Odgovor

Kolega bloger Marko sa bloga Idealno & pragmatično me je u komentaru na prethodni post upitao šta ja, kao samoproklamovani liberal, mislim o ovom tekstu Aleksandra Radovića, bivšeg Đinđić-Đelićevog direktora Poreske uprave, u kome on daje svoje viđenje nastanka poslednje velike ekonomske krize i nudi neka rešenja koja bi po njegovom mišljenju trebalo da spreče pojavu sličnih stvari u budućnosti.

Pre svega, izvinjavam se što ovako kasno odgovaram, ali prethodna dva meseca su mi bila tako zgužvana da sam smatrao da je bolje da odgovor odložim nego da u komentarima jednostavno napišem da se sa skoro ničim u Radovićevom tekstu ne slažem. Drugo, pošto će ovaj napis biti nepristojno dug za stavljanje u komentare, odlučio sam da ga pretvorim u novi blog post, pa neka ga komentarišu sva ona deca koja to žele...

Počećemo, što bi svaki dobar poznavalac tautoloških definicija rekao, od početka... U Radovićevom tekstu sam uspeo da pročitam tri sloja priče kojih ću i ja da se držim.


1. Uzroci

Radović se slaže sa većinom ekonomista koji se opet uglavnom među sobom slažu da se pre može govoriti o krizi koja je izazvana sinergijom više uzroka, nego o jednom konačnom uzroku krize. S druge strane, čini se da on ipak malo preteruje i otkriva sopstvenu pojmovnu konfuziju kada spominje neke od uzroka. Kroz ceo tekst npr. provejava mantra o deregulaciji da bi onda ex nihilo izbila rečenica:

Ипак, мора се приметити да већ има много регулације. Чак, најрегулисанија сфера економије је банкарски систем, а управо одатле је потекла криза!

Dalje, bujica pravedničkog gneva prema pohlepnim bankarima nije zaobišla ni ovaj tekst, zaboravljajući pritom da ta teza sa logičke strane nije plauzabilna. Prvo, pohlepa nije nikakva analitička kategorija koja se može koristiti u ekonomskoj analizi. Ekonomska analiza može da kaže da je neki čovek bankrotirao zato što je kupio dva piva više od onoga što su mu finansijske moći dozvoljavale, ali ne može da utvrdi da li je opštevažeći razlog bankrota među pivopijama to što su u poslednje vreme pohlepniji, žedniji ili što se snažnije trude da zaborave staru ljubav. Kraće rečeno, naučna analiza traži kauzalnosti, a ne korelacije, a jedno od najvećih zala domaće analitike (i ekonomske, i politikološke, i sociološke) je što se ad nauseam oslanja na samorazumljivosti i podrazumevanja koja se prodaju kao ozbiljna analiza. Radovićevo pominjanje “slepe trke za zaradom” među bankarima kao jednog od uzroka finansijskog kolapsa je isto kao kada bi rekao da je slepa trka za što većom proizvodnjom gumenih čizama uzrok kolapsa na tržištu gumenih čizama. Jednostavno, jurenje zarade je konstanta u privredi i finansijama, pa bilo krize ili je ne bilo. To nije nešto što se pojavi pred krizu pa je prouzrokuje, a pre toga ga nije bilo. Zato objašnjenje jednog pojma uz pomoć drugog koji ne znači ništa (ili sve) može da se upotrebljava na konverzacijskom nivou npr. na slavi, dok sa parčetom jagnjetine nabodenim na viljušku mašemo ka sagovorniku, ali ne i u ozbiljnoj analizi.

Radović pominje i pitanja geopolitičke ekonomije (Amerikanac ovo, Kinez ono), ali pošto se ja u tu tematiku ne razumem, ostaviću je po strani.

No, da se osvrnemo na ono što su, po autoru teksta, glavni uzroci krize. Radović kaže:

“Субпрајмови” су изазвали кризу. Они су последица битног смањења банкарске дисциплине и слепе трке за зарадом.

A onda:

Међутим, све мање ће се водити рачуна о квалитету кредита. Они се нуде и онима који немају могућности да се задужују. Такви кредити који се додељују особама са платежно неизвесним покрићем су - субпрајмови.

Jedna od glavnih lekcija mikroekonomije je da ljudi u svom delanju slede podsticaje koji dolaze iz socijalno-ekonomskog okruženja kao beskonačnog polja interakcije svih drugih pojedinaca. Npr. ako cena jednog dobra prevazilazi cenu drugog (koje može da glumi supstitut) onda to podstiče ekonomske aktere da se preorijentišu na drugo. Ili, ako se troškovi veštački čine manjim (npr. subvencijama) onda se ekonomski akteri podstiču da idu ka tim sektorima. Ili, ako klijenti određenog makroa dođu do informacije da su neke njegove radnice zaražene sifilisom, onda njegov promet opada itd. Podsticaji dakle mogu biti svakojaki, mogu dolaziti od potrošača, mogu se nametati državnom regulativom ili jednostavno mogu biti plod prirodnih sila, a za analizu je potpuno nevažno da li akteri reaguju na te podsticaje racionalno ili iracionalno. To da će promena u strukturi podsticaja izazvati promenu u ponašanju aktera je iskaz koji važi a priori. Ako sad prihvatimo Radovićevu premisu da su subprajmovi posledica slepe trke za zaradom, onda je vrlo važno odgovoriti na dva pitanja. Prvo, kako to da je početak naduvavanja tržišta nekretnina (odnosna sekjuritizovanih subprajm kredita) jasno vremenski omeđen na početak ove decenije (vidi grafikon)? Kako je moguće da jedni isti bankari budu prvo jako oprezni sa novcem, a onda odjednom krenu nekontrolisano da ga dele? Da li su nekakvu ulogu u tome igrali Klintonovo oživljavanje Community Reinvestment Act-a i Bušov “ownership society”? Drugo, ako je bankare vodila slepa trka za zaradom, zašto su stali na subprajmovima? Zašto nisu šakom i kapom delili svakakve moguće kredite svima kojima je novac bio potreban po svim mogućim kamatnim stopama? Portfolio bi im bio deblji, a oni na papiru bogatiji. Da li su u distorziranju percepcije rizika ulogu igrale rejting agencije i kvazi-državne investicione kompanije, Fannie Mae i Freddie Mac?

Ako bih mogao da povučem još jednu uprošćavajuću paralelu sa fudbalom, može se reći da se desilo to da je lokalni omladinski fudbalski klub igrao vrlo važnu utakmicu. Predsednik opštine je zamolio trenera tima da na mesto levog beka ubaci njegovog sina. Jeste da dečko nema pojma, ali ostala desetorica igrača su sasvim dobri i iščupaće situaciju. Na kraju krajeva, ako dođe do nekog većeg sranja, sudija je njegov čovek, svirnuće par penala i mahnuće sa par kartona i rešiće stvar. Rezultat je bio takav da je lokalni klub izgubio sa 12 - 0. Istragom se kasnije utvrdilo da gradonačelnik nije jedini koji je infiltrirao svog sina u ekipu. To je uradio i načelnik opštinske uprave čiji bi sin hteo da bude golman, šef policije je svog smestio na mesto centarfora, a direktor doma zdravlja na poziciju zadnjeg veznog itd. Na kraju smo dobili ekipu od 11 neznalica (NINJA-i) kojima su brižni očevi (političari) obezbedili mesto u ekipi tako što su namignuli treneru (bankaru) da je sve u redu jer sve može kad je sudija (zakon) u njihovim rukama, plus su tom istom treneru obećali napredak u karijeri. Sve je počelo tako što se na visokom opštinskom nivou odlučilo da i ćopavi mogu da igraju fudbal, da bi se na kraju utvrdilo da je za sve kriv trener koji je na toj utakmici pohlepno jurio pobedu sa ekipom ćopavaca kako bi sledeće sezone preuzeo Crvenu Zvezdu.

Da se razumemo, problem je znatno složeniji od pogrešno plasiranih kredita kojima se kasnije trgovalo i koji su urušili sistem. Leveridž banaka je takav da je rizik od kolapsa veliki. Međutim, to se ne da rešiti regulacijom iz prostog razloga što se prilikom regulisanja ekonomske sfere gađaju raznovrsni i međusobno suprotstavljeni indikatori. Tako imamo skorašnji Bazelski sporazum koji npr. dozvoljava leveridž veći nego što ga je imala Lehman Brothers banka kada ju je pojeo mrak. Zašto se onda regulativom taj odnos bančinog i pozajmljenog kapitala ne ujednači? Odgovor daje sam Radović govoreći o finansijskim instrumentima gde kaže da su sekjuritizacija i derivati OK dok su umereni (ne govori o tome kako može da utvrdi kada su neumereni), odnosno dok se tim novostečenim finasijskim injekcijama finansira privreda itd. Jednom rečju, proizvodnja novca ni iz čega je oportuna jer omogućava veći privredni rast. Jeste da je rizik da strmoglavost pada u doba recesije bude ekvivalentna takvom veštačkom rastu, ali je to politički prihvatljivije od sporog rasta na realnim osnovama. Zašto onda uopšte postoji regulisanje bankarskog leveridža? Razlozi su isti. Postavljanjem arbitrarne cifre kao “prirodne” i “adekvatne” stope leveridža se bankarima daje signal da su još uvek u bezbednoj zoni, stvara se iluzija bezbednosti, a sa njim i povezana pojava moralnog hazarda. Jednostavno, bolje sprečiti samoregulišuću škrtost bankara uslovljenu percepcijom rizika uz pomoć regulative koja će davati signale da rizika jednostavno nema.

I za kraj ovog segmenta – Karl Marks. Nije jasno zbog čega se Radović toliko mučio da secira krizu i brejnstormuje predloge za sprečavanje nove kada je na kraju teksta odlučio da “pojača” svoje argumente:

Ту се враћамо на предвиђање Карла Маркса о крају капиталистичког модела проузрокованом цикличним кризама: радије ужасан крај него ужас без краја.

Naime, zbog čega se autor teksta mučio kada je Marks svojim determinističkim učenjem jednostavno već rešio stvar. Ili, ako preokrenemo, zašto upošljavati Marksovu tezu o neminovnom kraju kapitalizma kad smo već dali predloge za njegovo spašavanje? Da je Radović malo više cinik, mogao bi ovu antinomiju da sroči u rečenicu poput ove: 'Kapitalizam jeste sigurno mrtav, ali mi možemo da zaradimo još malo para spašavajući ga narednih decenija.'

2. Krivci

Kao što već rekoh gore, Radović na neki način vara čitaoca uvlačeći u diskurs pojmove koje uopšte ni ne pokušava da definiše, ali su jako zgodno pojačanje za glavnu tezu teksta jer se njihov negativni vrednosni naboj podrazumeva. Analiza je tako zamorna i nepredvidiva, zašto prvo ne postaviti zaključak a onda naći pogodne termine, tzv. ideology-bashere kojima ćemo milovati svoje čitaoce i opravdati zasluženi aplauz? Ista taktika se da videti jednako kod onih koji sebi vole da tepaju da su Druga Srbija, kao i kod onih koji im taj naziv pežorativno lepe. Problem je jedino što su im polja političke korektnosti drugačije omeđena, te su i ideology-basheri drugačiji, ali ponekad se nađe i neki zajednički. Jedan od takvih je termin „neoliberalizam“ za koji ja, kao politikolog, niti znam šta znači, niti znam jednog teoretičara koji je zastupao taj pravac, a niti znam jednog političara koji nije protiv njega. Pravi slamnati čovek, taj „neoliberalizam“. Ili – kako glasi Radovićeva često korišćena apgrejdovana verzija kojom mlatara okolo – ultraliberalizam. Naime, u četiri njegova prethodna teksta koje je NSPM preneo iz NIN-a (ovde, ovde, ovde i ovde), on je uspeo da omraženi filozofski pravac sa dodatim prefiksima ultra-, neo-, hiper- i super- upotrebi skoro sto puta, bez da je jasno šta pod njima „smatra“ i „podrazumeva“. Da se kojim slučajem našao na nekoj tribini sa Noamom Čomskim i da je u tolikoj frekvenciji upotrebljavao date ideology-bashere, Radović bi od pocrvenelog profesora lingvistike dobio savet da publiku ne treba smatrati baš tolikim budalama.

Umetničko viđenje razgovora Noama Čomskog i Naomi Klajn o Aleksandru Radoviću

Da se razumemo, kritikovanje ideologija je zanimljivo, barem dok ne dosadi, ali u ozbiljnoj analizi bi imalo smisla samo ako posedujemo poslovičnu arhimedovsku motku i oslonac van datog referentnog sistema. Svojevrsno reductio ad ideologiam samo zamagljuje problem koji je sadržan u činjenici da su ideologije jako normativno obojeni i zaokruženi sistemi, dok je realna politika u potpunosti pragmatična i otvorena za sve moguće interakcije. Realni socijalni, politički i ekonomski akteri su, kao što rekoh gore, vođeni podsticajima iz okoline na koje se u predominantnoj meri odgovara pragmatično, a ne ideološki-normativno. Roditelji koji svom detetu ne mogu da nađu mleko nisu mnogo zainteresovani da li je oslobađanje uvoza mleka neoliberalizam, a povećanje subvencija stočarima socijalizam. Iako obe mere proizvode dalje posledice po razne zainteresovane strane, većina će prihvatiti bilo koju od datih opcija jer, veberovskim rečnikom rečeno, preferiraju ciljno-racionalno nad vrednosno-racionalnim delanjem.

Da vidimo to na primeru iz Radovićevog teksta gde on pokušava da otkrije ideološku hipokriziju ekonomskih aktera, iako je objašnjenje mnogo prostije – ne radi se o ideološkoj neiskrenosti, već o vanideološkom pragmatizmu. Radović kaže:

Захваљујући брзој интервенцији, неутралисана је финансијска бомба која је претила да разнесе читав светски банкарски систем. Државе су платиле, тј. платили су порески обвезници и тако су неолиберални финансијери спашени. Делује иронично када се има на уму до које мере баш ти модерни либерали мрзе државни интервенционизам и презиру фискални систем!

Dakle, jedna od odredbi neoliberalizma bi po ovome mogla da bude da se, za razliku od klasičnog liberalizma, tu radi o privatizaciji dobitaka i socijalizaciji gubitaka. No, onda se pola realsocijalističke ekonomije po ovoj odredbi može smatrati neoliberalnom! Ili, da nategnemo analogiju, ako je neoliberal onaj ko verbalno mrzi državnu intervenciju, a realno je usmerava u svoju korist, onda možemo reći da je razlika između starog naciste i neonaciste u tome što ovaj drugi ne samo da mrzi Jevreje na verbalnom nivou, već je to i praktično primenio tako što je iz sirotišta usvojio tri jevrejska deteta jer su mu se učinili mnogo slatki (ne u gastronomskom, već u prenesenom smislu). Možda ovakvo logičko izvrtanje pojmova dobro zvuči Slavoju Žižeku na esidu, ali meni ne. Ako Radović neoliberalima smatra Džordža Sorosa i Pola Krugmana, onda je ova njegova teza OK, ali koliko sam ja upućen u tzv. neoliberalni frame of mind i njihove napise, pravi “neoliberali” su svi od reda bili protiv bailouta bilo iz moralnih, bilo iz utilitarnih razloga.

Ako je autor teksta poverovao velikim finansijskim institucijama da su liberali, da li bi možda poverovao i velikim sindikatima koji tvrde da su socijalisti? Ili možda Majklu Džeksonu da je belac? 'Do what I say' nije isto što i 'Do what I do', a sociološka analiza se vrši na osnovu rezultata ljudskog delanja, a ne na osnovu verbalnih iskaza aktera o tome šta su hteli i šta su mislili. Percepcija onoga što mislimo da jesmo može da bude svetlosnim godinama daleko od percepcije onoga što naša dela pokazuju da jesmo. Te dve stvari se svakako ne mogu jasno i oštro razdvojiti, ali bi bilo lepo da se u analizi koja puca na to da bude stručna bar pokuša da se tom idealu što više približimo.

3. Rešenja

Radović nije ljubitelj monetarne politike kao anticikličnog instrumenta iz dva razloga. Prvo, zato što su njene mere privremene i stvaraju nove distorzije koje vode formiranju novih balona. Drugo, zato što su finansijski moćnici pupčanom vrpcom vezani za političke moćnike koji odlučuju o monetarnoj politici. Ali, iznenađujuće je da Radović smatra da mere fiskalne politike koje on predlaže ne bi bile pod uticajem zainteresovanih ekonomskih aktera. On se sa opravdanim gnušanjem osvrće na ljubavnu aferu ekonomskih i političkih elita, ali kao odgovor predlaže da se to međusobno mešanje pojača, po sistemu – mamurluk se leči šljivovicom.

Tu pre svega treba naći odgovor na pitanje zbog čega uopšte i dolazi do mešanja te dve sfere. Lakonski odgovor bi bio – jer to svim zainteresovanim stranama odgovara. Iako zvuči paradoksalno, kampanja za još više mešanja politike u ekonomski sektor će upravo najviše odgovarati onima protiv kojih je na prvom mestu i predložena. Naravno, možemo apstrahovati da su demokratski izabrani političari bolji, pametniji, moralniji i racionalniji od nas koji ispred prodavnice izuvamo pivo i klaker, ali iskustvo je nešto što nas iznova demantuje. Tako, Radović kaže da je zadatak političara

бар у демократским земљама, је да учине све да се приходи, које доноси привредни раст, правично расподеле свим друштвеним слојевима. Да би заштитили јавни интерес. Уосталом, народ им управо зато даје мандат!

Sad, nećemo da ulazimo u debatu kako to nije zadatak političara, ali ćemo primetiti da je pretpostavka da će mere koje predlažemo funkcionisati AKO se akteri ponašaju onako kako mi mislimo da treba da se ponašaju jako neozbiljna. Kao što rekoh, davanje do znanja da posedujemo smisao za prepoznavanje onoga što je dobro i pravedno pokazuje da nam je srce na pravom mestu, ali nije od velike koristi pri predlaganju politika. Jer, jednostavno, ako političari imaju legalnu moć da “raspodele prihode, koje donosi privredni rast” iz toga ne sledi da će ta raspodela biti “pravična, svim društvenim slojevima”. Iskustvo nas upravo uči drugačije.

"Ne delji ražanj dok je zec još u šumi" je bila omiljena politička izreka Zagora Te-Neja, jednog od rodonačelnika paleolibertarijanizma

Glavne mere koje Radović predlaže su porezi. Oni bi, po njemu, ispunjavali dve funkcije – stabilizacionu i funkciju pravičnosti. Što se tiče prve funkcije, on kaže:

Постоји пут који је проучаван, а то је опорезивање финансијских операција. Идеја је да се установи такса на финансијске трансакције, што би требало да обесхрабрује развој најшпекулативнијих финансијских активности.

On tu spominje neku vrstu Tobinove takse, samo za finansijske instrumente. Ako zanemarimo sad pitanje kako će se prepoznavati i ciljati ono što je rizično (za razliku od nerizičnog), gađanje međusobno suprotstavljenih indikatora se ovde jasno vidi. Ako je svrha stabilnost, odnosno, po Radoviću – ekonomska efikasnost – zašto onda jednostavno ne zabraniti finanijske operacije? Iz prostog razloga što su one jako korisne za ekonomiju. Tu se vrši transfer rizika sa realne na finansijsku sferu (za procenat, naravno) čime se omogućava veća likvidnost realne ekonomije i veći rast. Privredni rast je verovatno glavni cilj svakog političara, bez obzira na dugoročne efekte mogućih mehura. Radović tako zaključuje:

Ипак, одустало се, јер елите то нису желеле.

To odustajanje nije samo plod kratkoročnih političkih interesa već i istraživanja koja pokazuju da se uvođenjem takvih taksi smanjuje likvidnost ekonomije, a ugrožava se jedan od bitnijih državnih prihoda, a to je izdavanje državnih obveznica čije se trgovanje oporezuje.

Što se tiče funkcije pravičnosti takvog poreza, meni je to mnogo zanimljivija tema koju opet možemo podeliti na dva dela. Prvi se tiče koristi po ekonomski poredak jer se time smanjuje pritisak na potrošače da se zadužuju kod banaka, a time i smanje šanse da banke kolabiraju. Naime, da su ljudi jednostavno imali veće plate, imali bi i svoje kuće i ne bi morali da se bakću sa hipotekarnim kreditima, a time ove krize ne bi ni bilo. Tu se prenebregava prosta stvar da banke kredite daju i privredi, i da tu takođe nastaju mehuri, te preraspodela bogatstva i nema neki antikrizni kapacitet. Tu dolazimo do drugog dela, preraspodela prihoda je dobra jer nejednakost nije moralna i pravedna. Radović govori o nekakvim odnosima u dohotku od 1000:1 između najbogatijih i najsiromašnijih. Sad, verovatno je da je ta diskrepanca između recimo najbogatijeg i najsiromašnijeg čoveka u Americi znatno veća, ali se postavlja pitanje dohotka u apsolutnom smislu. Iako recimo Gini koeficijent pokazuje da je ekonomska jednakost mnogo veća u Srbiji nego u Americi, u apsolutnom smislu možemo videti da su najsiromašniji Amerikanci znatno bogatiji od najsiromašnijih Srba.

S druge strane, postavlja se pitanje kada je raspodela bogatstva pravedna imajući u vidu prirodnu nejednakost ljudi i njihove različite životne izbore. Eto, uzmimo npr. gospodina Radovića i činjenicu da je on radeći kao državni poreznik i konsultant u raznim inostranim firmama zaradio neravnomerno više bogatstva u odnosu na mene. Jeste da ja brže okosim pola hektara livade od njega, ali on može brže da izračuna stepen zakrivljenja Laferove krive i time zaradi više od mene. Iz zaključka sledi da bi on trebalo da se javi u komentarima kako bi ugovorili način na koji bi mi nadoknadio tu nepravedno stečenu sumu. Ako to ne želi da uradi u prostoj dobrovoljnoj transakciji mene i njega kao konačnih ekonomskih subjekata ne vidim zbog čega bi se mučio da moralizuje na veliko i daje predloge da se to reši, štono se danas po evropski kaže, sistemski. Zbog čega bi direktori Goldman-Saksa davali drugima kad Radović neće da da meni? Jednostavno, želim da čujem šta je to pravedna i moralna raspodela bogatstva, ako taj ko je bogat nije nikog ubio za pare ili je te pare ukrao?

Agro linkovi #7

U ovoj turi:

1. Umetnici i ostali 'kulturni proletarijat' koji bi da malo muzu nas koje njihovi projekti ne interesuju, izašli su prošlog meseca sa idejom o porezu na šund. Imao sam nameru da nešto napišem o tome ali neću jer je to bolje i duhovitije od mene već učinila Jovana Papan – Porez na silikone.

2. U duhu jednog od prošlih tekstova, jedan Rus je završio u zatvoru jer je pokušao da ubije vračaru koja mu je prorekla da će – završiti u zatvoru! 'I See Jail in Your Future …'

3. Kosovo Advisory Opinion Preview. Autor je Marko Milanović, jedan od članova srpskog pravnog tima, a tekst je pisan pre presude. Zato ga je i zanimljivo pročitati sada sa naknadnom pameću i uvideti kakva je masivna taktička greška napravljena.

4. Kad smo već kod prava, jedan njujorški sudija je opravdano utvrdio da je sasvim legalno oblačiti se kao idiot - Saggy pants are butt-ugly but legal: judge.

5. Najveći stepen konsenzusa među današnjim filozofima imaju iskazi da materijalni svet zaista postoji i da je nemoralno jesti meso - Young Female Philosophers Must Feel Bad About All That Meat They Eat.

6. Jedno kratko, vrlo zabavno i vrlo brutalno napucavanje kontinentalne filozofije XX veka - Have You Read "Sein und Zeit"?

7. Investment Opportunity: My Ground Zero Islamic Gay Bar. Greg Gatfeld je, naravno, sjajan.

8. 6 Evil Corporations in Movies (With Terrible Business Plans). Zabavan tekst koji pogađa suštinu savremenog (filmskog) SF-a – potrebna je tolika suspenzija neverice na nivou bazičnih ekonomskih zakonitosti da se ne može baš lako govoriti o tom žanru kao nekom velikom polju za socijalno komentarisanje.

9. The Big Green Lie Exposed. Odličan tekst Voltera Rasela Mida.

10. Šta klasično obrazovani muzičar misli o vokalnim mogućnostima sada već klasičnih heavy metal pevača - Ask a real musician: 5 classic male metal singers.

11. The Director, the Actress, the Dictator, and the Monster who was Hungry for Iron. Fascinantan članak o Shin Sang-oku, možda najvažnijem južnokorejskom reditelju koga su (zajedno sa suprugom) severnokorejanci svojevremeno kidnapovali kako bi snimao filmove za njih i koji je kasnije pobegao na zapad.

12. I za kraj Jovo Bakić koji je bio u Americi gde mu je omogućeno da se baš oseti kao intelektualac (i razbije par stereotipa) pa je to podelio sa nama – Stereotipi o SAD u društvu Srbije. Hoće li neko da mi objasni kako se do đavola postaje kolumnista Politike? Treba li da im pošaljem pismeni iz srpskog iz drugog razreda gimnazije?

Pet RTS-ovih emisija koje gledaju mazohisti (poput mene)

Naporno samohvalisanje prvih ljudi Radio Televizije Srbije potkrepljeno empirijskim podacima o gigantskoj gledanosti njihovog programa većini ljudi izmami blagi grč u predelu mošnica, ako uopšte i to. Ista reakcija bi ljude hvatala i u slučaju da bilo koja druga televizija (u ovom tekstu se ograničavam na TV program jer ne znam gde mi je radio aparat) proglasi sebe najboljom iz prostog razloga zamenjivosti. Kada bi država kojim slučajem sutra zabranila hleb, vrlo je verovatno da će se on odmah pojaviti na crnom tržištu. Kada bi, pak, prekosutra ukinuli RTS, vrlo je verovatno da niko na tržištu neće pokušati da pravi novi.

Ipak, nekakvom logičkom inverzijom, baš u tome se krije najčešća argumentacija neophodnosti javnog finansiranja jednog radio-televizijskog programa. Baš iz razloga što je svaki pojedinac lično indiferentan prema postojanju jednog takvog servisa rađa se razlog njegovog postojanja. Pojedinci nisu svesni šire slike koja je u ingerenciji teoretičara medija i javnog mnjenja, odnosno jedne od današnjih sorti modernih filozofa-kraljeva koji izniču iz birokratsko-tehnokratske logike paternalizma. A ta šira slika, kako je interpretiraju teoretičari javnog mnjenja, pokazuje nam neophodnost medijskog javnog servisa iz razloga dobrobiti celine. Pojedinci su dužni da učestvuju u stvaranju „zdravog“ javnog mnjenja, a kao razlog stoji zajednički, javni interes koji je mnogo veći od zbira pojedinačnih interesa (bolje reći: pojedinačnih nezainteresovanosti).

Prosto je smešan argument direktora RTS-a koji je u jednoj emisiji svoje televizije rekao kako je njena prednost ta što nije u vlasništvu tajkuna ili stranaca. Jer tajkuni i stranci imaju svoje interese koji se kose sa suštinskim javnim interesom svih građana. A njihov je interes, sudeći po onome što nam javni servis evropske Srbije pruža, da RTS bude servis za permanentno celodnevno reklamiranje političkih partija (RTS javlja šta je ama baš svaki političar imao da kaže o ama baš svemu), opitni centar za nestručne novinare i neobrazovane laike (ekonomija, međunarodna politika, kultura, nauka) i televizija kojoj ste voljni da plaćate ceo iznos pretplate samo kada bi ukinula komentatore za vreme prenosa sportskih manifestacija.

Iako je suštinski važnija kritika koja se tiče prinudnog finansiranja nečega što pojedinci sami ne bi hteli, ja ću se ovde osvrnuti na sadržaj. Kako sam poslednjih pola godine odlučio da povećam dnevni prosek praćena televizijskog programa, slobodan sam da iz jake konkurencije izdvojim par javno-servisnih emisija koje mi osobito idu na ganglije.

5. Evronet

Kratkometražna dokumentarna forma u kojoj nam se kao velike evropske vrednosti prodaju trivijalije kojima se bave organizacije civilnog društva. Da se razumemo, te 'trivijalije' su svakako od velikog značaja za zainteresovane građane, ali uparivati ih sa određenom političko-vrednosnom matricom poput evroentuzijazma je svojevrsna pilićarska propaganda. S druge strane, kako se dublje osnove te evroentuzijastične filozofije ne ispituju, jedino nam ostaje da ovu emisiju gledamo kao vrstu televizijskog pamfleta. Ja mislio da je Evropska Unija nekakav važan politički konstrukt, ali po autorima ove emisije se ona svodi na postavljanje rampi za invalide i sakupljanje izmeta vaših pasa u parku.

4. Sasvim prirodno

Mnogi ljudi vole Jovana Memedovića. Harizmatičan lik, voli da se zajebava, druži se sa običnim narodom i tako to... I lepo je to videti u njegovim reportažama da se u poslednje vreme sve ne svodi na priču čoveka koji sa autsajderske pozicije veliča život autentičnih srpskih seljaka samo kako bi išao od jednog do drugog i najedao se sušenog mesa i ovčijeg sira. A mesom i sirom je toliko oduševljen da ne prestaje sa panegiricima teškom ali plemenitom seoskom životu i gorštacima koji žive u skladu sa prirodom. Prosto da se čovek zapita, što bre, Jovane, ne kupiš 50 ovaca i odeš na Staru planinu da budeš sasvim prirodan do đavola?

3. Beogradska hronika

Ovo je zicer. Ako želite da saznate u kojoj se zgradi u Beogradu pokvario vodomer, u kom parku ima najmanje krpelja koji su rešili da pojedu vašu decu i pse, ko je kriv i odgovoran što seljaci na pijacu iznose prskane krastavce, koliko je vozila gradsko saobraćajno jutros poteralo na ulice i u kom se vrtiću javio slučaj deteta obolelog od salmonele i da li zbog toga treba nekog streljati, sve te (i još mnoge) informacije možete dobiti ukoliko zasednete ispred svog, jelte, malog ekrana negde između pola šest i šest. Vašoj sreći neće biti kraja ukoliko emisiju vodi simpatična kratkokosa voditeljka koja toliko želi da pomogne svojim sugrađanima da svakog trenutka nesebično rizikuje da mašući rukama sama sebe udari po nosu ili toliko gestikulira svakim pojedinačnim mišićem i hrskavicom svoje glave da je RTS morao da zaposli fizioterapeuta zaduženog da nam se ona iznova vraća bez težih povreda.

Ne mogu skroz meritorno da sudim iz razloga drastične nekompetentnosti, ali nisam siguran čemu služi jedna ovakva emisija, posebno ako ste u Beogradu poslednji put bili u četvrtom osnovne sa ekskurzijom koja je posećivala zoološki vrt. U redu, naš glavni grad ima svoju specijalnu emisiju jer je jednostavno najveći. Pokvareni vodomeri, razjareni krpelji, otrovni krastavci i lukave salmonele mogu za samo jedan dan desetkovati našu populaciju (i to njen najbitniji deo, dodao bih), urnisati ekonomiju, zaustaviti evropske integracije, sprečiti dalje velike sportske uspehe, razoriti kulturno-umetničku nadgradnju i vaša je dužnost da kao stanovnici Bosilegrada, Kučeva, Krupnja, Velikog Šiljigovca i Donje Sabante podržite jedan takav poduhvat od velikog javnog značaja. Što bi rekli ekonomisti – you are better of nego da nema Beogradske hronike.

2. Oko/Oko magazin

Ovo bi trebalo da je ozbiljna emisija što joj, imajući u vidu sputavajuće faktore televizijskog medija, iznenađujuće uspeva. Bar dok njeni novinari ne krenu da se bave ozbiljnim temama... Činjenica da je jako složeno uređivati i proizvoditi svakodnevnu polučasovnu emisiju ipak ne može biti opravdanje za ortodoksne gluposti koje možete u njoj čuti. Jer, čim se brojne novinarke poduhvate neke globalne teme poput ekonomske krize, klimatskih promena ili međunarodne politike dobijamo smešne rezultate uvijene u oblandu istraživačkog novinarstva sa komentarom. Tako je moguće da stručni sagovornik na temu klimatskih promena bude jedan sociolog, da novinarka upoređuje regulisanje emisije ugljen dioksida sa regulisanjem pušenja u zatvorenim prostorijama, da urednik Zoran Stanojević poentira kako je legitimno zabraniti ljudima da prodaju neki svoj proizvod (rakiju) kako bi se zaštitili potrošači itd. Prava javno-servisna škola. Izveštava i obrazuje u isto vreme. Za male pare. I potpuno ideološki neutralno... U skladu sa glupavom mantrom 'verujte našim očima'.

Ipak, moj favorit u tom kompleksu emisija je tzv. Oko ekonomije koje ide sredom. Opštepoznata je činjenica da naše novinarstvo ne može da se pohvali poznavanjem ekonomske problematike, a faktor da se ovde radi o televiziji još više otežava situaciju. U svakom slučaju, gospođa Vesna Damjanić-Branković pokazuje da je toliki dunster za temu kojom pokušava da se bavi da ja, inače sklon mazohizmu, sredom uveče dobijam žestoke napade oboljenja koje se zove 'razgovor sa uključenim televizorom. Vesna je za ekonomsku problematiku na RTS-u ono što je Sandra Perović za film. Ali za razliku od Sandre koja se baca složenim kinematografskim terminima poput 'estetika', 'omaž' i 'dekonstrukcija', voditeljka Oka ekonomije svoju filozofiju najčešće svodi na pitanje koje često postavlja svojim gostima, a koje glasi – 'a šta obični građani mogu da očekuju'. Jer, obični građani su glupi, a njihove jeftine ulaznice ipak moraju da se isplate... Ako treba u par reči opisati metod vođenja emisije dotične voditeljke, onda je to – 'zaboraviš mozak na natkasni, obuješ visoke štikle, upadaš u studio i postavljaš glupa pitanja' – metod koji je do paroksizma razvila jedna druga RTS-ova vedeta, Olivera Kovačević.

1. SAT

Porodična manufaktura Alvirović svakog vikenda ima privilegiju da nas pozdravlja iz kruga svoje privatne firme čiji je glasoviti naziv Nacionalna vozačka akademija. Spojivši lepo sa korisnim, Alvirović i sin jednom nedeljno pokušavaju da građanstvu podignu svest o važnosti bezbednosti u saobraćaju, pilićarski se grebući pritom za besplatno reklamiranje Nacionalne vozačke akademije koja se baš tim segmentom saobraćajne bezbednosti i bavi. Stojeći na asfaltnoj pisti ispred flote NAVAK-ovih Tojota, Mirko Alvirović je iz nedelje u nedelju satima razglabao sa stručnim sagovornicima o svim prednostima koje nam donosi novi Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Kamera je svedočila da je Mirko telom bio u društvu svojih sagovornika iz MUP-a i Ministarstva infrastrukture, ali je mikrofon iznova dokazivao da se on duhom ipak nalazio duboko u njihovom rektumu.

Ne manji greh je i taj što je ovom emisijom u TV selebritise Alvirović lansirao portparola saobraćajne policije, izvesnog majora Rebića koji je, uz Tojote sa NAVAK logom, postao redovni inventar u toj emisiji. Ali, ne bilo kakav inventar, već onaj koji u svakom trenutku može da izdeklamuje koji saobraćajni prekršaj nosi koliko kaznenih poena. Rebić je dogurao i do Utiska nedelje gde ga je svojim neumesnim insinuacijama nervirao Proka libertarijanac. Biće od majora opasan PR, možda i blog otvori...

Vlaška magija vs. Jirgen Habermas

Pre neku noć sam rešio da gledam B92. Motao tako kanale neodlučan da li da zaustavim na pornićima ili reprizi pretposlednje etape Tur de Fransa i slučajno mi pade na pamet da na devedesetdvojci možda ima nešto što će da me iznervira. I bi tako... Upao sam na pola neke epizode serije Paranormalna Srbija u kojoj se govorilo o vidovnjacima, magovima i vračarama (sa posebnim osvrtom na vlašku magiju), o tome kako varaju naivan narod i uzimaju mu zadnje pare.

Nisam ljubitelj vračara iz sasvim ličnih razloga. Naime, dok sam još bio keder i baba mi još bila živa, imao sam prilike da se nagledam opskurnih metoda za izlečenje raznih opskurnih boljki. Ne, nije se moja baba lično bavila time, ali je volela da s vremena na vreme poseti druge koje su se time bavile. Roditelji na poslu, a ona uprti moju sestru na leđa, mene za ruku i idemo la vrajitor. Tako mi je neka babuskera pre dvadesetak i kusur godina nabila pola ruke u grlo valjda pokušavajući da iščupa zlog duha iz mene. Druga mi je turila pola tuceta gujinih češljeva (životinja sa donje slike) u kosu kako bi me izlečila od noćnog mokrenja. Za sreću, berićet i protiv uroka je valjalo o nekom prazniku zapaliti za neku žešću vukojebinu kako bi vas opet neka starija žena blagosiljala prskajući vas mokrim bosiljkom i terajući vas da se neprestano krstite dok ona izgovara neku bizarnu bajalicu na vlaškom jeziku. Što veća vukojebina i što opskurnije metode, utoliko su očajni pacijenti dolazili iz sve udaljenijih krajeva zemlje. Jednom prilikom nisam verovao starijim pratiocima da su ljudi koji su pre nas ušli kod vračke bili uopšte iz Jugoslavije jer nisam ništa razumeo šta pričaju. Dalje, kada mi je prababa umirala, kroz kuću je prošla cela divizija vrački čiji je zadatak bio da je bezbedno dopreme do pradede na onom svetu (koji je umro u snu, bez sveće, pa je tamo bio slep) i spreče je da se pretvori u moroja (neka sorta vampira) koji bi posle napastvovao stoku i čeljad po kući i komšiluku. Sva je ta zajebancija prestala kada je porodica prestala da bude proširena, a mnoge epizode su sada zaboravljene.

Međutim, nisu vračke to što me je iznerviralo u emisiji sa devedesetdvojke. Jer, jednostavno, to su običaji čija živost proizlazi odozdo, od samih ljudi, i čije bi nasilno prosvetiteljsko iskorenjivanje bilo moguće taman koliko su i hrišćani uspeli da iskorene paganske običaje. Karakteristično za ovu emisiju je bio stav moralne i intelektualne superiornosti novinarki i njihovih 'stručnih sagovornika', baziran na svojevrsnom sujeverju složenije vrste. Pre svega, oni su lešinarski našli protivnika koji nema nikakve intelektualne kapacitete za odbranu, protivnika koji nema svoju izgrađenu filozofiju i pogled na svet, čiji su okviri omeđeni jedino tradicijom i protokom vremena bez ikakve samorefleksije o tome 'kako' i 'zašto'. Tako i mnoge druge slobodne transakcije u društvu bivaju napadane od progresivne elite iz razloga što, prema njihovom smatranju, nisu racionalne ili nemaju smisao ili ne doprinose boljitku pojedinca/društva. Racionalnost, smisao i boljitak su naravno, po njima, potpuno objektivne i apriorne kategorije...

Glavna poenta ove emisije se očigledno sastojala u konstataciji o društvenoj štetnosti postojanja jedne takve delatnosti poput vračanja za novac i pitanju zašto se društvo i država do kraja ne izbore s time. Zašto i kako je moguće da ljudi dobrovoljno stupaju u ekonomsku transakciju u kojoj zauzvrat ne dobijaju ništa što pre toga nisu imali? Odgovor je prost. Korist od ekonomske transakcije je potpuno subjektivna. To što se nekome čini da neko tu ne dobija ništa za svoj novac uopšte ne mora da bude tačno. Jer, da se razumemo, mnoge stvari za određene ljude nemaju nikakvu vrednost, a opet, drugi ljudi masovno troše svoje vreme i novac na njih.

To je svakako najradikalnije na primeru vračara i magova koji nude usluge koje su sa stanovišta racionalnog naučnog metoda potpuno neverovatne. Predviđanje budućnosti i izlečenje terminalnih bolesti su najbolji primer. Neki ljudi su spremni da se njima obrate baš iz razloga što su racionalni metodi nedovoljni. Neki ljudi ne prihvataju 'NE' kao odgovor i dalje se ponašaju u skladu sa tom premisom. Oni su spremni da kupe neku vrstu duševnog mira kao što su drugi ljudi spremni da plate ulaznicu za fudbalsku utakmicu jer im se jednostavno gleda fudbal. Suočen sa neizlečivom bolešću, čoveku je svejedno kome je dao svoj novac: zdravstvenom sistemu čiji je osiguranik bio decenijama, a koji ništa ne može zauzvrat da mu pruži, ili magu koji je nekim ezoteričnim metodom pokušao da ga izleči i omanuo. Iako se metodološki razlikuju, konsekvence su iste. U tom slučaju je potpuno racionalno od čoveka da pokuša sa svim mogućim opcijama koje su mu na raspolaganju jer ono što bi mogao da dobije mu neprocenjivo mnogo više znači od onoga što će da izgubi. Kao što je čoveku racionalno da u susretu sa krvoločnom divljom životinjom pokuša da beži iako je i sam možda uveren da je taj pokušaj uzaludan. Svi ga možemo smatrati ortodoksnom budalom, ali se za svoj groš on želi uveriti da su mu sve opcije zaista zatvorene.

Međutim, mogli bismo da vidimo kakva su nam objašnjenja i predloge dali u Paranormalnoj Srbiji. Jedan od stručnih sagovornika u emisiji, socijalni psiholog Dragan Popadić je pokušao da tu pojavu takođe opiše racionalnošću samih učesnika, ali su mu premise bile zaista bizarne. Njegovo polazište je da se u uređenom sistemu čovek mora ponašati racionalno ne iz subjektivnih razloga lične dobrobiti, već zbog toga što je racionalnost u takvom sistemu objektivno data i opštevažeća. Tako on ponudu na tržištu vidovnjaka i astrologa upoređuje sa ponudom prehrambenih proizvoda. Po njemu, kada kupuju pečurke na pijaci, ljudi to ne rade sa subjektivnom racionalnošću i individualnim znanjem o njihovoj jestivosti, već to rade zato što je ta racionalnost objektivisana od strane države. Pošto se pečurke već nalaze na pijaci, smatra on, onda to sigurno znači da kupci misle da su nadležni sankcionisali njihovu jestivost i neotrovnost. U suprotnom – one se uopšte ne bi ni prodavale. Odnosno, mutadis mutandis, ako se vidovnjaci, magovi i astrolozi reklamiraju u medijima to sigurno znači da je to uz zakonsku sankciju države. Ako bi poterali ovaj argument do kraja, mogli bismo slobodno reći da je u 'uređenoj državi' nemoguće da nešto postoji ili da se desi, a da ne bude predviđeno nekom zakonskom normom, pravilnikom ili birokratskom procedurom. Ako naiđemo na rupu pored puta duboku deset metara, onda je zasigurno sasvim bezbedno u nju skočiti jer bi u suprotnom nadležni jednostavno zabranili da ta rupa uopšte postoji! Romantičar u meni bi rekao da se radi o utopijsko ustrojenom mišljenju da ga cinik ne ućutkuje svojom tvrdnjom da se ipak radi o lepo zamotanom puzećem totalitarizmu.

To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?

Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.

Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.

Snježana Milivojević, profesorka na FPN, nije toliko daleko išla, verovatno shvatajući kuda bi mogao da vodi zahtev za čvršće regulisanje oblasti medija od strane države. Zato se ona bacila na sferu civilnog društva. Njen zaključak je takav da su sve te aberantne pojave poput vidovnjaka i magova (a i drugih stvari) proizvod nepostojanja - pazi sad - dijaloga u društvu u poslednjih dvadeset godina. Znači, do Zorke i Kleopatre (cinik bi rekao: i Srebrenice) ne bi uopšte ni došlo da smo jednostavno ovako kolektivno, kao društvo, upražnjavali malo Habermasovog komunikativnog delanja. Poštujem to mišljenje i verujem da sam ovim mojim postom malo ublažio tu profesorkinu zamerku jer zam izrmbačio cele tri strane na diskurzivnom nivou. To je moj doprinos društvenom dijalogu, moja šihta komunikativnog delanja. Gde je blagajna da podignem dnevnicu?

Agro linkovi #6

1. U prošlom postu smo raspravljali o neočekivanimn posledicama nepoštovanja fudbalskih pravila. To nije ništa u odnosu na bizarne posledice promene samih tih pravila koje su se desile na ovoj utakmici - Soccer Shennanigans

2. Kako je proteklo svetsko fudbalsko prvenstvo za tzv. međunarodno nepriznate države - Padania Beats Kurdistan in World Cup Final!

3. Top Ten Consequences If AGW Activists Were In Charge Of The FIFA World Cup… Urnebesno…

4. Lep post na Klimazwiebel blogu o filozofskim osnovama klimatologije - A few thoughts on the history and philosophy of anthropogenic climate change

5. Zelena ekonomija u Andima - Inventor paints mountains white to combat climate change

6. Čovek je pokušao da izbegne plaćanje poreza tvrdnjom da nije ‘osoba'. Rispekt za trud - A person is a 'person', B.C. judge rules

7. Borba protiv rasizma (i brejnstorming) na holandski način - Amsterdam deputy mayor wants to use ‘decoy Jews’ to combat anti-Semitism

8. Socijalno osiguranje (i brejnstorming) na holandski način - Council helps jobless women find a rich man to keep them

9. Jedan od razloga što su Nemci iznenadili Sovjete 1941. je i to što je Staljin verovao u tržišno formiranje cena, tvrdi Viktor Suvorov - "Everyone imposes his own system as far as his army can reach."

10. Kada par debelih kapitalista osnuje osiguravajuće društvo, to se zove ‘finansijsko tržište’. Kada nekoliko ljudi koji se švercuju u gradskom prevozu osnuju osiguravajući fond za slučaj da budu uhvaćeni, to se zove ‘borba protiv sistema’ - Paris Metro's cheaters say solidarity is the ticket

11. Skot Adams, autor stripa Dilbert, na uobičajeno satiričan način savetuje o strategiji ulaganja novca na finansijskom tržištu - Betting on the Bad Guys

12. The World’s Most Unusual Outsourcing Destination. Radi se, naravno, o Severnoj Koreji.

13. Lep intervju sa istoričarem i publicistom Polom Bermanom, čovekom koji je Majklu Moru omogućio da snimi svoj prvi film tako što mu je isplatio novac na osnovu optužbe za uvredu - The Flight of the Intellectuals

14. I za kraj još jedan simpatičan platonistički dijalog, ovoga puta o demokratiji - Weasel Stomping Day

Frank Lampard, Carlos Tevez i čista proceduralna pravda

Fudbalska igra bi bar u teoriji trebalo da bude primer praktične primene koncepta čiste proceduralne pravde. Da to baš i nije slučaj svedoče nam neke utakmice sa aktuelnog svetskog prvenstva gde zvezde postaju sudije koje svojim odlukama urušavaju sam koncept "pravednosti".

Za početak bi valjalo objasniti termin čiste proceduralne pravde koji se koristi u ovom tekstu, termin koji se može sa lakoćom primeniti na bilo koju vrstu igre sa "transparentnim" pravilima koju upražnjavamo – od ferke sa Ciganima koji sakupljaju aluminijum ispred zgrade, preko basketa sa komšijom do Mortal Kombata sa mlađim bratom na igračkoj konzoli. Koncept proceduralne pravde nije nov i karakteriše ga vezanost za Common Law sistem prava, ali ga je teorijski aktuelizovao Džon Rols, pripadnik tzv. liberalno-egalitarne struje američke političke filozofije, u već klasičnom delu Teorija pravde. On tu razlikuje tri vrste proceduralne pravde: savršenu (znamo kakav ishod treba da bude i znamo procedure koje vode do tog ishoda), nesavršenu (znamo kakav ishod treba da bude, ali nemamo efikasne procedure koje vode do njega) i čistu (imamo proceduru, pa kakav god da je ishod – pravedan je).

E sad, igranje igara potpada pod čistu proceduralnu pravdu baš iz razloga što je ishod igre - kakav god da je - pravedan ako se poštuje procedura, tj. upražnjavaju pravila igre. Pravila igre su tu mešavina svesnih ljudskih intervencija čiji je cilj da igru učine zanimljivijom, prijemčivijom ili komercijalnijom i nesvesnih prećutnih promena koje su plod iskustava samih učesnika u igri. Problem je što je većini igara potrebno arbitriranje u primeni pravila da bi uopšte došlo do nekakvog ishoda koji nas zanima. Kad kažem većina igara – mislim na one koje nas uglavnom interesuju. Npr. u dvoboju katanama uopšte nije potreban arbitar da bi utvrdio kome od suparnika je odsečena ruka ili glava, ali je recimo u fudbalu vrlo neophodno da arbitar svojom odlukom sankcioniše dešavanja na terenu. A pošto je arbitar samo čovek, koncept čiste proceduralne pravde je tu u problemu i prelazi u ono što bi Rols nazvao kvazičistom proceduralnom pravdom.

Fudbalska igra je tako ustrojena da sve što se tiče poštovanja pravila igre zavisi od sudije. Igrači znaju pravila igre i znaju da su ona uslov bez koga ta igra ne bi ni postojala na prvom mestu, ali su u svakom trenutku spremni da ih prekrše zarad povoljnijeg rezultata za svoj tim. I nije to samo pitanje podsticaja velikim novcem, statusom, slavom i mladim devicama što tera ljude da ne poštuju pravila igre, jer toga ima i u beton ligama u kojima igrači nemaju baš nekih velikih razloga da trče za loptom i lome sebi noge, a ipak to rade. Ne bih ulazio u razloge zbog čega fudbaleri ne poštuju pravila sopstvene igre jer je to kardinalni filozofski problem kome ja nisam dorastao, ali mogu da povučem paralelu sa pravnim poretkom jedne države, što hoću da uradim još od početka teksta.

U idealnotipskom slučaju pravnog sistema u kome bi se u empirijskom smislu primenjivala koncepcija proceduralne pravde, gotovo je izvesno da bi postojao razvijeni arbitražni, odnosno sudski sistem koji bi na svaki mogući način pokušao da zadrži pravednost procedure. Sudski sistem se bazira na dve premise. Prva je da sudska procedura mora biti takva da svojom "pravednošću" zadovolji sve strane u sporu bar do one tačke gde bi troškovi vođenja spora (žalbe, apelacione instance) bili manji od troškova prvobitnog kršenja proceduralnih pravila. Druga je da se činjenice koje su relevantne za spor pokušavaju objektivizovati (dokazni postupak) na takav način da bi svaki čovek koji je u poziciji sudije mogao da izrekne identičnu presudu.

Problem sa fudbalom je što postupak suđenja uopšte nije vezan za ove premise. Prvo, iako je moguće da kršenje pravila igre bude istovremeno očigledno obema stranama u meču, neadekvatnost i "nepravednost" sudske procedure će sasvim lagano proći preko tih kršenja u slučaju da ona nisu bila očigledna samom arbitru. Drugo, objektivizacija spornih činjenica u fudbalu uopšte ne postoji, sve je na trenutnoj, brzoj proceni jednog čoveka. Ili trojice njih, svejedno... Sudija u fudbalskom meču nije sudija u smislu u kome tu reč koristimo za pravni poredak. On je tu više svedok ili očevidac koji ima moć da svoj subjektivan stav o datom događaju svojom pištaljkom pretvori u konačnu odluku. Njegov subjektivan stav ili mišljenje je ujedno i presuda, a to je, rekao bih, vrlo neubedljiv način za dostizanje nekakvog ideala pravednosti.

Tu nemamo mehanizme koji mogu ispravljati kršenja pravila igre tokom same igre, kao u tenisu, ili posle nje, kao u automobilizmu. Sad, pobornik tradicionalnih metoda suđenja bi mogao reći da jeste važno održavanje pravedne procedure odnosno poštovanja pravila igre, ali da to već uključuje nulto pravilo koje glasi: "Ako sudija nije dosudio nešto što nije bilo po pravilima, onda se to efektivno nije ni desilo." Moj odgovor je da su onda jedna od dve stvari u fudbalu redundantni, ili pravila igre ili sudije.

Poenta svega ovoga je da smatram da bi bilo bolje kada bi se u fudbalskoj igri pojačali kapaciteti za zaštitu samih pravila igre. Prosta stvar poput definitivnog uvođenja sudija na gol-aut liniji bi sprečila tragikomičnu situaciju da par sekundi posle očitog Lampardovog gola ili Tevezovog ofsajda milijardu ljudi zajedno sa sudijama na terenu vidi da je greška napravljena, ali da ne postoje mehanizmi da se ispravi. (Bojim se da su sudije sada imale, uz više hrabrosti, jedinstvenu priliku da naprave neku vrstu presedana u tom smislu.) Možda bi mehanizmi za ispravljanje takvih grešaka poput pregledavanja video snimaka ili poništavanja čitavih mečeva (primer Francuske i Irske) bili previše radikalni, ali je zaista bizarno da se ne pokušava sa sprečavanjem da se greške uopšte pojave. I tu se ne radi o nekakvom pozivu na to da se igra učini bržom, zanimljivijom ili prijemčivijom za neinicirane u fudbal, već jednostavno o tvrdnji da je bolje za igru da se njena pravila poštuju nego obratno.

PULJP #8

2. i 3. jul 2010. godine po rođenju Njegovom...

Na Rtnju...

Više informacija ovde...