Agro linkovi #2

Druga tura obuhvata:

1. Da klimatske promene mogu da imaju brojne efekte to svaki profesionalni novinar zna. Od povećanja broja silovanih žena i ponovne pojave bubonske kuge do prestanka organizovanja olimpijskih igara i ubrzavanja Zemljine rotacije. Lista sa 690 mogućih posledica globalnog zagrevanja sve sa linkovima ka originalnim novinskim člancima - A complete list of things caused by global warming.

2. Envajromentalista Martin Koen protiv alarmizma i sejanja straha - Beyond debate?

3. Poslednji dani samita u Kopenhagenu su ispraćeni ogromnim snežnim padavinama u Evropi i Severnoj Americi. Takva pojava se dešavala i ranije i poznata je kao Gorov efekat – The Gore Effect.

4. Doprinos Cigana napretku i kapitalizmu u Bugarskoj.

5. Poštovani, online test Vaše inteligencije je pokazao da ste kompletan idiot - Žalbe na Internet IQ testove.

6. Body count među meni poznatim ličnostima je prošle nedelje bio jako visok. Napustio nas je i SF/Horor scenarista Den O’Banon čiji Dark Star spada u mojih Top 5 filmova - Remembering the late, great Dan O'Bannon.

7. Politička teorija Srednje Zemlje - Law and Institutions in the Shire.

8. Doprinos superheroja istoriji kakvu danas poznajemo – Super Hero.

9. Najgej igre po izboru gej magazina Out - The Gayest Video Games.

10. A kad smo već tu, evo i lepog izbora desktop pozadina sa motivima iz (uglavnom konzolnih) igara - Videogame Remakes.

Neželjene posledice

U crtanim filmovima smo često imali prilike da vidimo scenu u kojoj naš junak pokušava da spasi brod koji tone tako što bi ručno pokušavao da začepi rupe kroz koje je voda prolazila. I uvek je problem bio u tome što je on imao samo N ekstremiteta kojima je mogao da radi, a rupa je uvek bilo N+1.

Sličnu situaciju imamo u društvenim odnosima kada planiramo naše aktivnosti u odnosu na druge ljude. Problem sa drugim ljudima je što oni sami imaju svoje planove, motive i namere koji mogu da budu nekompatibilni sa našim ili, što je još značajnije, koji su nama potpuno nepoznati. U tom kontekstu jako složenih odnosa ne samo pojedinaca međusobno, već i pojedinaca sa nekim prirodnim datostima i grupnim entitetima, izgleda nemoguće ostvariti svoje namere bez posledica koje ne samo da su bile nenameravane, već za koje uopšte nismo bili svesni da su moguće.

Problem postaje još veći kada se popnemo na nivo opšteg društvenog organizovanja. Što plan obuhvata veći front delovanja to je nivo nenameravanih posledica nepregledniji. To ne znači da plan neće rešiti konkretan problem koji je ciljan. Problem može biti itekako rešen, ali je moguće da posledice toga budu novi problemi koji su još veći od prethodnog i koji će zahtevati još rešavanja koje će proizvoditi nove nenameravane posledice itd.

Iako se neke posledice mogu smatrati benignim ili pozitivnim nusproduktima akcije (to najčešće zavisi od samog ideološkog stanovišta onoga ko akciju preduzima), u društvenim naukama se najčešće govori o neželjenim posledicama. Primera je puno. Plafoniranje cena u ekonomiji dovodi do nestašica ili loših usluga, zabrana legalnog prometa određenih dobara stvara velike premije na rizik i korupciju, sve jače eksplicitno regulisanje korupcije je pomera ka sve višim nivoima (“ko kontroliše kontrolore” paradoks) itd.

Kako je sve to proizvod složenosti društvenih odnosa, tako je i broj varijabli kojima se objašnjava pojavljivanje neželjenih posledica ogroman. Od pukog sukoba različitih interesa sa jedne strane, do teorija zavere, efekta leptira i Marfijevih zakona sa druge. Pri ispitivanju neželjenih posledica institucionalno sprovedenih odluka valjalo bi se zadržati na dva faktora.

Prvi je faktor znanja, odnosno, u ovom slučaju – neznanja. Tu se ne radi o neznanju u konvencionalnom smislu da nešto ne znamo, ali možemo da naučimo, već u smislu da znanje o nečemu jednostavno još uvek ne postoji. Iako je teorijski moguće da se sva pojedinačna znanja ovoga sveta uskladište u neki superkompjuter koji bi kasnije izrađivao modele mogućih uzročno-posledičnih veza, obim sfere nepoznatog uvek ostaje veći od sfere poznatog. Tako je moguće učiti na greškama, ali je nemoguće izbeći potpuno nove, do tad nepoznate greške. Sa ovim znanjem ljudi ne bi u Australiju doveli zečeve, ali kada bi to znanje nekako bilo izbrisano verovatno je da bi se greška ponovila. U tom smislu je ovo pitanje jako važno za institucionalno dizajniranje u sferi politike. Radikalni konstruktivizam prenebregava jednostavnu činjenicu da društvene institucije i veze najčešće nastaju spontano i da njihovo dobronamerno popravljanje može izazvati neželjene posledice. Isprobavanje novih društvenih aranžmana se sa makronivoa može posmatrati kao prihvatljivo u smislu koncepta pokušaja i pogreške. Ukoliko se pokušaj pokaže neuspešnim, vratićemo se starom sistemu. Problem je opravdati jedan takav radikalni preokret na mikronivou. Konstruktivistički pokušaj košta pojedince njihovog vremena ili čak života. Pokušaj može trajati i više generacija i postavlja se pitanje da li bi i pozitivan konačni ishod opravdao pojedinačne prisilne žrtve.

Drugi faktor koji najčešće proizvodi neželjene posledice proizilazi iz logike političkog delovanja i zasniva se na političkim interesima. Kako je horizont dešavanja u političkom delanju ograničen sa dva faktora, a to su borba za dobijanje ili očuvanje demokratskog mandata i pokušaj ispunjavanja zahteva koji dolaze iz sektora civilnog društva, tako su politički interesi sve manje omeđeni sferom ideologije (liberalizam, socijalizam, konzervativizam itd.), a sve više kratkoročnim planovima političke elite usklađenim sa hirovitim i međusobno suprotstavljenim željama koje dolaze iz sfere društva. Jednostavnije rečeno, u politici je oportunije raditi nešto nego ne raditi ništa. Uputnije je uvek nešto reformisati, regulisati, popravljati jer se time jednim udarcem ubijaju dve muve. Legitimiše se svoja pozicija kao nekog ko radi za dobrobit društva, i drugo, stvara se utisak da je formalna državna struktura svemoguća i da samo treba sačekati da državni aparat procesuira zahtev (preduzetnika, sindikata, udruženja građana, religijske zajednice...) kako bi rešio postojeći problem. Ili kako bi Ronald Regan u svojo slavnoj doskočici rekao: “Ako vidiš da nešto mrda – oporezuj, ako još mrda – reguliši, ako prestane da mrda – subvencioniši.” Takva logika je samoreprodukujuća baš iz razloga otvaranja sve novijih i sve specifičnijih problema i zahteva koji zahtevaju novu turu političke ekspertize i pravnog kanonizovanja.

Na kraju, evo i vesti zbog koje sam i hteo sve ovo da napišem. Grin Bej, Viskonsin. Zainteresovana strana: ekološki prosvećena javnost. Problem: semafori troše previše energije. Rešenje: postavljanje LED semafora. Nenameravana posledica: semafori ne proizvode toplotu kako bi istopili sneg koji je pao na njih, te je njihova vidljivost manja.

Agro linkovi

Treći post, a još nije prošlo pola meseca? Tja, pošto sam završio sa dvomesečnim proučavanjem RTS-ovog televizijskog programa i pošto sam konačno prešao (posle deset godina instaliranja, aninstaliranja i bekapovanja sejvova) Might and Magic VI – imam vremena da visim na netu i čitam šta su drugi u međuvremenu pisali. Zato ću i ja otpočeti sa praksom koju dosta blogera praktikuje, a to je linkovanje zanimljivih članaka na koje naletim tokom nedelje.

Za početak 10 komada. Uglavnom se tiču Kopenhagena, zelenih i slično, ali ima i zabavnih stvari.

1. Klimatski poslenici koji još nisu izmislili hibridne avione, ali mogu da uživaju u prostitutkama koje rade pro bono - Copenhagen climate summit: 1,200 limos, 140 private planes and caviar wedges.

2. Sociolog Frank Furedi je jedan od osnivača britanske Revolucionarne Komunističke Partije. Danas je levi libertarijanac. Na Spajkdu ima odličan tekst o intelektualnom stanju na levici u doba recesije - Anything ‘sustainable’ is not worth having.

3. Češki fizičar Luboš Motl o uticaju velikih farmi vetrogeneratora na prenosnu mrežu - Wind turbines in Germany: possible blackouts.

4. Biti progresivan ne znači da niste rasista. To dokazuju urednici Gardijana sa novim idejama za “spasavanje” sveta - Rich nations to offset emissions with birth control.

5. Envajromentalista Klajv Hamilton objašnjava deci Australije zašto su im roditelji zli jer neće da daju otkaz na naftnoj platformi. Definitivno jedan od bizarnijih likova - A letter to your father.

6. A kad smo već kod dece i klimatskih promena, jedan američki NGO je utvrdio čega se mladi najviše plaše - Kids Fear Global Warming More Than Terrorism, Car Crashes, and Cancer, According to National Earth Day Survey.

7. Robert Nozik je bio jedan od retkih političkih filozofa koji je argumente anarhista shvatao ozbiljno i pokušavao da ih pobije. Kako je na konto toga dobio jedan cameo u Sopranosima - Tony Soprano and Robert Nozick.

8. Dejvid Fridman - fizičar, anarho-kapitalista, fentezi pisac i sin Miltona Fridmana - piše o ekonomskim zakonitostima u WoW-u - Arbitrage, Comparative Advantage, and World of Warcraft.

9. Univerzalno osiguranje za vaše travnjake - Republicans Back Universal Lawn-Care Bill.

10. Naslov sam govori - 12 World's weirdest stadiums.

Podgrevanje Hopenhagena

Postoje nesumnjivi znaci da su se klimatski obrasci planete Zemlje počeli menjati i da ove promene mogu dovesti do drastičnog opadanja proizvodnje hrane, sa ozbiljnim političkim posledicama po svaku državu na Zemlji. Početak smanjivanja količine proizvedene hrane se očekuje vrlo uskoro, možda već za deset godina. Regioni koji će najviše biti oštećeni su velike žitnice Kanade i Rusije na severnoj polulopti, kao i određeni broj samoodrživih tropskih predela – delovi Indije, Pakistana, Bangladeša, Indokine i Indonezije – gde period vegetacije jako zavisi od monsunskih kiša.

Dokazi za ovakva predviđanja postaju sve brojniji tako da meteorolozi teško održavaju korak sa novim podacima. U Engleskoj, zasadi poljoprivrednih kultura imaju dve nedelje kraću vegetaciju od onih iz 1984, a prosečni ukupni gubici u prinosu su procenjeni na oko 100 hiljada tona godišnje. U istom periodu je prosečna temperatura oko ekvatora pala za delić stepena, što za neke regione može značiti velike poplave i pustošenja. Prošlog aprila je u najrazornijoj seriji tornada ikad zabeleženoj poginulo 300 ljudi u 13 američkih država i načinjena je šteta od pola milijarde dolara.

Za naučnike ovi na prvi pogled odvojeni incidenti predstavljaju rane signale da se svetska klima drastično menja. Izgleda da je, posle jednog veka umerenih vremenskih uslova, planeta počela da se zagreva. Meteorolozi se međusobno ne slažu oko uzroka i dometa ovih temperaturnih trendova niti oko njihovog uticaja na lokalne vremenske prilike. Ali skoro su jednoglasni u proceni da će to uticati na pad poljoprivredne proizvodnje u narednom periodu. Ako bi ove klimatske promene bile dubinskog karaktera kao što se pribojavaju neki pesimisti, onda bi obim nastupajuće gladi bio katastrofalan. “Velike promene klime će nas naterati na prepravke ekonomskog i socijalnog sistema na globalnom nivou,” upozorava novi izveštaj Nacionalne akademije nauka, “jer današnji načini proizvodnje hrane i rezultujući broj stanovnika implicitno zavise od sadašnje klime.”

Prošlogodišnje istraživanje doktora Mareja Mičela iz Nacionalne administracije za okeane i atmosferu (NOAA) otkriva porast površinske temperature od pola stepena na severnoj hemisferi u periodu od 1979. do 2002. godine. Po Džordžu Kukli sa Kolumbija univerziteta, satelitske fotografije pokazuju iznenadno veliko smanjenje snežnog pokrivača na severnoj hemisferi u zimskom periodu 2005/2006. godine. A studija objavljena prošlog meseca od strane naučnika iz NOAA pokazuje da se količina sunčevih zraka koji su stizali do površine tla u kontinentalnom delu Sjedinjenih Država povećala za 1.3% između 1998. i 2006. godine.

Relativno male promene temperature i količine sunčevog zračenja mogu laike dovesti do pogrešnog zaključka. Rajd Brajson sa Univerziteta u Viskonsinu kaže da je prosečna temperatura na Zemlji u doba njenih najtoplijih perioda bila samo sedam stepeni viša od one tokom velikih ledenih doba i da je njen trenutni rast planetu doveo za jednu šestinu bliže svom najtoplijem proseku u istoriji. Drugi smatraju zagrevanje povratkom “srednjovekovnog toplog perioda” kada su vremenski uslovi doveli do velikih suša u najvećem delu Evrope i Severne Amerike između 800. i 1300. godine – doba kada su velike suše pogađale kontinentalne delove, a severni Atlantik ostajao prohodan tokom čitave godine.

Šta je tačno uzrok nastupanju ovih toplih perioda ostaje misterija. “Naše znanje o funkcionisanju mehanizama klimatskih promena je parcijalno, kao i naši podaci,” priznaje se u izveštaju Nacionalne akademije nauka. “Ne samo da nemamo odgovore na neka osnovna pitanja, već je često slučaj da ne znamo dovoljno kako bismo prava pitanja postavili.”

Meteorolozi misle da se mogu predvideti kratkoročni rezultati povratka na neke ranije klimatske obrasce. Počinju da opažaju blagi porast prosečne temperature koja proizvodi slabljenje vazdušnog pritiska u nižim slojevima atmosfere. To prekida uobičajni tok zapadnih vetrova u umerenim krajevima. Statičnost vazdušne mase do koje dolazi na ovaj način uzrokuje pojavljivanje ekstremnih vremenskih uslova na lokalnim nivoima, kao što su suše, poplave, duži sušni periodi, kraće zime, kašnjenje monsuna i, čak, lokalne padove temperature – sve sa direktnim posledicama na proces proizvodnje hrane.

“Sistem proizvodnje hrane u svetu,” upozorava doktor Džejms D. MekKvig iz Centra za praćenje klime i životne sredine, “mnogo je osetljiviji na vremensku promenljivu nego pre samo pet godina.” Osim toga, rast svetske populacije i stvaranje čvršćih nacionalnih granica onemogućava gladnima da se isele sa svojih uništenih staništa kao što su mogli tokom velikih gladi u prošlosti.

Klimatolozi su pesimistični po pitanju da li će politički lideri preuzeti neke pozitivne akcije kako bi kompenzovali klimatske promene ili čak poništili njihov efekat. Zaključuju da neka od spektakularnijih rešenja koja su nuđena, poput zaštite arktičkog leda veštačkim pokrivanjem refleksivnim materijalima ili menjanja tokova određenih reka, mogu stvoriti probleme koji su veći od onih koje bi rešili. Ali naučnici ne vide čak ni znake da su politički lideri spremni i za najjednostavnije mere, poput sakupljanja hrane ili uključivanja klimatskih varijabli u ekonomske projekcije rasta proizvodnje hrane u budućnosti. Što više planeri budu odugovlačili, pokazaće se težim izboriti se sa klimatskim promenama kada njihovi efekti postanu surova realnost.

******

Originalna verzija ovog članka je objavljena u uglednom američkom nedeljniku Newsweek 28. aprila 1975. godine. Naslov teksta je Svet koji se hladi (The Cooling World). Originalnu verziju možete preuzeti odavde ili videti ovde. U prevodu tog teksta iznad sam izvršio promene kako bih ga prilagodio sadašnjem vremenu. Svaki termin koji se odnosi na zahlađenje sam promenio u zagrevanje, smanjenje u povećanje i sl. Efekti su takođe promenjeni u respektivnom smeru (malo ledeno doba u topli srednjovekovni period, vlažni periodi u sušne i sl.), a sve godine su pomerene 34 godine u budućnost (razlika između originalnog teksta i ovog mog).

Za one kojima još nije jasno, sedamdesetih su određeni krugovi naučnika i (pre svega) novinara upozoravali na globalno zahlađenje naše planete. Takvi su bili empirijski podaci. Kako su se početkom osamdesetih podaci preokrenuli, dobijamo čitav jedan front koji govori o globalnom otopljavanju.

Šta vidimo iz gornjeg teksta? Vidimo da maltuzijanske projekcije nikada ne napuštaju ljude ma koliko bile pobijane činjenicama. Vidimo da politički lideri uvek imaju pune ruke posla u spasavanju sveta. Vidimo da su i tada postojali ljudi sa maštovitim idejama kako sprečiti katastrofu. Vidimo očajnički poziv da nešto konačno počne da se radi.

Šta je novo? Novo je da imamo “konsenzus” oko uzroka otopljavanja. Klimatske promene su naprasno postale antropogene. Tadašnji mediji su barem bili pošteni da prenesu stav naučnika koji su govorili o složenosti predmeta istraživanja. Današnji mediji, progresivni intelektualci, opinionmejkeri i profesionalni političari se utrkuju u iznošenju što crnjih scenarija. Neko jer mu od toga zavisi posao, neko jer je ubeđen da čini ispravnu stvar, neko iz inercije i pomodarstva, neko iz neznanja, a neko jer mu je to politički interes. I ponovo se svi slažu da nešto mora da se uradi, nešto više od pukog prilagođavanja na prirodne uslove uz koje je čovek opstajao (i u inat im napredovao!) milenijumima. Prilagođavanje nije dovoljno ovoga puta, potreban nam je centralni plan valjda. Klimi je posao da se menja (a naučnici će se i dalje gložiti oko uzroka), pa bilo u kom smeru. A ljudima je posao da se prilagođavaju ali ne po cenu ekonomskog i (pre svega!) političkog povratka u srednji vek jednoumlja i inkvizicije.

Koga zanima još neki tekst iz veselih sedamdesetih a koji se bavi globalnim zahlađenjem, evo jednog iz nedeljnika Time. Jako informativan duži tekst o istoriji novinarskog izveštavanja o klimatskim promenama imate ovde, a portal koji prati obe strane, kao i trenutne rezultate naučnih merenja ovde.

Umreti kao Gramši ili Bajron?

Sin je juče na svom blogu objavio saopštenje Anarhosindikalističke inicijative povodom podizanja optužnice za međunarodni terorizam protiv njenih uhapšenih članova koji su svojevremeno bacili nekakve koktele na grčku ambasadu iz nekakvog protesta. Interesantan je to slučaj. Čak su i neke poznate ličnosti podigle glas u korist uhapšenih.

Svejedno, nekoliko stvari je tu svakako bitno. Prvo, obradovalo me implicitno pozivanje na pravo u ovom saopštenju. Anarhisti se pozivaju na pravne norme! Sistema! Koji ruše! Hapšenje je izvršeno “upadanjem u stanove bez naloga” kažu sastavljači saopštenja. Jebiga drugovi. Renegat Kaucki uzvraća Lenjinu njegovim sopstvenim metodama. A uostalom, taj nalog je jedna tekovina liberalno-demokratske tradicije konstitucionalizma, sistema koji pokušava da maksimalno zaštiti pojedince od samovolje onih koji su na vlasti, bili oni levi ili desni. Ustavna tradicija najvećih kapitalističkih država i tako to...

Napravimo sad jedan misaoni eksperiment. Recimo da na Zemlji vlada vizija levog anarhizma iz najlepših utopijskih snova ASI-jevaca (iako je levi anarhizam logički prilično neodrživ, a kamoli realno). Jedino postoji šačica gerilaca koji se bore za uvođenje pravne države sa kapitalističkim ekonomskim uređenjem (u šta, doduše, svaki anarhizam po zakonima nevidljive ruke mora sam da se pretoči). Kako će anarhisti reagovati? Hoće li ove puštati da se razvijaju, da pridobijaju mlade ljude koji žude za šljaštećim dobrima komercijalne proizvodnje iako su im sva suštinska dobra zadovoljena (imaju da jedu i piju)? Ili će pokušati da to spreče zaplenom i lišavanjem slobode? Ukoliko izaberu prvo – nestaju. Ukoliko izaberu drugo – uspostavljaju vlast. Iako je teorijski ta vlast i vremenski i prostorno ograničena, praktično je za očuvanje jednog tako zamišljenog poretka potrebno da vlast bude po dometu neograničena. Kako sprečiti pojedinca u anarhiji da štampa ili kuje svoj novac? Da svoju decu uči kreacionizmu ili rasizmu? Da pozajmljuje dobra uz kamatu? Da zagađuje okolinu? Da brutalno ubija životinje? Da se krvno osveti do sedmog kolena za neko slučajno ubistvo? Da naplaćuje reket pod pretnjom likvidacije? Nikako, osim uspostavljanjem malih “privremenih” pravnih poredaka koji će se svi zajedno sa protokom vremena pretvoriti u totalan.

Upravo je zato i još interesantnija ta inverzija u ovom slučaju. Državni službenici upadaju na privatan posed drugih ljudi i time usvajaju anarhističke metode, a anarhisti se pozivaju na pravnu nepokrivenost jednog takvog upada i time pokazuju lojalnost deklarisanom pravnom sistemu i njegovu legitimnost.

Naravno, ASI-jevci će se braniti da nisu anarhisti (što nije ni milimetar daleko od istine), već levičari koji se bore za nekakve apstraktne kolektivitete u smislu radničke klase i slično. U saopštenju se kaže da je to ogranak sindikalne konfederacije (ono anarho je da utera strah u kosti valjda?), ali nije baš jasno koga predstavlja taj sindikat. Dobro, na verbalnom nivou oni podržavaju radničku klasu kao takvu, ali i ja svakodnevno podržavam sreću i blagostanje čovečanstva kao takvog pa ne bacam molotovljeve koktele na one za koje smatram da rade suprotno mojim shvatanjima. Vraćamo se tu na staru priču o primamljivosti levih pogleda na svet kod većine “intelektualnih” i “alternativnih” omladinaca (mada i ovi “neintelektualni” imaju vrlo slične poglede na političko ili ekonomsko uređenje). Jer levica proizvodi smisao i daje osećaj da ste na pravoj (i pravednoj) strani u večitom sukobu ideja. To je najlepši način da na verbalnom nivou budete za bolji svet ignorišući krajnje konsekvence do kojih dovode vaši stavovi.

Na kraju bih iskreno poželeo svim uhapšenima da što brže izađu iz zatvora, jer optužnica za terorizam je, rekao bih, prilično budalast izbor od strane tužilaca. A onda savetujem anarhosindikaliste da državu tuže i traže odštetu. Jer dok postoji država, biće i anarhista koji od države žive.

Srdačno,
Spider Jerusalem
Vođa kapitalističke revolucionarne ćelije “Agro Gerila”

PS
Izjava Borisa Tadića koja izjednačava levi i desni ekstremizam je nešto najpametnije što je rekao u čitavoj karijeri. To naravno ne znači da ih po difoltu treba zabraniti, dapače, ali da misle u istim kodovima je jasno jedan kroz jedan.

Drumska mafija ili Prilog teoriji državnog razloga

Efikasnom reakcijom beogradske komunalne inspekcije i gradske Direkcije za puteve, u Ripnju je zaustavljen kriminalni poduhvat asfaltiranja lokalnih puteva od strane organizovane kriminalne grupe koja je imala na umu da nekoliko saobraćajnica u tom naselju presvuče asfaltom. Kako je zabranjeno da privatna lica svojim sredstvima prepravljaju i popravljaju nešto što je javno dobro, vođe ove kriminalne grupe definitivno čeka pravedna kazna. Da ponovimo. Razdrndane, neasfaltirane i blatnjave lokalne ulice koje nisu bile u vremenskom horizontu NEP-a i NIP-a su jednostavno asfaltirane od strane privatnih lica (firmi) o njihovom trošku.


U potpunosti podržavamo akciju nadležnih organa i očekujemo brzo procesuiranje optuženih u skladu sa principima pravne države i najvišim evropskim i civilizacijskim standardima u zaštiti prava svojine. Kako su put i putno zemljište u javnom vlasništvu, to se ovi akti privatnih lica imaju smatrati uzurpacijom javne svojine i njenom svojevrsnom privatizacijom. Činjenica da ovakva zloupotreba stvara više koristi nego štete po sve zainteresovane strane je možda olakšavajuća okolnost, ali kako zakon ne bi trebalo da se rukovodi utilitarnim principima, ostaje da je prekršaj napravljen. To je posvedočila i direktorka Direkcije za puteve Ivana Vuletić u svojevrsnoj demonstraciji preinačenog, negativnog utilitarizma:

Šta bi se desilo kada bi svako ispred svog dvorišta asfaltirao koliko hoće, pa to bi stvorilo haos.

Možemo samo dodati da ne samo da bi nastao haos, već bi sigurno došlo i do pojave anarhije. O tome svedoči tzv. predržavno stanje drumskog saobraćaja koje je u udžbenicima istorije poznato kao “period oranja drumova”. Početak uređivanja ove sfere na našim prostorima je omogućeno drugim hatišerifom Sulejmana Veličanstvenog kojim se reguliše imovinsko-pravni položaj puteva i putnog zemljišta u Beogradskom pašaluku i za njihovog titulara postavlja novoosnovana Direkcija za puteve. Od tog vremena je oranje drumova omogućeno samo onima koji pribave odgovarajuću dozvolu od nadležnih organa. Privatna lica imaju prava da obavljaju saobraćaj preko za to predviđene putne površine, ali nemaju pravo da tu površinu oštećuju ili je popravljaju.

Slična rešenja će stupiti na snagu i u drugim oblastima koje se tiču javnih dobara. Ružica Hrastanović, direktor novoformirane Direkcije za dvorišta i okućnice, naglašava da slična haotična situacija postoji i na polju uređivanja dvorišta i terasa u gradskim i prigradskim naseljima. “Evropska konvencija o vizuelnoj estetici nalaže standardizaciju izgleda okućnica, terasa i uopšte spoljašnosti objekata u urbanim sredinama. Zato moramo da donesemo pravilnike i strategiju uređivanja okućnica i fasada u Beogradu.” Na pitanje da li se takvo nametanje kosi sa svetošću privatne svojine, Hrastanovićeva odgovara da je lepota pogleda javno dobro i da privatnost i sloboda građana u suštini nisu ugroženi ukoliko njihovi objekti i okućnice ispunjavaju minimum postavljenih standarda. “To ujedno omogućava otvaranje novih radnih mesta među građevinarima i inženjerima pejsažne arhitekture”, poentira direktorka. Najviše negodovanja u javnosti je došlo zbog najavljenih ogromnih kazni zbog sušenja veša na terasama u urbanim sredinama. Iako je to i do sada bilo zabranjeno, nadležne inspekcije najavljuju da će insistirati na poštovanju pravila. U prigradskim naseljima će sušenje veša biti dozvoljeno, ali sa pojedinim ograničenjima. Parnim danima se može prostirati muški, neparnim ženski veš, a u blizini škola i igrališta je strogo zabranjeno prostiranje erotskog donjeg veša.

Pitanje javnih dobara i javnih površina je u žiži interesovanja javnosti poslednjih nedelja kako je pred Skupštinom grada organizovan protest komunalaca zaposlenih u gradskoj čistoći zbog najavljenih otpuštanja. Čistači optužuju državu i nevladin sektor da su podizanjem svesti građana o očuvanju čistoće grada doveli mnoge od njih do granice ostanka bez posla. "Ljudi nemaju pravo da u parku sakupljaju izmet kučića. Park je javna površina i oni i njihovi psi je mogu samo koristiti, ali ne i ulepšavati ili popravljati. To je naš posao!“, sa gorčinom zaključuje predsednik štrajkačkog odbora Ričard Jovanović. On najavljuje da će protesti eskalirati ukoliko gradske vlasti ne ispune njihove zahteve da se građanima zabrani sakupljanje psećeg izmeta iz parkova i čišćenje snega sa trotoara, i na pravičan način reguliše pitanje sortiranja otpada kako ne bi došlo do drastičnog otpuštanja zaposlenih u tom komunalnom preduzeću.

Kako vaše higijenske navike prizivaju apokalipsu i pet načina da to promenite

Washington Post je pre neku nedelju objavio članak o toalet papiru (ne znam da li je neki proizvođač toalet papira objavio esej o Washington Postu na nekoj svojoj rolni), o štetnosti navike ljudi da svoje pozadine brišu visokokvalitetnim "virgin" papirom od sveže isečenih stabala i o uticaju svega toga na klimatske promene. Problem je, naime, u tome što se kvalitetan papir za brisanje dupeta proizvodi od vlakana najstarijih stabala koja imaju najveću moć apsorbovanja ugljen-dioksida, ali i ljudskog izmeta. Kako je godišnji udeo drvne industrije koja proizvodi građu za toaletni papir otprilike pet procenata u odnosu na celokupni drvoprerađivački sektor (za štampanje novina ide 3%), tako se tu već neko vreme našao prostor za angažovano delovanje u svrhu spasavanja planete od njenih dekadentnih naseljenika.

Složićemo se da je brisanje dupeta još jedna neautentična i nesuštinska ljudska potreba nametnuta viševekovnim autoritarnim delanjem civilizacije, kulture, države, crkve i porodice na mlade i mekane umove naše dece i omladine, kao i brana da čovekov um probije granice nužnosti i nađe se u carstvu slobode. Još od malih nogu se klincima nameću vrednosni okviri čiji moralni iskazi poput "to kakano" govore o suštinskom otuđenju našeg Ja od samog sebe, tj. od svoje unutrašnje sadržine koja možda ne miriše lepo, ali jeste naša. Umesto toga multinacionalne korporacije i masovni mediji manipulišu zbunjenim masama namećući im vrednosti glatkog toaletnog papira namočenog ekstraktom kamilice i aloje, namičući basnoslovne profite i uništavajući ovu jedinu planetu koju imamo. U tom smislu predlažemo pet alternativnih, održivih načina brisanja dupeta. Neki od njih su već korišćeni pre izuma toalet papira, a neki su potpuno novi.

1. Manuelno

Prvo mesto na listi svakako zaslužuje najzeleniji (ako ste jeli zelje, onda i bukvalno!) i najautentičniji metod održavanja vaše zadnjice čistom i, da se tako izrazimo, srećnom. Prednost ovog metoda je besprekorna preciznost zahvaljujući odličnim receptorima za dodir koji se nalaze u vrhovima prstiju. Mnogi smatraju da je mana to što je dodir neposredan, takoreći ličan, bez prenosnog medijuma, čime se povećava neugodnost. Međutim, smatramo da je ta neugodnost nešto što se lako rešava pravilnom socijalizacijom mladeži i uz par litara tekuće vode.

Narodi Bliskog i Srednjeg Istoka upražnjavaju ovu metodu koristeći samo levu ruku. Smatramo da jedna takva restrikcija niti je neophodna, niti je politički korektna. Ekološki pokret je slobodarski i njegovi predstavnici smatraju da pojedinci imaju pravo da sami odlučuju kojom rukom žele da obrišu zadnjicu, bez ikakvog nametanja od strane nekog višeg autoriteta.

2. Mahovina


Mnoge kulture ovaj ritual ipak nisu upražnjavale praznih šaka. Jedan od mogućih supstituta za toalet papir je mahovina. Moguće ju je koristiti na uobičajen način, sušenu, ali za to postoje savršeniji metodi (vidi sledeća tri predloga). Međutim, ako se nalazite na nekom izletu u prirodi ili ste se nekim slučajem zadesili u šumi, mahovina postaje vaš najbolji prijatelj. Umesto da se bakćete tradicionalnim načinom brisanja, jednostavno pronađite najbliže stanište mahovine na nekom drvetu ili velikom kamenu i, posle obavljenje nužde, protrljajte svoju raširenu zadnjicu o njega. Apsorpciona moć ovih biljaka je proporcionalna njihovoj suvoći, ali i vlažna mahovina nije za bacanje jer doprinosi da se posle obavljenog posla osećate svežije i prijatnije.

3. Klipovi kukuruza


Ovaj metod je naširoko korišćen i u ovim krajevima dok urbanizacija i starost nisu odneli njegove pobornike u istoriju. Vreme je da se ta tradicija, jelte, vaskrsne.

Ako vam nije baš jasno kako objekat sa slike može da se koristi u svrhu održavanja higijene vaše zadnjice i ako po glavi motate scene iz vaše japanske porno kolekcije razmišljajući da li ste u nekom filmu već videli sličan gedžet, mi smo tu da vam pomognemo. Naime, klip kukuruza se koristi na potpuno drugačiji način od onoga koji vam je prvi pao na pamet. Očišćen od zrnevlja i dobro prosušen, a zatim oštrim potezom provučen kroz guzni procep, klip kukuruza se pokazao kao izvanredan supstitut za toalet papir. Moć apsorpcije sušenog klipa je prilična, a njegova hrapavost mu daje veću apsolutnu površinu prislona, a time i veću efikasnost. Naučne studije govore da je u pojedinim slučajevima 60 klipova kukuruza dovoljno da efikasno zameni 12 rolni visokokvalitetnog papira.

4. Mladi zečevi


Ovaj metod je potpuno nov, još uvek se nigde ne primenjuje, ali je posebno osmišljen za naseljenike velikih urbanih naseobina. Rable je još odavno anticipirao jednu takvu stvar dajući svom Gargantui da pozadinu briše vratovima labudova, ali smatramo da su zečevi mnogo efikasnija i ekonomičnija metoda. Možda će se udruženja za zaštitu životinja malo buniti zbog odnosa prema jednoj vrsti, ali imajmo na umu dve stvari. Prvo, zečevi se jako brzo množe. Oni su jedan od najobnovljivijih prirodnih resursa. Drugo, žrtvovanje nekoliko jedinki određene vrste (ili čak cele vrste) zarad dobrobiti same Gaje i svih drugih vrsta postaje imperativ ukoliko se toliko blizu primaknemo tački sa koje nema povratka. A danas smo definitivno jako blizu te tačke.

Da pojasnimo malo ovu metodu. Naime, za njenu primenu je potrebna adekvatna arhitektura stambenih zgrada koje bi između zidova samih stanova (odnosno klozeta) imale otvore za bacanje iskorišćenih zečeva. Kavez sa odraslim parom zečeva bi bio sastavni deo svakog klozeta. Brzo množenje ovih životinja bi troškove njihove nabavke učinilo fiksnim, odnosno jedini dalji trošak je povremena nabavka hrane. Po obavljenoj nuždi bi iskorišćeno mladunče zeca bacali niz tzv. otvor za "fekalne zečeve", a oni bi se skladištili u podrumu zgrade gde bi služili i kao biogorivo namenjeno grejanju samog objekta. Izgradnju prvih ovakvih zgrada očekujemo u Švedskoj gde već koriste zečeve kao biogorivo.

5. Knjige Ayn Rand


Za ljude koji ne mogu da se odreknu neke vrste papira za brisanje dupeta preporučujemo dela američke spisateljice ruskog porekla iz nekoliko razloga.

Prvo, njene knjige su štampane u ogromnim tiražima u svim anglosaksonskim zemljama i većini zemalja Komonvelta. Neki izvori tvrde da je njen roman Atlas Shrugged druga najprodavanija knjiga u Americi posle Biblije pa se prema tome može smatrati za obilan izvor alternativnog toalet papira.

Drugo, njena dela su jako obimna. Jedna njena knjiga poput već pomenute Atlas Shrugged ili Fountainhead može opskrbljivati četvoročlanu porodicu skoro tri meseca.

Treće i najvažnije, ona je bila jedan od najvećih ideologa kapitalizma u dvadesetom veku, što opravdava upotrebu njenih dela na predložen način. Randova je poznata po tome što je slavila velike industrijalce, Atlase koji su na svojim plećima držali kapitalistički svet da ne propadne. Time je sa filozofskog stajališta ona postala arhineprijatelj naše planete i svih njenih osvešćenih stanovnika koji su shvatili da je cena industrijske revolucije i njenih proizvoda mnogo veća od one koja je već na tržištu plaćena. S druge strane, neki od njenih učenika su u svakom smislu pokušavali da se po zlu izjednače sa njom. Alan Greenspan, bivši upravnik Federalnih rezervi, je Zemlji naneo neprocenjivu ekološku štetu iskorišćavajući drvo iz brazilskih šuma kako bi od njega štampao dolare. Ne može se zamisliti veći zločin prema našoj planeti. I to ne u smislu neomarksističke kritike o prisvajanju viška vrednosti (studenti sa katedre za sociologiju sa Berkli univerziteta su izračunali da se od jednog prosečnog stabla može napraviti 200.000 novčanica od po 10 dolara i postavili pitanje zašto same drvoseče u svetu ne štampaju dolare i tako eksproprišu eksproprijatore njihovim sopstvenim sredstvima), već u smislu da se sečom drveta koje se kasnije pretvara u novac pokreće "zagađivački multiplikator" imajući u vidu da je novac gorivo za zadimljeni motor ekonomije. U tom smislu je upotreba dela Randove u higijenske svrhe opravdana jer se ne može biti tolerantan prema onima koji su sami netolerantni.