Kult profesionalca

Upozorenje: Naredni tekst govori o novinarima i blogerima, move along...

U eseju Zašto su intelektualci protiv kapitalizma? američki filozof Robert Nozik postavlja hipotezu kako u ljudskom društvu postoji jedan osobit sloj ljudi koje on naziva kovačima reči (wordsmiths), a koji su osobito zainteresovani za promišljanje temelja društvenih odnosa, te se pod osećajem subjektivne pozvanosti i merituma predstavljaju i kao objektivno dati entitet koji zaslužuje najviši status u društvu. Jer oni se ipak, za razliku od običnog naroda koji se bavi svojim svakodnevnim privatnim poslovima, bave fundamentalnijim stvarima poput “poboljšanja društva”, “stvaranja javnog mnjenja” i sličnih manifestacija koje čovek ima kada oseti sav svetski bol u svom stomaku. Međutim, društvo to ne ceni onako kako bi kovači reči to želeli, postoji vidljiva provalija između njihovog subjektivnog mišljenja o svojoj vrednosti i statusu u društvu i onog što se objektivizira kroz društvene mehanizme raspodele statusa i vrednosti. I ta diskrepanca između subjektivnog i objektivnog postaje i izvor i utoka osećaja većine intelektualaca da su oni pozvani da te stvari promene, jer objektivno nikad nije dovoljno. U tom smislu i pojedini intelektualci svoj angažman ne vide kao puko zaposlenje, posao koji obavljaju od devet do pet kako bi maksimizovali svoj preferirani stil života. Ne, biti intelektualac je supermenski posao koji traje 24 sata dnevno 365 dana u godini, i kada drugi spavaju i idu na letovanje...

Nego, da se vratimo Noziku... U jednom lepom pasusu, on to sažima ovako (prevod preuzet iz časopisa Nova srpska politička misao, vol. X, no. 1-4):

Od početka zabeležene misli intelektualci su nam govorili da je njihova delatnost najvrednija. Platon je vrednovao sposobnost racionalnog prosuđivanja iznad hrabrosti i želje i mislio da filozofi treba da vladaju; Aristotel je smatrao da je promišljanje najviša delatnost. Nije iznenađujuće što očuvani tekstovi svedoče o ovoj visokoj oceni intelektualne delatnosti. U krajnjoj liniji, ljudi koji su formulisali ove ocene, koji su ih zapisivali sa propratnim opravdavajućim razlozima, bili su intelektualci. Oni su sami sebe hvalili. Oni koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu se brinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smislili teoriju o tome ko je najbolji.

Pre toga, kada pokušava da ograniči grupu ljudi na koju odnosi ovu svoju hipotezu, Nozik kaže:

Pod intelektualcima ne podrazumevam sve inteligentne ljude ili ljude sa određenim nivoom obrazovanja, već one koji se, po svojoj vokaciji, bave idejama izraženim u rečima, oblikujući tok reči koji drugi primaju. U ove tvorce reči (wordsmiths) spadaju pesnici, romanopici, književni kritičari, novinari magazina i dnevne štampe i mnogi profesori.

Ali kakve to veze ima sa novinarima iz prve rečenice? Pa i nema prevelike, ako posmatramo novinara u empirijskom smislu, kao čoveka kome je to zanimanje. Problem nastaje kad se novinarstvo shvati isuviše ozbiljno za svoje dobro, kao svojevrsna kombinacija kovača reči – profesionalca i čoveka sa pozivom da svetu iznova pokazuje skrivenu istinu. Naime, iako je novinarstvo mnogo prozaičniji posao, takoreći zanat, često se može čuti da se u tom pozivu krije nešto mnogo veće od onoga što vidimo na prvi pogled. I zaista, retka su zanimanja koja se smatraju Pozivom (tako naši univerzitetski profesori rado pišu udžbenike o novinarstvu kao pozivu, ali retko će smeti da ustvrde da su šumarstvo i agronomija išta više od zanimanja), a takođe su retki pozivi koji svoju struku ne ograničavaju samo čisto praktičnim smernicama i dobrim radnim običajima, već su im potrebni visokoparni pisani i nepisani dokumenti koji govore o etičkim normama profesije, potrebni su im svojevrsni ustavi koji će na meta nivou da regulišu ono što čini Poziv. Tu nije dovoljan svojevrstan univerzalni kantovski moral i zemaljski pozitivni zakon koji važi za bankare i vodoinstalatere, Poziv ima i svoj etički i praktični kodeks koji na čisto normativnom smislu propisuje ko pripada profesiji, a ko ne. Ako govorimo konkretno o novinarskoj profesiji, tu se zanimanje i poziv ne poklapaju. Raditi kao novinar je samo spoljni krug profesije, biti novinar je ono što čini Poziv.

Da pređemo, jelte, na stvar. Jedna usiljena debata o ulozi novinara u doba kolere zvane internet je dospela i u naše krajeve. Ljudi su počeli da koriste alternative klasičnim medijima, podjednako (ne) veruju kolumnistima i blogerima, informišu se na Tviteru pre samih urednika novinskih kuća i ostale stvari koje ljudi koji čitaju ovaj tekst već jako dobro poznaju. To naravno nije moglo da prođe bez jedne klasične “vrapci u prašini” makljaže u kojima se jednima spočitava da su brzopleti, neobjektivni i nepismeni, a drugima da su spori, konzervativni i takođe nepismeni. O blogerima i njihovom precenjivanju svoje trenutne uloge u društvu sam pisao ranije, problem je što ni klasični novinari nisu daleko odmakli. Za razliku od blogera koji uglavnom pišu za “porodicu i prijatelje”, klasični mediji jesu onaj ispupčeniji deo Gausove raspodele, većina ljudi i dalje komunicira sa sferom javnog upravo preko klasičnih medija (ne nužno i preko klasičnih kanala komunikacije).

Problem nastaje kada klasični novinari svoj posao ne shvate kao zanimanje, već kao poziv, što podrazumeva određeni ekskluzivitet u posredovanju između javne i privatne sfere. A taj se ekskluzivitet topi velikom brzinom, pogotovo u segmentu informisanja, kada je sve manje potrebno imati posrednika između izvora i primaoca informacije. Trošak proizvodnje i plasmana informacije se gotovo sveo na nulu, a takođe i vreme njenog prenosa. No, kako ja ne bih razglabao o svemu tome, koga interesuje, datu temu je temeljno obradio Bora Živković, jedan od urednika internet izdanja časopisa Scientific American.

Ono što me ovde interesuje je svojevrsna serija tekstova uglednih srpskih novinara koja se tiče negativnog uticaja interneta na klasično novinarstvo. To je zanimljiva priča kojoj možemo pritupiti sa fundamentalnog i fenomenološkog nivoa.

U fundamentalnom smislu, odnos koje novinarstvo ima prema internetu je sličan odnosu koji je Toše Proeski imao prema svom automobilu. Isprva mu donosi neverovatno veliku korist u odnosu na inpute i neprocenjivo olakšava posao. Na kraju ga ubije. Jednostavno rečeno,  novinar kao profesionalac postaje zamenjiv. Kao što rekoh u nekom od prethodnih pasusa, informacija je prejeftina i prelako ju je nabaviti da bi isplatila svog prenosioca. S druge strane, stavljanje u konteskt date informacije, posao koji se smatra neprikosnovenim novinarskim feudom, je takođe nešto u čemu novinari nisu najbolji. Taj posao mnogo bolje obavljaju stručnjaci za datu oblast o kojoj se govori. Naprosto, za stavljanje informacije u kontekst je bolje imati stručnjaka profesionalca u pojedinoj oblasti koji će igrati ulogu novinara amatera nego obratno, imati novinara profesionalca koji pritom nije stručnjak ni za šta konkretno.

Fenomenološki gledano, puno je zamerki koje neki od profesionalnih novinara pripisuju raznoraznim sadržajima na internetu. Problem sa tim zamerkama je što ne mogu da preskoče jednu logičku prepreku koja je popularizovana tzv. Sterdženovim zakonom. Naime, američki pisac naučne fantastike Teodor Sterdžen je, braneći svoj žanr od napada profesionalnih književnih kritičara koji su ceo žanr svrstavali u smeće tako što su kao primere izdvajali najgore predstavnike, došao do jednostavnog zaključka da je najlakše naći loše predstavnike jedne grupe i pomoću njih doći do generalnog stava o čitavoj grupi. Prevedeno na temu o kojoj govorimo, a izrečeno Sterdženovim rečnikom – iskaz da je 90% sadržaja na internetu smeće je prazan iskaz jer je 90% svega smeće. Problem sa ovom vrstom logičke greške koja se ustalila pod nazivom nit-picking je u tome što je koriste obe strane u sporu koji opisujemo, a to uopšte ne pomaže jasnijem sagledavanju problema. Jer upoređivanje najboljeg s naše strane ograde sa onim što je najgore s druge strane i nije baš stvar zbog koje će vaša profesorka logike biti ponosna. Jednostavno, normativno se ima upoređivati sa normativnim, a stvarno sa stvarnim.

Najčešća praktična zamerka proizlazi iz romantične samopercepcije novinara kao subjekata koji ispunjavaju dužnost plasiranja tačne, odnosno istinite informacije (vidi prvi antrfile ovog članka za primer). Ali to je čisto normativni nalog profesiji koji naravno u stvarnom radu novinara uopšte ne mora da bude otsvaren, kao što smo i svedoci da se često ne ostvaruje. Iz toga što nečiji etički kodeks i naučena pravila profesije nalažu da se bude objektivan i veran činjenicama ne sledi da će i rezultati biti takvi. Jedina instanca kojoj npr. i klasični mediji i blogovi mogu da se obrate kao sudiji su njihovi korisnici. Jer imati i zadržati čitaoce uz pomoć konstantnih laži i neobjektivnih analiza nije baš posao koji je nekome pošao od ruke.

Druga zamerka koja se često pripisuje velikoj internetizaciji javnog mnjenja je nerazlikovanje bitnog od banalnog, teza koju je osobito prigrlio sarajevski student Endru Kin u svojoj poznatoj štampanoj kritici interneta pod naslovom Kult amatera, a koga je na ovdašnjoj sceni osobito prigrlio Teofil Pančić, još jedan internetski kritičar. Naime, na internetu sve prolazi, i svi smo svesni toga. Loši fotografi, loši reditelji, loši veb dizajneri, loši blogeri, loši pisci erotske proze, svi su oni na dohvat ruke. Nepostojanje instance koja će da razvrsta tu divljačku anarhiju sputava one najbolje da isplivaju iz te zamućene bare. Međutim, taj argument ne stoji iz dva razloga. Prvi je naime čisto na nivou principa i tiče se slobode govora, a to je samorazumljivo da ga nemam nameru objašnjavati. Drugi razlog je u pogrešnoj pretpostavci da decentralizovane odluke miliona korisnika interneta ne mogu da svrtaju sadržaj po kvalitetu već je za to potrebna neka centralna instanca, recimo u vidu urednika. Ne samo da svakodnevno empirijski utvrđujemo da svojevrsni evoluciono-ekonomski (hajekovski) mehanizam vrlo uspešno funkcioniše u rangiranju i deljenju internet sadržaja, već je cela naša kultura nastala na taj način. Ne zato što su književni ili likovni kritičari odlučivali o tome šta je dobro a šta ne, već tako što su pojedinačne odluke miliona ljudi dovele do svojevrsnog demokratskog konsenzusa o tome.

Dalje, spreman sam da ustvrdim da su klasični mediji, a baš iz razloga centralnog upravljanja, mnogo podložniji banalnostima u svom sadržaju, iz prostog razloga kako bi sav taj prazan prostor predviđen za sadržaj bio popunjen. Tako ekonomista Brajan Kaplan u svom blogpostu (sic!), citirajući pisca Rolfa Dobelija koji u svom TED govoru Protiv vesti (PDF ovde) daje argumente u prilog tezi da je svakodnevno praćenje vesti samo gubljenje vremena, poentira iskazom da su vesti u suštini iluzija da nam se svaki dan događa nešto bitno. Ova ogromna količina banalnosti u klasičnim medijima se pre svega ogleda u nesavladivoj prevlasti političara i parapolitičara koji dominiraju televizijskim programom i novinskim člancima samo zato što su novinari i urednici na neki način baždareni da smatraju da je sve što bilo koji političar u bilo koje doba dana izgovori bitno da se prenese javnosti, iako je mišljenje većine političara ili analitičara o tim stvarima praktično ništa više relevatno nego mišljenje koje o tim stvarima ima bilo koja prodavačica u kineskoj radnji. Da, ima takvih stvari i na internetu, ali su u skladu sa sadržajem – besplatne.

Treća i poslednja zamerka na koju ćemo se osvrnuti je primedba o stalnom opadanju kvaliteta sadržaja zbog otimanja tržišnog udela u kome sve manje učestvuju klasični mediji poput recimo štampe. Na žalost, govoriti o kvalitetu je jedan jako nezahvalan posao imajući u vidu svačije subjektivne preference, ali mi se čini da je zahvaljujući internetu kao kanalu komunikacije moguće pročitati mnogo više kvalitetnog sadržaja po mnogo nižoj ceni nego da tog kanala komunikacije nije ni bilo (ovo naravno ne govorim o srpskom internetu). Jednostavno, pogled na novinarstvo kao magiju koja dolazi do opskurnih informacija iz arhiva i knjiga na stranim jezicima je jednostavno nestao. Sada bloguju ekonomisti nobelovci (padaju na pamet Geri Beker i Pol Krugman), bulumenta naučnika koji se bave bilo humanističkim disciplinama, bilo prirodnim naukama sada objavljuje svoje analize na blogovima i deli ih po društvenim mrežama. Nije potrebno da im profesionalni mediji obezbede kanal komunikacije uz pomoć koga će konzumentima kontekstualizovati informacije, kada je uglavnom sve dostupno i bez posrednika.

Zaključak je takav da su online i offline mediji komplementarni i da u ovoj formi ne bi postojali da njihovi sadržaji nisu duboko isprepletani, jer im je suština u osnovi ista. Bar dok stvarnost ne počne da liči na neki panel Elisovog Transmetropolitana.

PS (dodato 01.01.2012.)
Sad sam se setio da sam pre nešto više od dve godine imao jedan više teorijski tekst koji se bavio odnosom novinarstva prema konceptima neutralnosti/objektivnosti i slobode govora.

Kako blogeri utiču na sopstvenu sujetu, a tviteraši na promet u kafanama u kojima se okupljaju

U bilo kojoj državi, pa makar kako ona bila organizovana, nikada više od četrdeset do pedeset ljudi ne vrši efektivnu vlast.

Nikolo Makijaveli, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija

Da je kojim slučajem Makijaveli danas živ i da mu se to što je živ dešava u Srbiji, čovek bi zasigurno bio bloger. E sad, pitanje koje je iznimno važno za temu o kojoj ću pisati je da li bi ovaj Firentinac bio (1) ona sorta ciničnog blogera-analitičara koji svojim stavovima izaziva gromoglasne tišine ili bi pak izazivao reakcije koje mu daju do znanja da je hejter koji sedi u svojoj anonimnoj stolici i pljuje po ljudima koji, pobogu, utiču, opinionmejkuju, trendsetuju, tvitapuju, influensuju i prave sajtove za Olivera Dulića; (2) blogoidni PR koji bi objašnjavao ljudima šta i kako, uvijajući zdrav razum šezdesotogodišnjeg seljaka u anglicizmima gravidnu nauku ili (3) neki tamo levak koji je zapljunuo par desetina evra za sopstveni domen kako bi sa nama delio spotove grupe Blackmore’s Night. Odgovor na to pitanje prevashodno zavisi od toga kako shvatamo Makijavelijeva dela - kao brutalnu sociološku analizu društva u kome je živeo bez ikakvih normativnih ulepšavanja o tome šta bi trebalo ili ne bi, ili pak kao priručnike za to kako biti legitiman (u PR rečniku – socijalno odgovoran) i pritom ušićariti nešto i za sebe (ne nužno u monetarnom smislu).

E sad, lako je zamisliti da se umesto te Makijavelijeve države ovde radi o srpskoj internet sceni koja otprilike jedva uspeva da sastavi tih 40-50 drmadžija koji su neka vrsta autoriteta za ostale. Uostalom, to lako možemo da zamislimo baš iz razloga što to viđamo svaki dan čitajući najposećenije srpske blogove i njihove komentare i svo to međusobno primatsko češanje leđa, diplomatsko nezameranje i masovno primećivanje i slaganje sa i Reju Čarlsu očiglednim stvarima. Jedini problem koji pravoslavnoj devojčici kvari vikend planove je taj što Makijavelijeva država podrazumeva da ti vladari nekime i upravljaju, na nekoga utiču, i da se ti na koje utiču mere ciframa koje u današnjim državama mogu dostići cifre od po više stotina miliona ljudi. Ako probamo da analiziramo na koga utiču ovdašnji blogeri putem svog medijuma komunikacije, videćemo da nemaju nikog - da jedino mogu da pišu za tu grupu kojoj i sami pripadaju. I ta cirkularna referentnost je ono što razlikuje one koji su zaista uticajni od onih koji se dopisuju i komentarišu sa istomišljenicima na internetu. I pri tome ne mislim na popularne blog platforme poznate po svom sektaštvu (čitaj: B92), već na ljude na sopstvenim domenima.

Onda dakle možemo da zaključimo da Makijavelijeva država nije najbolji primer sa kojim možemo da uporedimo našu vajnu blogersku scenu. Bolji komparativni primer je recimo alternativna rok scena. Na alternativnoj rok sceni imamo muzičare, publiku i kritičare, a na internetu blogere, čitaoce i meta-blogere (iliti stručnjake za društvene medije i mreže ili štatijaznam). Jedini problem je u tome što je ta scena tako mala i toliko samozatvorena i samodovoljna (ne namerno) da ne postoji jasna odeljenost uloga. Ne zna se ko tu utiče, na koga i ko ima autoritet da to utvrdi. A ne zna se upravo zbog pomenutog sindroma alternativne rok scene gde isti ljudi jednog vikenda sviraju, drugog vikenda su publika onima koji su njima prethodno bili publika, a trećeg vikenda svi zajedno jedni drugima pišu recenzije, ne štedeći rečnik koji su nabildovali višegodišnjim studiranjem na nekom fakultetu koji se bavi humanističkim naukama i umetnostima. Takav je slučaj i sa blog scenom. Nađe se neki meme, neka pogodna tema, neka koska, i onda svi zapnu da pišu generičke postove o tome i da budu publika i komentatori jedni drugima, kako bi se svi na kraju okupili na nekom blogerskom skupu da bi jedni drugima govorili kako biti influenser, muver i šejker.

Jedan od najboljih indikatora koji pokazuje tu iluziju o značaju “srpskog interneta” je broj pokušavanih analiza koje se bave njegovim uticajem. Naime, mogli bismo da postavimo jednu plauzabilnu hipotezu da je sama količina priče o uticaju recimo blogera i tviteraša obrnuto srazmerna njihovom stvarnom uticaju. Jednostavno rečeno, moć i uticaj su striktno sociološke kategorije, kategorije prakse vidljive tek iz samog delanja onih uticanih, i možemo reći da su moć i uticaj upravo veći tamo gde su najnevidljiviji, gde se opiru metričkoj analizi i medijskom predstavljanju. Što je više meta-analize o moći i uticaju, tu je realno manje istih. Možemo da povučemo paralelu na neki od klasičnih medija. Televizija je recimo najmoćniji medij današnjice i neosporan generator uticaja na mnogim poljima, ali ona se kao medij ne koristi kako bi razglabala o sopstvenom uticaju. Ona ga jednostavno posreduje kroz sadržaj. Srpski internet, sa druge strane, je samoreferentan. On gotovo i da nema sadržaj, njegov ceo sadržaj se iscrpljuje u meta-analizima onoga što postoji čisto kao potencijal, a ne kao realnost. To je scena na kojoj ljudi jedni druge obučavaju i savetuju kako da budu uticajni, sa akcentom na ono “jedni druge.”

No, da ne bude da se sve svodi na zdravo afektivno trolovanje, bilo bi lepo kad bismo izvadili neki analitički aparat iz gaća i krenuli da njime lupamo po tastaturi. U to ime...

- O elitama, kvazielitama i njihovoj moći

Ovaj deo bi trebalo da bude skraćena verzija mog izlaganja sa East Weekend Festa koji je išao pod naslovom Kvazielitizam na blogovima. Teza tog izlaganja je da se gotovo cela srpska blog zajednica u svetlu sociološke analize može svrstati u ad hoc skovan termin kvazielite.

Počnimo od definicija. Pojam elite je čisto sociološki pojam, pojam koji svoje postojanje duguje postojanju društvene interakcije. Kao i svaki drugi, i ovaj možemo određivati uz pomoć raznih definicija. No, elitu pre svega valja definisati uz pomoć jednog drugog pojma, a to je uticaj. Uticaj je proces društvene interakcije gde se stavovi, osećanja ili akcije nekih ljudi ili grupa formiraju ili menjaju zavisno od stavova, osećanja ili akcija drugih ljudi ili grupa, bez obzira da li se to vrši voljno ili spontano. Elita bi onda bio sloj ljudi koji ima najveći uticaj na najveći broj ljudi u vezi sa najširim krugom pitanja.

Kao što vidimo, definicija elite je ovde čisto empirijska. Naime, da bismo uopšte tom pojmu pristupili analitički, moramo da nađemo opipljive parametre kojima bismo ga definisali. Zato mislim da je normativna definicija elite, gde bi se pojmovi elitizma i meritokratije poklapale, u ovom slučaju neprihvatljiva. Jer jedino možemo da kažemo da neko zaista ima uticaj tako što ćemo taj uticaj konstatovati kroz delanje i stavove onih na koje se utiče. Prostije rečeno, imamo dva nivoa, normativni i empirijski. Na normativnom postavljamo arbitrarne parametre za pripadnika elite (poštenje, stručnost, dobrota), a na empirijskom jednostavno utvrđujemo empirijski uticaj koji neko zaista ima. Iako zvuči kontraintuitivno, elita su oni za koje smo utvrdili da toj grupi pripadaju na empirijskom nivou, oni koji zaista utiču na stavove i ponašanja drugih. Oni koje čisto normativno karakterišemo elitom ipak nisu elita, iako neki smatraju da bi možda trebalo. Jednostavno, elita su oni koji utiču na druge (ma kakvi oni bili), a ne oni za koje mislimo da bi to trebalo da rade.

Tu stižemo do pojma kvazielite. Pošto smo prihvatili empirijsku definiciju elite, njoj je suprotstavljen pojam kvazielite u koji možemo svrstati one koji misle da imaju (ili da treba da imaju) uticaj na mase, ali ga nemaju ili ga nemaju na način da je to utvrdivo. Tu se otprilike krije najznačajnija razlika između pripadnika elite i kvazielite. Jer elite u suštini ubeđuju, pa čak i zavaravaju mase kako bi uticale na njihove stavove i akcije. Kvazielite više ubeđuju i zavaravaju sebe da vrše uticaj i da nešto menjaju, nego što se to može utvrditi. Kao što sam već rekao u uvodu, ono na šta pripadnik blogerske kvazielite uvek može da računa je fidbek iz iste niše, od istomišljenika, potvrđivanje stava. A potvrđivanje stava i poklapanje stavova pripadnika kvazielite sa kasnijim ponašanjem onih koje on targetira nije uzročno-posledična veza već samo puki vremenski sled. Većim delom bi takvi stavovi i ponašanja “kvazimase” postojali i bez delovanja “kvazielite”. U tom slučaju, kvazielitizam je samo predviđanje budućeg ponašanja na osnovu dostupnih parametara, ne i generisanje stavova ili ponašanja koji se inače ne bi pojavili.

Deskriptivne karakteristike tog blogerskog kvazielitizma se mogu navesti kroz nekoliko stavki:

- Cirkularna referentnost – međusobno pozivanje jednih na druge i potvrđivanje međusobnih stavova.

- Zatvorenost grupa – i ovde se ne radi o nekoj namernoj zatvorenosti iznutra (ekskluzivitetu), već više o stavu da to spolja izgleda kao jedna kompaktna masa koju je bolje pustiti da se bavi svojim poslovima, da se igra na svojoj gomili peska gde nikom ne smeta.

- Nepostojanje fidbeka prema spolja – to je u suštini i sama srž kategorije uticaja. Blogeri su jako osetljivi na društvene probleme, rado i naširoko o njima pišu i iznose najrazličitije stavove. Ali ti stavovi ostaju u okviru zajednice, ostaju među onim trocifrenim brojem aktivnih korisnika blogova i Tvitera. Prostije rečeno, društvo i klasični mediji utiču na blogere, ali ne i obratno (osim kao neki kuriozitet).

- Socijalni aktivizam po obodima političkog – ovo i jeste možda glavna sfera gde je potrebno delovanje ljudi sa jednog takvog medija kakav su blogovi. Međutim, kao i ostalo, i to je ograničeno uticajem prema spolja koji blogovi imaju (tj. bolje reći – nemaju). Tu blogeri nisu ništa bolji niti gori u svojim humanitarnim akcijama od recimo članova nekog moto kluba ili udruženja ribolovaca.

- Potvrđivanje već postojećih stavova – blogovi, a i društvene mreže, su se pokazali kao pogodno tlo za komunikaciju, ali prave razmene stavova tu nema. Blogovi i web portali (oni koji se bave društvenom tematikom) se posećuju od strane istomišljenika i služe samo učvršćivanju već postojećih političkih stavova.

- Političari na društvenim mrežama

Ono oko čega se takođe podigla prašina među obitavaocima srpskog interneta je pojava nekolicine političara iz viših ešalona vladajućih partija na Tviteru. Iako se na prvu loptu to može posmatrati kao nekakav pozitivan trend u kome se najzad dolazi do neposredne komunikacije sa donosiocima odluka i početak uticaja na njih (teza koju među poznatim blogerima zastupa npr. Cory Doctorow), čini se da se na drugu loptu dobilo upravo suprotno. Za posmatrača sa strane se čini da je ta nekolicina političkih insajdera više doprinela zatupljivanju kritičkih oštrica koje su autsajderi imali i uvođenje komunikacije u nekakav smrdljak političke korektnosti (teza koju zastupa Evgeny Morozov), gde su glavne političke teme u suštini pomerene sa analize političkih akcija i njihovih rezultata na polje rasprave o tome šta su političke potrebe, želje i vizije samih lidera. Prosto je fascinantno kako ljudi svoje vreme i energiju kreću da troše na najjeftinije moguće fraze i opšta mesta koje ispaljuju novopečeni tviteraši-političari. Ide se čak i korak dalje, pa se kod određenih tzv. elitnih blogera i tviteraša vidi takav stepen snishodljivosti, pa čak i ulizištva prema političarima na društvenim mrežama, da čoveku ne preostaje ništa drugo (ako se zanemari da su ti ljudi vođeni individualnim oportunizmom i poslovnim ugovorima) nego da takve pojedince svrsta u tipične pripadnike kombinacije parohijalne i podaničke političke kulture po klasifikaciji Almonda i Verbe.

Fascinantan je, i čak nekog poštovanja vredan, stepen hrabrosti koji su pokazali ljudi poput Olivera Dulića ili Veselina Jevrosimovića kada su direktno ušetali na Tviter i započeli sa sopstvenim rebrandingom i, s druge strane, fascinantno je kako podrška nekih ljudi koji sebe smatraju opinionmejkerima na internetu može biti kupljena jednostavnim PR radom u svrhu političkog marketinga, poput poklanjanja mobilnih telefona i harmonika onima koji su ugroženi. I tu se mogu postaviti dva pitanja. Prvo je o psihološkim mehanizmima pomoću kojih se taj parohijalno-podanički odnos prema velikim imenima na društvenim mrežama jednostavno reprodukuje samo zato što su ti poznati ljudi počeli da koriste medije koji i mi koristimo. Jednostavno, došlo se do toga da će neki političar koji nije na Tviteru uvek teže proći od nekog koji tamo jeste jer se, u maniru najgoreg sektaštva, ovaj drugi smatra za pripadnika našeg ezoteričnog kruga. I drugo, koliko je taj socijalni aktivizam i humanost koje pokazuju značajni ljudi internet scene, biznismeni i političari, zaista plod prepoznatih potreba, a koliko samo još jedan način izgrađivanja svog online imena i brenda? Jer, humanost može biti i anonimna ukoliko je zaista usmerena na one kojima je potrebna, ukoliko je dobrano javna onda ta humanost nije sama sebi svrha i iza sebe ima neke druge, skrivene agende.

Jednostavno, poenta svog ovog filozofiranja je u pitanju da li su se ti benevolentni ljudi pojavili na društvenim mrežama zato što su otkrili krasan metod da oslušnu i pomognu društvu ili su pak otkrili još jedan pogodan metod da pomognu sebi samima?