Kult profesionalca

Upozorenje: Naredni tekst govori o novinarima i blogerima, move along...

U eseju Zašto su intelektualci protiv kapitalizma? američki filozof Robert Nozik postavlja hipotezu kako u ljudskom društvu postoji jedan osobit sloj ljudi koje on naziva kovačima reči (wordsmiths), a koji su osobito zainteresovani za promišljanje temelja društvenih odnosa, te se pod osećajem subjektivne pozvanosti i merituma predstavljaju i kao objektivno dati entitet koji zaslužuje najviši status u društvu. Jer oni se ipak, za razliku od običnog naroda koji se bavi svojim svakodnevnim privatnim poslovima, bave fundamentalnijim stvarima poput “poboljšanja društva”, “stvaranja javnog mnjenja” i sličnih manifestacija koje čovek ima kada oseti sav svetski bol u svom stomaku. Međutim, društvo to ne ceni onako kako bi kovači reči to želeli, postoji vidljiva provalija između njihovog subjektivnog mišljenja o svojoj vrednosti i statusu u društvu i onog što se objektivizira kroz društvene mehanizme raspodele statusa i vrednosti. I ta diskrepanca između subjektivnog i objektivnog postaje i izvor i utoka osećaja većine intelektualaca da su oni pozvani da te stvari promene, jer objektivno nikad nije dovoljno. U tom smislu i pojedini intelektualci svoj angažman ne vide kao puko zaposlenje, posao koji obavljaju od devet do pet kako bi maksimizovali svoj preferirani stil života. Ne, biti intelektualac je supermenski posao koji traje 24 sata dnevno 365 dana u godini, i kada drugi spavaju i idu na letovanje...

Nego, da se vratimo Noziku... U jednom lepom pasusu, on to sažima ovako (prevod preuzet iz časopisa Nova srpska politička misao, vol. X, no. 1-4):

Od početka zabeležene misli intelektualci su nam govorili da je njihova delatnost najvrednija. Platon je vrednovao sposobnost racionalnog prosuđivanja iznad hrabrosti i želje i mislio da filozofi treba da vladaju; Aristotel je smatrao da je promišljanje najviša delatnost. Nije iznenađujuće što očuvani tekstovi svedoče o ovoj visokoj oceni intelektualne delatnosti. U krajnjoj liniji, ljudi koji su formulisali ove ocene, koji su ih zapisivali sa propratnim opravdavajućim razlozima, bili su intelektualci. Oni su sami sebe hvalili. Oni koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu se brinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smislili teoriju o tome ko je najbolji.

Pre toga, kada pokušava da ograniči grupu ljudi na koju odnosi ovu svoju hipotezu, Nozik kaže:

Pod intelektualcima ne podrazumevam sve inteligentne ljude ili ljude sa određenim nivoom obrazovanja, već one koji se, po svojoj vokaciji, bave idejama izraženim u rečima, oblikujući tok reči koji drugi primaju. U ove tvorce reči (wordsmiths) spadaju pesnici, romanopici, književni kritičari, novinari magazina i dnevne štampe i mnogi profesori.

Ali kakve to veze ima sa novinarima iz prve rečenice? Pa i nema prevelike, ako posmatramo novinara u empirijskom smislu, kao čoveka kome je to zanimanje. Problem nastaje kad se novinarstvo shvati isuviše ozbiljno za svoje dobro, kao svojevrsna kombinacija kovača reči – profesionalca i čoveka sa pozivom da svetu iznova pokazuje skrivenu istinu. Naime, iako je novinarstvo mnogo prozaičniji posao, takoreći zanat, često se može čuti da se u tom pozivu krije nešto mnogo veće od onoga što vidimo na prvi pogled. I zaista, retka su zanimanja koja se smatraju Pozivom (tako naši univerzitetski profesori rado pišu udžbenike o novinarstvu kao pozivu, ali retko će smeti da ustvrde da su šumarstvo i agronomija išta više od zanimanja), a takođe su retki pozivi koji svoju struku ne ograničavaju samo čisto praktičnim smernicama i dobrim radnim običajima, već su im potrebni visokoparni pisani i nepisani dokumenti koji govore o etičkim normama profesije, potrebni su im svojevrsni ustavi koji će na meta nivou da regulišu ono što čini Poziv. Tu nije dovoljan svojevrstan univerzalni kantovski moral i zemaljski pozitivni zakon koji važi za bankare i vodoinstalatere, Poziv ima i svoj etički i praktični kodeks koji na čisto normativnom smislu propisuje ko pripada profesiji, a ko ne. Ako govorimo konkretno o novinarskoj profesiji, tu se zanimanje i poziv ne poklapaju. Raditi kao novinar je samo spoljni krug profesije, biti novinar je ono što čini Poziv.

Da pređemo, jelte, na stvar. Jedna usiljena debata o ulozi novinara u doba kolere zvane internet je dospela i u naše krajeve. Ljudi su počeli da koriste alternative klasičnim medijima, podjednako (ne) veruju kolumnistima i blogerima, informišu se na Tviteru pre samih urednika novinskih kuća i ostale stvari koje ljudi koji čitaju ovaj tekst već jako dobro poznaju. To naravno nije moglo da prođe bez jedne klasične “vrapci u prašini” makljaže u kojima se jednima spočitava da su brzopleti, neobjektivni i nepismeni, a drugima da su spori, konzervativni i takođe nepismeni. O blogerima i njihovom precenjivanju svoje trenutne uloge u društvu sam pisao ranije, problem je što ni klasični novinari nisu daleko odmakli. Za razliku od blogera koji uglavnom pišu za “porodicu i prijatelje”, klasični mediji jesu onaj ispupčeniji deo Gausove raspodele, većina ljudi i dalje komunicira sa sferom javnog upravo preko klasičnih medija (ne nužno i preko klasičnih kanala komunikacije).

Problem nastaje kada klasični novinari svoj posao ne shvate kao zanimanje, već kao poziv, što podrazumeva određeni ekskluzivitet u posredovanju između javne i privatne sfere. A taj se ekskluzivitet topi velikom brzinom, pogotovo u segmentu informisanja, kada je sve manje potrebno imati posrednika između izvora i primaoca informacije. Trošak proizvodnje i plasmana informacije se gotovo sveo na nulu, a takođe i vreme njenog prenosa. No, kako ja ne bih razglabao o svemu tome, koga interesuje, datu temu je temeljno obradio Bora Živković, jedan od urednika internet izdanja časopisa Scientific American.

Ono što me ovde interesuje je svojevrsna serija tekstova uglednih srpskih novinara koja se tiče negativnog uticaja interneta na klasično novinarstvo. To je zanimljiva priča kojoj možemo pritupiti sa fundamentalnog i fenomenološkog nivoa.

U fundamentalnom smislu, odnos koje novinarstvo ima prema internetu je sličan odnosu koji je Toše Proeski imao prema svom automobilu. Isprva mu donosi neverovatno veliku korist u odnosu na inpute i neprocenjivo olakšava posao. Na kraju ga ubije. Jednostavno rečeno,  novinar kao profesionalac postaje zamenjiv. Kao što rekoh u nekom od prethodnih pasusa, informacija je prejeftina i prelako ju je nabaviti da bi isplatila svog prenosioca. S druge strane, stavljanje u konteskt date informacije, posao koji se smatra neprikosnovenim novinarskim feudom, je takođe nešto u čemu novinari nisu najbolji. Taj posao mnogo bolje obavljaju stručnjaci za datu oblast o kojoj se govori. Naprosto, za stavljanje informacije u kontekst je bolje imati stručnjaka profesionalca u pojedinoj oblasti koji će igrati ulogu novinara amatera nego obratno, imati novinara profesionalca koji pritom nije stručnjak ni za šta konkretno.

Fenomenološki gledano, puno je zamerki koje neki od profesionalnih novinara pripisuju raznoraznim sadržajima na internetu. Problem sa tim zamerkama je što ne mogu da preskoče jednu logičku prepreku koja je popularizovana tzv. Sterdženovim zakonom. Naime, američki pisac naučne fantastike Teodor Sterdžen je, braneći svoj žanr od napada profesionalnih književnih kritičara koji su ceo žanr svrstavali u smeće tako što su kao primere izdvajali najgore predstavnike, došao do jednostavnog zaključka da je najlakše naći loše predstavnike jedne grupe i pomoću njih doći do generalnog stava o čitavoj grupi. Prevedeno na temu o kojoj govorimo, a izrečeno Sterdženovim rečnikom – iskaz da je 90% sadržaja na internetu smeće je prazan iskaz jer je 90% svega smeće. Problem sa ovom vrstom logičke greške koja se ustalila pod nazivom nit-picking je u tome što je koriste obe strane u sporu koji opisujemo, a to uopšte ne pomaže jasnijem sagledavanju problema. Jer upoređivanje najboljeg s naše strane ograde sa onim što je najgore s druge strane i nije baš stvar zbog koje će vaša profesorka logike biti ponosna. Jednostavno, normativno se ima upoređivati sa normativnim, a stvarno sa stvarnim.

Najčešća praktična zamerka proizlazi iz romantične samopercepcije novinara kao subjekata koji ispunjavaju dužnost plasiranja tačne, odnosno istinite informacije (vidi prvi antrfile ovog članka za primer). Ali to je čisto normativni nalog profesiji koji naravno u stvarnom radu novinara uopšte ne mora da bude otsvaren, kao što smo i svedoci da se često ne ostvaruje. Iz toga što nečiji etički kodeks i naučena pravila profesije nalažu da se bude objektivan i veran činjenicama ne sledi da će i rezultati biti takvi. Jedina instanca kojoj npr. i klasični mediji i blogovi mogu da se obrate kao sudiji su njihovi korisnici. Jer imati i zadržati čitaoce uz pomoć konstantnih laži i neobjektivnih analiza nije baš posao koji je nekome pošao od ruke.

Druga zamerka koja se često pripisuje velikoj internetizaciji javnog mnjenja je nerazlikovanje bitnog od banalnog, teza koju je osobito prigrlio sarajevski student Endru Kin u svojoj poznatoj štampanoj kritici interneta pod naslovom Kult amatera, a koga je na ovdašnjoj sceni osobito prigrlio Teofil Pančić, još jedan internetski kritičar. Naime, na internetu sve prolazi, i svi smo svesni toga. Loši fotografi, loši reditelji, loši veb dizajneri, loši blogeri, loši pisci erotske proze, svi su oni na dohvat ruke. Nepostojanje instance koja će da razvrsta tu divljačku anarhiju sputava one najbolje da isplivaju iz te zamućene bare. Međutim, taj argument ne stoji iz dva razloga. Prvi je naime čisto na nivou principa i tiče se slobode govora, a to je samorazumljivo da ga nemam nameru objašnjavati. Drugi razlog je u pogrešnoj pretpostavci da decentralizovane odluke miliona korisnika interneta ne mogu da svrtaju sadržaj po kvalitetu već je za to potrebna neka centralna instanca, recimo u vidu urednika. Ne samo da svakodnevno empirijski utvrđujemo da svojevrsni evoluciono-ekonomski (hajekovski) mehanizam vrlo uspešno funkcioniše u rangiranju i deljenju internet sadržaja, već je cela naša kultura nastala na taj način. Ne zato što su književni ili likovni kritičari odlučivali o tome šta je dobro a šta ne, već tako što su pojedinačne odluke miliona ljudi dovele do svojevrsnog demokratskog konsenzusa o tome.

Dalje, spreman sam da ustvrdim da su klasični mediji, a baš iz razloga centralnog upravljanja, mnogo podložniji banalnostima u svom sadržaju, iz prostog razloga kako bi sav taj prazan prostor predviđen za sadržaj bio popunjen. Tako ekonomista Brajan Kaplan u svom blogpostu (sic!), citirajući pisca Rolfa Dobelija koji u svom TED govoru Protiv vesti (PDF ovde) daje argumente u prilog tezi da je svakodnevno praćenje vesti samo gubljenje vremena, poentira iskazom da su vesti u suštini iluzija da nam se svaki dan događa nešto bitno. Ova ogromna količina banalnosti u klasičnim medijima se pre svega ogleda u nesavladivoj prevlasti političara i parapolitičara koji dominiraju televizijskim programom i novinskim člancima samo zato što su novinari i urednici na neki način baždareni da smatraju da je sve što bilo koji političar u bilo koje doba dana izgovori bitno da se prenese javnosti, iako je mišljenje većine političara ili analitičara o tim stvarima praktično ništa više relevatno nego mišljenje koje o tim stvarima ima bilo koja prodavačica u kineskoj radnji. Da, ima takvih stvari i na internetu, ali su u skladu sa sadržajem – besplatne.

Treća i poslednja zamerka na koju ćemo se osvrnuti je primedba o stalnom opadanju kvaliteta sadržaja zbog otimanja tržišnog udela u kome sve manje učestvuju klasični mediji poput recimo štampe. Na žalost, govoriti o kvalitetu je jedan jako nezahvalan posao imajući u vidu svačije subjektivne preference, ali mi se čini da je zahvaljujući internetu kao kanalu komunikacije moguće pročitati mnogo više kvalitetnog sadržaja po mnogo nižoj ceni nego da tog kanala komunikacije nije ni bilo (ovo naravno ne govorim o srpskom internetu). Jednostavno, pogled na novinarstvo kao magiju koja dolazi do opskurnih informacija iz arhiva i knjiga na stranim jezicima je jednostavno nestao. Sada bloguju ekonomisti nobelovci (padaju na pamet Geri Beker i Pol Krugman), bulumenta naučnika koji se bave bilo humanističkim disciplinama, bilo prirodnim naukama sada objavljuje svoje analize na blogovima i deli ih po društvenim mrežama. Nije potrebno da im profesionalni mediji obezbede kanal komunikacije uz pomoć koga će konzumentima kontekstualizovati informacije, kada je uglavnom sve dostupno i bez posrednika.

Zaključak je takav da su online i offline mediji komplementarni i da u ovoj formi ne bi postojali da njihovi sadržaji nisu duboko isprepletani, jer im je suština u osnovi ista. Bar dok stvarnost ne počne da liči na neki panel Elisovog Transmetropolitana.

PS (dodato 01.01.2012.)
Sad sam se setio da sam pre nešto više od dve godine imao jedan više teorijski tekst koji se bavio odnosom novinarstva prema konceptima neutralnosti/objektivnosti i slobode govora.

Agro linkovi #14

1. What Happens when a Leftist Philosopher Discovers God? – Sociolog Piter Berger o desnim skretanjima Jirgena Habermasa.

2. Evgenij Morozov, verovatno najpoznatiji protivnik sveopšteg oduševljevanja moćima Interneta, kritikuje ispraznost savremene pojave “Internet evanđelizatora” – The Internet Intellectual. Za čitanje je potrebno da se besplatno registrujete, ali tekst potpuno vredi te dodatne neprijatnosti. Hvala komentatoru Zoonu što je dojavio za novi link koji ne zahteva registraciju.

3. A tu je i svojevrsna dopuna tog, kao i teksta o gikovskom anti-intelektualizmu Larija Sangera koji sam linkovao u dvanaestoj turi Agro linkova – The Rise of the Internet (Anti)-Intellectual?

4. Our Blogs, Ourselves – Pol Krugman o tome kako se naučne rasprave sve više sele iz stručnih časopisa na blogove. Ovo naravno važi samo za englesko govorno područje. Kod nas je stanje ipak bolje jer ne znamo šta je u gorem stanju, nauka ili blogovi (kolumne).

5. The Shadow Superpower – O trenutno najjačoj svetskoj ekonomiji iz hajekovske perspektive.

6. Uticaj nestanka ženskih stidnih dlaka na ljudsko društvo – Disappearance

7. Zašto fudbaleri varaju i zašto to rade jako malo - Receivers Limit the Prevalence of Deception in Humans: Evidence from Diving Behaviour in Soccer Players

8. Raymond Tallis Takes Out the 'Neurotrash' - U kome se objašnjava Talisovo gledište o opsednutosti savremenih humanističkih disciplina “neuromanijom” i “darvinitisom”

9. De Mysteriis Dom N.W.A: The Similarities Between Mayhem And Gangsta Rap – O tajnim vezama Varga Vikernesa, Ajs Kjuba i Džejmsa Blejka, odnosno – kako smo svi postali hipsteri

10. Empirijska primena Danbarovog broja - Human Brain LimitsTwitter Friends to 150

11. Twitter vs. the KGB

12. Deep Intellect: Inside the mind of the octopus – Fascinantna priča o najinteligentnijim morskim nekičmenjacima, hobotnicama.

13. Farm-to-Fork Dinner Fiasco – Ako se pitate zbog čega treba omogućiti ljudima da pucaju u one koji nepozvani dolaze na njihov posed (pogotovo što se radi o državnim službenicima), onda su argumenti u ovom tekstu.

14. Best Abstract on a Scientific Paper Ever?

15. Presidential Candidates Explained Through Dungeons and Dragons Character Sheets

16. Andrew Zuckerman: Bird – Fascinantna prezentacija Cukermanove knjige fotografija koja se bavi pticama

17. Mars visitors Basiago and Stillings confirm Barack Obama traveled to Mars – Krnja verzija teksta o Obaminom putovanju na Mars koji je naravno skinut sa mreže nekoliko dana posle objavljivanja. Zato što je istinit!

18. Noćobdija ili raspikuća

Devedesete u svoja četiri zida

Pošto su valjda svi imali da kažu nešto pametno na temu devedesetih koje su se desile našem lepom Beogradu prethodnih dana, tako i ja nastavljam sa svojom proverenom praksom u kojoj iščitavam tuđe analize a onda ih relativno inteligentno kompiliram, kupeći slavu, kajmak i pažnju mlađih punoletnica na Fejsbuku. Tema ovog teksta je svakako onaj infamozni muzički festival pod imenom Volim devedesete koji je svojski išutiran na srpskom internetu, a sve zahvaljujući tome što (za razliku od tih devedesetih) danas ipak imamo struju i stabilne internet konekcije.

U stvari, da budemo precizniji, ako izuzmemo infantilne razbibrige alternativnih evanđelista o lošem muzičkom ukusu (tipa "Bjesovi više nego Duck" ili "Sabljaru je duži nego Srletu iz Moby Dicka"), sam muzički festival uopšte nije ni kritikovan, jer iskreni da budemo, tu i nije bilo materijala za kritiku. Organizatori su jednostavno videli šta je profitabilno i rešili da na tome zarade pare. I svi ćemo se složiti da je to jedan sasvim legitiman poslovni poduhvat. Da ne zarađuju pare od koncerata, ti ljudi bi se odavno preorijentisali u muzičke kritičare, blogere i "pripadnike civilnog društva".

No, to nije bitno. Ono što jeste kritikovano su devedesete kao takve, jedan vremenski isečak koji nam se desio, jedan semantički konstrukt koji se zahvaljujući čarolijama srpskog jezika uglavnom vezuje za one stvari zbog kojih svi drhtimo i dobijamo aritmiju. I naravno, kao što i ume da bude sa lakim metama, desi vam se da promašite sve i - sledstveno tome - ne pogodite ništa. Tj. prostije rečeno, devedesete kao jedan istorijski period je vrlo lako kritikovati i plakati za izgubljenim godinama, problem je u tome što se to radi povodom nekog koncerta koji drže ljudi čija je jedina krivica u tome što je njihova muzika imala tu sreću da bude popularna u istom istorijskom periodu. Možemo samo zamisliti šta bi se desilo da su se u Areni sakupili maketari koji sklapaju modele aviona iz Drugog svetskog rata, koliko bi oni lekcija o Aušvicu, tenkovima, atomskim bombama i nevinim žrtvama dobili.

Ono što je karakteristika svih ispisanih kritika je pomalo skandalozna količina zamene teza i cherry pickinga, gde se (1) raspravlja o nečemu što sa konkretnom manifestacijom nema nikakve veze, (2) ako se i pokušava uspostaviti veza između muzičkih i istorijskih devedesetih, onda se to radi pomoću sa dna kace izvučene teorije zavere o tome kako je tu vrstu glazbe tada stvorio Miloševićev režim i (3) kada se govori o istorijskim devedesetim, onda se cherry picking metodom i jeftinim anegdotalnim dokazima pokušava diskredovati sve što ima korelativnu vezu sa tim vremenom samo zato što se, jelte, hronološki sa njim poklapa. Da se razumemo, vremenske korelacije umeju da budu zabavne i korisne u brzoj raspravi sa intelektualnim protivnicima, ali u ozbiljnoj analizi ih je najbolje ostaviti u kesi sa iskorišćenim kondomima. Jer se ista korelativna evidencija može primeniti i za druge stvari koje su se desile devedesetih. Recimo rok muzika i sportski uspesi, koje bismo takođe morali da odbacujemo kao najveću grozotu, a samo zato što su se zbili u tom periodu.

Ako malo pogledamo o čemu se tu zaista radi, videćemo jedan klasičan sukob generacija, tj. bolje rečeno - jedan sukob nepomirljivih nostalgija. I dok se jednima na spomen dizelaške muzike okidaju sinapse u mozgu koje ih podsećaju na lošu političko-ekonomsku situaciju i rat, drugima je to podsećanje na jedino detinjstvo koje su imali, dok se konačno trećima (najmlađima) ne okida ništa osim centra u mozgu koji je zadužen za razvrat i zajebanciju. E sad, to što su najglasniji i medijski najrasprostranjeniji ovi prvi, tome imamo da zahvalimo gotovo sveopšti konsenzus da nam uskoro sledi smak sveta. I sasvim je legitimno i biološki  opravdano da nas određeni nadražaji iz spoljnog sveta sećaju na određene događaje samo iz razloga njihove istovremenosti, ali stvaranje uzročno-posledične veze između te dve stvari je jedna od najelementarnijih grešaka logike. Nije logično pronalaziti uzročno-posledičnu vezu između određene muzike i duha vremena (ovde ne govorim u terminima teorije kulture, već u terminiima logike), kao što nije logično pronalaziti kauzalnu vezu između gubljenja nevinosti i pesme koje ste u tim trenucima slušali.

Ako sa logičkog pređemo na politički ili kulturološki teren, videćemo da se radi o već spomenutom sukobu dveju nostalgija čiji je okidač mainstream muzika devedesetih. Jednima devedesete predstavljaju jedine godine detinjstva koje ljudsko biće može imati i izlišno je očekivati da ti ljudi tom periodu po sebi daju negativnu konotaciju. Funkcija našeg mozga je takva da se bolje priseća lepih stvari koje su nam se dogodile u prošlosti i da to povezuje sa drugim stvarima sa kojima su bile u korelaciji. Jednostavno rečeno, očekivati od ljudskog bića da ima negativna sećanja na svoje detinjstvo i mladost je jalov posao ma koliko istorijsko vreme u kome je to biće živelo zaista bilo loše po nekim pokazateljima. Drugima devedesete predstavljaju najgori period života, a zajedno sa njima u isti koš idu i svi psihološki trigeri koji sećaju na to doba.

Ono što mene najviše interesuje u vezi sa ovim slučajem je sveopšte učitavanje nekakve političke agende mainstream muzici devedesetih koja nam se pre par dana ponovila u Areni, tj. vrlo na silu konstruisan stav da povratak takve muzike poziva na povratak tih vremena, vrednosnih matrica i ostale velike reči u rangu "šestog oktobra" i sličnih. I to se ne radi zbog toga što je ta muzika zasićena nekim političkim sadržajem, već naprotiv, baš iz razloga što je vrišteće apolitična. Jedan od omiljenih sportova domaće intelektualne elite je da se užasava proizvoda masovne kulture koji nemaju eksplicitno izgrađen stav o društvu u kome nastaju (osim žižekovaca koji i iz iskaza molekularne biologije umeju da iščitaju političke stavove), da ih smatraju nepotrebnim smećem, a da njihove konzumente svrstavaju u idiote baš onako kako bi to učinio brucoš sa FPN-a posle čitanja loše prepevanih spisa starogrčkih političkih filozofa. Jer ovde se ne radi o koncertu nekog Baje Malog Knindže (izvinjavam se na eventualnoj pogrešnoj upotrebi velikih slova) ili Marka Perkovića Thompsona, već o ljudima čija se cela agenda završavala na spravljanju muzike koja ne bi imala nikakvo dublje značenje od onoga koje na prvu loptu dobijemo. To se naravno za određene pripadnike intelektualne elite u Srbiji doima kao neoprostiv greh, odsustvo eksplicitnog političkog stava je isto što i podrška tada postojećem.

Otud i pokušaj poređenja sa gej paradom koji impliciram u naslovu. Ovde se uopšte ne shvata da je propagiranje slobode okupljanja načelo koje može važiti samo univerzalno ili nikako. Ako uspostavljamo neke principe podobnosti u borbi za kulturnu i političku hegemoniju, onda ne treba da čudi što bitku za tu hegemoniju dobijaju oni koji imaju više bejzbol palica u posedu i koji samo dosledno primenjuju onu političku filozofiju koju bi i njihovi intelektualni protivnici primenjivali, samo kad bi znali u toj borbi za koji kraj da uhvate palicu.

Agro linkovi #13

Treba održati nekako ovaj blog u životu, a prošlo je tri meseca od poslednje ture linkova.

1. Verovatno najbolji tekst o ekonomiji i psihologiji video igara koji sam pročitao u poslednje vreme - Who killed videogames? (a ghost story)

2. Kako neurobiologija može uticati na krivično pravo u budućnosti - The Brain on Trial

3. Kad smo već tu, dolazimo do velikog problema kada pomešamo muške genitalije, mesečarenje i krivično pravo - Sex, Sleep and the Law: When Nocturnal Genitals Pose a Moral Dilemma

4. Sjajan tekst o Knobeovom efektu, gde se pokušava objasniti zašto imamo tendenciju da negativne nenameravane posledice delanja pripisujemo namernim odlukama zlih aktera, a iste takve pozitivne posledice uzimamo kao normalne - The anatomy of intentional action

5. Odbrana koncepta “slobodne volje” - Free Will Is as Real as Baseball

6. Zašto nauka nikad nije normativno neutralna - Biased but Brilliant

7. Zašto ekspertske prognoze nisu ništa bolje od onoga što bi prognozirali obični laici – Overcoming Our Aversion to Acknowledging Our Ignorance

8. Evoluciona biologija objašnjava kraći životni vek kod mužjaka mnogih vrsta - Drive to Impress Females Pushes Males Toward Early Graves

9. S druge strane, evoluciona biologija takođe objašnjava zašto muškarci biju žene - Domestic violence gets evolutionary explanation

10. O neželjenim posledicama organizovane populacione politike u Kini, odnosno kako država ne može da kontroliše društvo a da to ispadne dobro - Where Have All the Girls Gone?

11. Ako još niste videli ovaj tekst, stanfordski zatvorski eksperiment 40 godina kasnije - The Menace Within

12. Još jedan prilog debati novinara i blogera, sa posebnim osvrtom na ničim utemeljenu aroganciju ovih prvih - Am I a science journalist?

13. Zašto je korisno da dečja igrališta ne budu bezbedna - Can a Playground Be Too Safe?

14. Ova gospođa upravo tvrdi da pornografija uzrokuje islamski terorizam - Pornography and National Security

15. Moja omiljena obrnuta korelacija dužine penisa stanovnika određenih zemalja i ekonomskog razvoja tih zemalja – Chart: Penile Length Leads to Little Economic Growth

16. Joan Robinson’s “Open letter from a Keynesian to a Marxist”

17. O neuništivosti utopizma - A Star Trek Utopia? We’re Living in It

18. O petlu koji je živeo 18 meseci – pošto mu je odsečena glava – Mike’s Story

19. Jedan fenomenalan fotoprojekat o deci i mestima gde spavaju - Where Children Sleep

20. Postmodernism is Dead

21. Boris Dežulović u stilu jednog Mareja Rotbarda - Država građanima u Hrvatskoj ne služi baš ni za što

22. O nadmenosti srpske kulturne elite - Filharmonija i nekultura

Svetlana Slapšak je lažovčina.

Neko bi, možda, probao da ospori istinitost izjavne rečenice kojoj sam dodelio ulogu naslova: insistirao bi na činjenici da je za laž, osim nestinitosti iskaza, neophodan uslov i namera da se drugi dovedu u zabludu, iliti da se obmanu. Gomilu budalaština iz napisa “Lažna fantastika“ pripisao bi osobi sa manjkom obrazovanja i viškom nadobudnosti, osobi koja ima poteškoća u korišćenju viših kognitivnih funkcija (ukoliko ih poseduje). Ponosna potpisnica teksta − Svetlana Slapšak – ispala bi glupača (vanserijska glupača, ali, ipak, samo glupača). Oni skloni eufemizmima i/ili političkoj korektnosti rekli bi da je u pitanju osoba koja greši jer ne zna šta radi. Narodski rečeno − neko ko stalno pokušava da pametuje, a uvek ispada glup u društvu. Ali, ako je broj netačnosti u tekstu veći od broja rečenica (pedeset, i naslov ubrojan) – to nije moguće opisati kao veliki broj grešaka, niti prosto pripisati VELIKOJ gluposti: da je tolika glupača ne bi umela ni da sastavi pedeset rečenica! Da izbegnem nesporazume: glupan/glupača se odnosi na mentalno normalnu osobu koja je neupotrebom svojih potencijala dovela sebe u stanje samoskrivljene maloumnosti. Dakle, u pitanju su laži, izrečene ili implicirane svejedno. A zbog njihove brojnosti bilo bi prosto nepristojno ne upotrebiti augmentativ − lažovčina! Tačka.

Ipak, pre nego što počnem da odmotavam klupko laži rečenicu po rečenicu, da se ogradim i od potencijalnih prigovora analitičkih pedanata: pretpostavka o mešavini lupetanja i podmetanja (autorka bi bila hibrid lažovčine i glupače) nije prihvatljiva iz metodoloških razloga – nemamo jasan kriterijum za razlikovanje ta dva slučaja. A pošto je u pitanju osoba koja ima akademsko zvanje, plauzibilnije je pretpostaviti da namerno obmanjuje. Sa velikim žaljenjem moram da odbacim i pretpostavku da je u pitanju fantastična priča: iako sam se ježio tokom čitanja (a nekoliko puta sam se i štrecnuo), ne može biti reči o horor priči. Jednostavno ne ispunjava formalne uslove: tekst ne poseduje ni fabulu niti siže, a kamoli smislenu narativnu strukturu.

Nabrajanje laži otpočinje oksimoronskim naslovom: ”Lažna fantastika”. Ni ”istinita fantastika” ne postoji. I to iz prostog razloga što je za fantastiku, po definiciji, realnost (kao osnovni kriterijum istinitosti za iskaze koji referiraju na stvarnost) – nebitna (uverljivost je nešto drugo, sasvim različit kriterijum). U istom smislu ne postoji ”bljutava/ukusna toplota”.

Obožavam naučnu i nenaučnu fantastiku u svim oblicima, od knjiga, televizije, filma, sve do stripa.

Fantastika se ne deli po kriterijumu naučnosti, već po narativnim žanrovima (postoje i formalni žanrovi, na primer, u književnosti − pesma, pripovetka, roman…), a oni se ne dedukuju iz teorijskih postavki (i ne mogu biti u ekskluzivnom ili/ili odnosu), već se generišu kodiranjem motiva i narativnih ”dekora” i kanonizuju se paradigmatskim delima koja reprezentuju određeni narativni žanr i njegov senzibilitet (za epsku fantastiku, na primer, paradigmatska dela su Konan i Gospodar prstenova). Nova dela, osim što mogu i mešati žanrove, mogu se držati postojećih kodova, mogu ih menjati, ili mogu uspostavljati nove kodove i kanone. Naučna fantastika jeste jedan žanr (još od Verna i Velsa) među drugim žanrovima, a ”nenaučna fantastika” nema na šta da referira.

Pojednostavljeno rečeno, oblici narativnih umetnosti (gde spada i fantastika) su književnost, pozorište, film i strip. Mediji u kojima se narativne umetnosti oblikuju − jesu jezik (pisani, prvenstveno), scena, film i strip. Knjige, televizija, bioskopi, Internet… − jesu kanali.

Peta laž u prvoj rečenici, što se vidi i iz daljeg teksta, tiče se prvonapisane reči – samo ne znam da li laže da voli naučnu fantastiku, ili laže da ono što voli spada u neki žanr fantastike – ili oboje…

Neumorno gledam sve epizode pet glavnih serija Star Trek (među mojim ukućanima važi ime Star Drek, koje jasno pokazuje stav prema mojoj popkulturnoj slabosti), Stargejte (tri serije do sada), Galaktika, Andromeda i druge: nema mnogo dobrih.

Zapravo, ono čega nema jesu sporedne serije franšize Zvezdanih staza, a ima bar još nekoliko nepomenutih naučnofantastičnih serija boljih od Andromede, a i od Zvezdanih staza − a ni sama autorka nije uspela da pobroji sve dobre, iako tvrdi da ih nema mnogo.

Sve su one po definiciji jeftine, sa modelićima koji vise na koncu pred kamerom, uvek istim enterijerima, i ponekim gipsano-kartonskim čudovištem, i, ako ponestane zapleta, tučom.

Nešto može biti ”jeftino” u ekonomskom (malo košta) ili u vrednosnom (niskog kvaliteta) smislu, ali ne može biti jeftino ”po svom pojmu” – osim, možda, samog pojma ”jeftino”. Dakle, u pitanju je ekonomski smisao − autorka je u prethodnoj rečenici prihvatila da bar neke serije jesu dobre, a time je logički onemogućila sebe da u ovoj ustvrdi kako su sve vrednosno jeftine. Po svoj prilici, sve serije će i u budućnosti ostati jeftine, jer izgradnja pravog Enterprajza (umesto modela) i funkcionalnog vorpa − o stvaranju čudovišta genetičkim inženjeringom da ne govorimo − zahteva više novca nego što svi producenti na svetu imaju u zbiru. E, da – tuču će verovatno izazvati oni koji su time ostali uskraćeni za gomilu Nobelovih nagrada…

Kvalitet SF je zavisan pre svega od dijaloga i ideja: to je prevashodno retorički žanr, u kojem se izvežbavaju odbrana i napad na opšteljudske osobine, prikazane kroz različitosti - vanzemaljaca, njihovih običaja, verovanja i filozofije.

Kvalitet bilo kog dela u narativnim umetnostima pre svega zavisi od priče i od načina na koji je ispričana (u tom smislu su sva dela u narativnim umetnostima pomalo retorička). Kvalitet žanrovskog dela zavisi i od stepena u kom sadrži (ili uspešno uspostavlja) kodove i kanone žanra. Predmete antropološkog proučavanja pre svega proučava – antropologija. Naravno, postoje dela koja su neko antropološko pitanje uspešno pretvorila u priču (Izopačene životinje Verkora, na primer), ali to nije žanrovsko obeležje naučne fantastike − to je kontigentna osobina dela, a ne kriterijum za svrstavanje. Možda nepotrebno, ali uputio bih na Zonu sumraka kao seriju koja svoju vrednost duguje idejama, i na Fajerflaj − u kojoj su to dijalozi.

Veoma važan deo ovog retoričkog bavljenja etičkim problemima je podrazumevajuća jednakost Zemljana.

Etičkim problemima se bave etičari, a pisci se bave pričama, tačnije – pisci vredni čitanja dobro pričaju priče. Ne znam šta bi tročlana sintagma na kraju trebalo da imenuje…

Tu su serije Star Trek posebno važne, jer od samoga početka propovedaju - komunizam.

Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji, nego, prilično proizvoljno, na utopije made by Mali Perica – ”ala bi to bilo lepo da su kuće od čokolade…” Osobe s takvim stavovima komunisti su zvali – ”korisni idioti”. No, ništa od toga nije vezano za Zvezdane staze.

Ne samo da su društveni problemi, kao što su glad, nejednakost i eksploatacija iskorenjeni, nema novca (sem u primitivnim kulturama), u politici svemira vladaju federalizam i nesvrstanost, nego su i i ljudi postali bolji, uživaju u razvijanju svoga znanja, kulture, talenata.

Novac, naravno, postoji − zove se Federation Credit za internu upotrebu, a za međucivilizacijsku razmenu koristi se Gold Pressed Latinum. Retko se pojavljuje zbog pojednostavljenja konteksta za priču (kao što u seriji Zvezdana kapija skoro svi vanzemaljci govore engleski, iako imaju svoj jezik) i zbog postojanja replikatora koji sintetišu sve što je nekome potrebno pa se potreba za sticanjem razmenom relativno retko javlja; kao što je Rodenberi isticao: buduće društvo je prikazao utopijski da bi se dovoljno razlikovalo od savremenosti, upravo da bi izbegao političke teme – a ne da bi ih uvodio. Istorija naučne fantastike je puna takvih utilitarno uvedenih infantilnih premisa, poput onih o malim zelenim vanzemaljcima, o ekonomiji bez novca, ili o tuđinima koji redovno govore engleski.

To je posebno vidljivo u seriji Star Trek - Sledeća generacija, u kojoj posada svemirskoga broda neguje pozorište i koncerte.

Nema ničeg ”posebno vidljivog” u činjenici da članovi posade − koji su bili među najboljima na najprestižnijoj akademiji − tokom svog višegodišnjeg, ili višedecenijskog življenja na prestižnom svemirskom brodu priređuju predstave. To nije simptom po kome se može davati dijagnoza društva. Uostalom, čak je i Neron negovao pozorište i koncerte…

Američka komunistička utopija imala je svoj prostor u popularnoj kulturi, gde je niko nije dirao.

Da se ne ponavljam o učitavanju komunizma: najpoznatiju utopiju u popularnoj kulturi u Americi napisala je Ajn Rend – kapitalističku utopiju Atlas je slegao ramenima.

Veza sa naukom, posebno “tvrdim” naukama, ključno je opredelila SF žanr, počev od Žil Verna, koji je praktično izmislio žanr da bi u njemu opisao sva tehnička čuda koja su logično izlazila iz ostvarenja industrijskog 19. veka, ali nije bilo nikoga da razmišlja o novim upotrebama, i da ih poetizuje: jedino je železnica uspela da mimo Verna uđe i u prozu i u poeziju.

Veza s naukom nije ključno opredelila naučnu fantastiku, upravo je spoj nauke i fantastičnosti njenih posledica doveo do stvaranja posebnog žanra. Razvoj nauke je obećavao dosezanje zvezda pa su ljudi počeli da maštaju šta bi sve mogli da dožive u tom kosmosu...

Linija ozbiljnog, naučno zasnovanog promišljanja drugih svetova se nastavila, premda je tanka.

Nije lepo mešati futuristiku i naučnu fantastiku, to je uvredljivo za SF.

Najbolji primer visoke književnosti koji se približava SF je delo američke književnice Ursule Le Gvin, koja kao antropolog uvodi teme socijalnih problema, ekologije, rasizma, feminizma, i poliseksualnosti u svoje cikluse romana i priča o imaginarnim svetovima, kakav je recimo Zemljamore.

Nejasno je da li Ursulu Legvin (ne Le Gvin) navodi kao primer pisca koji se približava naučnoj fantastici (što bi bilo netačno), ili kao jednog od pisaca čiju vrednost prepoznaju i oni koji ne vole naučnu fantastiku, što jeste tačno. Mada, najbolji primer bi pre bio Filip K. Dik, verovatno najcitiraniji ne-filozof u filozofskoj literaturi tokom poslednjih decenija prošlog veka.

Njen roman Leva ruka tame, sa bićem iz svemira koje periodično menja pol, je jedna od najuzbudljivijih knjiga o kulturnim konvencijama koje danas tako katastrofalno opredeljuju politiku i ljudska prava.

Ovo poslednje je skoro tačno: zbog vladajućih kulturnih konvencija koje insistiraju na kolektivnim i grupnim identitetima kao nužnim za suštinu pojedinca (nacija, klasa, rasa, rod, konfesija…) suspenduju se temeljna ljudska prava na život, slobodu, svojinu i ličnu potragu za srećom, iako su sva legitimna ljudska prava izvedena upravo iz njih. Osim pomenute, ne treba zaboraviti ni Herbetovu Dinu (najrazvijenija i najodrživija nezemaljska ekologija), Lemov Solaris, ili Simakov Grad.

Po osnovnom ključu za čitaoca, da poznaje i priznaje kodove žanra, SF žanrovi su zapravo najbliži bajci.

Naučna fantastika je žanr i ima svoje podžanrove (ne žanrove). Ko poznaje kodove i kanone žanra zna da je naučna fantastika najbliža epskoj fantastici i hororu, a ne bajci. Naravno, uvek postoje primeri koji povezuju bilo koja dva žanra: na primer, Zvezdani ratovi su naučnofantastično delo sa strukturnim elementima bajke.

Kad smo kod bajki, one se bitno razlikuju od žanrovske književnosti upravo po tome što za njih etika jeste konstitutivni element. Klasične bajke, one iz usmene književnosti, imaju i etičku funkciju – da deci, kod koje se sposobnost moralnog mišljenja tek formira, na primerima pokaže šta je suština morala: razlikovanje dobra i zla. U teorijskoj etici tu funkciju vrši Kantov kategorički imperativ. Nije poenta bajki u pobedi dobra, niti u sretnom kraju, već da pokažu da je neophodan uslov za prevagu dobra nad zlom – njihovo razlikovanje. U ovom smislu, potpuna suprotnost bajkama su utopije: u njima se željeno stanje stvari pretpostavlja kao osnov moralnosti, iako upravo time suspenduju sam moral. Što bi Kant rekao, koriste se instrumentalnim imperativom. Takve su, na primer, radikalne kolektivističke ideologije koje apsolutizuju određeno stanje društva – one su u bukvalnom smislu ideologije zla − fašizam, komunizam, rasizam…

Žanrovi, pak, nemaju takav konstitutivan elemenat u sebi. Odlično žanrovsko delo može biti bilo protiv moralnosti, bilo za. Hajnlanov Građanin galaksije je još jedan primer koji svojom pričom ističe suštinu moralnosti. Asimovljeva Zadužbina bi bila primer naučnofantastičnog dela koje suspenduje moral svojom totalitarnom vizijom društva. Ali, oba romana su žanrovsko-estetski odlična.

Ovo ogromno područje proizvođenja značenja je davno napustilo male zelene, premda još dobar deo SF kulture ekspolatiše strah od drugoga.

Horor je povezan sa eksploatacijom straha, a to je već drugi žanr.

No bajka i verovanja su našli nov izraz, napuštajući nauku i tehniku.

Niti su bajke naučne, niti su napustile nauku, niti su žanrovi fantastike svodivi na naučnu fantastiku ili na bajku. Priče koje se pričaju u bajkama se razlikuju od priča u naučnoj fantastici, hororu, krimiću, epskoj fantastici… Razlike se uočavaju i u formama pripovedanja, i u morfologijama narativa i u funkcijama. No, ovo nije mesto za prepričavanje Propa.

Nesumnjivo je najbolji primer takvoga pisanja imaginarni svet Dž. R. R. Tolkina, čije delo, zasnovano na skandinavskoj i anglosaksonskoj mitologiji, upozorava na strahote i opasnost drugog svetskoga rata.

Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji su čitali i predgovor.

Njegov prijatelj i pripadnik iste književne grupe u Oksfordu, Inklingovci, koja je sastajala u istome pubu nekih dvadeset godina, K.S. Luis, otišao je u neku vrstu hrišćanstva, premda ga je Tolkin opominjao na opasnost.

Luisove priče, pak, imaju veze s tim ratom… Ali, više s decom i dečjom maštom.

Njegova fantastična hronika o Narniji je postala dodatno popularna zbog filmske serije, ali je, u poređenju sa Tolkinovim romanima, naprosto dosadna.

Luis je pisao isključivo dečju fantastiku (Tolkin i epsku), a emotivna zanimljivost dela (za razliku od kvaliteta) jeste stvar senzibiliteta… Kao što je to i izbor omiljenog žanra.

Postoji samo jedna stvar zbog koje Tolkin nije prvi među mojim omiljenim SF autorima: u njegovim romanima ima veoma malo, ili uopšte nema sunčeve svetlosti.

Da prestanem da se ponavljam: u daljem tekstu nijedan pomenuti autor ne spada u SF. Kao ni Tolkin. A što se sunčeve svetlosti tiče, nje ima u velikim količinama u Dini, koja jeste SF roman.

Danas su stvari veoma različite: inteligentnih SF autora ima ogromno, to je jedan od najbolje preživelih književnih žanrova.

Ovde se pogrešno insinuira da izraz ”autora ima ogromno” spada u maternji nam jezik, da su pisci naučne fantastike ranije uglavnom bili glupi, da epska fantastika trenutno nije žanr s najvećim brojem kvalitetnih autora i dela.

Jedan od najboljih je Filip Pulman.

Piše dečju fantastiku, kao i Luis…

Kao i svi gore pomenuti autori, i on je pre svega akademik, naučnik, pa onda i pisac - bez obzira na ogromnu popularnost.

Ne spada nešto u naučnu fantastiku zato što je pisac naučnik, popularnost nikoga ne sprečava da bude pisac, Sunce se ne okreće oko Zemlje. A Pulman nikada nije bio prvenstveno naučnik; bio je nastavnik, a to nije isto.

Njegova serija Njegovi tamni materijali, u kojoj je najpoznatiji roman Zlatni kompas (pojavio se i kao film) je kritička vizija verovanja - svih verovanja. Pulman je naime ateista. U Zlatnom kompasu svaka ličnost ima dušu - životinju koja se menja sve do puberteta, a onda se ustali kao spoljni identitet osobe. Pulmanovi romani su puni pametnih, ljupkih, duhovitih životnja, uz nešto zlobnih, naravno.

Pulman jeste izuzetan pisac, a Njegova mračna tkanja su vrhunsko delo. Potražiti u rečnicima odrednicu animizam.

Dubravka Ugrešić, koja je već na početku karijere pisala fantastične priče (Život je bajka) i knjigu o kućnim čudovištima za decu, napisala je duhovitu persiflažu fantastične mitološke literature, Baba Jaga snela jaje, u kojoj bajkovitu priču o starim ženama preostalim iz socijalističke kulture razvija u novom, nemilosrdnom svetu posttranzicijskog divljaštva. Bajka groze, koja bez prestanka izaziva smeh, i sasvim nov pristup fantastici. Dogodilo se da je Dubravka Ugrešić gostovala u Sloveniji skoro istovremeno sa novim književnim uspešnikom treš fantastike, Džordžom R. R. Martinom.

Dubravka Ugrešić nije žanrovski pisac, a Martin ne piše treš.

Na drugoj strani treš fantastike od Dž. K. Rauling, autorke “Poterijade”. Oboje pišu sa znanjem iz Vikipedije, ne iz sopstvenog intelektualnog iskustva.

Upravo suprotno – oboje su svoje svetove stvorili na osnovu sopstvenog intelektualnog iskustva, svog znanja i mašte.

Umesto kritike realnosti, koju prepoznajemo iz imaginarnih svetova, ovo dvoje najuspešnijih (i najprevođenijih) autora treš fantastike opisuju svetove koji su etički savršeno irelevantni, intelektualno plitki, i grubo senzacionalistički.

Baš voli da meša dede i žabe – babe bar slično zvuče. ”Kritika realnosti” nije smislen koncept − kritikujete ono što smatrate lošim, na primer tekst krcat lažima, ali samo psihotičari kritikuju realnost kao takvu. A i takva kritika nije uslov umetnosti, pa ni pričanja priča. Ali, čak i da prihvatimo njenu budalastu pretpostavku, opaske bi bile netačne. Kod oba autora likovi su stalno suočeni sa suštinom moralnosti, sa problemom razlikovanja dobra i zla, ispravnog i moralno pogrešnog. A to što su popularni, pa bi po pretpostavci elitizma morali da budu plitki i senzacionalistički, ne opravdava ex ante potcenjivanje.

Ona žalosna dečica koja u šiljatim šeširima u gluvo doba noći čekaju na novu knjigu žive u uverenju da je TO jedina knjiga, jer u Poterijadi nema ničega što bi izazivalo na druga čitanja. Kupi knjigu, kostim, igru, gledaj film, pojedi jogurt ili čokoladu sa likom: čitalac je nezanimljiv ako ne može da kupuje.

Dobro, priznajem − ovde je prosto dušebrižnička glupača koja smatra da su deca maloumna ako im se svidi neka knjiga. Nakon čitanja prve knjige prožela me ”žal za mlados' od deset leta” – potpuno bih uživao da sam je čitao u tom dobu. Ovako, pročitao sam dva puta ceo serijal i ništa nisam kupio…

Martin je u Ljubljani doživeo veličanstven doček, potvrđen kupovinom ogromne količine njegovih već prevedenih romana.

Bravo Slovenci!

U njima su glavni psovanje, seks, prolivanje krvi i drugih telesnih tečnosti, ulični jezik, savršena nepovezanost sa istorijom.

Ne, Igra prestola nije domaća serija, niti je u pitanju loša ekranizacija istorijskih romana. To je vrhunska serija epske fantastike za odrasle – uz Legendu o Tragaču, jedina vredna gledanja.

Dvoje najpopularnijih autora od ostalih koje sam navela razlikuje pre svega potpuna neodgovornost prema znanju: njihovi imaginarni svetovi ne referiraju na istoriju i kulturu, ne izazivaju poređenja, ne provociraju mišljenje.

Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima. Uzgred, zanimljivo je što neosnovani prigovor Roulingovoj i Martinu zapravo ima čvrstih osnova kada se uputi Slapšakovoj.

Ofucani motivi zmajeva, veštica, čudovišta zamenjuju kako misao o tehnici i tvrdoj nauci, tako i o humanistici.

Upravo motivi poput zmajeva, veštica, svemirskih brodova i vampira spadaju u konstitutivne elemente određenog žanra, a promišljanje konstituiše teoriju i filozofiju.

Tako prosečni skinhed, bez trunke znanja o Srednjem veku čak i u svojoj zemlji, može da beskonačno uživa u uzorima groze i vulgarnosti, i da dobije sve mogućne obrasce netolerancije i jezika mržnje: ne mora da čita, stvar je već na TV i na filmu, može da svoj stav samo minimalno aktualizuje pomoću tekućeg političkog i medijskog diskurza, i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način. Iza ugla je rat.

Čak je i stereotipni prosečni skinhed inteligentniji i manje psihotičan od idealnog subjekta recepcije po Slapšakovoj: ne meša žanrovsku fantastiku s istorijom, ne stvara svoje stavove pasivnim preuzimanjem trenutne ponude, razlikuje pamfletizam/angažovanost od književnosti i ne skače na scenu da bi Cezara odbranio od zaverenika. P. S. Častim pivom osobu koja iznađe smisleno tumačenje za: ”i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način”.

Na razgovoru sa Dubravkom Ugrešić i Nenadom Veličkovićem, još jednim piscem koji voli da povezuje fantastiku i humor da bi opisao nepodnošljiv svet u kojem živi, bilo je nekih pedesetak ljudi. Knjige dva autora su uglavnom kupili i pročitali. Nemam ništa protiv odnosa snaga - stotine na Martinu, odabrano duštvo kod Dubravke i Nenada.

Ovo dvoje pisaca ne spadaju u tekst o žanrovskoj fantastici, ali vredi podsetiti da ni oni ne mešaju književnost sa pretencioznim pokušajima menjanja sveta u stilu ”svi ste vi glupi, sad ću ja da vam kažem šta treba da bude, kako da mislite i šta da želite i volite”.

U SF i uopšte fantastičnom sazvežđu su neke planete manje naseljene i udobnije.

A neke nastanjuju samo duhovi, dok druge nemaju ni to…

Ono što ne mogu da ne primetim, jeste opasna proizvodnja stereotipa koja, u velikoj izloženosti trashu, može da ima posledice u društvenim odnosima. Jeste, nekada davno je Karl Maj bio proglašen opasnim za omladinu, i branio ga je samo Ernst Bloh, filozof koji se ozbiljno bavio srećom običnog čoveka. No deca toga doba nisu bila izložena ničemu drugome sem školi, i to je, kako je tvrdio i Bloh, sasvim dovoljno: ostatak slobodnog vremena sa Majom nije mogao škoditi.

Ponavljanjem, laži neće postati istine, ma šta PR-učitelji Slapšakove tvrdili…

Utopije su danas mnogo, mnogo ambicioznije i pokvarenije.

A tek jučerašnje utopije fašizma, komunizma, rasizma…

Hm, možda moj naslov ipak nije potpuno istinit: po broju jeste lažovčina, ali po sadržaju svojih ”plemenitih laži” (kako to nazva jedan od najpoznatijih totalitarista) ona je – intelektualni zločinac.

Kako blogeri utiču na sopstvenu sujetu, a tviteraši na promet u kafanama u kojima se okupljaju

U bilo kojoj državi, pa makar kako ona bila organizovana, nikada više od četrdeset do pedeset ljudi ne vrši efektivnu vlast.

Nikolo Makijaveli, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija

Da je kojim slučajem Makijaveli danas živ i da mu se to što je živ dešava u Srbiji, čovek bi zasigurno bio bloger. E sad, pitanje koje je iznimno važno za temu o kojoj ću pisati je da li bi ovaj Firentinac bio (1) ona sorta ciničnog blogera-analitičara koji svojim stavovima izaziva gromoglasne tišine ili bi pak izazivao reakcije koje mu daju do znanja da je hejter koji sedi u svojoj anonimnoj stolici i pljuje po ljudima koji, pobogu, utiču, opinionmejkuju, trendsetuju, tvitapuju, influensuju i prave sajtove za Olivera Dulića; (2) blogoidni PR koji bi objašnjavao ljudima šta i kako, uvijajući zdrav razum šezdesotogodišnjeg seljaka u anglicizmima gravidnu nauku ili (3) neki tamo levak koji je zapljunuo par desetina evra za sopstveni domen kako bi sa nama delio spotove grupe Blackmore’s Night. Odgovor na to pitanje prevashodno zavisi od toga kako shvatamo Makijavelijeva dela - kao brutalnu sociološku analizu društva u kome je živeo bez ikakvih normativnih ulepšavanja o tome šta bi trebalo ili ne bi, ili pak kao priručnike za to kako biti legitiman (u PR rečniku – socijalno odgovoran) i pritom ušićariti nešto i za sebe (ne nužno u monetarnom smislu).

E sad, lako je zamisliti da se umesto te Makijavelijeve države ovde radi o srpskoj internet sceni koja otprilike jedva uspeva da sastavi tih 40-50 drmadžija koji su neka vrsta autoriteta za ostale. Uostalom, to lako možemo da zamislimo baš iz razloga što to viđamo svaki dan čitajući najposećenije srpske blogove i njihove komentare i svo to međusobno primatsko češanje leđa, diplomatsko nezameranje i masovno primećivanje i slaganje sa i Reju Čarlsu očiglednim stvarima. Jedini problem koji pravoslavnoj devojčici kvari vikend planove je taj što Makijavelijeva država podrazumeva da ti vladari nekime i upravljaju, na nekoga utiču, i da se ti na koje utiču mere ciframa koje u današnjim državama mogu dostići cifre od po više stotina miliona ljudi. Ako probamo da analiziramo na koga utiču ovdašnji blogeri putem svog medijuma komunikacije, videćemo da nemaju nikog - da jedino mogu da pišu za tu grupu kojoj i sami pripadaju. I ta cirkularna referentnost je ono što razlikuje one koji su zaista uticajni od onih koji se dopisuju i komentarišu sa istomišljenicima na internetu. I pri tome ne mislim na popularne blog platforme poznate po svom sektaštvu (čitaj: B92), već na ljude na sopstvenim domenima.

Onda dakle možemo da zaključimo da Makijavelijeva država nije najbolji primer sa kojim možemo da uporedimo našu vajnu blogersku scenu. Bolji komparativni primer je recimo alternativna rok scena. Na alternativnoj rok sceni imamo muzičare, publiku i kritičare, a na internetu blogere, čitaoce i meta-blogere (iliti stručnjake za društvene medije i mreže ili štatijaznam). Jedini problem je u tome što je ta scena tako mala i toliko samozatvorena i samodovoljna (ne namerno) da ne postoji jasna odeljenost uloga. Ne zna se ko tu utiče, na koga i ko ima autoritet da to utvrdi. A ne zna se upravo zbog pomenutog sindroma alternativne rok scene gde isti ljudi jednog vikenda sviraju, drugog vikenda su publika onima koji su njima prethodno bili publika, a trećeg vikenda svi zajedno jedni drugima pišu recenzije, ne štedeći rečnik koji su nabildovali višegodišnjim studiranjem na nekom fakultetu koji se bavi humanističkim naukama i umetnostima. Takav je slučaj i sa blog scenom. Nađe se neki meme, neka pogodna tema, neka koska, i onda svi zapnu da pišu generičke postove o tome i da budu publika i komentatori jedni drugima, kako bi se svi na kraju okupili na nekom blogerskom skupu da bi jedni drugima govorili kako biti influenser, muver i šejker.

Jedan od najboljih indikatora koji pokazuje tu iluziju o značaju “srpskog interneta” je broj pokušavanih analiza koje se bave njegovim uticajem. Naime, mogli bismo da postavimo jednu plauzabilnu hipotezu da je sama količina priče o uticaju recimo blogera i tviteraša obrnuto srazmerna njihovom stvarnom uticaju. Jednostavno rečeno, moć i uticaj su striktno sociološke kategorije, kategorije prakse vidljive tek iz samog delanja onih uticanih, i možemo reći da su moć i uticaj upravo veći tamo gde su najnevidljiviji, gde se opiru metričkoj analizi i medijskom predstavljanju. Što je više meta-analize o moći i uticaju, tu je realno manje istih. Možemo da povučemo paralelu na neki od klasičnih medija. Televizija je recimo najmoćniji medij današnjice i neosporan generator uticaja na mnogim poljima, ali ona se kao medij ne koristi kako bi razglabala o sopstvenom uticaju. Ona ga jednostavno posreduje kroz sadržaj. Srpski internet, sa druge strane, je samoreferentan. On gotovo i da nema sadržaj, njegov ceo sadržaj se iscrpljuje u meta-analizima onoga što postoji čisto kao potencijal, a ne kao realnost. To je scena na kojoj ljudi jedni druge obučavaju i savetuju kako da budu uticajni, sa akcentom na ono “jedni druge.”

No, da ne bude da se sve svodi na zdravo afektivno trolovanje, bilo bi lepo kad bismo izvadili neki analitički aparat iz gaća i krenuli da njime lupamo po tastaturi. U to ime...

- O elitama, kvazielitama i njihovoj moći

Ovaj deo bi trebalo da bude skraćena verzija mog izlaganja sa East Weekend Festa koji je išao pod naslovom Kvazielitizam na blogovima. Teza tog izlaganja je da se gotovo cela srpska blog zajednica u svetlu sociološke analize može svrstati u ad hoc skovan termin kvazielite.

Počnimo od definicija. Pojam elite je čisto sociološki pojam, pojam koji svoje postojanje duguje postojanju društvene interakcije. Kao i svaki drugi, i ovaj možemo određivati uz pomoć raznih definicija. No, elitu pre svega valja definisati uz pomoć jednog drugog pojma, a to je uticaj. Uticaj je proces društvene interakcije gde se stavovi, osećanja ili akcije nekih ljudi ili grupa formiraju ili menjaju zavisno od stavova, osećanja ili akcija drugih ljudi ili grupa, bez obzira da li se to vrši voljno ili spontano. Elita bi onda bio sloj ljudi koji ima najveći uticaj na najveći broj ljudi u vezi sa najširim krugom pitanja.

Kao što vidimo, definicija elite je ovde čisto empirijska. Naime, da bismo uopšte tom pojmu pristupili analitički, moramo da nađemo opipljive parametre kojima bismo ga definisali. Zato mislim da je normativna definicija elite, gde bi se pojmovi elitizma i meritokratije poklapale, u ovom slučaju neprihvatljiva. Jer jedino možemo da kažemo da neko zaista ima uticaj tako što ćemo taj uticaj konstatovati kroz delanje i stavove onih na koje se utiče. Prostije rečeno, imamo dva nivoa, normativni i empirijski. Na normativnom postavljamo arbitrarne parametre za pripadnika elite (poštenje, stručnost, dobrota), a na empirijskom jednostavno utvrđujemo empirijski uticaj koji neko zaista ima. Iako zvuči kontraintuitivno, elita su oni za koje smo utvrdili da toj grupi pripadaju na empirijskom nivou, oni koji zaista utiču na stavove i ponašanja drugih. Oni koje čisto normativno karakterišemo elitom ipak nisu elita, iako neki smatraju da bi možda trebalo. Jednostavno, elita su oni koji utiču na druge (ma kakvi oni bili), a ne oni za koje mislimo da bi to trebalo da rade.

Tu stižemo do pojma kvazielite. Pošto smo prihvatili empirijsku definiciju elite, njoj je suprotstavljen pojam kvazielite u koji možemo svrstati one koji misle da imaju (ili da treba da imaju) uticaj na mase, ali ga nemaju ili ga nemaju na način da je to utvrdivo. Tu se otprilike krije najznačajnija razlika između pripadnika elite i kvazielite. Jer elite u suštini ubeđuju, pa čak i zavaravaju mase kako bi uticale na njihove stavove i akcije. Kvazielite više ubeđuju i zavaravaju sebe da vrše uticaj i da nešto menjaju, nego što se to može utvrditi. Kao što sam već rekao u uvodu, ono na šta pripadnik blogerske kvazielite uvek može da računa je fidbek iz iste niše, od istomišljenika, potvrđivanje stava. A potvrđivanje stava i poklapanje stavova pripadnika kvazielite sa kasnijim ponašanjem onih koje on targetira nije uzročno-posledična veza već samo puki vremenski sled. Većim delom bi takvi stavovi i ponašanja “kvazimase” postojali i bez delovanja “kvazielite”. U tom slučaju, kvazielitizam je samo predviđanje budućeg ponašanja na osnovu dostupnih parametara, ne i generisanje stavova ili ponašanja koji se inače ne bi pojavili.

Deskriptivne karakteristike tog blogerskog kvazielitizma se mogu navesti kroz nekoliko stavki:

- Cirkularna referentnost – međusobno pozivanje jednih na druge i potvrđivanje međusobnih stavova.

- Zatvorenost grupa – i ovde se ne radi o nekoj namernoj zatvorenosti iznutra (ekskluzivitetu), već više o stavu da to spolja izgleda kao jedna kompaktna masa koju je bolje pustiti da se bavi svojim poslovima, da se igra na svojoj gomili peska gde nikom ne smeta.

- Nepostojanje fidbeka prema spolja – to je u suštini i sama srž kategorije uticaja. Blogeri su jako osetljivi na društvene probleme, rado i naširoko o njima pišu i iznose najrazličitije stavove. Ali ti stavovi ostaju u okviru zajednice, ostaju među onim trocifrenim brojem aktivnih korisnika blogova i Tvitera. Prostije rečeno, društvo i klasični mediji utiču na blogere, ali ne i obratno (osim kao neki kuriozitet).

- Socijalni aktivizam po obodima političkog – ovo i jeste možda glavna sfera gde je potrebno delovanje ljudi sa jednog takvog medija kakav su blogovi. Međutim, kao i ostalo, i to je ograničeno uticajem prema spolja koji blogovi imaju (tj. bolje reći – nemaju). Tu blogeri nisu ništa bolji niti gori u svojim humanitarnim akcijama od recimo članova nekog moto kluba ili udruženja ribolovaca.

- Potvrđivanje već postojećih stavova – blogovi, a i društvene mreže, su se pokazali kao pogodno tlo za komunikaciju, ali prave razmene stavova tu nema. Blogovi i web portali (oni koji se bave društvenom tematikom) se posećuju od strane istomišljenika i služe samo učvršćivanju već postojećih političkih stavova.

- Političari na društvenim mrežama

Ono oko čega se takođe podigla prašina među obitavaocima srpskog interneta je pojava nekolicine političara iz viših ešalona vladajućih partija na Tviteru. Iako se na prvu loptu to može posmatrati kao nekakav pozitivan trend u kome se najzad dolazi do neposredne komunikacije sa donosiocima odluka i početak uticaja na njih (teza koju među poznatim blogerima zastupa npr. Cory Doctorow), čini se da se na drugu loptu dobilo upravo suprotno. Za posmatrača sa strane se čini da je ta nekolicina političkih insajdera više doprinela zatupljivanju kritičkih oštrica koje su autsajderi imali i uvođenje komunikacije u nekakav smrdljak političke korektnosti (teza koju zastupa Evgeny Morozov), gde su glavne političke teme u suštini pomerene sa analize političkih akcija i njihovih rezultata na polje rasprave o tome šta su političke potrebe, želje i vizije samih lidera. Prosto je fascinantno kako ljudi svoje vreme i energiju kreću da troše na najjeftinije moguće fraze i opšta mesta koje ispaljuju novopečeni tviteraši-političari. Ide se čak i korak dalje, pa se kod određenih tzv. elitnih blogera i tviteraša vidi takav stepen snishodljivosti, pa čak i ulizištva prema političarima na društvenim mrežama, da čoveku ne preostaje ništa drugo (ako se zanemari da su ti ljudi vođeni individualnim oportunizmom i poslovnim ugovorima) nego da takve pojedince svrsta u tipične pripadnike kombinacije parohijalne i podaničke političke kulture po klasifikaciji Almonda i Verbe.

Fascinantan je, i čak nekog poštovanja vredan, stepen hrabrosti koji su pokazali ljudi poput Olivera Dulića ili Veselina Jevrosimovića kada su direktno ušetali na Tviter i započeli sa sopstvenim rebrandingom i, s druge strane, fascinantno je kako podrška nekih ljudi koji sebe smatraju opinionmejkerima na internetu može biti kupljena jednostavnim PR radom u svrhu političkog marketinga, poput poklanjanja mobilnih telefona i harmonika onima koji su ugroženi. I tu se mogu postaviti dva pitanja. Prvo je o psihološkim mehanizmima pomoću kojih se taj parohijalno-podanički odnos prema velikim imenima na društvenim mrežama jednostavno reprodukuje samo zato što su ti poznati ljudi počeli da koriste medije koji i mi koristimo. Jednostavno, došlo se do toga da će neki političar koji nije na Tviteru uvek teže proći od nekog koji tamo jeste jer se, u maniru najgoreg sektaštva, ovaj drugi smatra za pripadnika našeg ezoteričnog kruga. I drugo, koliko je taj socijalni aktivizam i humanost koje pokazuju značajni ljudi internet scene, biznismeni i političari, zaista plod prepoznatih potreba, a koliko samo još jedan način izgrađivanja svog online imena i brenda? Jer, humanost može biti i anonimna ukoliko je zaista usmerena na one kojima je potrebna, ukoliko je dobrano javna onda ta humanost nije sama sebi svrha i iza sebe ima neke druge, skrivene agende.

Jednostavno, poenta svog ovog filozofiranja je u pitanju da li su se ti benevolentni ljudi pojavili na društvenim mrežama zato što su otkrili krasan metod da oslušnu i pomognu društvu ili su pak otkrili još jedan pogodan metod da pomognu sebi samima?

Agro linkovi #12

Dosta se nakupilo po Google Readeru, evo samo manjeg dela, nešto od toga sam kačio na Tviter. Takođe, hvala ljudima koji dele pametne stvari po društvenim mrežama.

1. Larry Sanger, jedan od pra-osnivača Vikipedije o razlici između pravog znanja i njegove dostupnosti - Is there a new geek anti-intellectualism?

2. The Argumentative Theory - Odličan tekst o novijoj hipotezi da ljudski razum uopšte nije ustrojen da traži istinu, već da ubeđuje neistomišljenike.

3. Sam Harris o determinizmu - You Do Not Choose What You Choose

4. The Last Word - Intervju sa sociologom Danielom Bellom, neposredno pred njegovu smrt.

5. Jedna sociobiološka rasprava - Where does good come from?

6. Intervju sa direktorom CERN-a, Rolf-Dieter Heuerom - Experimental Physics and the Limits of Human Knowledge

7. Cleaning Up Japan's Radioactive Mess with Blue Goo

8. Space, Time and DVR Mechanics - Apsolutno fantastičan tekst o tome zašto je nemoguće gledati sportske događaje bilo kako osim kao direktan prenos.

9. Zašto stopa kriminala u Americi opada - Steady Decline in Major Crime Baffles Experts

10. Politički korektna vs. politički nekorektna predviđanja smaka sveta - Profits of doom

11. Kako zelene agende umeju da unište ekonomiju - California’s Green Jihad

12. When Precaution Trumps Public Safety - Matt Ridley o štetnosti principa predostrožnosti.

13. Praistorijski agrar i zaraza - Odličan tekst Alekseja Kišjuhasa o predrasudama oko organske hrane.

14. Zapamtite! - 5 Reasons Twitter Isn't Actually Overthrowing Governments

15. Povećana rezistentnost na antibiotike i uticaj na troškove zdravstvene zaštite - How Superbugs Will Affect Our Health Care Costs

16. Ženska razmaženost feminizma - Sisterhood and the SEALs

17. Vibrators - Zašto muškarci nemaju svoje vibratore.

18. Zbog čega sam sve više konzervativac - Parents keep child's gender secret

19. Ethnic Diversity and the Size of Government - Prilog libertarijanskoj debati o slobodi imigracije iz utilitarnog ugla.

20. O američkim i ruskim projektima upotrebe morskih sisara u vojne svrhe - Military Dolphins: James Bonds of the Sea

21. 108 Giant Chinese Infrastructure Projects That Are Reshaping The World

22. Hipi paradoks, marihuana kao značajan uzročnik klimatskih promena - The $5 Billion Carbon Footprint of Indoor Marijuana

23. Evropska praksa pranja ruku - Pre ručka ruke prati

24. Moj novi omiljeni tumblr - The Hipster Libertarian

25. Obi-Wan Kenobi Is Dead, Vader Says

26. The Inn at the Crossroads - Blog sa fiktivnim receptima iz Martinove Songs of Ice and Fire sage. Podnaslov bloga je - In the Game of Food, you win, or you wash the dishes...

27. Izaberite najbolje ime, konkurencija je jaka - Name of the Year

28. Prelepe fotografije vulkanske erupcije u Čileu - Volcano erupts in Chile

PS
Nastavljam da blogujem pod svojim pravim imenom, od pseudonima ostaje samo avatar.

Ljudi koji piju zozovaču imaju manje šanse da sutradan pogledaju Oko magazin, tvrde stručnjaci

Zašto ovakav naslov? Well, ko redovno čita ove moje splačine verovatno se seća mog izbora od pet teško svarljivih RTS-ovih emisija. Taj tekst sam pisao negde u novembru 2009. pa ga, zbog njegove zajebantske sadržine, čuvao u draftu nekih devet meseci i tek onda objavio. Ne znam zbog čega su ga ljudi toliko delili po netu, najznačajniji srpski metabloger ga je na svom Tviteru unapredio u „kritiku emisije OKO“, a sama ekipa te emisije se javila u komentarima gde mi je svojim samouverenim paternalizmom i patronizirajućim tonom pokazala s koje strane smrdi tvor. Nisam odgovarao jer sve manje imam živaca da se upetljavam u kučine sa samoproklamovanim elitnim odredima angažovanih intelektualaca koji sa ničim izazvanim stavom moralne superiornosti dele packe okolo i objašnjavaju malim ljudima kako da žive i kako će im zbog toga biti bolje, jer eto, oni su učili škole za to.

Jedino što sam obećao je da ću pisati o rakiji. Jer, već godinama bivam zajebavan da se moj tvrdi evroskepticizam zasniva na seljačkom inaćenju i kontrašenju radi kontrašenja, za šta je najbolji primer tzv. evropska praksa u regulaciji proizvodnje alkoholnih pića. Kad ti neko pomene da si zatucani desničarski duduk za prave vrednosti jer smatraš da nije baš najnormalnije niti logički najzasnovanije da ti neko objašnjava kako da spravljaš rakiju ili kobasice, ostaje ti da slegneš ramenima i polako posmatraš kako im dolazi iz dupeta u glavu. A tom izvlačenju glave iz anusa želimo da doprinesemo i ovde.

Da krenemo iz početka. U Srbiji je krajem 2009. donet Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima kojim se definiše šta je to rakija, zatim objašnjava kako se ona ima proizvoditi i, na kraju, reguliše i njena prodaja. I sve je to lepo, kažete vi, ne može svaka budala da smućka kerozin i špiritus, upakuje to u unučiće i prodaje samozvanim boemima. I sve je to lepo, kažem ja, ali budale će i dalje da mućkaju svašta bez obzira na Zakon, jedini efekat će biti taj da i inače od Države strašljivi obični građani (koji su u ovom ironičnom slučaju – seljaci) budu isterani sa tržišta zahvaljujući odredbama kojima se nasilno nameće ekonomija obima, licenciranje i brendiranje alkoholnih proizvoda. I sve je to lepo, kažete vi, i izvadite ultimativni argument iz hlača, k’o guju ohlađenu zozovaču.

- Logika i zozovača, te način na koji su se one mimoišle mahnuvši jedna drugoj

Za one neupućene, zozovača je bila niški rakijski brend (ime dobila po vlasniku firme koja ju je pravila – Miroslavu Živadinoviću Zozi) koja se tamo 1997/98. godine pokazala fatalnom za 43 osobe zbog toga što je, jelte, bila krštena metil-alkoholom. Zozovača je ultimativni argument u svakoj raspravi koja se kreće oko pitanja regulisanja tržišta alkoholnih proizvoda. Jer, logika je takva, ako bi tržište ostavili neregulisanim, tu bi nagrnuli silni trovači i pobili pola radno sposobnog stanovništva, te sledi da ih mi moramo zaštiti. Zato svako ko drži do sebe mora da podrži ovakva zakonska rešenja, je li? Kad mi to lepo izregulišemo neće više biti takvih slučajeva trovanja, smatraju oni, jer nekim čudom, i najobdareniji za sociološku ili politikološku analizu među njima naprasno veruju da pozitivno pravo kreira stvarnost, a ne obrnuto.

Da prvo na brzinu rekapituliramo najvažnije odredbe ovog zakona. Nikom tu ništa nije zabranjeno da proizvodi, nego je samo zabranjeno da se to što je proizvedeno prodaje, ako nije eksplicitno proizvedeno na onaj način na koji upućuje zakon. Elem, ovaj akt je jedan lep primer modernog državnog zakonodavstva, koje više liči na pravljenje spiskova namirnica za poslastičarnicu nego na Zakon u pravom smislu reči. Jer, tu u par desetina članova imamo ekstenzivnu definiciju šta je to rakija, pa onda spiskove biljnih vrsta od kojih se ona pravi, zatim propisane oblike i veličine posuda u kojima se čuva, zatim način vođenja evidencije o ulazu i izlazu, broj prostorija u kojima se mora proizvoditi, način na koji će izgledati etikete, specifikacije vozila kojima će se piće transportovati, specifikovane završene ispite koje osoba koja je zadužena za tehnologiju proizvodnje mora da je položila, sveprisutno upisivanje u nekakav centralni registar itd. Ono što se zakonom ne reguliše, regulisaće se podzakonskim aktima, jer opštepoznato je da su uredbe i odluke teren na kome činovnici svakodnevno pokazuju svoju nekorumpiranost, samo kad im daš moć da arbitrarno odlučuju. Kao i svaki normalan i napredan zakon i ovaj dakle in extenso ograničava slobodne ekonomske transakcije odraslih ljudi (paradoks demokratije – daješ im da glasaju, a ne daješ im da razmenjuju dobra), ali zato daje ekstremna arbitrarna ovlašćenja činovničkom aparatu. Pošteno, sve je to zbog zozovače, zar ne? Sudeći po odgovorima koje dobijamo na par elementarnih logičkih pitanja, sve se ovo radi upravo iz benevolentnog paternalizma.

Pitanje: Jer to što neko pravi rakiju, a nema mogućnosti da isprati sve "standarde" koje propisuje zakon, da li to znači da je njegova rakija otrovna?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: To što neko formalno ispunjava sve standarde za proizvodnju neotrovne rakije, da li iz toga sledi da će on neotrovnu rakiju i praviti (Skaid, alo)?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li to što je tehnolog fakultetski obrazovana osoba znači da će ona proizvoditi neotrovnu rakiju? Da li formalno obrazovanje znači moralnost i legalnost u postupcima?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li znaš da sam ti video majku noćas? Golu...

Odgovor: Zozovača!

Kao što vidimo, njihovi argumenti su sa logičke strane neoborivi.

I to je jedan lep problem koji imamo sa ovakvim načinom mišljenja.

U zemlji u kojoj ljudi umiru od nekvalitetne rakije domaće proizvodnje (samo od "zozovače" preminulo je 43. ljudi) stroga kontrola prodaje alkoholnih pića je neupitna. Svaki drugačiji stav je neozbiljan.

odgovorili su meni ovi što su se predstavili kao ekipa emisije Oko. Ne, gospodo što verujemo vašim očima, a i ostali što slično mislite, ovde se ne radi o kontroli prodaje alkoholnih pića. Ovde se radi o ZABRANI prodaje alkoholnih pića. Dalje, ta zabrana prodaje alkoholnih pića nije zabrana koja stupa na snagu utvrđivanjem činjenice toksičnosti proizvoda, već je to zabrana a priori. Zabranjuje se nešto ne zato što je otrovno i potencijalno letalno za korisnike, već zato što nije upisano u registar, što ga ne proizvodi osoba sa fakultetskom diplomom i što nije klasifikovano u posudama koje propisuje ministarstvo. Čak i ako je proizvod sam po sebi kvalitetan, tržišna transakcija njime se zabranjuje jer nije ispoštovan sam mehanizam proizvodnje koji je arbitrarno utvrđen odozgo. Tu se ne radi ni o kakvoj kontroli kvaliteta proizvoda, tu se radi jednostavno o zabrani prodaje nekog proizvoda bez obzira na njegov kvalitet. Da bi to zaključili, potrebna je samo trunka elementarne nedijalektičke logike i savladan bazični kurs iz hermeneutike koji se zove ČITANJE TEKSTA. Koliko takva zakonska rešenja imaju smisla pokazuje npr. i to što smo skoro imali slučaj subotičke firme Skaid koja je takođe rakijom potrovala ljude, a koja je bila uredno registrovana za proizvodnju alkoholnih pića, ispunjavala fizičke standarde, imala zaposlene sa adekvatnom stručnom spremom itd. (kao i proizvođač zozovače, uostalom) Jednostavno, ovakvim zakonskim normama se ne pospešuje kontrola već samo zabranjuje tržišno učešće malima, a na račun velikih. Jer, iz toga što neko ima infrastrukturu za ekonomiju obima ne sledi da je njegov proizvod kvalitetan. I obrnuto, neko ko nema finansijska i tehnička sredstva za sve "formalne standarde" ne znači da proizvodi loš proizvod. I tu silogistiku valja dobro apsolvirati pre upuštanja u patronizirajuće izlive moralne superiornosti koja je utemeljena ni na čemu, osim možda na batastojkovićevskom stavu "dopustite meni, ja sam brži i spretniji."

Pa dobro, kako onda sprečiti da se dešavaju takvi slučajevi masovnog trovanja rakijom? Počećemo jednom kosmičkom istinom. Svet nije baš lepo mesto u kome bosi trčimo po rascvetaloj livadi dižući oko sebe oblake šarenih leptira, niti je mesto na kome jedni drugima pružamo oralni seks na svaki (ne)suptilni namig. Svet je mesto u kome su se dešavale, dešavaju se i dešavaće se stvari koje se kose sa našim moralnim i estetskim uverenjima i shvatanjima. Svet je mesto u kome nema egzaktnih propisa o tome kako se cepaju drva sekirom, pa niko ne zaključuje iz toga da je nedostatak tih propisa uzrok tome što neki ljudi jedni druge ubijaju upravo sekirama. Svet je mesto u kome ima loše rakije bez obzira koliko vi pokušavali da standardizujete njenu proizvodnju (i obrnuto). Svet je ono što jeste, a ne ono što biste vi hteli da bude. Svet je realnost, a ne norma. (Sad kad bih hteo da zakačim kolege blogere, rekao bih da je svet jednostavno 365dana, a ne 365lepihdana niti 365ružnihdana)

Ono što mi imamo u rukama su jednostavno instrumenti koji su stari hiljadama godina. To su jednostavno moralne norme koje samo pokušavamo da primenjujemo onim najosnovnijim pravnim aktima. Ako je kažnjivo ubiti čoveka, svejedno je da li se to radi vatrenim oružjem ili rakijom. Ako se vrši kontrola proizvoda, onda je to kontrola proizvoda, a ne specifikovanje procesa proizvodnje. Jer, ako se neko ne plaši Zakonika o krivičnom postupku, sigurno ga neće uplašiti Zakon o rakijama. Jer time što zakon shvatamo kao regulaciju, vaspitavanje i obrazovanje građana, urušavamo njegovu osnovnu svrhu, a to je zabrana postupaka koji krše negativnu slobodu drugih ljudi. I u tome je smehotres jednog takvog zakona poput ovog, u tome što one male, plašljive i poštene otera u još veću ilegalu i siromaštvo, a s druge strane uopšte ne sprečava da se na tržištu pojavljuju proizvodi koji ubijaju. I uvek će se takvi proizvodi pojavljivati, jer totalna kontrola i totalna moralnost nisu mogući, jedino je moguće da se, ukoliko se takvi slučajevi dese, počinioci kazne. I to je cela svrha zakonskih sankcija, ponoviću po stoti put, u odmazdi prema pojedinačnom aktu, a ne u vaspitavanju i popravljanju društva kao agregata.

- Regulacija kao statusni simbol

No, ono što je zanimljivije je utvrđivanje razloga zbog kojih pripadnici intelektualne elite podržavaju regulatorno ograničavanje slobode odraslih, mentalno sposobnih ljudi sa registrovanim pravom glasa da među sobom stupaju u različite moguće aranžmane i eventualno razmenjuju svoje proizvode. Zbog čega ovakva regulacija među tim ljudima uvek nailazi na pozitivan odjek, čak i ako se empirijski može utvrditi da takva regulacija ne samo da ne sprečava negativne eksternalije koje se pojavljuju u društvu, već proizvodi još veće negativnosti i distorzije protiv kojih se na prvom mestu i imala nameru boriti? I to se upravo najčešće dešava na polju pomaganja najsiromašnijima i najobespravljenijima, kada se upravo regulativa koja je isprva zamišljena kao pomoć onima sa nižim statusom ispostavi kao mnogo gora po njih nego da je uopšte i nije bilo.

Tu imamo jednu lepu hipotezu Robina Hansona, profesora sa George Mason univerziteta, koji smatra da se komunikacija u javnoj sferi ne zasniva na politikama (policies) već na međusobnom komuniciranju socijalnim statusima. Regulativa se kroz tu prizmu ne vidi kao politika koja se meri po posledicama već kao normativno nametanje određenih statusnih inklinacija i simbola kao poželjnih i sprečavanje i smanjivanje onih koji su jednostavno nepoželjni. Prostije rečeno, mi kroz regulativu javne sfere više želimo da pokažemo na tom meta nivou da nam je do nečega stalo (jer je ta briga za javnost i javno dobro deo statusnog paketa), nego što rezultati tih naših postupaka zaista pokazuju. Hanson tako kao primere navodi sledeće:

You might argue that rules can only vary so much with circumstances, and poor folks simply suffer by being in the tails of the distributions of circumstances – nothing personal. But many regulations seem to go out of their way to target the poor. Consider min wages, min house lot sizes, max apartment occupancy rules, and child labor laws. Rich folks are in little danger of accidentally violating such rules – the intent seems to be to stop poor folks from doing things that rich folks wouldn’t think of doing.


Policies to subsidize and encourage schooling and homeownership also encourage high status activities. Zoning regulations and complex business rules discourage poor folks from running their own small businesses, especially out of their homes, pushing them to instead become employees of rich folks. Rules against "excess" noise, and against "eyesore" lawns, cars, or clothes, also tend to impose high status aesthetic standards on everyone else.


Drugs like crack favored by poor folks get much higher penalties that drugs like cocaine consumed more by the rich. Much more concern is expressed about poor than rich alcoholics, and about cheaper mixes of alcohol and caffeine. There is also more concern about the teen pregnancies favored by the poor, relative to the over-35 pregnancies favored by the rich, even though the later have much higher medical risks.

Ovde nas, da naglasimo, ne zanima da li je nečiji ekonomski ili politički interes bio da se slobodna razmena ograničava, niti nas zanima konkretno rakija, jer može da se radi o bilo kom drugom dobru ili usluzi. Ovde nas pre svega zanima kako intelektualna elita sama sebi objašnjava opravdanost ovakvih zakonskih rešenja. Tu se uključuje pitanje društvenog statusa. Taj deo elite uopšte ne dotiče konkretan problem, oni se sa datim proizvodom uopšte ne susreću, ali su kao "javne ličnosti" izuzetno zabrinuti za ljude sa nižim statusom koji svojim riskantnim ponašanjima ugrožavaju sami sebe. Zato oni smatraju da se jednostavnim nametanjem "visokostatusnog" ponašanja može popraviti problem.

Međutim, najčešće se dešava da se problemi ne rešavaju i da se čak stvaraju novi (paradoks regulacije gde regulativa traži novu regulativu ad infinitum). Desilo se da registrovana firma i dalje proizvodi rakiju sa metanolom, a desilo se i to da mali proizvođači izlaze iz procesa proizvodnje ili su jednostavno primorani da se zadužuju samo kako bi ispunili norme ekonomije obima koja je utvrđena zakonom. Od jednog problema koji je bio u ingerenciji ZKP-a, došlo se do dva.

Tako je i sa mnogim drugim sferama paternalističke regulacije. Bez obzira na nikakve pozitivne efekte, ona se često percipira dobrom. I tu je valjda cela filozofija, mi smo u stanju da podržavamo i politike sa lošim rezultatima baš zbog te "iluzije adekvatnosti". Jer najčešće se neželjeni efekti ne percipiraju kao proizvod dobre regulative, odnosno na nivou na kome sami sebi objašnjavamo stvari, mi stvarnost gledamo čisto kroz apstraktni veo. Tu dolazi do određenog spajanja našeg ličnog stava o mogućim društvenim aranžmanima sa predlozima postojećih politika. Ona rešenja "regulisanja" javne sfere koja nam se lično učine statusno bližima su i ona rešenja koja ćemo da branimo bez obzira da li sami rezultati odgovaraju prvobitnom planu. Jer naša podrška politikama se zasniva na komuniciranju našeg statusa kroz pokazivanje onoga kako mislimo da stanje treba da bude, a ne na analizi stanja koje realne politike realno proizvode. I u tome leži jedna od mogućih kvaka nekorisne, a opet neoborive regulative.

PS
Rakiju ne pravim, niti je pijem.

East Weekend Fest

Narednog vikenda (7. i 8. maj) će se u Boru održati East Weekend Fest, a to je, štono bi rekli lokalni novinari, jedna IT manifestacija međunarodnog karaktera kojoj će prisustvovati ljudi iz raznorodnih branši, održati nekoliko panel diskusija i predavanja, družiti se i ogovarati međusobno, pojesti nekoliko jaganjaca i popiti par hektolitara špricera i o tome svesrdno obavestiti ostatak vasione putem Tvitera. Većina gostiju festivala su poznate ličnosti čiji se posao, ili bar hobi, vrti oko raznoraznih internet servisa, poput blogova i društvenih mreža, te ćemo tako imati diskusije i predavanja o javnim ličnostima na društvenim mrežama, politici na mreži, odnosu crkve i interneta, seksa i interneta itd. Kompletnu satnicu možete videti ovde...

...a tu možete takođe videti da je drugog dana planirano da predavanje na temu "Kvazielitizam na blogovima" održimo Radmilo Kračunović i ja. Šta nas dvojica tražimo na jednoj ovakvoj manifestaciji je zeznuto pitanje koje valja uputiti organizatorima ovog festivala. No, kad smo već tu, mogli biste i vi da dođete i bar jednom u životu budete u trendu, ako ste u mogućnosti. Ako niste u mogućnosti, onda nemojte da dođete. Toliko.

Road to Guerrilla #2

Dakle, poslednji dan aprila je prošle godine utvrđen kao termin kada ćemo sa vama deliti upite sa pretraživača koji su korisnike naneli na ovaj blog. Veliki deo upita je identičan onima od prošle godine, te zato preporučujemo da se prvo podsetite prošlogodišnjeg teksta, a takođe i zbog toga što će ovde biti par referenci na neke od prošlogodišnjih keywordova. Sumarno, ono što ljude najčešće dovodi ovamo jesu pitanja vezana za način merenja muškog polnog organa, tehnike brisanja zadnjice i korišćenje vlaške magije. Za to se imamo zahvaliti mom glupom ilustrativnom stilu pisanja, mada iskren da budem, dolaze ovde i ljudi sa upitima vezanim za npr. ekonomiju ili političku filozofiju, ali to je više nesrećni akcident nego pravilo.

Upiti su, kao i prošli put, klasifikovani u nekoliko kategorija i propraćeni mojim glupim komentarom.

1. Pitanja od praktičnog značaja

kako izmeriti kurac

Počećemo sa ovim, ubedljivo najčešćim upitom. Pošto je toliko ljudi zapelo da ga izmeri, ozbiljnije sam shvatio ovaj upit i uspeo da pronađem da je u Americi patentiran aparat za izračunavanje zapremine vašeg cenjenog penisa. Patent je registrovan pod rednim brojem 7147609 i ističe negde 2024. godine. Detaljan opis i dokumentaciju možete naći ovde.

kako meriti kurac

Ovaj ne želi da ga izmeri, već da ga meri. Iznova i iznova...

proizvodnja gumenih čizama grafikon

I studija isplativosti?

šta znači “gerila”

A šta znači “agro”?

izmerio sam kurac

...tvrdi jedan Google korisnik, posluživši se našom prošlogodišnjom šemom.

kako izmeriti kurac putem neta

Prvi korak: Google. Drugi korak: Agro Gerila.

kako izracunati duzinu kurca

Kad je izračunavanje u pitanju, onda je to najbolje raditi uz pomoć crvenog pomaka.

kako ne biti cinik

I mene to jako zanima.

kako omadjijati devojku

Ne pereš se jedno dve nedelje, a onda se lepo podmažeš sekretom iz mošusne žlezde filipinskog jelena. Nema devojke koja neće biti omamljena tom aromom.

kako se pravilno brise dupe

Odi na europa.eu i kopaj po direktivama koje se odnose na higijenu zadnjice.

kako ubiti coveka magijom?

Pitanje je – zašto ga jednostavno ne ubiti motkom?

koje vitamine koriste vasa deca

Bolje da ne znate.

koji su proizvodi zabranjeni muslimanima? coca cola nes cafa

...banjalučki u somunu.

kolike su kazne zatvora za ubistvo mladića od 22 god. iz nehata – oni su bili veliki prijatelji

Jako precizna pretraga i jako loše mesto na koje vas je Google doveo. Sažaljevam slučaj.

kojom rukom ljudi brisu zadnjicu

Obično svojom.

koliko zeceva treba za cetvoroclanu porodicu

Za ovakavu porodicu vam je potrebno cca 120 zečeva.

sta moram napraviti da postanem mason

Kućicu za mog psa.

sta oblace privatno folk pevaci

Umjetna spolovila, dakako.

sta treba da budem jak doktor

Treba ti jak farmaceut.

zasto se radi magija

A zašto se radi Čeda?

2. Pitanja od teorijskog značaja

pravedan ishod pravedna metoda

Lepo vama lepo nama.

da li je tevez spanac

Da li je Tevez čovek?

fudbal – sta je to

Ovo su izgleda Hegela probudili iz hibernacije i naučili ga da koristi Google.

hipster definicija

Hipsteri su kao socijalisti, niko za njih ne glasa, a ima ih svuda.

iskaz karla marksa o rastu cena nekretnina

Nemam to ovde, ali imam iskaz Miltona Fridmana o razmnožavanju morskih krastavaca.

jesmo li deca ili ljudi

A jesu li pingvini životinje ili ptice?

na sta se dele prirodna bogatstva

Na moja i tuđa.

pojam morala u etici

...je samo pojam morala u etici.

praktična teorija fudbala

Sa posebnim osvrtom na metafiziku sudijskog zvižduka i dijalektičko sučeljavanje stative i prečke.

sta je proceduralna pravda

To je kad se dogovorimo da niko nije kriv ako ispadne sranje na kraju.

sta je to cinik

To je pas koji hoda na dve noge i pritom nema zube.

sta ljudi misle o deci

Ponekad sve najlepše, a ponekad misle na kondome.

sta slusaju danasnja deca

Težak je posao DJ-a na dečijem rođendanu.

tacno predviđanje buducnosti metoda

Meteorologija se, gospodo, uči bacanjem pasulja, a ne po knjigama ili na Internetu.

uticaj jelene karleuse kao uzora na mlade u srbiji

Feministička sreća, sreća, radost.

uticaj nekvalitetne rakije

...na televizijski program RTS-a.

zasto se lepi mladi uspesni drogiraju

Empatišu sa nama ostalima.

smrtna kazna argumenti protiv

Nema to kod mene. Ja se po forumima potpisujem kao Fridrih A. fon Hitler, neoliberalni fašista.

nastavak fudbalske igre

...drugim sredstvima, poznata knjiga Karla Marije fon Klauzevica, sa još upečatljivijim podnaslovom – Kako je Zvonimir Boban nabio panduru kopačku u bulju.

3. Seksualni fetiši

avanture nevaljale devojčice

...i njenog slatkog psića koji se zove Roko.

cene mladih picaka u Homolju

...na produktnoj berzi u Novom Sadu.

big drvoseče

...dok dižu trupce.

drvosece na pauzi jebanje

Jer drvoseče ne puše.

gay scena u ribarskoj banji

...i drvoseče sa Jastrepca na puš-pauzi.

jebala se sa profesorima

A čak joj nije ni trebalo za ocenu.

jebanje afrikanke

...je svakako bolje nego da te jebe Afrikanac.

oduzimanje nevinosti porn

Priznajem, ovo je odličan eufemizam za maloletničku pornografiju.

olivera jovicevic seksi slike

Sa ili bez mont jakne?

olivera jovicevic gola

To je već preciznije.

orgije pedera

Drugi kanal RTS-a, Čeda vs. Jorgovanka vs. Vjerica.

romanticar u meni

Realista u tebi.

skola analnog seksa

Sa računarskim kabinetom koji je obezbedio MTID.

upoznao ih je i moj kurac

Koga? Prste leve ruke?

velike sisa

...a one baš velike odmah proguta.

zejtin za analni seks

Masline za predigru.

želele smo njegov kurac

A došle ste na moj blog gratis...

analni gasovi

Ovo svakako zvuči kao neki Bajagin stih.

deca sa guzicama

Za razliku od tako česte podvrste bezguzične dece?

4. Magija i okultizam

vlaska magija za posao

Karijerista, a?

vlaska magija horoskop

Ne, ovo mora da je Google autocomplete. Nemoguće je da postoji ovako glup čovek.

adrese homoljskih vračara

Ako nema u Yellow pages, valja potražiti u evidenciji Agencije za privredne registre.

cesto mokrenje kao magija

Magija kojom se kamen u vašem bubregu pretvara u mulj na dnu Dunava.

da li nas neke sekte plase makom sveta

Plaše nas svačim, pa i tim, jelte, makom.

google pomaze li vlaska magija kod bolesti

Gugle, kaži mi!

magija da je slecis

Malj, druže, malj...

magija i posledice

Tolkin i Dostojevski.

turska magija uz pomoc slike na daljinu

Čak iz Kapadokije...

vlaska magija za stoku

Pošto smo ljude već pobili.

vlaskom magijom vratiti bivseg decka

...i da me voli više nego ja njega.

vlaška magija primena

Oralna, uglavnom.

vracar iz valakonja

...i Valakonjac sa Vračara

zasto ljudi rade magiju i gde je tu savest

I šta će povodom toga duradi ova država?

magija 9 reci

Vodoravno.

5. Pretraga zabavnog sadržaja

igrica brisanja dupeta

Mislim da je ta igra izašla ekskluzivno za Nintendo Wii i to samo za japansko tržište.

igrice za devojcice oblacenje za maturu

Awwww

najbolje gerilske kanter igrice besplatno

Znaš šta? Srdačno se nadam da nisi uspeo da nađeš niti jednu jedinu.

ljudi koji izvode repersku muziku sa ustima

Za razliku od onih koji komponuju death metal anusom?

magija u sims 2

Sims of Might and Magic 2

jirgen habermas besplatno skidanje

Ja bih to bogami skidao samo za pare.

6. Raznorazni problemi građana u Srbiji

prosecan kurac u Srbiji

...kucaš ti u Google, sve se nadajući da je tvoj iznad proseka.

besplatne parcele na homoljskim planinama

...menjam za besplatne parcele na Dorćolu.

besplatni film avatar sa cistijom slikom za gledanje

Film za gledanje? Bože, Petra!

kako da se ozenim sa gastarbajterima iz nemacke

Samo sa onima koji vode poreklo iz Ribarske banje.

islam pederi rokeri

Zukorlić hipster!

ne mozemo se gledati sa zivotom

...ali se možemo gledati sa našim odrazom u Savi koji se približava strahovitom brzinom.

objasnjenje pravilnika o isplati dnevnica nastavnika na ekskurziji

Jesi li našao šta, direktore?

medju bankarima postoji kategorija ljubavnog kredita

Dobiješ nešto, a onda vraćaš sa kamatom, godinama.

milka canic – tekst za pismeni

...iz Zanimljive geografije.

potrebne ubice

Njih nikad nije dovoljno.

primjer tabele za vodjenje evidencije na farmi

Komplikovano je to uraditi u HTML-u.

replika na smisao života

Prst na čelo, .45 u usta.

rok muzika postice omladinu na narkotike

...da bi ti isti narkotici podstakli omladinu da krene da sluša onaj glupi muzički pravac koji se zove rege.

rokeri imaju veliki kurac

Koju si metodu koristila?

saga o svetom savi i anđelu-ubici

...i njihovoj ulozi u Koštuničinoj zaveri 12. marta 2003.

slike od onih ljudi koji uzimaju decu

...i vode ih u Jagodinu gde od njih prave đački namaz.

stikle za maturu kao sto ima seka aleksic

Ali baš za maturu?

7. Iskazi o poznatim ličnostima

bebi dol muzicki uzori tori amos

Ovo je toliko besmislen upit da Google jednostavno nije imao izbora nego da vas dovede ovde.

olivera jovicevic usta

...a onda ponovo sede.

olivera kovacevic o zabrani pusenja

...za sve osim za Oliveru Kovačević.

minja subota pedofil

...koji je pokazao Nataši Bekvalac šta se sve može uraditi jednom rukom.

mira adanja polak intervju sa gaddafi

...kada je pukovnik hvatao Miru za sise misleći da je to jedna od njegovih kamila.

sandra perovic nega

Botoks, predsemena tečnost i mleveno meso tronedeljnih fetusa.

seka aleksic nema nijednu dlaku

Ponekad samo u ustima...

smrtna kazna jovo bakić

Eto ko posećuje ovaj blog. Predstavnici kapitalističke oligarhije koji cenjenim intelektualcima žele glave da seku.

verujte nasim ocima

...kad vašim već gledate televizor.

voditelji emisije oko magazin

Da se razumemo. Ovo je totalno rodno neutralan upit. Žene, ne vređajte se.

8. Nemoguće za klasifikovati

adsl interne analiza jesenje vece

Lllama, llama, duck.

osveštana klin čorba

...od bosiljka i eksera iz Isusove leve noge.

kaka se presuje kotao super vulkan

Ovo vam se desi kada super-inteligentni hrčak pretrči preko tastature i pritisne enter.

kamilje mleko

Skriveni razlog NATO intervencije u Libiji.

pa to je gospodin trajkovic

Pa to je... Zaista?

lucija i snupi se tuku!!!!!!!!!!!!!!

Gugle, čuješ li me?

tekolom srbijam profit zadnjih kodina

Ovima iz austrijskog Telekoma srpski nije jača strana, zato su i ponudili tako malo.

živim u škotskoj

Drago mi je, ja živim u šumi.