Fudbalska igra bi bar u teoriji trebalo da bude primer praktične primene koncepta čiste proceduralne pravde. Da to baš i nije slučaj svedoče nam neke utakmice sa aktuelnog svetskog prvenstva gde zvezde postaju sudije koje svojim odlukama urušavaju sam koncept "pravednosti".
Za početak bi valjalo objasniti termin čiste proceduralne pravde koji se koristi u ovom tekstu, termin koji se može sa lakoćom primeniti na bilo koju vrstu igre sa "transparentnim" pravilima koju upražnjavamo – od ferke sa Ciganima koji sakupljaju aluminijum ispred zgrade, preko basketa sa komšijom do Mortal Kombata sa mlađim bratom na igračkoj konzoli. Koncept proceduralne pravde nije nov i karakteriše ga vezanost za Common Law sistem prava, ali ga je teorijski aktuelizovao Džon Rols, pripadnik tzv. liberalno-egalitarne struje američke političke filozofije, u već klasičnom delu Teorija pravde. On tu razlikuje tri vrste proceduralne pravde: savršenu (znamo kakav ishod treba da bude i znamo procedure koje vode do tog ishoda), nesavršenu (znamo kakav ishod treba da bude, ali nemamo efikasne procedure koje vode do njega) i čistu (imamo proceduru, pa kakav god da je ishod – pravedan je).
E sad, igranje igara potpada pod čistu proceduralnu pravdu baš iz razloga što je ishod igre - kakav god da je - pravedan ako se poštuje procedura, tj. upražnjavaju pravila igre. Pravila igre su tu mešavina svesnih ljudskih intervencija čiji je cilj da igru učine zanimljivijom, prijemčivijom ili komercijalnijom i nesvesnih prećutnih promena koje su plod iskustava samih učesnika u igri. Problem je što je većini igara potrebno arbitriranje u primeni pravila da bi uopšte došlo do nekakvog ishoda koji nas zanima. Kad kažem većina igara – mislim na one koje nas uglavnom interesuju. Npr. u dvoboju katanama uopšte nije potreban arbitar da bi utvrdio kome od suparnika je odsečena ruka ili glava, ali je recimo u fudbalu vrlo neophodno da arbitar svojom odlukom sankcioniše dešavanja na terenu. A pošto je arbitar samo čovek, koncept čiste proceduralne pravde je tu u problemu i prelazi u ono što bi Rols nazvao kvazičistom proceduralnom pravdom.
Fudbalska igra je tako ustrojena da sve što se tiče poštovanja pravila igre zavisi od sudije. Igrači znaju pravila igre i znaju da su ona uslov bez koga ta igra ne bi ni postojala na prvom mestu, ali su u svakom trenutku spremni da ih prekrše zarad povoljnijeg rezultata za svoj tim. I nije to samo pitanje podsticaja velikim novcem, statusom, slavom i mladim devicama što tera ljude da ne poštuju pravila igre, jer toga ima i u beton ligama u kojima igrači nemaju baš nekih velikih razloga da trče za loptom i lome sebi noge, a ipak to rade. Ne bih ulazio u razloge zbog čega fudbaleri ne poštuju pravila sopstvene igre jer je to kardinalni filozofski problem kome ja nisam dorastao, ali mogu da povučem paralelu sa pravnim poretkom jedne države, što hoću da uradim još od početka teksta.
U idealnotipskom slučaju pravnog sistema u kome bi se u empirijskom smislu primenjivala koncepcija proceduralne pravde, gotovo je izvesno da bi postojao razvijeni arbitražni, odnosno sudski sistem koji bi na svaki mogući način pokušao da zadrži pravednost procedure. Sudski sistem se bazira na dve premise. Prva je da sudska procedura mora biti takva da svojom "pravednošću" zadovolji sve strane u sporu bar do one tačke gde bi troškovi vođenja spora (žalbe, apelacione instance) bili manji od troškova prvobitnog kršenja proceduralnih pravila. Druga je da se činjenice koje su relevantne za spor pokušavaju objektivizovati (dokazni postupak) na takav način da bi svaki čovek koji je u poziciji sudije mogao da izrekne identičnu presudu.
Problem sa fudbalom je što postupak suđenja uopšte nije vezan za ove premise. Prvo, iako je moguće da kršenje pravila igre bude istovremeno očigledno obema stranama u meču, neadekvatnost i "nepravednost" sudske procedure će sasvim lagano proći preko tih kršenja u slučaju da ona nisu bila očigledna samom arbitru. Drugo, objektivizacija spornih činjenica u fudbalu uopšte ne postoji, sve je na trenutnoj, brzoj proceni jednog čoveka. Ili trojice njih, svejedno... Sudija u fudbalskom meču nije sudija u smislu u kome tu reč koristimo za pravni poredak. On je tu više svedok ili očevidac koji ima moć da svoj subjektivan stav o datom događaju svojom pištaljkom pretvori u konačnu odluku. Njegov subjektivan stav ili mišljenje je ujedno i presuda, a to je, rekao bih, vrlo neubedljiv način za dostizanje nekakvog ideala pravednosti.
Tu nemamo mehanizme koji mogu ispravljati kršenja pravila igre tokom same igre, kao u tenisu, ili posle nje, kao u automobilizmu. Sad, pobornik tradicionalnih metoda suđenja bi mogao reći da jeste važno održavanje pravedne procedure odnosno poštovanja pravila igre, ali da to već uključuje nulto pravilo koje glasi: "Ako sudija nije dosudio nešto što nije bilo po pravilima, onda se to efektivno nije ni desilo." Moj odgovor je da su onda jedna od dve stvari u fudbalu redundantni, ili pravila igre ili sudije.
Poenta svega ovoga je da smatram da bi bilo bolje kada bi se u fudbalskoj igri pojačali kapaciteti za zaštitu samih pravila igre. Prosta stvar poput definitivnog uvođenja sudija na gol-aut liniji bi sprečila tragikomičnu situaciju da par sekundi posle očitog Lampardovog gola ili Tevezovog ofsajda milijardu ljudi zajedno sa sudijama na terenu vidi da je greška napravljena, ali da ne postoje mehanizmi da se ispravi. (Bojim se da su sudije sada imale, uz više hrabrosti, jedinstvenu priliku da naprave neku vrstu presedana u tom smislu.) Možda bi mehanizmi za ispravljanje takvih grešaka poput pregledavanja video snimaka ili poništavanja čitavih mečeva (primer Francuske i Irske) bili previše radikalni, ali je zaista bizarno da se ne pokušava sa sprečavanjem da se greške uopšte pojave. I tu se ne radi o nekakvom pozivu na to da se igra učini bržom, zanimljivijom ili prijemčivijom za neinicirane u fudbal, već jednostavno o tvrdnji da je bolje za igru da se njena pravila poštuju nego obratno.
Za početak bi valjalo objasniti termin čiste proceduralne pravde koji se koristi u ovom tekstu, termin koji se može sa lakoćom primeniti na bilo koju vrstu igre sa "transparentnim" pravilima koju upražnjavamo – od ferke sa Ciganima koji sakupljaju aluminijum ispred zgrade, preko basketa sa komšijom do Mortal Kombata sa mlađim bratom na igračkoj konzoli. Koncept proceduralne pravde nije nov i karakteriše ga vezanost za Common Law sistem prava, ali ga je teorijski aktuelizovao Džon Rols, pripadnik tzv. liberalno-egalitarne struje američke političke filozofije, u već klasičnom delu Teorija pravde. On tu razlikuje tri vrste proceduralne pravde: savršenu (znamo kakav ishod treba da bude i znamo procedure koje vode do tog ishoda), nesavršenu (znamo kakav ishod treba da bude, ali nemamo efikasne procedure koje vode do njega) i čistu (imamo proceduru, pa kakav god da je ishod – pravedan je).
E sad, igranje igara potpada pod čistu proceduralnu pravdu baš iz razloga što je ishod igre - kakav god da je - pravedan ako se poštuje procedura, tj. upražnjavaju pravila igre. Pravila igre su tu mešavina svesnih ljudskih intervencija čiji je cilj da igru učine zanimljivijom, prijemčivijom ili komercijalnijom i nesvesnih prećutnih promena koje su plod iskustava samih učesnika u igri. Problem je što je većini igara potrebno arbitriranje u primeni pravila da bi uopšte došlo do nekakvog ishoda koji nas zanima. Kad kažem većina igara – mislim na one koje nas uglavnom interesuju. Npr. u dvoboju katanama uopšte nije potreban arbitar da bi utvrdio kome od suparnika je odsečena ruka ili glava, ali je recimo u fudbalu vrlo neophodno da arbitar svojom odlukom sankcioniše dešavanja na terenu. A pošto je arbitar samo čovek, koncept čiste proceduralne pravde je tu u problemu i prelazi u ono što bi Rols nazvao kvazičistom proceduralnom pravdom.
Fudbalska igra je tako ustrojena da sve što se tiče poštovanja pravila igre zavisi od sudije. Igrači znaju pravila igre i znaju da su ona uslov bez koga ta igra ne bi ni postojala na prvom mestu, ali su u svakom trenutku spremni da ih prekrše zarad povoljnijeg rezultata za svoj tim. I nije to samo pitanje podsticaja velikim novcem, statusom, slavom i mladim devicama što tera ljude da ne poštuju pravila igre, jer toga ima i u beton ligama u kojima igrači nemaju baš nekih velikih razloga da trče za loptom i lome sebi noge, a ipak to rade. Ne bih ulazio u razloge zbog čega fudbaleri ne poštuju pravila sopstvene igre jer je to kardinalni filozofski problem kome ja nisam dorastao, ali mogu da povučem paralelu sa pravnim poretkom jedne države, što hoću da uradim još od početka teksta.
U idealnotipskom slučaju pravnog sistema u kome bi se u empirijskom smislu primenjivala koncepcija proceduralne pravde, gotovo je izvesno da bi postojao razvijeni arbitražni, odnosno sudski sistem koji bi na svaki mogući način pokušao da zadrži pravednost procedure. Sudski sistem se bazira na dve premise. Prva je da sudska procedura mora biti takva da svojom "pravednošću" zadovolji sve strane u sporu bar do one tačke gde bi troškovi vođenja spora (žalbe, apelacione instance) bili manji od troškova prvobitnog kršenja proceduralnih pravila. Druga je da se činjenice koje su relevantne za spor pokušavaju objektivizovati (dokazni postupak) na takav način da bi svaki čovek koji je u poziciji sudije mogao da izrekne identičnu presudu.
Problem sa fudbalom je što postupak suđenja uopšte nije vezan za ove premise. Prvo, iako je moguće da kršenje pravila igre bude istovremeno očigledno obema stranama u meču, neadekvatnost i "nepravednost" sudske procedure će sasvim lagano proći preko tih kršenja u slučaju da ona nisu bila očigledna samom arbitru. Drugo, objektivizacija spornih činjenica u fudbalu uopšte ne postoji, sve je na trenutnoj, brzoj proceni jednog čoveka. Ili trojice njih, svejedno... Sudija u fudbalskom meču nije sudija u smislu u kome tu reč koristimo za pravni poredak. On je tu više svedok ili očevidac koji ima moć da svoj subjektivan stav o datom događaju svojom pištaljkom pretvori u konačnu odluku. Njegov subjektivan stav ili mišljenje je ujedno i presuda, a to je, rekao bih, vrlo neubedljiv način za dostizanje nekakvog ideala pravednosti.
Tu nemamo mehanizme koji mogu ispravljati kršenja pravila igre tokom same igre, kao u tenisu, ili posle nje, kao u automobilizmu. Sad, pobornik tradicionalnih metoda suđenja bi mogao reći da jeste važno održavanje pravedne procedure odnosno poštovanja pravila igre, ali da to već uključuje nulto pravilo koje glasi: "Ako sudija nije dosudio nešto što nije bilo po pravilima, onda se to efektivno nije ni desilo." Moj odgovor je da su onda jedna od dve stvari u fudbalu redundantni, ili pravila igre ili sudije.
Poenta svega ovoga je da smatram da bi bilo bolje kada bi se u fudbalskoj igri pojačali kapaciteti za zaštitu samih pravila igre. Prosta stvar poput definitivnog uvođenja sudija na gol-aut liniji bi sprečila tragikomičnu situaciju da par sekundi posle očitog Lampardovog gola ili Tevezovog ofsajda milijardu ljudi zajedno sa sudijama na terenu vidi da je greška napravljena, ali da ne postoje mehanizmi da se ispravi. (Bojim se da su sudije sada imale, uz više hrabrosti, jedinstvenu priliku da naprave neku vrstu presedana u tom smislu.) Možda bi mehanizmi za ispravljanje takvih grešaka poput pregledavanja video snimaka ili poništavanja čitavih mečeva (primer Francuske i Irske) bili previše radikalni, ali je zaista bizarno da se ne pokušava sa sprečavanjem da se greške uopšte pojave. I tu se ne radi o nekakvom pozivu na to da se igra učini bržom, zanimljivijom ili prijemčivijom za neinicirane u fudbal, već jednostavno o tvrdnji da je bolje za igru da se njena pravila poštuju nego obratno.
