Neko bi, možda, probao da ospori istinitost izjavne rečenice kojoj sam dodelio ulogu naslova: insistirao bi na činjenici da je za laž, osim nestinitosti iskaza, neophodan uslov i namera da se drugi dovedu u zabludu, iliti da se obmanu. Gomilu budalaština iz napisa “Lažna fantastika“ pripisao bi osobi sa manjkom obrazovanja i viškom nadobudnosti, osobi koja ima poteškoća u korišćenju viših kognitivnih funkcija (ukoliko ih poseduje). Ponosna potpisnica teksta − Svetlana Slapšak – ispala bi glupača (vanserijska glupača, ali, ipak, samo glupača). Oni skloni eufemizmima i/ili političkoj korektnosti rekli bi da je u pitanju osoba koja greši jer ne zna šta radi. Narodski rečeno − neko ko stalno pokušava da pametuje, a uvek ispada glup u društvu. Ali, ako je broj netačnosti u tekstu veći od broja rečenica (pedeset, i naslov ubrojan) – to nije moguće opisati kao veliki broj grešaka, niti prosto pripisati VELIKOJ gluposti: da je tolika glupača ne bi umela ni da sastavi pedeset rečenica! Da izbegnem nesporazume: glupan/glupača se odnosi na mentalno normalnu osobu koja je neupotrebom svojih potencijala dovela sebe u stanje samoskrivljene maloumnosti. Dakle, u pitanju su laži, izrečene ili implicirane svejedno. A zbog njihove brojnosti bilo bi prosto nepristojno ne upotrebiti augmentativ − lažovčina! Tačka.
Ipak, pre nego što počnem da odmotavam klupko laži rečenicu po rečenicu, da se ogradim i od potencijalnih prigovora analitičkih pedanata: pretpostavka o mešavini lupetanja i podmetanja (autorka bi bila hibrid lažovčine i glupače) nije prihvatljiva iz metodoloških razloga – nemamo jasan kriterijum za razlikovanje ta dva slučaja. A pošto je u pitanju osoba koja ima akademsko zvanje, plauzibilnije je pretpostaviti da namerno obmanjuje. Sa velikim žaljenjem moram da odbacim i pretpostavku da je u pitanju fantastična priča: iako sam se ježio tokom čitanja (a nekoliko puta sam se i štrecnuo), ne može biti reči o horor priči. Jednostavno ne ispunjava formalne uslove: tekst ne poseduje ni fabulu niti siže, a kamoli smislenu narativnu strukturu.
Nabrajanje laži otpočinje oksimoronskim naslovom: ”Lažna fantastika”. Ni ”istinita fantastika” ne postoji. I to iz prostog razloga što je za fantastiku, po definiciji, realnost (kao osnovni kriterijum istinitosti za iskaze koji referiraju na stvarnost) – nebitna (uverljivost je nešto drugo, sasvim različit kriterijum). U istom smislu ne postoji ”bljutava/ukusna toplota”.
Fantastika se ne deli po kriterijumu naučnosti, već po narativnim žanrovima (postoje i formalni žanrovi, na primer, u književnosti − pesma, pripovetka, roman…), a oni se ne dedukuju iz teorijskih postavki (i ne mogu biti u ekskluzivnom ili/ili odnosu), već se generišu kodiranjem motiva i narativnih ”dekora” i kanonizuju se paradigmatskim delima koja reprezentuju određeni narativni žanr i njegov senzibilitet (za epsku fantastiku, na primer, paradigmatska dela su Konan i Gospodar prstenova). Nova dela, osim što mogu i mešati žanrove, mogu se držati postojećih kodova, mogu ih menjati, ili mogu uspostavljati nove kodove i kanone. Naučna fantastika jeste jedan žanr (još od Verna i Velsa) među drugim žanrovima, a ”nenaučna fantastika” nema na šta da referira.
Pojednostavljeno rečeno, oblici narativnih umetnosti (gde spada i fantastika) su književnost, pozorište, film i strip. Mediji u kojima se narativne umetnosti oblikuju − jesu jezik (pisani, prvenstveno), scena, film i strip. Knjige, televizija, bioskopi, Internet… − jesu kanali.
Peta laž u prvoj rečenici, što se vidi i iz daljeg teksta, tiče se prvonapisane reči – samo ne znam da li laže da voli naučnu fantastiku, ili laže da ono što voli spada u neki žanr fantastike – ili oboje…
Zapravo, ono čega nema jesu sporedne serije franšize Zvezdanih staza, a ima bar još nekoliko nepomenutih naučnofantastičnih serija boljih od Andromede, a i od Zvezdanih staza − a ni sama autorka nije uspela da pobroji sve dobre, iako tvrdi da ih nema mnogo.
Nešto može biti ”jeftino” u ekonomskom (malo košta) ili u vrednosnom (niskog kvaliteta) smislu, ali ne može biti jeftino ”po svom pojmu” – osim, možda, samog pojma ”jeftino”. Dakle, u pitanju je ekonomski smisao − autorka je u prethodnoj rečenici prihvatila da bar neke serije jesu dobre, a time je logički onemogućila sebe da u ovoj ustvrdi kako su sve vrednosno jeftine. Po svoj prilici, sve serije će i u budućnosti ostati jeftine, jer izgradnja pravog Enterprajza (umesto modela) i funkcionalnog vorpa − o stvaranju čudovišta genetičkim inženjeringom da ne govorimo − zahteva više novca nego što svi producenti na svetu imaju u zbiru. E, da – tuču će verovatno izazvati oni koji su time ostali uskraćeni za gomilu Nobelovih nagrada…
Kvalitet bilo kog dela u narativnim umetnostima pre svega zavisi od priče i od načina na koji je ispričana (u tom smislu su sva dela u narativnim umetnostima pomalo retorička). Kvalitet žanrovskog dela zavisi i od stepena u kom sadrži (ili uspešno uspostavlja) kodove i kanone žanra. Predmete antropološkog proučavanja pre svega proučava – antropologija. Naravno, postoje dela koja su neko antropološko pitanje uspešno pretvorila u priču (Izopačene životinje Verkora, na primer), ali to nije žanrovsko obeležje naučne fantastike − to je kontigentna osobina dela, a ne kriterijum za svrstavanje. Možda nepotrebno, ali uputio bih na Zonu sumraka kao seriju koja svoju vrednost duguje idejama, i na Fajerflaj − u kojoj su to dijalozi.
Etičkim problemima se bave etičari, a pisci se bave pričama, tačnije – pisci vredni čitanja dobro pričaju priče. Ne znam šta bi tročlana sintagma na kraju trebalo da imenuje…
Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji, nego, prilično proizvoljno, na utopije made by Mali Perica – ”ala bi to bilo lepo da su kuće od čokolade…” Osobe s takvim stavovima komunisti su zvali – ”korisni idioti”. No, ništa od toga nije vezano za Zvezdane staze.
Novac, naravno, postoji − zove se Federation Credit za internu upotrebu, a za međucivilizacijsku razmenu koristi se Gold Pressed Latinum. Retko se pojavljuje zbog pojednostavljenja konteksta za priču (kao što u seriji Zvezdana kapija skoro svi vanzemaljci govore engleski, iako imaju svoj jezik) i zbog postojanja replikatora koji sintetišu sve što je nekome potrebno pa se potreba za sticanjem razmenom relativno retko javlja; kao što je Rodenberi isticao: buduće društvo je prikazao utopijski da bi se dovoljno razlikovalo od savremenosti, upravo da bi izbegao političke teme – a ne da bi ih uvodio. Istorija naučne fantastike je puna takvih utilitarno uvedenih infantilnih premisa, poput onih o malim zelenim vanzemaljcima, o ekonomiji bez novca, ili o tuđinima koji redovno govore engleski.
Nema ničeg ”posebno vidljivog” u činjenici da članovi posade − koji su bili među najboljima na najprestižnijoj akademiji − tokom svog višegodišnjeg, ili višedecenijskog življenja na prestižnom svemirskom brodu priređuju predstave. To nije simptom po kome se može davati dijagnoza društva. Uostalom, čak je i Neron negovao pozorište i koncerte…
Da se ne ponavljam o učitavanju komunizma: najpoznatiju utopiju u popularnoj kulturi u Americi napisala je Ajn Rend – kapitalističku utopiju Atlas je slegao ramenima.
Veza s naukom nije ključno opredelila naučnu fantastiku, upravo je spoj nauke i fantastičnosti njenih posledica doveo do stvaranja posebnog žanra. Razvoj nauke je obećavao dosezanje zvezda pa su ljudi počeli da maštaju šta bi sve mogli da dožive u tom kosmosu...
Nije lepo mešati futuristiku i naučnu fantastiku, to je uvredljivo za SF.
Nejasno je da li Ursulu Legvin (ne Le Gvin) navodi kao primer pisca koji se približava naučnoj fantastici (što bi bilo netačno), ili kao jednog od pisaca čiju vrednost prepoznaju i oni koji ne vole naučnu fantastiku, što jeste tačno. Mada, najbolji primer bi pre bio Filip K. Dik, verovatno najcitiraniji ne-filozof u filozofskoj literaturi tokom poslednjih decenija prošlog veka.
Ovo poslednje je skoro tačno: zbog vladajućih kulturnih konvencija koje insistiraju na kolektivnim i grupnim identitetima kao nužnim za suštinu pojedinca (nacija, klasa, rasa, rod, konfesija…) suspenduju se temeljna ljudska prava na život, slobodu, svojinu i ličnu potragu za srećom, iako su sva legitimna ljudska prava izvedena upravo iz njih. Osim pomenute, ne treba zaboraviti ni Herbetovu Dinu (najrazvijenija i najodrživija nezemaljska ekologija), Lemov Solaris, ili Simakov Grad.
Naučna fantastika je žanr i ima svoje podžanrove (ne žanrove). Ko poznaje kodove i kanone žanra zna da je naučna fantastika najbliža epskoj fantastici i hororu, a ne bajci. Naravno, uvek postoje primeri koji povezuju bilo koja dva žanra: na primer, Zvezdani ratovi su naučnofantastično delo sa strukturnim elementima bajke.
Kad smo kod bajki, one se bitno razlikuju od žanrovske književnosti upravo po tome što za njih etika jeste konstitutivni element. Klasične bajke, one iz usmene književnosti, imaju i etičku funkciju – da deci, kod koje se sposobnost moralnog mišljenja tek formira, na primerima pokaže šta je suština morala: razlikovanje dobra i zla. U teorijskoj etici tu funkciju vrši Kantov kategorički imperativ. Nije poenta bajki u pobedi dobra, niti u sretnom kraju, već da pokažu da je neophodan uslov za prevagu dobra nad zlom – njihovo razlikovanje. U ovom smislu, potpuna suprotnost bajkama su utopije: u njima se željeno stanje stvari pretpostavlja kao osnov moralnosti, iako upravo time suspenduju sam moral. Što bi Kant rekao, koriste se instrumentalnim imperativom. Takve su, na primer, radikalne kolektivističke ideologije koje apsolutizuju određeno stanje društva – one su u bukvalnom smislu ideologije zla − fašizam, komunizam, rasizam…
Žanrovi, pak, nemaju takav konstitutivan elemenat u sebi. Odlično žanrovsko delo može biti bilo protiv moralnosti, bilo za. Hajnlanov Građanin galaksije je još jedan primer koji svojom pričom ističe suštinu moralnosti. Asimovljeva Zadužbina bi bila primer naučnofantastičnog dela koje suspenduje moral svojom totalitarnom vizijom društva. Ali, oba romana su žanrovsko-estetski odlična.
Horor je povezan sa eksploatacijom straha, a to je već drugi žanr.
Niti su bajke naučne, niti su napustile nauku, niti su žanrovi fantastike svodivi na naučnu fantastiku ili na bajku. Priče koje se pričaju u bajkama se razlikuju od priča u naučnoj fantastici, hororu, krimiću, epskoj fantastici… Razlike se uočavaju i u formama pripovedanja, i u morfologijama narativa i u funkcijama. No, ovo nije mesto za prepričavanje Propa.
Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji su čitali i predgovor.
Luisove priče, pak, imaju veze s tim ratom… Ali, više s decom i dečjom maštom.
Luis je pisao isključivo dečju fantastiku (Tolkin i epsku), a emotivna zanimljivost dela (za razliku od kvaliteta) jeste stvar senzibiliteta… Kao što je to i izbor omiljenog žanra.
Da prestanem da se ponavljam: u daljem tekstu nijedan pomenuti autor ne spada u SF. Kao ni Tolkin. A što se sunčeve svetlosti tiče, nje ima u velikim količinama u Dini, koja jeste SF roman.
Ovde se pogrešno insinuira da izraz ”autora ima ogromno” spada u maternji nam jezik, da su pisci naučne fantastike ranije uglavnom bili glupi, da epska fantastika trenutno nije žanr s najvećim brojem kvalitetnih autora i dela.
Piše dečju fantastiku, kao i Luis…
Ne spada nešto u naučnu fantastiku zato što je pisac naučnik, popularnost nikoga ne sprečava da bude pisac, Sunce se ne okreće oko Zemlje. A Pulman nikada nije bio prvenstveno naučnik; bio je nastavnik, a to nije isto.
Pulman jeste izuzetan pisac, a Njegova mračna tkanja su vrhunsko delo. Potražiti u rečnicima odrednicu animizam.
Dubravka Ugrešić nije žanrovski pisac, a Martin ne piše treš.
Upravo suprotno – oboje su svoje svetove stvorili na osnovu sopstvenog intelektualnog iskustva, svog znanja i mašte.
Baš voli da meša dede i žabe – babe bar slično zvuče. ”Kritika realnosti” nije smislen koncept − kritikujete ono što smatrate lošim, na primer tekst krcat lažima, ali samo psihotičari kritikuju realnost kao takvu. A i takva kritika nije uslov umetnosti, pa ni pričanja priča. Ali, čak i da prihvatimo njenu budalastu pretpostavku, opaske bi bile netačne. Kod oba autora likovi su stalno suočeni sa suštinom moralnosti, sa problemom razlikovanja dobra i zla, ispravnog i moralno pogrešnog. A to što su popularni, pa bi po pretpostavci elitizma morali da budu plitki i senzacionalistički, ne opravdava ex ante potcenjivanje.
Dobro, priznajem − ovde je prosto dušebrižnička glupača koja smatra da su deca maloumna ako im se svidi neka knjiga. Nakon čitanja prve knjige prožela me ”žal za mlados' od deset leta” – potpuno bih uživao da sam je čitao u tom dobu. Ovako, pročitao sam dva puta ceo serijal i ništa nisam kupio…
Bravo Slovenci!
Ne, Igra prestola nije domaća serija, niti je u pitanju loša ekranizacija istorijskih romana. To je vrhunska serija epske fantastike za odrasle – uz Legendu o Tragaču, jedina vredna gledanja.
Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima. Uzgred, zanimljivo je što neosnovani prigovor Roulingovoj i Martinu zapravo ima čvrstih osnova kada se uputi Slapšakovoj.
Upravo motivi poput zmajeva, veštica, svemirskih brodova i vampira spadaju u konstitutivne elemente određenog žanra, a promišljanje konstituiše teoriju i filozofiju.
Čak je i stereotipni prosečni skinhed inteligentniji i manje psihotičan od idealnog subjekta recepcije po Slapšakovoj: ne meša žanrovsku fantastiku s istorijom, ne stvara svoje stavove pasivnim preuzimanjem trenutne ponude, razlikuje pamfletizam/angažovanost od književnosti i ne skače na scenu da bi Cezara odbranio od zaverenika. P. S. Častim pivom osobu koja iznađe smisleno tumačenje za: ”i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način”.
Ovo dvoje pisaca ne spadaju u tekst o žanrovskoj fantastici, ali vredi podsetiti da ni oni ne mešaju književnost sa pretencioznim pokušajima menjanja sveta u stilu ”svi ste vi glupi, sad ću ja da vam kažem šta treba da bude, kako da mislite i šta da želite i volite”.
A neke nastanjuju samo duhovi, dok druge nemaju ni to…
Ponavljanjem, laži neće postati istine, ma šta PR-učitelji Slapšakove tvrdili…
A tek jučerašnje utopije fašizma, komunizma, rasizma…
Hm, možda moj naslov ipak nije potpuno istinit: po broju jeste lažovčina, ali po sadržaju svojih ”plemenitih laži” (kako to nazva jedan od najpoznatijih totalitarista) ona je – intelektualni zločinac.
Ipak, pre nego što počnem da odmotavam klupko laži rečenicu po rečenicu, da se ogradim i od potencijalnih prigovora analitičkih pedanata: pretpostavka o mešavini lupetanja i podmetanja (autorka bi bila hibrid lažovčine i glupače) nije prihvatljiva iz metodoloških razloga – nemamo jasan kriterijum za razlikovanje ta dva slučaja. A pošto je u pitanju osoba koja ima akademsko zvanje, plauzibilnije je pretpostaviti da namerno obmanjuje. Sa velikim žaljenjem moram da odbacim i pretpostavku da je u pitanju fantastična priča: iako sam se ježio tokom čitanja (a nekoliko puta sam se i štrecnuo), ne može biti reči o horor priči. Jednostavno ne ispunjava formalne uslove: tekst ne poseduje ni fabulu niti siže, a kamoli smislenu narativnu strukturu.
Nabrajanje laži otpočinje oksimoronskim naslovom: ”Lažna fantastika”. Ni ”istinita fantastika” ne postoji. I to iz prostog razloga što je za fantastiku, po definiciji, realnost (kao osnovni kriterijum istinitosti za iskaze koji referiraju na stvarnost) – nebitna (uverljivost je nešto drugo, sasvim različit kriterijum). U istom smislu ne postoji ”bljutava/ukusna toplota”.
Obožavam naučnu i nenaučnu fantastiku u svim oblicima, od knjiga, televizije, filma, sve do stripa.
Fantastika se ne deli po kriterijumu naučnosti, već po narativnim žanrovima (postoje i formalni žanrovi, na primer, u književnosti − pesma, pripovetka, roman…), a oni se ne dedukuju iz teorijskih postavki (i ne mogu biti u ekskluzivnom ili/ili odnosu), već se generišu kodiranjem motiva i narativnih ”dekora” i kanonizuju se paradigmatskim delima koja reprezentuju određeni narativni žanr i njegov senzibilitet (za epsku fantastiku, na primer, paradigmatska dela su Konan i Gospodar prstenova). Nova dela, osim što mogu i mešati žanrove, mogu se držati postojećih kodova, mogu ih menjati, ili mogu uspostavljati nove kodove i kanone. Naučna fantastika jeste jedan žanr (još od Verna i Velsa) među drugim žanrovima, a ”nenaučna fantastika” nema na šta da referira.
Pojednostavljeno rečeno, oblici narativnih umetnosti (gde spada i fantastika) su književnost, pozorište, film i strip. Mediji u kojima se narativne umetnosti oblikuju − jesu jezik (pisani, prvenstveno), scena, film i strip. Knjige, televizija, bioskopi, Internet… − jesu kanali.
Peta laž u prvoj rečenici, što se vidi i iz daljeg teksta, tiče se prvonapisane reči – samo ne znam da li laže da voli naučnu fantastiku, ili laže da ono što voli spada u neki žanr fantastike – ili oboje…
Neumorno gledam sve epizode pet glavnih serija Star Trek (među mojim ukućanima važi ime Star Drek, koje jasno pokazuje stav prema mojoj popkulturnoj slabosti), Stargejte (tri serije do sada), Galaktika, Andromeda i druge: nema mnogo dobrih.
Zapravo, ono čega nema jesu sporedne serije franšize Zvezdanih staza, a ima bar još nekoliko nepomenutih naučnofantastičnih serija boljih od Andromede, a i od Zvezdanih staza − a ni sama autorka nije uspela da pobroji sve dobre, iako tvrdi da ih nema mnogo.
Sve su one po definiciji jeftine, sa modelićima koji vise na koncu pred kamerom, uvek istim enterijerima, i ponekim gipsano-kartonskim čudovištem, i, ako ponestane zapleta, tučom.
Nešto može biti ”jeftino” u ekonomskom (malo košta) ili u vrednosnom (niskog kvaliteta) smislu, ali ne može biti jeftino ”po svom pojmu” – osim, možda, samog pojma ”jeftino”. Dakle, u pitanju je ekonomski smisao − autorka je u prethodnoj rečenici prihvatila da bar neke serije jesu dobre, a time je logički onemogućila sebe da u ovoj ustvrdi kako su sve vrednosno jeftine. Po svoj prilici, sve serije će i u budućnosti ostati jeftine, jer izgradnja pravog Enterprajza (umesto modela) i funkcionalnog vorpa − o stvaranju čudovišta genetičkim inženjeringom da ne govorimo − zahteva više novca nego što svi producenti na svetu imaju u zbiru. E, da – tuču će verovatno izazvati oni koji su time ostali uskraćeni za gomilu Nobelovih nagrada…
Kvalitet SF je zavisan pre svega od dijaloga i ideja: to je prevashodno retorički žanr, u kojem se izvežbavaju odbrana i napad na opšteljudske osobine, prikazane kroz različitosti - vanzemaljaca, njihovih običaja, verovanja i filozofije.
Kvalitet bilo kog dela u narativnim umetnostima pre svega zavisi od priče i od načina na koji je ispričana (u tom smislu su sva dela u narativnim umetnostima pomalo retorička). Kvalitet žanrovskog dela zavisi i od stepena u kom sadrži (ili uspešno uspostavlja) kodove i kanone žanra. Predmete antropološkog proučavanja pre svega proučava – antropologija. Naravno, postoje dela koja su neko antropološko pitanje uspešno pretvorila u priču (Izopačene životinje Verkora, na primer), ali to nije žanrovsko obeležje naučne fantastike − to je kontigentna osobina dela, a ne kriterijum za svrstavanje. Možda nepotrebno, ali uputio bih na Zonu sumraka kao seriju koja svoju vrednost duguje idejama, i na Fajerflaj − u kojoj su to dijalozi.
Veoma važan deo ovog retoričkog bavljenja etičkim problemima je podrazumevajuća jednakost Zemljana.
Etičkim problemima se bave etičari, a pisci se bave pričama, tačnije – pisci vredni čitanja dobro pričaju priče. Ne znam šta bi tročlana sintagma na kraju trebalo da imenuje…
Tu su serije Star Trek posebno važne, jer od samoga početka propovedaju - komunizam.
Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji, nego, prilično proizvoljno, na utopije made by Mali Perica – ”ala bi to bilo lepo da su kuće od čokolade…” Osobe s takvim stavovima komunisti su zvali – ”korisni idioti”. No, ništa od toga nije vezano za Zvezdane staze.
Ne samo da su društveni problemi, kao što su glad, nejednakost i eksploatacija iskorenjeni, nema novca (sem u primitivnim kulturama), u politici svemira vladaju federalizam i nesvrstanost, nego su i i ljudi postali bolji, uživaju u razvijanju svoga znanja, kulture, talenata.
Novac, naravno, postoji − zove se Federation Credit za internu upotrebu, a za međucivilizacijsku razmenu koristi se Gold Pressed Latinum. Retko se pojavljuje zbog pojednostavljenja konteksta za priču (kao što u seriji Zvezdana kapija skoro svi vanzemaljci govore engleski, iako imaju svoj jezik) i zbog postojanja replikatora koji sintetišu sve što je nekome potrebno pa se potreba za sticanjem razmenom relativno retko javlja; kao što je Rodenberi isticao: buduće društvo je prikazao utopijski da bi se dovoljno razlikovalo od savremenosti, upravo da bi izbegao političke teme – a ne da bi ih uvodio. Istorija naučne fantastike je puna takvih utilitarno uvedenih infantilnih premisa, poput onih o malim zelenim vanzemaljcima, o ekonomiji bez novca, ili o tuđinima koji redovno govore engleski.
To je posebno vidljivo u seriji Star Trek - Sledeća generacija, u kojoj posada svemirskoga broda neguje pozorište i koncerte.
Nema ničeg ”posebno vidljivog” u činjenici da članovi posade − koji su bili među najboljima na najprestižnijoj akademiji − tokom svog višegodišnjeg, ili višedecenijskog življenja na prestižnom svemirskom brodu priređuju predstave. To nije simptom po kome se može davati dijagnoza društva. Uostalom, čak je i Neron negovao pozorište i koncerte…
Američka komunistička utopija imala je svoj prostor u popularnoj kulturi, gde je niko nije dirao.
Da se ne ponavljam o učitavanju komunizma: najpoznatiju utopiju u popularnoj kulturi u Americi napisala je Ajn Rend – kapitalističku utopiju Atlas je slegao ramenima.
Veza sa naukom, posebno “tvrdim” naukama, ključno je opredelila SF žanr, počev od Žil Verna, koji je praktično izmislio žanr da bi u njemu opisao sva tehnička čuda koja su logično izlazila iz ostvarenja industrijskog 19. veka, ali nije bilo nikoga da razmišlja o novim upotrebama, i da ih poetizuje: jedino je železnica uspela da mimo Verna uđe i u prozu i u poeziju.
Veza s naukom nije ključno opredelila naučnu fantastiku, upravo je spoj nauke i fantastičnosti njenih posledica doveo do stvaranja posebnog žanra. Razvoj nauke je obećavao dosezanje zvezda pa su ljudi počeli da maštaju šta bi sve mogli da dožive u tom kosmosu...
Linija ozbiljnog, naučno zasnovanog promišljanja drugih svetova se nastavila, premda je tanka.
Nije lepo mešati futuristiku i naučnu fantastiku, to je uvredljivo za SF.
Najbolji primer visoke književnosti koji se približava SF je delo američke književnice Ursule Le Gvin, koja kao antropolog uvodi teme socijalnih problema, ekologije, rasizma, feminizma, i poliseksualnosti u svoje cikluse romana i priča o imaginarnim svetovima, kakav je recimo Zemljamore.
Nejasno je da li Ursulu Legvin (ne Le Gvin) navodi kao primer pisca koji se približava naučnoj fantastici (što bi bilo netačno), ili kao jednog od pisaca čiju vrednost prepoznaju i oni koji ne vole naučnu fantastiku, što jeste tačno. Mada, najbolji primer bi pre bio Filip K. Dik, verovatno najcitiraniji ne-filozof u filozofskoj literaturi tokom poslednjih decenija prošlog veka.
Njen roman Leva ruka tame, sa bićem iz svemira koje periodično menja pol, je jedna od najuzbudljivijih knjiga o kulturnim konvencijama koje danas tako katastrofalno opredeljuju politiku i ljudska prava.
Ovo poslednje je skoro tačno: zbog vladajućih kulturnih konvencija koje insistiraju na kolektivnim i grupnim identitetima kao nužnim za suštinu pojedinca (nacija, klasa, rasa, rod, konfesija…) suspenduju se temeljna ljudska prava na život, slobodu, svojinu i ličnu potragu za srećom, iako su sva legitimna ljudska prava izvedena upravo iz njih. Osim pomenute, ne treba zaboraviti ni Herbetovu Dinu (najrazvijenija i najodrživija nezemaljska ekologija), Lemov Solaris, ili Simakov Grad.
Po osnovnom ključu za čitaoca, da poznaje i priznaje kodove žanra, SF žanrovi su zapravo najbliži bajci.
Naučna fantastika je žanr i ima svoje podžanrove (ne žanrove). Ko poznaje kodove i kanone žanra zna da je naučna fantastika najbliža epskoj fantastici i hororu, a ne bajci. Naravno, uvek postoje primeri koji povezuju bilo koja dva žanra: na primer, Zvezdani ratovi su naučnofantastično delo sa strukturnim elementima bajke.
Kad smo kod bajki, one se bitno razlikuju od žanrovske književnosti upravo po tome što za njih etika jeste konstitutivni element. Klasične bajke, one iz usmene književnosti, imaju i etičku funkciju – da deci, kod koje se sposobnost moralnog mišljenja tek formira, na primerima pokaže šta je suština morala: razlikovanje dobra i zla. U teorijskoj etici tu funkciju vrši Kantov kategorički imperativ. Nije poenta bajki u pobedi dobra, niti u sretnom kraju, već da pokažu da je neophodan uslov za prevagu dobra nad zlom – njihovo razlikovanje. U ovom smislu, potpuna suprotnost bajkama su utopije: u njima se željeno stanje stvari pretpostavlja kao osnov moralnosti, iako upravo time suspenduju sam moral. Što bi Kant rekao, koriste se instrumentalnim imperativom. Takve su, na primer, radikalne kolektivističke ideologije koje apsolutizuju određeno stanje društva – one su u bukvalnom smislu ideologije zla − fašizam, komunizam, rasizam…
Žanrovi, pak, nemaju takav konstitutivan elemenat u sebi. Odlično žanrovsko delo može biti bilo protiv moralnosti, bilo za. Hajnlanov Građanin galaksije je još jedan primer koji svojom pričom ističe suštinu moralnosti. Asimovljeva Zadužbina bi bila primer naučnofantastičnog dela koje suspenduje moral svojom totalitarnom vizijom društva. Ali, oba romana su žanrovsko-estetski odlična.
Ovo ogromno područje proizvođenja značenja je davno napustilo male zelene, premda još dobar deo SF kulture ekspolatiše strah od drugoga.
Horor je povezan sa eksploatacijom straha, a to je već drugi žanr.
No bajka i verovanja su našli nov izraz, napuštajući nauku i tehniku.
Niti su bajke naučne, niti su napustile nauku, niti su žanrovi fantastike svodivi na naučnu fantastiku ili na bajku. Priče koje se pričaju u bajkama se razlikuju od priča u naučnoj fantastici, hororu, krimiću, epskoj fantastici… Razlike se uočavaju i u formama pripovedanja, i u morfologijama narativa i u funkcijama. No, ovo nije mesto za prepričavanje Propa.
Nesumnjivo je najbolji primer takvoga pisanja imaginarni svet Dž. R. R. Tolkina, čije delo, zasnovano na skandinavskoj i anglosaksonskoj mitologiji, upozorava na strahote i opasnost drugog svetskoga rata.
Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji su čitali i predgovor.
Njegov prijatelj i pripadnik iste književne grupe u Oksfordu, Inklingovci, koja je sastajala u istome pubu nekih dvadeset godina, K.S. Luis, otišao je u neku vrstu hrišćanstva, premda ga je Tolkin opominjao na opasnost.
Luisove priče, pak, imaju veze s tim ratom… Ali, više s decom i dečjom maštom.
Njegova fantastična hronika o Narniji je postala dodatno popularna zbog filmske serije, ali je, u poređenju sa Tolkinovim romanima, naprosto dosadna.
Luis je pisao isključivo dečju fantastiku (Tolkin i epsku), a emotivna zanimljivost dela (za razliku od kvaliteta) jeste stvar senzibiliteta… Kao što je to i izbor omiljenog žanra.
Postoji samo jedna stvar zbog koje Tolkin nije prvi među mojim omiljenim SF autorima: u njegovim romanima ima veoma malo, ili uopšte nema sunčeve svetlosti.
Da prestanem da se ponavljam: u daljem tekstu nijedan pomenuti autor ne spada u SF. Kao ni Tolkin. A što se sunčeve svetlosti tiče, nje ima u velikim količinama u Dini, koja jeste SF roman.
Danas su stvari veoma različite: inteligentnih SF autora ima ogromno, to je jedan od najbolje preživelih književnih žanrova.
Ovde se pogrešno insinuira da izraz ”autora ima ogromno” spada u maternji nam jezik, da su pisci naučne fantastike ranije uglavnom bili glupi, da epska fantastika trenutno nije žanr s najvećim brojem kvalitetnih autora i dela.
Jedan od najboljih je Filip Pulman.
Piše dečju fantastiku, kao i Luis…
Kao i svi gore pomenuti autori, i on je pre svega akademik, naučnik, pa onda i pisac - bez obzira na ogromnu popularnost.
Ne spada nešto u naučnu fantastiku zato što je pisac naučnik, popularnost nikoga ne sprečava da bude pisac, Sunce se ne okreće oko Zemlje. A Pulman nikada nije bio prvenstveno naučnik; bio je nastavnik, a to nije isto.
Njegova serija Njegovi tamni materijali, u kojoj je najpoznatiji roman Zlatni kompas (pojavio se i kao film) je kritička vizija verovanja - svih verovanja. Pulman je naime ateista. U Zlatnom kompasu svaka ličnost ima dušu - životinju koja se menja sve do puberteta, a onda se ustali kao spoljni identitet osobe. Pulmanovi romani su puni pametnih, ljupkih, duhovitih životnja, uz nešto zlobnih, naravno.
Pulman jeste izuzetan pisac, a Njegova mračna tkanja su vrhunsko delo. Potražiti u rečnicima odrednicu animizam.
Dubravka Ugrešić, koja je već na početku karijere pisala fantastične priče (Život je bajka) i knjigu o kućnim čudovištima za decu, napisala je duhovitu persiflažu fantastične mitološke literature, Baba Jaga snela jaje, u kojoj bajkovitu priču o starim ženama preostalim iz socijalističke kulture razvija u novom, nemilosrdnom svetu posttranzicijskog divljaštva. Bajka groze, koja bez prestanka izaziva smeh, i sasvim nov pristup fantastici. Dogodilo se da je Dubravka Ugrešić gostovala u Sloveniji skoro istovremeno sa novim književnim uspešnikom treš fantastike, Džordžom R. R. Martinom.
Dubravka Ugrešić nije žanrovski pisac, a Martin ne piše treš.
Na drugoj strani treš fantastike od Dž. K. Rauling, autorke “Poterijade”. Oboje pišu sa znanjem iz Vikipedije, ne iz sopstvenog intelektualnog iskustva.
Upravo suprotno – oboje su svoje svetove stvorili na osnovu sopstvenog intelektualnog iskustva, svog znanja i mašte.
Umesto kritike realnosti, koju prepoznajemo iz imaginarnih svetova, ovo dvoje najuspešnijih (i najprevođenijih) autora treš fantastike opisuju svetove koji su etički savršeno irelevantni, intelektualno plitki, i grubo senzacionalistički.
Baš voli da meša dede i žabe – babe bar slično zvuče. ”Kritika realnosti” nije smislen koncept − kritikujete ono što smatrate lošim, na primer tekst krcat lažima, ali samo psihotičari kritikuju realnost kao takvu. A i takva kritika nije uslov umetnosti, pa ni pričanja priča. Ali, čak i da prihvatimo njenu budalastu pretpostavku, opaske bi bile netačne. Kod oba autora likovi su stalno suočeni sa suštinom moralnosti, sa problemom razlikovanja dobra i zla, ispravnog i moralno pogrešnog. A to što su popularni, pa bi po pretpostavci elitizma morali da budu plitki i senzacionalistički, ne opravdava ex ante potcenjivanje.
Ona žalosna dečica koja u šiljatim šeširima u gluvo doba noći čekaju na novu knjigu žive u uverenju da je TO jedina knjiga, jer u Poterijadi nema ničega što bi izazivalo na druga čitanja. Kupi knjigu, kostim, igru, gledaj film, pojedi jogurt ili čokoladu sa likom: čitalac je nezanimljiv ako ne može da kupuje.
Dobro, priznajem − ovde je prosto dušebrižnička glupača koja smatra da su deca maloumna ako im se svidi neka knjiga. Nakon čitanja prve knjige prožela me ”žal za mlados' od deset leta” – potpuno bih uživao da sam je čitao u tom dobu. Ovako, pročitao sam dva puta ceo serijal i ništa nisam kupio…
Martin je u Ljubljani doživeo veličanstven doček, potvrđen kupovinom ogromne količine njegovih već prevedenih romana.
Bravo Slovenci!
U njima su glavni psovanje, seks, prolivanje krvi i drugih telesnih tečnosti, ulični jezik, savršena nepovezanost sa istorijom.
Ne, Igra prestola nije domaća serija, niti je u pitanju loša ekranizacija istorijskih romana. To je vrhunska serija epske fantastike za odrasle – uz Legendu o Tragaču, jedina vredna gledanja.
Dvoje najpopularnijih autora od ostalih koje sam navela razlikuje pre svega potpuna neodgovornost prema znanju: njihovi imaginarni svetovi ne referiraju na istoriju i kulturu, ne izazivaju poređenja, ne provociraju mišljenje.
Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima. Uzgred, zanimljivo je što neosnovani prigovor Roulingovoj i Martinu zapravo ima čvrstih osnova kada se uputi Slapšakovoj.
Ofucani motivi zmajeva, veštica, čudovišta zamenjuju kako misao o tehnici i tvrdoj nauci, tako i o humanistici.
Upravo motivi poput zmajeva, veštica, svemirskih brodova i vampira spadaju u konstitutivne elemente određenog žanra, a promišljanje konstituiše teoriju i filozofiju.
Tako prosečni skinhed, bez trunke znanja o Srednjem veku čak i u svojoj zemlji, može da beskonačno uživa u uzorima groze i vulgarnosti, i da dobije sve mogućne obrasce netolerancije i jezika mržnje: ne mora da čita, stvar je već na TV i na filmu, može da svoj stav samo minimalno aktualizuje pomoću tekućeg političkog i medijskog diskurza, i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način. Iza ugla je rat.
Čak je i stereotipni prosečni skinhed inteligentniji i manje psihotičan od idealnog subjekta recepcije po Slapšakovoj: ne meša žanrovsku fantastiku s istorijom, ne stvara svoje stavove pasivnim preuzimanjem trenutne ponude, razlikuje pamfletizam/angažovanost od književnosti i ne skače na scenu da bi Cezara odbranio od zaverenika. P. S. Častim pivom osobu koja iznađe smisleno tumačenje za: ”i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način”.
Na razgovoru sa Dubravkom Ugrešić i Nenadom Veličkovićem, još jednim piscem koji voli da povezuje fantastiku i humor da bi opisao nepodnošljiv svet u kojem živi, bilo je nekih pedesetak ljudi. Knjige dva autora su uglavnom kupili i pročitali. Nemam ništa protiv odnosa snaga - stotine na Martinu, odabrano duštvo kod Dubravke i Nenada.
Ovo dvoje pisaca ne spadaju u tekst o žanrovskoj fantastici, ali vredi podsetiti da ni oni ne mešaju književnost sa pretencioznim pokušajima menjanja sveta u stilu ”svi ste vi glupi, sad ću ja da vam kažem šta treba da bude, kako da mislite i šta da želite i volite”.
U SF i uopšte fantastičnom sazvežđu su neke planete manje naseljene i udobnije.
A neke nastanjuju samo duhovi, dok druge nemaju ni to…
Ono što ne mogu da ne primetim, jeste opasna proizvodnja stereotipa koja, u velikoj izloženosti trashu, može da ima posledice u društvenim odnosima. Jeste, nekada davno je Karl Maj bio proglašen opasnim za omladinu, i branio ga je samo Ernst Bloh, filozof koji se ozbiljno bavio srećom običnog čoveka. No deca toga doba nisu bila izložena ničemu drugome sem školi, i to je, kako je tvrdio i Bloh, sasvim dovoljno: ostatak slobodnog vremena sa Majom nije mogao škoditi.
Ponavljanjem, laži neće postati istine, ma šta PR-učitelji Slapšakove tvrdili…
Utopije su danas mnogo, mnogo ambicioznije i pokvarenije.
A tek jučerašnje utopije fašizma, komunizma, rasizma…
Hm, možda moj naslov ipak nije potpuno istinit: po broju jeste lažovčina, ali po sadržaju svojih ”plemenitih laži” (kako to nazva jedan od najpoznatijih totalitarista) ona je – intelektualni zločinac.
