Ovaj tekst je izvorno objavljen ovde, osim zadnjih par rečenica...
Kada me je administrator ovog sajta zamolio da napišem tekst o nasilju među mladima, rekoh nema problema, prosto k'o pasulj, samo da se informišem levo-desno i ima da ispadne tekst kao pucka, nemilosrdni udar pravedne kritike na sve te momke koji vole da budu nevaljali... Međutim, sutradan (a to je bilo pre skoro dve nedelje) sam seo da malo razmislim o datoj tematici, da pročitam šta su drugi imali da kažu na zadatu temu i zaključio da je zadatak ipak znatno teži od mlaćenja pasulja. Povod za tekst je još jedna dogodovština iz boljevačke gimnazije koja je ovaj put malo izašla i u javnost. A procedura zahteva da javnost pokaže svoj feedback i da se u tom dijalogu svih nadležnih iznađe neko rešenje.
Šta se desilo? Pa, imali smo klasični slučaj onoga što bi Amerikanci nazvali bullying – demonstracija sile od strane fizički jačih učenika maskulinog opredeljenja prema par kolega/inica iz odeljenja čije je opredeljenje više štrebersko-gikovsko. Klasičan slučaj, dakle, kako “face” u razredu pokušavaju da pokazivanjem moći reprodukuju svoj legitimitet alfa mužjaka. Doduše, nije se radilo o nekakvim fizičkim sukobima, više je to bio psihički atak na ličnost introvertnijih, tiših i smirenijih sadrugova iz odeljenja, više se radilo o tome da su “bilderčići” sami sebi želeli da dokažu da imaju onu mušku stvar nego što su to želeli da pokažu drugima. Nažalost (ili na sreću, ko će ga znati) niti su se naročito pokazali u svojoj “obdarenosti”, a izgleda da su pogrešili i kad su birali objekte svog socijalnog eksperimenta.
Javnost se oko ovoga, kao što rekoh, malo uskomešala, površina srednjoškolske bonace se zatalasala, a “nadležni” kadar se malo našao na nepoznatom terenu, što je za mene potpuno neočekivano imajući u vidu da se nije desilo ništa novo. I nemam nameru da posebno napadam te dečake, niti da ponavljam tolike floskule kojima vrve naši mediji poslednjih godina o tome kako su nam deca otišla do đavola i kako moramo nešto radikalno da menjamo kako nas jednog dana ne bi sve pobili. Navešću samo kraći spisak stvari koje naši pedagozi, psiholozi, sociolozi i ostali navode kao moguće okidače povećanja nasilja među mladima: poremećaj društvenih vrednosti, jurnjava za statusom i novcem, poremećeni odnosi u porodici, televizija Pink, nasilje u medijima, kompjuterske igre, loš školski sitem, mini suknje, ostajanje do jutra u diskotekama itd, itd. Skromno bih primetio da je tragikomično navoditi ovakve razloge za povećano nasilje među mladima i dodao bih da me takve analize jako podsećaju na priloge na National Geographicu koji govore o razlozima za namnožavanje rakuna na srednjem zapadu Sjedinjenih Američkih Država.
Prvo, da se podsetimo malo kako je to izgledalo kod ranijih generacija srednje škole bez romantičarskih žalopojki o tome kako su mlađe generacije sve gore i gore, a mi smo bili med, mleko i plazma keks! Dakle, da podsetim drage čitaoce da su generacije rođene sedamdesetih pojedine profesore i učenike kačile na čiviluke da tamo vise, a da su generacije rođene osamdesetih terale školske drugove da jedu burek kojim bi prethodno obrisali pod WC-a i tome slično. Ali, razlika je bila evidentna, mladi koji su se tada ponašali nasilnički su ujedno bili jako popularni, kako među drugim učenicima, tako (ovo je najbitnije) i među profesorima. Poslednji slučaj nije takav. Zato je jako bizarno i licemerno isterivati neku posebnu pravdu posle toliko godina života u blaženoj idili utopijske srednje škole gde je sve moglo da prođe, osim baš najvećih gafova. Zato je bizarno pozivati se na uticaje savremenog društva na današnju omladinu. Zato je bez veze sa mozgom izmišljati zabrane koje bi bile još disfunkcionalnije, a najviše mesto na gomili gluposti koji dragi “nadležni” praktikuju je dvolično paternalističko-snishodljivo ponašanje prema srednjoškolcima kao da se radi o stadu ovaca, a ne o inteligentnim i samosvojnim ličnostima sa svojim kakvim-takvim pogledima na svet. Od starijih ih jedino možda odvaja manjak iskustva i neprecizna životna profilisanost, ali to nije ni najmanje opravdanje da se u praksi obrazovanja i vaspitanja maturanti od 18 godina tretiraju na isti način kao petogodišnji obdaništanci ili već gorespomenuti rakuni.
Krajnja rešenja dakle ne postoje, niti su nekad deca bila dobra niti ćemo uspeti da ih sve učinimo dobrima, ali bi bilo lepo da ih sve tretiramo jednako i da ih tretiramo u skladu sa uzrastom i dostojanstvom koji mladi sa 18 godina imaju. Dakle, ne radi se ovde o potrebi velikih društvenih istraživanja, korenitih zahvatanja u dubine obrazovnog sistema, organizovanja seminara i okruglih stolova od strane profesionalnih izumitelja tople vode. Radi se o prostom primenjivanju pravila koja već postoje. O pokazivanju mladima da je odgovornost druga strana medalje za dodeljenu slobodu. Da su pravila prosta, ali da se za njihovo kršenje svi podjednako kažnjavaju. Da se ne sme ugrožavati tuđa sloboda, tuđa ličnost i dostojanstvo i proći nekažnjeno. Čak ću da ustvrdim da dosledno i pravično primenjivanje nagradno-kaznene politike u školskom sistemu (i prema učenicima i prema profesorima!) može da proizvede veće benefite od bilo kog dvopolugodišnjeg kursa iz predmeta poput sociologije, građanskog vaspitanja ili ustava i prava građana.
Par dana posle ovog napisa sam saznao za slučaj momka koji je bio nasilan prema drugarici iz odeljenja koja je romske nacionalnosti. Moralizatorski diskurs prema ovakvim problemima ne pomaže kao što rekoh. Prvo, on je u efektima jalov. Drugo, prikriva faktičko nedelanje nadležnih. Treće, prikriva licemerje nadležnih. Tamo gde postoje pravni akti države i pravni akti škole, bolje bi bilo da se oslonimo na njih nego na pametne govore.
PS
Moj kolega bloger je napisao jedan tekst na ovu temu koji srdačno preporučujem.
Kada me je administrator ovog sajta zamolio da napišem tekst o nasilju među mladima, rekoh nema problema, prosto k'o pasulj, samo da se informišem levo-desno i ima da ispadne tekst kao pucka, nemilosrdni udar pravedne kritike na sve te momke koji vole da budu nevaljali... Međutim, sutradan (a to je bilo pre skoro dve nedelje) sam seo da malo razmislim o datoj tematici, da pročitam šta su drugi imali da kažu na zadatu temu i zaključio da je zadatak ipak znatno teži od mlaćenja pasulja. Povod za tekst je još jedna dogodovština iz boljevačke gimnazije koja je ovaj put malo izašla i u javnost. A procedura zahteva da javnost pokaže svoj feedback i da se u tom dijalogu svih nadležnih iznađe neko rešenje.
Šta se desilo? Pa, imali smo klasični slučaj onoga što bi Amerikanci nazvali bullying – demonstracija sile od strane fizički jačih učenika maskulinog opredeljenja prema par kolega/inica iz odeljenja čije je opredeljenje više štrebersko-gikovsko. Klasičan slučaj, dakle, kako “face” u razredu pokušavaju da pokazivanjem moći reprodukuju svoj legitimitet alfa mužjaka. Doduše, nije se radilo o nekakvim fizičkim sukobima, više je to bio psihički atak na ličnost introvertnijih, tiših i smirenijih sadrugova iz odeljenja, više se radilo o tome da su “bilderčići” sami sebi želeli da dokažu da imaju onu mušku stvar nego što su to želeli da pokažu drugima. Nažalost (ili na sreću, ko će ga znati) niti su se naročito pokazali u svojoj “obdarenosti”, a izgleda da su pogrešili i kad su birali objekte svog socijalnog eksperimenta.
Javnost se oko ovoga, kao što rekoh, malo uskomešala, površina srednjoškolske bonace se zatalasala, a “nadležni” kadar se malo našao na nepoznatom terenu, što je za mene potpuno neočekivano imajući u vidu da se nije desilo ništa novo. I nemam nameru da posebno napadam te dečake, niti da ponavljam tolike floskule kojima vrve naši mediji poslednjih godina o tome kako su nam deca otišla do đavola i kako moramo nešto radikalno da menjamo kako nas jednog dana ne bi sve pobili. Navešću samo kraći spisak stvari koje naši pedagozi, psiholozi, sociolozi i ostali navode kao moguće okidače povećanja nasilja među mladima: poremećaj društvenih vrednosti, jurnjava za statusom i novcem, poremećeni odnosi u porodici, televizija Pink, nasilje u medijima, kompjuterske igre, loš školski sitem, mini suknje, ostajanje do jutra u diskotekama itd, itd. Skromno bih primetio da je tragikomično navoditi ovakve razloge za povećano nasilje među mladima i dodao bih da me takve analize jako podsećaju na priloge na National Geographicu koji govore o razlozima za namnožavanje rakuna na srednjem zapadu Sjedinjenih Američkih Država.
Prvo, da se podsetimo malo kako je to izgledalo kod ranijih generacija srednje škole bez romantičarskih žalopojki o tome kako su mlađe generacije sve gore i gore, a mi smo bili med, mleko i plazma keks! Dakle, da podsetim drage čitaoce da su generacije rođene sedamdesetih pojedine profesore i učenike kačile na čiviluke da tamo vise, a da su generacije rođene osamdesetih terale školske drugove da jedu burek kojim bi prethodno obrisali pod WC-a i tome slično. Ali, razlika je bila evidentna, mladi koji su se tada ponašali nasilnički su ujedno bili jako popularni, kako među drugim učenicima, tako (ovo je najbitnije) i među profesorima. Poslednji slučaj nije takav. Zato je jako bizarno i licemerno isterivati neku posebnu pravdu posle toliko godina života u blaženoj idili utopijske srednje škole gde je sve moglo da prođe, osim baš najvećih gafova. Zato je bizarno pozivati se na uticaje savremenog društva na današnju omladinu. Zato je bez veze sa mozgom izmišljati zabrane koje bi bile još disfunkcionalnije, a najviše mesto na gomili gluposti koji dragi “nadležni” praktikuju je dvolično paternalističko-snishodljivo ponašanje prema srednjoškolcima kao da se radi o stadu ovaca, a ne o inteligentnim i samosvojnim ličnostima sa svojim kakvim-takvim pogledima na svet. Od starijih ih jedino možda odvaja manjak iskustva i neprecizna životna profilisanost, ali to nije ni najmanje opravdanje da se u praksi obrazovanja i vaspitanja maturanti od 18 godina tretiraju na isti način kao petogodišnji obdaništanci ili već gorespomenuti rakuni.
Krajnja rešenja dakle ne postoje, niti su nekad deca bila dobra niti ćemo uspeti da ih sve učinimo dobrima, ali bi bilo lepo da ih sve tretiramo jednako i da ih tretiramo u skladu sa uzrastom i dostojanstvom koji mladi sa 18 godina imaju. Dakle, ne radi se ovde o potrebi velikih društvenih istraživanja, korenitih zahvatanja u dubine obrazovnog sistema, organizovanja seminara i okruglih stolova od strane profesionalnih izumitelja tople vode. Radi se o prostom primenjivanju pravila koja već postoje. O pokazivanju mladima da je odgovornost druga strana medalje za dodeljenu slobodu. Da su pravila prosta, ali da se za njihovo kršenje svi podjednako kažnjavaju. Da se ne sme ugrožavati tuđa sloboda, tuđa ličnost i dostojanstvo i proći nekažnjeno. Čak ću da ustvrdim da dosledno i pravično primenjivanje nagradno-kaznene politike u školskom sistemu (i prema učenicima i prema profesorima!) može da proizvede veće benefite od bilo kog dvopolugodišnjeg kursa iz predmeta poput sociologije, građanskog vaspitanja ili ustava i prava građana.
Par dana posle ovog napisa sam saznao za slučaj momka koji je bio nasilan prema drugarici iz odeljenja koja je romske nacionalnosti. Moralizatorski diskurs prema ovakvim problemima ne pomaže kao što rekoh. Prvo, on je u efektima jalov. Drugo, prikriva faktičko nedelanje nadležnih. Treće, prikriva licemerje nadležnih. Tamo gde postoje pravni akti države i pravni akti škole, bolje bi bilo da se oslonimo na njih nego na pametne govore.
PS
Moj kolega bloger je napisao jedan tekst na ovu temu koji srdačno preporučujem.
