Mlađan Dinkić, prodavac kožnih jakni

Trenutno završavam ne toliko bitnu knjižicu You are Not So Smart čiji je autor David McRaney, a koja se uglavnom bavi kognitivnim, logičkim i heurističkim greškama koje svako od nas čini u svojim svakodnevnim odlukama u kupovini, biranju partnera ili posla, opredeljivanju za političku opciju itd. Većina argumenta u knjizi je utemeljeno na istraživanjima iz oblasti bihevioralne ekonomije koja je, čini mi se, trenutno najseksi oblast bar u okviru društvenih naučnih disciplina. No, o samoj knjizi ću za koji dan u posebnom prikazu...

Sada sam samo želeo da ukažem na jednu manipulaciju koja je često korišćena od strane ljudi koji žele drugim ljudima nešto da prodaju, da ne kažem uvale, pa bio to neki proizvod, usluga ili politička ideja. Ta se kognitivna pogreška naime zove anchoring effect, i oslanja se na osobinu ljudske psihe da se u nekom novom i nepoznatom konkretnom slučaju vezuje (usidruje) za prvo parče informacije koje joj se učini prijemčivim i da o konkretnom slučaju sudi na osnovu te informacije, ma koliko ona bila nevezana za objektivnu istinu. Psiholozi Amos Tversky i Daniel Kahneman su to utvrđivali u eksperimentu kada su dvema grupama ispitanika ponudili dva odgovora na pitanje “koliko procenata afričkih zemalja je učlanjeno u UN?” Prvoj grupi je ponuđen odgovor – 10%, a drugoj 65% država. Iako su mogli da kažu bilo koji broj od 0 do 100, ispitanici iz obe grupe su se držali brojeva bliskih prvobitnoj ponudi. Baš iz razloga što blagog pojma nisu imali koji je procenat afričkih država učlanjen u UN, usidrili su se za prvu informaciju koju su dobili iako ona nije imala nikakve veze s realnošću.

Kakve ovo veze ima sa Mlađanom Dinkićem? Pa, uzmimo još jedan primer iz date knjige koji sam upravo vrlo nespretno preveo:

Ulaziš u prodavnicu odeće i ugledaš verovatno najbolju kožnu jaknu koju si u životu video.

Probaš je, pogledaš se u ogledalu, i odlučuješ da je moraš imati. Dok je nosiš na sebi zamišljaš prolaznike koji će se osvrtati za tobom i uzdisati svaki put kada uđeš u neku prostoriju ili pređeš ulicu. Podavijaš rukav kako bi proverio cenu – 1000 dolara.

“Pa, to je to,” misliš se. Krećeš da je kačiš polako na svoje mesto kada te prodavac zaustavlja.

“Sviđa vam se?”

“Odlična je, ali ipak je preskupa.”

“Ne, ta jakna je upravo sada na popustu i košta 400 dolara.”

I dalje je skupa, a na kraju krajeva ti zaista i nije potrebna, ali 600 dolara popusta izgleda kao odlična stvar za jaknu u kojoj ćeš izgledati jedanaest puta bolje. Vadiš karticu i kupuješ je, nesvestan da si pao na najstariju trgovačku foru na svetu.

Ako još uvek nije jasno kako je Mlađan Dinkić postao dotični prodavac jakni (aka pilićar) onda pročitajte ovaj njegov tekst u kojem on navodi svoju nameru da ukine odnosno smanji tzv “muzički dinar” koji je namenjen grupi rent-seeking udruženja građana koja su od države dobila ovlašćeni monopolski položaj na naplatu nadoknada za korišćenje autorskih prava. Iako sam ja lično na libertarijanskom stanovištu da tvrda autorska prava u smislu copyrighta ne mogu postojati, to za ovu priču i nije mnogo važno (o tome možemo u komentarima ili u nekom sledećem postu). Ono što je pre svega zanimljivo je da je način podele para od autorskih tantijema u ingerenciji utvrđivanja samog SOKOJ-a. Nebitno je ovde da li je nečija subjektivna procena da li su te pare male ili velike, bitno je da se te pare, tantijeme i koeficijenti raspodeljuju na osnovu procena koje su izvučene sa dna kace odnosno – kolokvijalnije – iz malog prsta leve noge. Za razliku od svakog poslovnog subjekta u Srbiji koji radi pod uticajem endogenih tržišnih faktora kojima prilagođava svoje poslovanje, formiranje cene korišćenja autorskih prava je totalno netržišno, odnosno – prosto rečeno – izmišljeno je. Da nastavimo sa analogijm sa kožnim jaknama. One se na tržištu prodaju po određenoj ceni jer ta cena nosi najbližu moguću informaciju o tome kolika je ponuda i tražnja. Cena korišćenja autorskih prava, međutim, ne formira se tako, ona je jednostavno propisana od strane tela koje se zove Upravni odbor SOKOJ-a, a u burazerskom dogovoru sa određenim ministarstvima Vlade Srbije u kojima sede sami ljudi kojih se ponajviše tiču koeficijenti i tantijeme. Toliko o sukobu interesa o kome sada nećemo da pričamo.

Ono o čemu ćemo da pričamo je ono sa čim smo i počeli, a to je heuristički “efekat usidravanja” koji je ovde više nego očigledan. Kada su ustanovljeni planovi da se zaseca muzički dinar za sve i svašta, od mp3 plejera do frižidera, javnost se s pravom pobunila. No, to je i očekivano. Prvobitni plan za obim i domet muzičkog dinara je samo sidro za koje smo se uhvatili, koska koju su svi krenuli da glođu. Sada, kada smo čuli pravi plan koji nam je u svom autorskom tekstu ispostavio Mlađan Dinkić, shvatili smo da je ta nova cena u stvari odličan dil, za 400 dolara dobijamo jaknu koja vredi mnogo više. I svi to vidimo. I svi to svakodnevno upražnjavamo, npr. kada naredimo detetu da radi domaći zadatak naredna tri sata, a ono se uzjoguni. Mi onda, znajući da smo ga usidrili, smanjimo mu “kaznu” na pola sata, a ono je time zadovoljno i još misli kako je ono zeznulo nas.

No, to što prolazi kod desetogodišnje dece, u Srbiji prolazi kod svih, a pogotovo, recimo to otvoreno, kod njenih tzv. najelitnih članova koji se diče time što su oni “deca sa stanice Tviter” i koji misle da utiču na one koji odlučuju. U srpskom političkom sistemu izmišljaju se se propisi i nameti iz vedra neba, koji veze nemaju sa situacijom na terenu, a onda se retroaktivno prilagođavaju realnosti, sve uz lažiranu dobrohotnost i simulirano razumevanje običnog čoveka koji je onda valjda zahvalan što ga udaraju u glavu samo čekićem, a ne macolom... Ali dobro, kako situacija u ovoj zemlji prilično liči na onu koja nas je pred izbore strefila pre 12 godina, tako banditima koji su trenutno na vlasti možemo samo da poželimo da u narednih par godina prođu mnogo gore od onih koji su 2000. godine oterani. Naravno, onda ćemo da ustoličimo još virtuoznije gitariste i bubnjare, ali o tom – potom.

Ljudi koji piju zozovaču imaju manje šanse da sutradan pogledaju Oko magazin, tvrde stručnjaci

Zašto ovakav naslov? Well, ko redovno čita ove moje splačine verovatno se seća mog izbora od pet teško svarljivih RTS-ovih emisija. Taj tekst sam pisao negde u novembru 2009. pa ga, zbog njegove zajebantske sadržine, čuvao u draftu nekih devet meseci i tek onda objavio. Ne znam zbog čega su ga ljudi toliko delili po netu, najznačajniji srpski metabloger ga je na svom Tviteru unapredio u „kritiku emisije OKO“, a sama ekipa te emisije se javila u komentarima gde mi je svojim samouverenim paternalizmom i patronizirajućim tonom pokazala s koje strane smrdi tvor. Nisam odgovarao jer sve manje imam živaca da se upetljavam u kučine sa samoproklamovanim elitnim odredima angažovanih intelektualaca koji sa ničim izazvanim stavom moralne superiornosti dele packe okolo i objašnjavaju malim ljudima kako da žive i kako će im zbog toga biti bolje, jer eto, oni su učili škole za to.

Jedino što sam obećao je da ću pisati o rakiji. Jer, već godinama bivam zajebavan da se moj tvrdi evroskepticizam zasniva na seljačkom inaćenju i kontrašenju radi kontrašenja, za šta je najbolji primer tzv. evropska praksa u regulaciji proizvodnje alkoholnih pića. Kad ti neko pomene da si zatucani desničarski duduk za prave vrednosti jer smatraš da nije baš najnormalnije niti logički najzasnovanije da ti neko objašnjava kako da spravljaš rakiju ili kobasice, ostaje ti da slegneš ramenima i polako posmatraš kako im dolazi iz dupeta u glavu. A tom izvlačenju glave iz anusa želimo da doprinesemo i ovde.

Da krenemo iz početka. U Srbiji je krajem 2009. donet Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima kojim se definiše šta je to rakija, zatim objašnjava kako se ona ima proizvoditi i, na kraju, reguliše i njena prodaja. I sve je to lepo, kažete vi, ne može svaka budala da smućka kerozin i špiritus, upakuje to u unučiće i prodaje samozvanim boemima. I sve je to lepo, kažem ja, ali budale će i dalje da mućkaju svašta bez obzira na Zakon, jedini efekat će biti taj da i inače od Države strašljivi obični građani (koji su u ovom ironičnom slučaju – seljaci) budu isterani sa tržišta zahvaljujući odredbama kojima se nasilno nameće ekonomija obima, licenciranje i brendiranje alkoholnih proizvoda. I sve je to lepo, kažete vi, i izvadite ultimativni argument iz hlača, k’o guju ohlađenu zozovaču.

- Logika i zozovača, te način na koji su se one mimoišle mahnuvši jedna drugoj

Za one neupućene, zozovača je bila niški rakijski brend (ime dobila po vlasniku firme koja ju je pravila – Miroslavu Živadinoviću Zozi) koja se tamo 1997/98. godine pokazala fatalnom za 43 osobe zbog toga što je, jelte, bila krštena metil-alkoholom. Zozovača je ultimativni argument u svakoj raspravi koja se kreće oko pitanja regulisanja tržišta alkoholnih proizvoda. Jer, logika je takva, ako bi tržište ostavili neregulisanim, tu bi nagrnuli silni trovači i pobili pola radno sposobnog stanovništva, te sledi da ih mi moramo zaštiti. Zato svako ko drži do sebe mora da podrži ovakva zakonska rešenja, je li? Kad mi to lepo izregulišemo neće više biti takvih slučajeva trovanja, smatraju oni, jer nekim čudom, i najobdareniji za sociološku ili politikološku analizu među njima naprasno veruju da pozitivno pravo kreira stvarnost, a ne obrnuto.

Da prvo na brzinu rekapituliramo najvažnije odredbe ovog zakona. Nikom tu ništa nije zabranjeno da proizvodi, nego je samo zabranjeno da se to što je proizvedeno prodaje, ako nije eksplicitno proizvedeno na onaj način na koji upućuje zakon. Elem, ovaj akt je jedan lep primer modernog državnog zakonodavstva, koje više liči na pravljenje spiskova namirnica za poslastičarnicu nego na Zakon u pravom smislu reči. Jer, tu u par desetina članova imamo ekstenzivnu definiciju šta je to rakija, pa onda spiskove biljnih vrsta od kojih se ona pravi, zatim propisane oblike i veličine posuda u kojima se čuva, zatim način vođenja evidencije o ulazu i izlazu, broj prostorija u kojima se mora proizvoditi, način na koji će izgledati etikete, specifikacije vozila kojima će se piće transportovati, specifikovane završene ispite koje osoba koja je zadužena za tehnologiju proizvodnje mora da je položila, sveprisutno upisivanje u nekakav centralni registar itd. Ono što se zakonom ne reguliše, regulisaće se podzakonskim aktima, jer opštepoznato je da su uredbe i odluke teren na kome činovnici svakodnevno pokazuju svoju nekorumpiranost, samo kad im daš moć da arbitrarno odlučuju. Kao i svaki normalan i napredan zakon i ovaj dakle in extenso ograničava slobodne ekonomske transakcije odraslih ljudi (paradoks demokratije – daješ im da glasaju, a ne daješ im da razmenjuju dobra), ali zato daje ekstremna arbitrarna ovlašćenja činovničkom aparatu. Pošteno, sve je to zbog zozovače, zar ne? Sudeći po odgovorima koje dobijamo na par elementarnih logičkih pitanja, sve se ovo radi upravo iz benevolentnog paternalizma.

Pitanje: Jer to što neko pravi rakiju, a nema mogućnosti da isprati sve "standarde" koje propisuje zakon, da li to znači da je njegova rakija otrovna?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: To što neko formalno ispunjava sve standarde za proizvodnju neotrovne rakije, da li iz toga sledi da će on neotrovnu rakiju i praviti (Skaid, alo)?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li to što je tehnolog fakultetski obrazovana osoba znači da će ona proizvoditi neotrovnu rakiju? Da li formalno obrazovanje znači moralnost i legalnost u postupcima?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li znaš da sam ti video majku noćas? Golu...

Odgovor: Zozovača!

Kao što vidimo, njihovi argumenti su sa logičke strane neoborivi.

I to je jedan lep problem koji imamo sa ovakvim načinom mišljenja.

U zemlji u kojoj ljudi umiru od nekvalitetne rakije domaće proizvodnje (samo od "zozovače" preminulo je 43. ljudi) stroga kontrola prodaje alkoholnih pića je neupitna. Svaki drugačiji stav je neozbiljan.

odgovorili su meni ovi što su se predstavili kao ekipa emisije Oko. Ne, gospodo što verujemo vašim očima, a i ostali što slično mislite, ovde se ne radi o kontroli prodaje alkoholnih pića. Ovde se radi o ZABRANI prodaje alkoholnih pića. Dalje, ta zabrana prodaje alkoholnih pića nije zabrana koja stupa na snagu utvrđivanjem činjenice toksičnosti proizvoda, već je to zabrana a priori. Zabranjuje se nešto ne zato što je otrovno i potencijalno letalno za korisnike, već zato što nije upisano u registar, što ga ne proizvodi osoba sa fakultetskom diplomom i što nije klasifikovano u posudama koje propisuje ministarstvo. Čak i ako je proizvod sam po sebi kvalitetan, tržišna transakcija njime se zabranjuje jer nije ispoštovan sam mehanizam proizvodnje koji je arbitrarno utvrđen odozgo. Tu se ne radi ni o kakvoj kontroli kvaliteta proizvoda, tu se radi jednostavno o zabrani prodaje nekog proizvoda bez obzira na njegov kvalitet. Da bi to zaključili, potrebna je samo trunka elementarne nedijalektičke logike i savladan bazični kurs iz hermeneutike koji se zove ČITANJE TEKSTA. Koliko takva zakonska rešenja imaju smisla pokazuje npr. i to što smo skoro imali slučaj subotičke firme Skaid koja je takođe rakijom potrovala ljude, a koja je bila uredno registrovana za proizvodnju alkoholnih pića, ispunjavala fizičke standarde, imala zaposlene sa adekvatnom stručnom spremom itd. (kao i proizvođač zozovače, uostalom) Jednostavno, ovakvim zakonskim normama se ne pospešuje kontrola već samo zabranjuje tržišno učešće malima, a na račun velikih. Jer, iz toga što neko ima infrastrukturu za ekonomiju obima ne sledi da je njegov proizvod kvalitetan. I obrnuto, neko ko nema finansijska i tehnička sredstva za sve "formalne standarde" ne znači da proizvodi loš proizvod. I tu silogistiku valja dobro apsolvirati pre upuštanja u patronizirajuće izlive moralne superiornosti koja je utemeljena ni na čemu, osim možda na batastojkovićevskom stavu "dopustite meni, ja sam brži i spretniji."

Pa dobro, kako onda sprečiti da se dešavaju takvi slučajevi masovnog trovanja rakijom? Počećemo jednom kosmičkom istinom. Svet nije baš lepo mesto u kome bosi trčimo po rascvetaloj livadi dižući oko sebe oblake šarenih leptira, niti je mesto na kome jedni drugima pružamo oralni seks na svaki (ne)suptilni namig. Svet je mesto u kome su se dešavale, dešavaju se i dešavaće se stvari koje se kose sa našim moralnim i estetskim uverenjima i shvatanjima. Svet je mesto u kome nema egzaktnih propisa o tome kako se cepaju drva sekirom, pa niko ne zaključuje iz toga da je nedostatak tih propisa uzrok tome što neki ljudi jedni druge ubijaju upravo sekirama. Svet je mesto u kome ima loše rakije bez obzira koliko vi pokušavali da standardizujete njenu proizvodnju (i obrnuto). Svet je ono što jeste, a ne ono što biste vi hteli da bude. Svet je realnost, a ne norma. (Sad kad bih hteo da zakačim kolege blogere, rekao bih da je svet jednostavno 365dana, a ne 365lepihdana niti 365ružnihdana)

Ono što mi imamo u rukama su jednostavno instrumenti koji su stari hiljadama godina. To su jednostavno moralne norme koje samo pokušavamo da primenjujemo onim najosnovnijim pravnim aktima. Ako je kažnjivo ubiti čoveka, svejedno je da li se to radi vatrenim oružjem ili rakijom. Ako se vrši kontrola proizvoda, onda je to kontrola proizvoda, a ne specifikovanje procesa proizvodnje. Jer, ako se neko ne plaši Zakonika o krivičnom postupku, sigurno ga neće uplašiti Zakon o rakijama. Jer time što zakon shvatamo kao regulaciju, vaspitavanje i obrazovanje građana, urušavamo njegovu osnovnu svrhu, a to je zabrana postupaka koji krše negativnu slobodu drugih ljudi. I u tome je smehotres jednog takvog zakona poput ovog, u tome što one male, plašljive i poštene otera u još veću ilegalu i siromaštvo, a s druge strane uopšte ne sprečava da se na tržištu pojavljuju proizvodi koji ubijaju. I uvek će se takvi proizvodi pojavljivati, jer totalna kontrola i totalna moralnost nisu mogući, jedino je moguće da se, ukoliko se takvi slučajevi dese, počinioci kazne. I to je cela svrha zakonskih sankcija, ponoviću po stoti put, u odmazdi prema pojedinačnom aktu, a ne u vaspitavanju i popravljanju društva kao agregata.

- Regulacija kao statusni simbol

No, ono što je zanimljivije je utvrđivanje razloga zbog kojih pripadnici intelektualne elite podržavaju regulatorno ograničavanje slobode odraslih, mentalno sposobnih ljudi sa registrovanim pravom glasa da među sobom stupaju u različite moguće aranžmane i eventualno razmenjuju svoje proizvode. Zbog čega ovakva regulacija među tim ljudima uvek nailazi na pozitivan odjek, čak i ako se empirijski može utvrditi da takva regulacija ne samo da ne sprečava negativne eksternalije koje se pojavljuju u društvu, već proizvodi još veće negativnosti i distorzije protiv kojih se na prvom mestu i imala nameru boriti? I to se upravo najčešće dešava na polju pomaganja najsiromašnijima i najobespravljenijima, kada se upravo regulativa koja je isprva zamišljena kao pomoć onima sa nižim statusom ispostavi kao mnogo gora po njih nego da je uopšte i nije bilo.

Tu imamo jednu lepu hipotezu Robina Hansona, profesora sa George Mason univerziteta, koji smatra da se komunikacija u javnoj sferi ne zasniva na politikama (policies) već na međusobnom komuniciranju socijalnim statusima. Regulativa se kroz tu prizmu ne vidi kao politika koja se meri po posledicama već kao normativno nametanje određenih statusnih inklinacija i simbola kao poželjnih i sprečavanje i smanjivanje onih koji su jednostavno nepoželjni. Prostije rečeno, mi kroz regulativu javne sfere više želimo da pokažemo na tom meta nivou da nam je do nečega stalo (jer je ta briga za javnost i javno dobro deo statusnog paketa), nego što rezultati tih naših postupaka zaista pokazuju. Hanson tako kao primere navodi sledeće:

You might argue that rules can only vary so much with circumstances, and poor folks simply suffer by being in the tails of the distributions of circumstances – nothing personal. But many regulations seem to go out of their way to target the poor. Consider min wages, min house lot sizes, max apartment occupancy rules, and child labor laws. Rich folks are in little danger of accidentally violating such rules – the intent seems to be to stop poor folks from doing things that rich folks wouldn’t think of doing.


Policies to subsidize and encourage schooling and homeownership also encourage high status activities. Zoning regulations and complex business rules discourage poor folks from running their own small businesses, especially out of their homes, pushing them to instead become employees of rich folks. Rules against "excess" noise, and against "eyesore" lawns, cars, or clothes, also tend to impose high status aesthetic standards on everyone else.


Drugs like crack favored by poor folks get much higher penalties that drugs like cocaine consumed more by the rich. Much more concern is expressed about poor than rich alcoholics, and about cheaper mixes of alcohol and caffeine. There is also more concern about the teen pregnancies favored by the poor, relative to the over-35 pregnancies favored by the rich, even though the later have much higher medical risks.

Ovde nas, da naglasimo, ne zanima da li je nečiji ekonomski ili politički interes bio da se slobodna razmena ograničava, niti nas zanima konkretno rakija, jer može da se radi o bilo kom drugom dobru ili usluzi. Ovde nas pre svega zanima kako intelektualna elita sama sebi objašnjava opravdanost ovakvih zakonskih rešenja. Tu se uključuje pitanje društvenog statusa. Taj deo elite uopšte ne dotiče konkretan problem, oni se sa datim proizvodom uopšte ne susreću, ali su kao "javne ličnosti" izuzetno zabrinuti za ljude sa nižim statusom koji svojim riskantnim ponašanjima ugrožavaju sami sebe. Zato oni smatraju da se jednostavnim nametanjem "visokostatusnog" ponašanja može popraviti problem.

Međutim, najčešće se dešava da se problemi ne rešavaju i da se čak stvaraju novi (paradoks regulacije gde regulativa traži novu regulativu ad infinitum). Desilo se da registrovana firma i dalje proizvodi rakiju sa metanolom, a desilo se i to da mali proizvođači izlaze iz procesa proizvodnje ili su jednostavno primorani da se zadužuju samo kako bi ispunili norme ekonomije obima koja je utvrđena zakonom. Od jednog problema koji je bio u ingerenciji ZKP-a, došlo se do dva.

Tako je i sa mnogim drugim sferama paternalističke regulacije. Bez obzira na nikakve pozitivne efekte, ona se često percipira dobrom. I tu je valjda cela filozofija, mi smo u stanju da podržavamo i politike sa lošim rezultatima baš zbog te "iluzije adekvatnosti". Jer najčešće se neželjeni efekti ne percipiraju kao proizvod dobre regulative, odnosno na nivou na kome sami sebi objašnjavamo stvari, mi stvarnost gledamo čisto kroz apstraktni veo. Tu dolazi do određenog spajanja našeg ličnog stava o mogućim društvenim aranžmanima sa predlozima postojećih politika. Ona rešenja "regulisanja" javne sfere koja nam se lično učine statusno bližima su i ona rešenja koja ćemo da branimo bez obzira da li sami rezultati odgovaraju prvobitnom planu. Jer naša podrška politikama se zasniva na komuniciranju našeg statusa kroz pokazivanje onoga kako mislimo da stanje treba da bude, a ne na analizi stanja koje realne politike realno proizvode. I u tome leži jedna od mogućih kvaka nekorisne, a opet neoborive regulative.

PS
Rakiju ne pravim, niti je pijem.

Drumska mafija ili Prilog teoriji državnog razloga

Efikasnom reakcijom beogradske komunalne inspekcije i gradske Direkcije za puteve, u Ripnju je zaustavljen kriminalni poduhvat asfaltiranja lokalnih puteva od strane organizovane kriminalne grupe koja je imala na umu da nekoliko saobraćajnica u tom naselju presvuče asfaltom. Kako je zabranjeno da privatna lica svojim sredstvima prepravljaju i popravljaju nešto što je javno dobro, vođe ove kriminalne grupe definitivno čeka pravedna kazna. Da ponovimo. Razdrndane, neasfaltirane i blatnjave lokalne ulice koje nisu bile u vremenskom horizontu NEP-a i NIP-a su jednostavno asfaltirane od strane privatnih lica (firmi) o njihovom trošku.


U potpunosti podržavamo akciju nadležnih organa i očekujemo brzo procesuiranje optuženih u skladu sa principima pravne države i najvišim evropskim i civilizacijskim standardima u zaštiti prava svojine. Kako su put i putno zemljište u javnom vlasništvu, to se ovi akti privatnih lica imaju smatrati uzurpacijom javne svojine i njenom svojevrsnom privatizacijom. Činjenica da ovakva zloupotreba stvara više koristi nego štete po sve zainteresovane strane je možda olakšavajuća okolnost, ali kako zakon ne bi trebalo da se rukovodi utilitarnim principima, ostaje da je prekršaj napravljen. To je posvedočila i direktorka Direkcije za puteve Ivana Vuletić u svojevrsnoj demonstraciji preinačenog, negativnog utilitarizma:

Šta bi se desilo kada bi svako ispred svog dvorišta asfaltirao koliko hoće, pa to bi stvorilo haos.

Možemo samo dodati da ne samo da bi nastao haos, već bi sigurno došlo i do pojave anarhije. O tome svedoči tzv. predržavno stanje drumskog saobraćaja koje je u udžbenicima istorije poznato kao “period oranja drumova”. Početak uređivanja ove sfere na našim prostorima je omogućeno drugim hatišerifom Sulejmana Veličanstvenog kojim se reguliše imovinsko-pravni položaj puteva i putnog zemljišta u Beogradskom pašaluku i za njihovog titulara postavlja novoosnovana Direkcija za puteve. Od tog vremena je oranje drumova omogućeno samo onima koji pribave odgovarajuću dozvolu od nadležnih organa. Privatna lica imaju prava da obavljaju saobraćaj preko za to predviđene putne površine, ali nemaju pravo da tu površinu oštećuju ili je popravljaju.

Slična rešenja će stupiti na snagu i u drugim oblastima koje se tiču javnih dobara. Ružica Hrastanović, direktor novoformirane Direkcije za dvorišta i okućnice, naglašava da slična haotična situacija postoji i na polju uređivanja dvorišta i terasa u gradskim i prigradskim naseljima. “Evropska konvencija o vizuelnoj estetici nalaže standardizaciju izgleda okućnica, terasa i uopšte spoljašnosti objekata u urbanim sredinama. Zato moramo da donesemo pravilnike i strategiju uređivanja okućnica i fasada u Beogradu.” Na pitanje da li se takvo nametanje kosi sa svetošću privatne svojine, Hrastanovićeva odgovara da je lepota pogleda javno dobro i da privatnost i sloboda građana u suštini nisu ugroženi ukoliko njihovi objekti i okućnice ispunjavaju minimum postavljenih standarda. “To ujedno omogućava otvaranje novih radnih mesta među građevinarima i inženjerima pejsažne arhitekture”, poentira direktorka. Najviše negodovanja u javnosti je došlo zbog najavljenih ogromnih kazni zbog sušenja veša na terasama u urbanim sredinama. Iako je to i do sada bilo zabranjeno, nadležne inspekcije najavljuju da će insistirati na poštovanju pravila. U prigradskim naseljima će sušenje veša biti dozvoljeno, ali sa pojedinim ograničenjima. Parnim danima se može prostirati muški, neparnim ženski veš, a u blizini škola i igrališta je strogo zabranjeno prostiranje erotskog donjeg veša.

Pitanje javnih dobara i javnih površina je u žiži interesovanja javnosti poslednjih nedelja kako je pred Skupštinom grada organizovan protest komunalaca zaposlenih u gradskoj čistoći zbog najavljenih otpuštanja. Čistači optužuju državu i nevladin sektor da su podizanjem svesti građana o očuvanju čistoće grada doveli mnoge od njih do granice ostanka bez posla. "Ljudi nemaju pravo da u parku sakupljaju izmet kučića. Park je javna površina i oni i njihovi psi je mogu samo koristiti, ali ne i ulepšavati ili popravljati. To je naš posao!“, sa gorčinom zaključuje predsednik štrajkačkog odbora Ričard Jovanović. On najavljuje da će protesti eskalirati ukoliko gradske vlasti ne ispune njihove zahteve da se građanima zabrani sakupljanje psećeg izmeta iz parkova i čišćenje snega sa trotoara, i na pravičan način reguliše pitanje sortiranja otpada kako ne bi došlo do drastičnog otpuštanja zaposlenih u tom komunalnom preduzeću.