Trenutno završavam ne toliko bitnu knjižicu You are Not So Smart čiji je
autor David McRaney, a koja se uglavnom bavi kognitivnim, logičkim i
heurističkim greškama koje svako od nas čini u svojim svakodnevnim odlukama u
kupovini, biranju partnera ili posla, opredeljivanju za političku opciju itd.
Većina argumenta u knjizi je utemeljeno na istraživanjima iz oblasti
bihevioralne ekonomije koja je, čini mi se, trenutno najseksi oblast bar u
okviru društvenih naučnih disciplina. No, o samoj knjizi ću za koji dan u
posebnom prikazu...
Sada sam samo želeo da ukažem na jednu manipulaciju koja je
često korišćena od strane ljudi koji žele drugim ljudima nešto da prodaju, da
ne kažem uvale, pa bio to neki proizvod, usluga ili politička ideja. Ta se kognitivna
pogreška naime zove anchoring effect, i oslanja se na osobinu ljudske psihe da
se u nekom novom i nepoznatom konkretnom slučaju vezuje (usidruje) za prvo
parče informacije koje joj se učini prijemčivim i da o konkretnom slučaju sudi
na osnovu te informacije, ma koliko ona bila nevezana za objektivnu istinu.
Psiholozi Amos Tversky i Daniel Kahneman su to utvrđivali u eksperimentu kada
su dvema grupama ispitanika ponudili dva odgovora na pitanje “koliko procenata
afričkih zemalja je učlanjeno u UN?” Prvoj grupi je ponuđen odgovor – 10%, a
drugoj 65% država. Iako su mogli da kažu bilo koji broj od 0 do 100, ispitanici
iz obe grupe su se držali brojeva bliskih prvobitnoj ponudi. Baš iz razloga što
blagog pojma nisu imali koji je procenat afričkih država učlanjen u UN,
usidrili su se za prvu informaciju koju su dobili iako ona nije imala nikakve
veze s realnošću.
Kakve ovo veze ima sa Mlađanom Dinkićem? Pa, uzmimo još
jedan primer iz date knjige koji sam upravo vrlo nespretno preveo:
Ulaziš u prodavnicu odeće i ugledaš verovatno najbolju kožnu jaknu koju si u životu video.Probaš je, pogledaš se u ogledalu, i odlučuješ da je moraš imati. Dok je nosiš na sebi zamišljaš prolaznike koji će se osvrtati za tobom i uzdisati svaki put kada uđeš u neku prostoriju ili pređeš ulicu. Podavijaš rukav kako bi proverio cenu – 1000 dolara.“Pa, to je to,” misliš se. Krećeš da je kačiš polako na svoje mesto kada te prodavac zaustavlja.“Sviđa vam se?”“Odlična je, ali ipak je preskupa.”“Ne, ta jakna je upravo sada na popustu i košta 400 dolara.”I dalje je skupa, a na kraju krajeva ti zaista i nije potrebna, ali 600 dolara popusta izgleda kao odlična stvar za jaknu u kojoj ćeš izgledati jedanaest puta bolje. Vadiš karticu i kupuješ je, nesvestan da si pao na najstariju trgovačku foru na svetu.
Ako još uvek nije jasno kako je Mlađan Dinkić postao dotični
prodavac jakni (aka pilićar) onda pročitajte ovaj njegov tekst u kojem on navodi
svoju nameru da ukine odnosno smanji tzv “muzički dinar” koji je namenjen grupi
rent-seeking udruženja građana koja su od države dobila ovlašćeni monopolski
položaj na naplatu nadoknada za korišćenje autorskih prava. Iako sam ja lično
na libertarijanskom stanovištu da tvrda autorska prava u smislu
copyrighta ne mogu postojati, to za ovu priču i nije mnogo važno (o tome možemo
u komentarima ili u nekom sledećem postu). Ono što je pre svega zanimljivo je
da je način podele para od autorskih tantijema u ingerenciji utvrđivanja samog
SOKOJ-a. Nebitno je ovde da li je nečija subjektivna procena da li su te pare
male ili velike, bitno je da se te pare, tantijeme i koeficijenti raspodeljuju
na osnovu procena koje su izvučene sa dna kace odnosno – kolokvijalnije – iz malog
prsta leve noge. Za razliku od svakog poslovnog subjekta u Srbiji koji radi pod
uticajem endogenih tržišnih faktora kojima prilagođava svoje poslovanje, formiranje
cene korišćenja autorskih prava je totalno netržišno, odnosno – prosto rečeno –
izmišljeno je. Da nastavimo sa analogijm sa kožnim jaknama. One se na tržištu
prodaju po određenoj ceni jer ta cena nosi najbližu moguću informaciju o tome
kolika je ponuda i tražnja. Cena korišćenja autorskih prava, međutim, ne formira se tako, ona je jednostavno propisana od strane tela koje se zove
Upravni odbor SOKOJ-a, a u burazerskom dogovoru sa određenim ministarstvima
Vlade Srbije u kojima sede sami ljudi kojih se ponajviše tiču koeficijenti i tantijeme.
Toliko o sukobu interesa o kome sada nećemo da pričamo.
Ono o čemu ćemo da pričamo je ono sa čim smo i počeli, a to je heuristički
“efekat usidravanja” koji je ovde više nego očigledan. Kada su ustanovljeni
planovi da se zaseca muzički dinar za sve i svašta, od mp3 plejera do
frižidera, javnost se s pravom pobunila. No, to je i očekivano. Prvobitni plan
za obim i domet muzičkog dinara je samo sidro za koje smo se uhvatili, koska
koju su svi krenuli da glođu. Sada, kada smo čuli pravi plan koji nam je u svom
autorskom tekstu ispostavio Mlađan Dinkić, shvatili smo da je ta nova cena u
stvari odličan dil, za 400 dolara dobijamo jaknu koja vredi mnogo više. I svi
to vidimo. I svi to svakodnevno upražnjavamo, npr. kada naredimo detetu da radi
domaći zadatak naredna tri sata, a ono se uzjoguni. Mi onda, znajući da smo ga
usidrili, smanjimo mu “kaznu” na pola sata, a ono je time zadovoljno i još
misli kako je ono zeznulo nas.
No, to što prolazi kod desetogodišnje dece, u Srbiji prolazi
kod svih, a pogotovo, recimo to otvoreno, kod njenih tzv. najelitnih članova koji se diče time što
su oni “deca sa stanice Tviter” i koji misle da utiču na one koji odlučuju. U srpskom političkom sistemu izmišljaju se se propisi i nameti iz vedra neba, koji veze nemaju sa situacijom na terenu, a onda se retroaktivno prilagođavaju realnosti, sve uz lažiranu dobrohotnost i simulirano razumevanje običnog čoveka koji je onda valjda zahvalan što ga udaraju u glavu samo čekićem, a ne macolom... Ali dobro, kako situacija u ovoj zemlji prilično liči na onu koja nas je
pred izbore strefila pre 12 godina, tako banditima koji su trenutno na vlasti
možemo samo da poželimo da u narednih par godina prođu mnogo gore od onih koji
su 2000. godine oterani. Naravno, onda ćemo da ustoličimo još virtuoznije gitariste
i bubnjare, ali o tom – potom.
