neku bizarnu bajalicu na vlaškom jeziku. Što veća vukojebina i što opskurnije metode, utoliko su očajni pacijenti dolazili iz sve udaljenijih krajeva zemlje. Jednom prilikom nisam verovao starijim pratiocima da su ljudi koji su pre nas ušli kod vračke bili uopšte iz Jugoslavije jer nisam ništa razumeo šta pričaju. Dalje, kada mi je prababa umirala, kroz kuću je prošla cela divizija vrački čiji je zadatak bio da je bezbedno dopreme do pradede na onom svetu (koji je umro u snu, bez sveće, pa je tamo bio slep) i spreče je da se pretvori u moroja (neka sorta vampira) koji bi posle napastvovao stoku i čeljad po kući i komšiluku. Sva je ta zajebancija prestala kada je porodica prestala da bude proširena, a mnoge epizode su sada zaboravljene.
Međutim, nisu vračke to što me je iznerviralo u emisiji sa devedesetdvojke. Jer, jednostavno, to su običaji čija živost proizlazi odozdo, od samih ljudi, i čije bi nasilno prosvetiteljsko iskorenjivanje bilo moguće taman koliko su i hrišćani uspeli da iskorene paganske običaje. Karakteristično za ovu emisiju je bio stav moralne i intelektualne superiornosti novinarki i njihovih 'stručnih sagovornika', baziran na svojevrsnom sujeverju složenije vrste. Pre svega, oni su lešinarski našli protivnika koji nema nikakve intelektualne kapacitete za odbranu, protivnika koji nema svoju izgrađenu filozofiju i pogled na svet, čiji su okviri omeđeni jedino tradicijom i protokom vremena bez ikakve samorefleksije o tome 'kako' i 'zašto'. Tako i mnoge druge slobodne transakcije u društvu bivaju napadane od progresivne elite iz razloga što, prema njihovom smatranju, nisu racionalne ili nemaju smisao ili ne doprinose boljitku pojedinca/društva. Racionalnost, smisao i boljitak su naravno, po njima, potpuno objektivne i apriorne kategorije...
Glavna poenta ove emisije se očigledno sastojala u konstataciji o društvenoj štetnosti postojanja jedne takve delatnosti poput vračanja za novac i pitanju zašto se društvo i država do kraja ne izbore s time. Zašto i kako je moguće da ljudi dobrovoljno stupaju u ekonomsku transakciju u kojoj zauzvrat ne dobijaju ništa što pre toga nisu imali? Odgovor je prost. Korist od ekonomske transakcije je potpuno subjektivna. To što se nekome čini da neko tu ne dobija ništa za svoj novac uopšte ne mora da bude tačno. Jer, da se razumemo, mnoge stvari za određene ljude nemaju nikakvu vrednost, a opet, drugi ljudi masovno troše svoje vreme i novac na njih.
To je svakako najradikalnije na primeru vračara i magova koji nude usluge koje su sa stanovišta racionalnog naučnog metoda potpuno neverovatne. Predviđanje budućnosti i izlečenje terminalnih bolesti su najbolji primer. Neki ljudi su spremni da se njima obrate baš iz razloga što su racionalni metodi nedovoljni. Neki ljudi ne prihvataju 'NE' kao odgovor i dalje se ponašaju u skladu sa tom premisom. Oni su spremni da kupe neku vrstu duševnog mira kao što su drugi ljudi spremni da plate ulaznicu za fudbalsku utakmicu jer im se jednostavno gleda fudbal. Suočen sa neizlečivom bolešću, čoveku je svejedno kome je dao svoj novac: zdravstvenom sistemu čiji je osiguranik bio decenijama, a koji ništa ne može zauzvrat da mu pruži, ili magu koji je nekim ezoteričnim metodom pokušao da ga izleči i omanuo. Iako se metodološki razlikuju, konsekvence su iste. U tom slučaju je potpuno racionalno od čoveka da pokuša sa svim mogućim opcijama koje su mu na raspolaganju jer ono što bi mogao da dobije mu neprocenjivo mnogo više znači od onoga što će da izgubi. Kao što je čoveku racionalno da u susretu sa krvoločnom divljom životinjom pokuša da beži iako je i sam možda uveren da je taj pokušaj uzaludan. Svi ga možemo smatrati ortodoksnom budalom, ali se za svoj groš on želi uveriti da su mu sve opcije zaista zatvorene.
Međutim, mogli bismo da vidimo kakva su nam objašnjenja i predloge dali u Paranormalnoj Srbiji. Jedan od stručnih sagovornika u emisiji, socijalni psiholog Dragan Popadić je pokušao da tu pojavu takođe opiše racionalnošću samih učesnika, ali su mu premise bile zaista bizarne. Njegovo polazište je da se u uređenom sistemu čovek mora ponašati racionalno ne iz subjektivnih razloga lične dobrobiti, već zbog toga što je racionalnost u takvom sistemu objektivno data i opštevažeća. Tako on ponudu na tržištu vidovnjaka i astrologa upoređuje sa ponudom prehrambenih proizvoda. Po njemu, kada kupuju pečurke na pijaci, ljudi to ne rade sa subjektivnom racionalnošću i individualnim znanjem o njihovoj jestivosti, već to rade zato što je ta racionalnost objektivisana od strane države. Pošto se pečurke već nalaze na pijaci, smatra on, onda to sigurno znači da kupci misle da su nadležni sankcionisali njihovu jestivost i neotrovnost. U suprotnom – one se uopšte ne bi ni prodavale. Odnosno, mutadis mutandis, ako se vidovnjaci, magovi i astrolozi reklamiraju u medijima to sigurno znači da je to uz zakonsku sankciju države. Ako bi poterali ovaj argument do kraja, mogli bismo slobodno reći da je u 'uređenoj državi' nemoguće da nešto postoji ili da se desi, a da ne bude predviđeno nekom zakonskom normom, pravilnikom ili birokratskom procedurom. Ako naiđemo na rupu pored puta duboku deset metara, onda je zasigurno sasvim bezbedno u nju skočiti jer bi u suprotnom nadležni jednostavno zabranili da ta rupa uopšte postoji! Romantičar u meni bi rekao da se radi o utopijsko ustrojenom mišljenju da ga cinik ne ućutkuje svojom tvrdnjom da se ipak radi o lepo zamotanom puzećem totalitarizmu.
To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?
Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.
Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.
Snježana Milivojević, profesorka na FPN, nije toliko daleko išla, verovatno shvatajući kuda bi mogao da vodi zahtev za čvršće regulisanje oblasti medija od strane države. Zato se ona bacila na sferu civilnog društva. Njen zaključak je takav da su sve te aberantne pojave poput vidovnjaka i magova (a i drugih stvari) proizvod nepostojanja - pazi sad - dijaloga u društvu u poslednjih dvadeset godina. Znači, do Zorke i Kleopatre (cinik bi rekao: i Srebrenice) ne bi uopšte ni došlo da smo jednostavno ovako kolektivno, kao društvo, upražnjavali malo Habermasovog komunikativnog delanja. Poštujem to mišljenje i verujem da sam ovim mojim postom malo ublažio tu profesorkinu zamerku jer zam izrmbačio cele tri strane na diskurzivnom nivou. To je moj doprinos društvenom dijalogu, moja šihta komunikativnog delanja. Gde je blagajna da podignem dnevnicu?
